Aug 25, 2016

,,Alo pope, ovde Milko!"

  Partizan je oduvek imao brojnu navijačku armiju, i uz sebe je okupljao ljude različitih nacija, vera i zanimanja. Tekst iz nekadašnjeg sportskog nedeljnika ,,Tempo", objavljen početkom 1987. godine, govori o jednom svešteniku Srpske pravoslavne crkve, koji je uprkos svim specifičnostima svog poziva, postao i ostao verni navijač Partizana.


Kako je Branko Kerkezović, protonamesnik u Zablaću kod Čačka, postao i ostao veliki  navijač Partizana


,,Alo Pope, ovde Milko!"

   Negde pri kraju razgovora, svešteniku Branku Kerkezoviću (40) postavio sam nekoliko različitih pitanja, a on je uvek odgovarao isto.

- Ko je bio prvak za 1986. godinu? 

- Partizan. 

- Ko će da bude šampion ove godine?

- Partizan.

- A iduće?

- Partizan.

- Do kada će to da traje?

- Do 1990. Partizan ima izvrsne stručnjake, igrači se školuju kod profesora, to je fudbalski univerzitet.

  Na korak od stola sedela je sveštenikova supruga, imala je igle, pletivo i poluglasan komentar: ,,U, koliko on voli Partizan."

  Napolju je padao veliki sneg, a mi smo sedeli u toploj sobi. Niti sneg može da pada unutra, niti mi, na kraju januara, da sedimo napolju. A može li pravoslavni sveštenik da bude veliki navijač FK Partizan?
   To može. 



  Crno-beli odmalena

  Dok je stigla kafa (i rakija, takođe prva liga), dogovorili smo se da ne mešamo pravoslavlje i fudbal, crkvu i Partizan. Sve, dakle, neka stoji na mestu koje mu u društvu pripada, a nama ostaje da protumačimo kako je protonamesnik (ide: đakon, paroh, protonamesnik, prota...) u selu Zablaću, desetak kilometara od Čačka, postao i ostao Partizanovac, onaj pravi. 

  - Kao osnovci u rodnom selu Luke kod Ivanjice, i ja i trojica braće počeli smo da navijamo za Partizan. Tako je ostalo do danas - priča Kerkezović. - I u srednjoj školi, na bogosloviji, dve godine u Prizrenu, zatim tri u Sremskim Karlovcima, znali su me kao velikog navijača Partizana.

  - Da li ste, kao đak bogoslovije, išli na utakmice?

   - Redovno, dok sam bio u Sremskim Karlovcima. Gledao sam sve utakmice u Novom Sadu, između Partizana i Vojvodine, išao sam i u Beograd kad smo 1965. i 1966. igrali u Kupu šampiona. Rezultate ne mogu da zaboravim: protiv Nanta 2-0, Verdera 3-0, Sparte 5-0, Mančestera 2-0. Je l` tako? Izgubismo u finalu od Reala, 2-1...

   - Igrali ste fudbal, verovatno?

   - Bilo je na bogosloviji turnira u okviru škole, a sedam ili osam nas igralo je u Karlovcima za tamošnji klub Mladost. 

 - A danas, u četrdesetoj?

 - Igram sa komšijama ovde u porti, na male golove. Napravili smo i goliće od gvožđa, pa se moj tast, i on je sveštenik, jednom čudio čemu to služi. 


S Partizanom u Čehoslovačku

  Sveštenik je, veli, postao 1968. i prva parohija bila mu je Kaona, u Dragačevu. Bez fudbala se, ovako ili onako, nije moglo, pa je sem svešteničkog, tu dobio i najmanje, ali bez sumnje ugodno fudbalsko zvanje: član inicijativnog odbora za osnivanje kluba prijatelja Partizana u Dragačevu. Druga veza bila je malo jača: seoski klub, Voćar iz Kotraže, takođe u Dragačevu, igrao je utakmice u porti seoske crkve. 

 - I to dve godine. Porta beše velika, oko dva hektara,  pa je imalo prostora za igralište.  Crkva im je dala teren, ali se nešto iskomplikuje pa ga preorem. 

- To baš i nije u sportskom stilu?

- Žao mi je što je tako bilo.

  U knjižici koja svedoči da je Branko Kerkezović član kluba prijatelja Partizana, kao pristupni datum stoji 14.1.1978. Neki mesec iza toga putovalo se u Čehoslovačku.

 - Partizan je 28. marta te godine igrao u Brnu protiv Zbrojovke za Srednjoevropski kup, i išao sam sa čačanskim navijačima tamo. Bili su i trubači iz Dragačeva, dobra utakmica i 3-2 za nas. 

