Aug 4, 2018

Lični stav: Partizan i Đukić - kraj agonije i španske serije

  Priznajem da mi ni pre četrnaest meseci, u junu 2017, nije bilo jasno kakve su to sile i na osnovu kakvih zasluga angažovale po drugi put Miroslava Đukića da sedne na klupu Partizana. Ipak, saglasno sopstvenom uverenju da treba uvek pružiti podršku treneru Partizana, makar u startu, sa ovog bloga nisu ni emitovane nikakve loše vibracije prema treneru. Naprotiv, kolega je čak napisao i jedan krajnje afirmativan tekst o Đukiću. Sada, kada se završila njegova druga era u Partizanu (nadam se i poslednja), došlo je vreme za jedan ovakav tekst, kao rezime. Kao što piše u naslovu - lični stav, koji ne pretenduje da soli pamet bilo kome, već je samo mišljenje jednog od redovnih posetilaca Partizanovih utakmica. Potkrepljeno činjenicama.


Foto - Goran Jovanović




Otkud ti k`o sudbina?

  Oko prvog mandata Đukića na klupi Partizana, koji je trajao od početka do kraja kalendarske 2007. godine, mišljenja navijača su podeljena i kontradiktorna. Poštovaoci mu pamte deklasiranje Zvezde u derbiju u proleće 2006/07, dve ubedljive pobede nad Zrinjskim, prvo mesto na polusezoni 2007/08 i nadasve, "lepu igru". Inače, još nisam pronikao u tačna merila šta je to "lepa igra", kako se ona definiše, i da li igde na svetu postoji tabela koja vrednuje "lepu igru" a ne broj datih golova i osvojenih bodova.

 Oponenti mu zameraju na seriji poraza u proleće 2006/07, tri vezana izgubljena derbija, seriju remija u jesen 2007/08, način na koji se oprostio protiv Partizana (stavivši u ekipu protiv Mladosti, svoju poslednju kao trener Partizana, Žuku i Tošića uprkos kartonima, čime je svesno oslabio ekipu za prolećni derbi protiv Crvene zvezde) kao i po njegovom odnosu prema Partizanu dok je, nedugo potom, bio selektor Srbije (nije dao dozvolu Tošiću i Fejsi da igraju za Partizan protiv Fenerbahčea u Ligi šampiona umesto na OI u Pekingu).

  U međuvremenu, posle kratke epizode na mestu selektora Srbije, Đukić je trenirao nekoliko klubova, i osim nesumnjivo značajnog uspeha sa Valjadolidom, kojeg je uveo u Primeru u sezoni 2011/12, pre i posle toga njegove trenerske epizode su bile neuspešne i mahom kratkotrajne: Muskron, Herkules, Valensija, Kordoba, Al Šabab. Posle epizode u Kordobi, završene u martu 2015, Đukić više nije radio ni u jednom evropskom klubu, do preuzimanja Partizana u leto 2017.

  Tim pre mi kao navijaču nije bilo jasno ko je to iz Partizana baš u Miroslavu Đukiću, i na osnovu čega, prepoznao čoveka koji će da uspostavlja neki sistem ili da nadgradi prethodne rezultate Marka Nikolića?

  Istine radi, odlazak Nikolića jeste bio neočekivan, ali iza sebe je ipak ostavio ekipu koja je osvojila šampionsku titulu, koja bi, sa Nikolićem ili bez njega, po završetku kvalifikacija za Ligu šampiona 2017/18 svakako doživela promene.


Kiksevi, jalova i anemična igra

  Prve naznake svega onoga što će obeležiti Đukićev drugi mandat gledali smo već u dvomeču kvalifikacija Lige šampiona protiv Budućnosti. Smušena i jalova igra u Beogradu, probijanje "bunkera" gostiju tek sa penala, i panična partija u revanšu. Ako smo mislili da se "prvi mačići u vodu bacaju" demantovao nas je dvomeč protiv Olimpijakosa. U Beogradu je prštalo od taktičkih grešaka još od početka meča, a način na koji je Olimpijakos postigao drugi i treći gol (kao na livadi iza zgrade) klasični su primer taktičke nediscipline ekipe, koja je bila nezamisliva samo koji mesec ranije. To su bile prve naznake da Đukić nema dovoljno jak i autoritativan uticaj na ekipu. Ipak, sjajna partija u Mađarskoj, kada je Partizan deklasirao Videoton sa 4-0 i obezbedio plasman u Ligu Evrope, donela je naznake nečega što bi moglo biti prepoznato kao Đukićev rukopis. Bila je to, nažalost, jedina, ili u najboljem slučaju prva od dve-tri velike ili bar značajne pobede pod Đukićevim vođstvom (dodajmo tu i Jang Bojs u Beogradu, kao i trijumf u Novom Sadu).