  U Zablaće je sa službom prešao 1980. i odatle vodio navijački autobus na utakmicu Partizan - Dinamo (kaže da je bilo 2-2), i dabome, ostao član kluba prijatelja crno-belih.  

  Uz zanimljivu, korektnu napomenu:

  - Klub prijatelja Partizana u Čačku radio je pre neku godinu izuzetno aktivno, ali nisam želeo da u tom klubu steknem nekakav položaj. Tu ima i društveno-političkih radnika, a ja sam kao sveštenik ipak uzdržan, da ne bi neko, možda, rekao: šta se ovaj pop ugurao među nas?


  A vi poslali popa...

  Grehota bi bilo da se među beleškama zaboravi nekoliko, manje-više, ličnih činjenica. Kerkezović peva u horu ,,Sveti Sava" Žičke episkopije,  ima u svom domu, u porti zablaćke crkve, već brojnu biblioteku, i pri kraju je studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 

- Na arheologiji mi je ostao samo još diplomski ispit.

  I to, opet, može nekako da se veže sa fudbalom. 

- Najbolje je bilo kad ispit zakažu za sredu, a Partizan tog dana igra utakmicu u Beogradu. Još sam letos, posle jednog ispita, išao na Partizanov stadion da ih pitam hoće li da igraju jednu utakmicu ovde u Zablaću, protiv našeg Omladinca. Partizan je posle došao u Čačak, ali ne da igra sa Omladincem, nego sa Remontom. Ovi naši iz Omladinca prebace mi što nisam uspeo u pregovorima, a ja im, u šali, odgovorim: ,,Tako je moralo da bude jer je Remont na pregovore poslao pukovnika, a vi popa".

  Kerkezović je, i to se podrazumeva, neizostavan posetilac  utakmica Omladinca u Zablaću (Međuopštinska liga), a crkvena opština u ovom mestu je, pre neku godinu, pomogla izgradnju dobrog, izuzetno dobrog igrališta.

  Morali smo, ipak, uvažavajući i dalje dogovor da se neke stvari ne mešaju, da upitamo:

 - Da li neko od crkvenih velikodostojnika pravi pitanje oko Vaše privrženosti Partizanu i fudbalu?

  Kratak odgovor:

  - Niko.


Mogao bi i Boško da dođe 

  Najlakše parče razgovora, valjda obojici, bilo je o Partizanu danas. Zapelo je samo na jednom mestu - ko da igra bekove? Za utehu Branku, i Nenad Bjeković se, izgleda,  često oko toga muči. Kerkezovićev tim za proleće je ovaj: 
  Omerović, Radović, Čapljić, Katanec, Vermezović, Župić, Đelmaš, Smajić, Đurovski, Vokri, Stevanović. 

  Opet po njegovom izboru, da se pita, doveo bi Savićevića i Boška Đurovskog u Partizan, najbolji igrač crno-belih svih vremena je Miloš Milutinović, najbolji golman Milutin Šoškić, a najbolji trener tandem Bobek - pokojni Mihailović. 

  - Dobro, ima li nešto što Partizan nema?

  - Najkorektniji tim je zagrebački Dinamo, u Maksimiru nikad nije slomljena noga. Najlepršaviji fudbal igra Velež. Ali je Partizan, po odnosu prema navijačima, opet najjači. 

  - Nije jači od Šajbera?

  Nema kletvi, već sledi samo dubok, crno-beli uzdah. 

  - Šta je on uradio? Osudio je klub na svoju ruku, bez dokaza i činjenica. A Zvezda? Nisu bili džentlmeni ni ona ni Džajić, kad su mogli da prihvate titulu.  Za mene, oni je i nemaju, prošle godine je prvak bio Partizan. Ipak me pogađa svađa Partizana i Zvezde, ja sam za pomiriteljne odnose. 


Ima strašniji i od Šajbera

  Nije Šajber najgora stvar koja je mogla da se desi ,,partizanovcima". Prema njima je ubedljivo najgori bio Milko Đurovski. Dok je igrao za Zvezdu. 

  - Pobedi nas Zvezda pre neku godinu, Milko postigne dva gola, a mene komšije iz Zablaća zovu telefonom i kažu ,, Alo pope, ovde Milko..." Nisam znao šta ću. Ne ide da spustim slušalicu, a da je držim ne mogu. Sad je Milko naš i nemamo nijedan problem. 

  Sve je, znači, na svom mestu. I kći Svetlana (15) ima knjižicu prijatelja Partizana, postere igrača. A supruga Ljubinka?

  - Ona je zvezdaš - veli domaćin. 

  Pitamo sveštenikovu suprugu da li je tako. Ćuti i plete. Pitamo opet, i isplatilo se. 

  -  Ako baš mislite da se stidim Zvezde, napišite: popadija navija za Zvezdu. 