  Tim je pretrpeo izvesne promene - otišli su Leonardo, Đurđević, kasnije i Everton, pa golman Kljajić na pozajmicu, a ekipa je pojačana Stojkovićem na golu, Tošićem, Ožegovićem, Antonovim, kasnije Zdjelarom, Mitrovićem...

  Ipak, ekipa je nastavila da pruža partije po sistemu "toplo-hladno", a posebno su u oči upadale neubedljive i rezultatski neuspešne igre na domaćem terenu. Da je bilo ko iz vrha kluba, umesto fascinacije Đukićevim oreolom trenera iz španske škole, malo detaljnije proučio njegov CV, video bi da su brojni remiji na domaćem terenu njegov "zaštitni znak", makar u Partizanu. I bar je to bilo lako proveriti. U poslednjih dvadeset godina nema u Partizanu trenera sa većim brojem kikseva na domaćem terenu od Miroslava Đukića - u proleće 2006/07 imao je bilans 5 0 2, a naredne jeseni, sa ojačanim timom (Žuka, Moreira, Diara, Tošić...), pre nego što je na poziv Terzića otišao na mesto selektora, ostvario je u Partizanu bilans u Humskoj  5 4 0! 

  Nastavilo se tako i u sezoni 2017/18. Kiksevi su se ređali u Humskoj: 4. kolo, Partizan - Voždovac 1-3; 6. kolo, Partizan - Napredak 1-1 (izjednačenje u nadoknadi); 12. kolo, Partizan - Čukarički 0-0; 18. kolo, Partizan - Spartak 1-1; 20. kolo, Partizan - Vojvodina 1-1; 22. kolo, Partizan - C.zvezda 1-1.

  Od jedanaest jesenjih prvenstvenih utakmica na domaćem terenu, Partizan je dobio pet, odigrao je i pet nerešenih, a jednu je izgubio. Nedopustivo. I ako za poslednje dve utakmice u ovoj neslavnoj seriji možemo naći opravdanje (pokradeni smo protiv Vojvodine za nedosuđen klasičan penal, a protiv Zvezde za nedosuđen ofsajd gostima pre njihovog gola), za prethodna četiri kiksa nema nikakvog opravdanja. I što je indikativno, sve te utakmice bile su knjiški primer jalove, bezidejne, anemične i smušene igre. Titula je, praktično, izgubljena posle remija protiv Spartaka. Možemo svi mi, s pravom, konstatovati, da je čitava liga podređena interesima Crvene zvezde, da smo opet bili svedoci sramnih sudijskih odluka u njihovu korist i "sklanjalica" na njihovim utakmicama, ali je Partizanov bodovni deficit napravljen pre svega našom krivicom. Komšijska logistika kasnije nije imala težak posao da zadrži stvari na željenom nivou. Bilo je jasno da ekipa Partizana, jednostavno, nema lek za razbijanje protivničkih odbrana, da nemamo ni prepoznatljivu igru, već da zavisimo od trenutka inspiracije pojedinca - nekada Tošić, a nekada Ožegović ili Tavamba. To nije bilo sve - i proleće je, posle priprema, nastavljeno na isti način, remijem protiv Zemuna, pa je tako Đukić zabeležio neslavni rekord: bez pobede na domaćem terenu od 22. oktobra do 8. marta! Tačno je da je Zemun svoj gol postigao posle nepostojećeg penala, ali budimo iskreni, Partizan pre toga nije stvorio ama baš nijednu priliku za gol.

Evropa

  Đukićeva druga epizoda u Partizanu ne može se obojiti samo crnim bojama, bilo je i onih belih. Treba mu skinuti kapu za prezimljavanje u Evropi, prvo posle trinaest godina i velika i značajna finansijska sredstva koja su se tom prilikom slila u klub. Pošto je Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona prvo eliminisao podgoričku Budućnost (2-0, 0-0) i bio zatim eliminisan od Olimpijakosa (1-3, 2-2), u plej-ofu za Ligu Evrope savaldan je Videoton Marka Nikolića (0-0, 4-0). Taj meč u Felšutu je bio i najsjajnija epizoda Đukićevog boravka u Partizanu koji je tek završen. Videli smo moćan Partizan - ubitačan iz kontranapada, konkretan, jednostavan, Partizan koji igra na prvu loptu i efikasno. Činjenica je da je tada još u timu bio i Uroš Đurđević ne oduzima na značaju i lepoti ove pobede - te noći vraćeni su stari dugovi mađarskoj ekipi iz 1984. godine. Nažalost, bila je to jedna od poslednjih utakmica na kojoj smo gledali moćni i ubitačni Partizan. Odlaskom Đurđevića, čitava napadačka taktika "crno-belih" u Evropi svela se na traženje Tavambe dugim loptama, pa šta Tavamba uradi. Ili na čekanje trenutka inspiracije Tošića, Jankovića ili Pantića, kao protiv Jang Bojsa.