  Samo još jedno pitanje Kerkezoviću: 

  - Koliko će bodova fore Partizan da ima na kraju prvenstva?

  - Četiri. Šta ja mogu kad smo najbolji. 

  Samo da se Milko, ne daj Bože, ne vrati tamo odakle je došao letos. 

  
   Gvozden Otašević
  
  




  
  
 

 

 


  


Aug 10, 2016

Letnja turneja 1946. i prvi štampani program FK Partizan (2. deo)

1. CDKA 2. Dinamo Tbilisi 3. Dinamo Moskva – baš tako je izgledao vrh tabele državnog prvenstva SSSR u fudbalu na dan 27. jula 1946. godine. To je, otprilike, bio i program drugog dela Partizanove letnje turneje. Sovjetski timovi su bili mnogo tvrđi orah od poljskih, a fudbalski uspeh našeg tima u tom delu leta – polovičan. Dva poraza i dve pobede na tada velelepnim stadionima Moskve, Lenjingrada i Tbilisija i premijera, naravno, rezervisana za moskovski CDKA, starijeg brata po armijskom poreklu i plavo – crvenim klupskim bojama.

   Tog 28. jula 1946. protiv CDKA smo igrali u belim košuljama (izgleda da smo na turneju poneli i treću garnituru?) i crvenim šortsevima, naš tim je predvodio kapiten Miroslav – Meho Brozović a utakmica je odigrana na stadionu moskovskog Dinama pred 80.000 gledalaca. Dočekani smo cvećem, muzikom i aplauzima a domaćine je govorom na srpskom jeziku pozdravio vođa Partizanove ekspedicije potpukovnik Mirko Kalezić.

Pozdravni govor potpukovnika Kalezića
 
  Od Moskovljana smo doživeli minimalan, ali zaslužen poraz rezultatom 0:1. ''Čestitam timu CDKA pobedu, ali ipak smatram da bi rezultat 0:0 ili 1:1 bio pravedniji za tu utakmicu'', izjavio je naš kapiten Brozović. Izgleda da je Partizan imao sreće da izbegne ubedljiviji poraz, jer je baš Brozović u bekovskom stilu, iza istrčalog Šoštarića, šut ruskog kapitena Fedotova sa gol linije izbio u polje. Rusi su na tom meču ipak bili bolji, po rečima izveštača igrači Partizana su domaćinu parirali samo u fizičkoj snazi a nadvisili su ga u skok igri, naročito sa visokim igračima u našoj odbrani. Pored Šoštarića koji je ''hvatao teške lopte'', ruski novinari najviše su hvalili tehničko znanje i vladanje loptom Brozovića, Čajkovskog, Mitića, Bobeka i Matekala. ''Partizan može da igra i bolje. Očigledno je da jugoslovenski fudbaleri nisu navikli na igrališta prekrivena travom'', rekao je slavni fudbaler CDKA Vsevold Bobrov koji je zbog povrede propustio utakmicu.

Kapiteni CDKA i Partizana, Fedotov i Brozović

   Devet dana kasnije, 6. avgusta, doživeli smo najteži poraz na sovjetskoj turneji – moskovski Dinamo nas je pobedio ubedljivim rezultatom 1:4. Beogradska "Politika" je izveštavala o 100.000 prisutnih, ali neki drugi izvori beleže realniju brojku od 75. 000 domaćih navijača. Izgleda da rezultat ipak nije bio prava slika stanja na terenu. Partizan je dominirao, smenjivali su se nadmoćni naleti beograđana ali je na poluvremenu ipak na semaforu stajalo 2:0 za domaćina. ''Bobekovoj mekanoj igri ne odgovara ovakav teren'', štagod to značilo ali baš tim rečima je tešio sebe i navijače Partizana radijski komentator Niko Kadija.

   Posle samo tri minuta igre u nastavku, Partizan Rupnikovim šutom u desni gornji ugao Dinamovog gola smanjuje na 1:2. Asistent je bio Aleksa Atanacković koji je u poluvremenu na levoj polutki zamenio Belu Palfija. Sjajne šanse za izjednačenje su promašili Bobek (šut pored gola) i Rajko Mitić u situaciji jedan na jedan na dva metra pred ruskim golom. Gost u našem timu je sekund više oklevao i golman Homič mu je skinuo loptu, baš kao i Rupniku kojem se, par minuta kasnije, bacio u noge i spasao siguran gol. Isti igrač, Franjo Rupnik, šest minuta pre kraja utakmice pogađa i stativu Dinamovog gola. Šoštarić je savladan uglavnom iz brzih protivnapada i gužvi pred golom, posle kornera ili prekida igre. Ako nam je za utehu ali izgleda da je Partizan stvarno pružio bolju partiju od moskovskog Dinama?!


   Na prvoj utakmici protiv moskovskog CDKA, beogradski Partizan je nastupio u sledećem sastavu: Šoštarić, Brozović, Čolić, Atanacković, Đurđević, Čajkovski, Radunović, Mitić, Rupnik, Bobek i Matekalo. To je, uglavnom, bio kostur našeg tima i u narednim mečevima. Prvog avgusta na stadionu lenjingradskog Dinama rezultatom 2:1 pobeđena je gradska reprezentacija. Golove za beogradske plavo – crvene postigli su Mitić i Rupnik, koji je na ovom meču nastupio umesto Momčila Radunovića a tokom igre Matekala je zamenio Prvoslav – Boba Mihajlović. 



  Protiv moskovskog Dinama mesto Atanackovića popunio je Kiril Simonovski, mada je tokom meča i on sam ušao u igru, zamenivši Palfija. Tbilisi, neosvojiva tvrđava lokalnog Dinama, pala je 11. avgusta 1946, rezultat i strelci identični kao protiv lenjingradske ''sbornaje'' – Rupnik i Mitić i 2:1 za Partizan. Sastav našeg tima bio je potpuno isti kao i na prvom meču protiv CDKA, osim što je umesto Radunovića igrao Simonovski a naš gol čuvao veteran, igrač i trener Franjo Glazer.

   Rajko Mitić je bio gost Partizana na sovjetskom delu turneje, odigrao je sve četiri utakmice i postigao dva gola. Odlično se uklopio u naš tim, svi ruski novinari hvalili su njegovu igru na sredini terena, uglavnom u tandemu sa Bobekom. U godinama pre osnivanja zvaničnih evropskih kupova, jugoslovenski klubovi su igrali mnogo međunarodnih mečeva i turnira i bila je normalna i redovna pojava da se tim pojača nekim fudbalerom iz redova ljutog rivala. To nikome nije uzimano za zlo i mnogi stari asovi imaju i taj začin u svojim fudbalskim biografijama. I to je deo duha vremena, za nas neuhvatljivog.

   Partizan je leta 1946. godine igrao u tada standardnom W – M ili dubl W sistemu, sa tri ''braniča'' u zadnjoj liniji i tri navalna igrača (krila i centarfor) isturena napred, koji se ne vraćaju nazad u polje i zato smo primali dosta golova iz kontri. Polutke Bobek i Mitić ne menjaju mesta sa krilima, imaju jak i razoran šut i često, posle povratnih lopti iz daleka gađaju gol rivala, ne uvek precizno. U odbrani je Partizan imao nekoliko visokih igrača koji skokovima lako skupljaju lopte i dugim pasovima upošljavaju navalu. ''U igri gostiju ima dosta sličnosti sa engleskim fudbalom. To se naročito odnosi na tehniku'', sličnog je mišljenja već spomenuti ruski as Bobrov.

   Na povratku iz SSSR, vojnom timu u specijalnom avionu Ratnog vazduhoplovstva iz Beograda je stiglo novo naređenje – usputne stanice Prag i Bratislava. Odigrane su još dve utakmice protiv reprezentacija ovih gradova i izvojevane dve nove pobede, obe rezultatom 2:1. Partizan je u Čehoslovačkoj, pojačan Rajkom Mitićem, nastupio kao Reprezentacija Beograda.
   
  Srdačan doček na aerodromu... ovacije na prepunim stadionima... gromki aplauzi sportskim predstavnicima bratske i slobodarske Jugoslavije... Ovo liči na gomilu lako zapaljivih reči ali serija preživelih crno – belih fotografija i kratki snimci na Jutjubu im govore u prilog. Izgleda da se istina nalazi baš tu negde oko tih fraza? ''Igrali su kako su najbolje umeli i ostavili u svakom slučaju izvanredan utisak. Ali, došli su do saznanja da se u SSSR igra dobar fudbal, savremen i moderan'', na svoj način pečat na Partizanovu turneju udario je novinar – izveštač Niko Kadija.

   Posle ove letnje turneje sa mesta trenera našeg tima smenjen je Franjo Glazer. Kiril Simonovski je već neko vreme glasno govorio o jednom sjajnom i iskusnom treneru u Skoplju i otvoreno predlagao upravi da ga dovede u Beograd. Bilo je oklevanja, pa i snebivanja jer je Glazer mnogo dao timu i odigrao lavovsku ulogu u najranijim mesecima Partizana. Ipak, doveden je Ilješ Špic i nova era u životu našeg kluba mogla je da počne.

   Partizanova letnja turneja iz 1946. godine je lepa, važna i zaokružena priča i na stranice naše klupske istorije treba je upisati krupnim i sjajnim slovima.


Dejan Šunjka

Fotografije: Milan Šepa