 Žreb nam je dodelio grupu u kojoj su osim Partizana bili i Dinamo Kijev, Jang Bojs i albanski Skenderbeg. Posle početnog remija u Bernu i razvoja ostalih rezultata, bilo je jasno da će dve pobede kod kuće (Skenderbeg i Jang Bojs) biti dovoljne za prolaz među 32 najbolje ekipe na proleće. Tako je i bilo. Odbrana Skenderbega je razbijena tek posle slobodnog udarca Tošića, kasnije je savladan i Jang Bojs u Beogradu (uz grčevito čuvanje rezultata poslednjih dvadeset minuta). Remi u Albaniji i dve partije protiv kijevskog Dinama pokazale su boljke iz prvenstva - jalovost, bezidejnost, povremeni totalni raspad odbrane i cele ekipe. Uz hendikep igranja bez publike, Partizan je protiv kijevskog Dinama u Beogradu prosuo prednost od 2-0 te su gosti okrenuli na 2-3. Čitavo to vreme Đukić nije preduzeo ama baš ništa, videvši da mu brod tone! U revanšu, Partizan je poražen sa 1-4, i ta utakmica je ustvari nagovestila realnu evropsku snagu Partizana - Kijevljani su se šetali kroz odbranu Partizana kao po zemunskom keju i utisak je da su mogli da nam daju gol kad god su hteli. Činjenica da je Partizan pre toga već obezbedio plasman u šesnaestinu finala svakako ne opravdava takvu partiju, već govori o nedisciplini na terenu i nedostatku autoriteta kod trenera. Ovi pređašnji redovi zaista ne umanjuju uspeh i plasman u "prolećnu fazu" Lige Evrope, već pokušavaju da svemu tome da daju realan okvir, a ne nekakve mitske obrise. Reč je o tome da to nije bio nikakav vanzemaljski podvig, da su treneri pre Đukića ostvarivali i veće uspehe (Stanojević i Liga šampiona), i da su povremene dobre partije u Evropi bile samo bljesci u inače bezidejnoj i sumornoj Partizanovoj jeseni. Uspeh u Evropi zamaskirao je činjenicu da smo mi već krajem novembra izgubili trku za titulu. Zbog iste stvari, Zoran Milinković je dve godine ranije dobio otkaz, iako je obezbedio grupnu fazu Lige Evrope i bio na dobrom putu da obezbedi i proleće u Evropi. Za Đukića su, međutim, važili drugačiji aršini...

  Znam da je sasvim subjektivan sledeći pasus, ali sećam se sopstvenog osećaja posle obezbeđenog proleća, pobedom protiv Jang Bojsa - da, bio sam srećan, ali nekako iznutra prazan. Nisam kao navijač video suštinu, nisam video da iza svega stoji nekakav sistem, već mi je sve izgledalo kao rezultat nadahnuća ekipe u nekoliko utakmica.

  Da me osećaj i instinkt nisu prevarili, pokazao je dvomeč protiv Viktorije Plzen u šesnaestini finala. Đukić je prošao još jedne pripreme sa ekipom, očekivao se osveženi Partizan. Posle remija kod kuće (1-1, uz gol gostiju posle ofsajda), Partizan je na revanš otišao poput grupe uplašenih maturanata. Kukavička igra, nedostatak agresije (samo četiri napravljena faula Partizanovih igrača u utakmici tog značaja!), po ko zna koji put demonstrirana jalovost i bezidejnost. Sve to je nagovešteno već u prolećnom startu Superlige u Lučanima, doduše. Konačnih 2-0 za Čehe bio je sasvim realan rezultat, a nije jasno čega se Đukić uplašio? Njegov strah možda najbolje ilustruje detalj iz finiša meča, pri rezultatu 0-1, kada golman Stojković traži odobrenje da ode pred gol Plzena (jer, nema se više šta izgubiti) ali mu Đukić ne daje dozvolu!? Kao kazna za takvo "ziheraštvo" ipak stiže i drugi gol u mreži Partizana. Tako se završio evropski pohod Partizana. I navijačima je najmanji problem bio što je Partizan poražen, već način na koji je do toga došlo - kukavičlukom trenera koji je preneo na ekipu, i još jednom jalovom i anemičnom igrom. Ko zna kojom po redu...

  Miroslavu Đukiću se ipak, mora odati priznanje za plasman među 32 ekipe u Ligi Evrope, za značajna finansijska sredstva koja je taj plasman doneo, kao i za bitno popravljen plasman na rang listi klupskih koeficijenata.

Foto - Goran Jovanović


  Kup Srbije

  Iza Miroslava Đukića ostaje osvojen Kup Srbije, kao jedini trofej. Svakako da to nije mala stvar, ali to je, da se ne lažemo, tek utešna nagrada u današnjem fudbalu. Kada za najvećim rivalom zaostaneš skoro 20 bodova u prvenstvenoj trci, onda nema te alhemije koja će sezonu načiniti uspešnom, a kamoli vrhunskom. Utisak je da je, sam proglašavajući sezonu kao "vrhunsku" posle osvajanja kupa, Miroslav Đukić ismejao sve navijače Partizana. Ako je Partizanova sezona vrhunska, kakva je onda Zvezdina? I oni su došli do iste faze Lige Evrope, ali su osvojili i šampionat, ostavivši nas daleko iza?


  Nemuštost i sputanost 

  Već posle prvih par meseci, jedan glagol se mogao vezati za Đukića i Partizan pod Đukićevim vođstvom: predvidivost. Kao što je bilo predvidivo da ćemo na terenu gledati još jedno mučenje i agoniju u pokušajima da se razbije protivnička odbrana, tako smo znali i šta će Đukić izjaviti i pre i posle utakmice. "Idemo po protivnika", "Mi smo Partizan", odnosno "Momci su dali maksimum, nemam šta da im zamerim", "Moramo da rešimo problem realizacije u narednom periodu", "Nastavićemo da radimo na tome..."

  Da je Đukić na početku sezone snimio ovih nekoliko, maltene, generičkih izjava, i emitovao ih pre i posle utakmice umesto sopstvenog pojavljivanja na konferencijama za medije, verovatno to niko ne bi ni primetio. Njegov nastup je bio kao i nastup njegove ekipe na terenu - jednoličan, dosadan, uvek je to bila ravna linija. Pratio sam njegovo ponašanje tokom utakmice u Šapcu, jer sam bio na tribini tačno preko puta njega. Partizan gubi, igra očajno, a Đukić nepomičan, podbočene glave, sa mirom budističkog monaha posmatra meč. OK, ne mora da šizi i divlja, ali ama baš nijedna reakcija, nijedna sugestija igračima, nikakav, pa ni najmanji izliv energije, besa ili nezadovoljstva. Isto se dešavalo i ranije - mirno je gledao kako u Humskoj 1 gubimo od Voždovca od 38. minuta, i do kraja je izvršio samo jednu izmenu, tako što je jednog veznog igrača zamenio drugim. O pojačanju ofanzive - ni reči. Protiv već pomenutog kijevskog Dinama, ekipa mu se ruši u pola sata a on apsolutno ništa ne preduzima. U dve najbitnije utakmice sezone (Plzen u gostima, prolećni derbi) njegova i naša ekipa je odigrala dve najkukavičkije utakmice u novijoj istoriji kluba i nije jasno kako već tada nije bio smenjen.

  Na njegovom licu posle meča niste mogli videti ni bes, ni nezadovoljstvo, kako igrom svojih učenika, tako ni suđenjem. Bez apsolutno ikakve namere da ovi redovi imaju primese uvreda, ali zaista nije jasno kako čovek sa tako skromnim verbalnim sposobnostima dopire do igrača? Možeš da budeš i najbolji znalac i teoretičar, ali ako nemaš minimum harizme i elokvencije da svoje znanje preneseš ekipi, onda je sve uzalud. Mnogi ljudi iz sveta fudbala znaju da je psihologija "pola posla" - ekipa mora da ti veruje, da ih ubediš kao trener u svoje ideje, da budeš jasan i koncizan. Sve je ovo misterioznije tim pre što se zna da je Đukić imao dugotrajnu i uspešnu karijeru u Španiji, i što je imao prilike da pokupi beskrajno mnogo iskustava sa terena i oko njega.

  Delovao je kao trener neke španske ekipe iz sredine tabele, recimo Leganjesa, gde je sasvim svejedno da li ćeš da izgubiš ili da pobediš, kao da radi u sredini gde ne postoji nikakav pritisak rezultata. Čak se u pojedinim izjavama vajkao kako je okruženje u Srbiji nemilosrdno, da je tragedija ako Partizan ne pobedi. Kao da je pao s Marsa, nesvestan činjenice da je za Partizan i neuspeh i tragedija ako nije u stanju da pobedi, makar kod kuće, Napredak, Voždovac, Spartak, Čukarički...

  Bezvoljnost i apatiju je uspeo da prenese ne samo na ekipu već i među navijače. Dugo pratim Partizan i ne pamtim da je većina navijača oko mene bila do te mere zasićena, bezvoljna, "ubijena" u pojam partijama Đukićevog Partizana. I to nisu mogla da izbrišu nikakva proleća u Evropi ni klupske rang liste.

  Zato je Đukić "blistao" na pojedinim pres konferencijama. Ljut zbog pojedinih tekstova u medijima, koristio je rečnik nedostojan trenera Partizana: "ja sam dripac iz jebenog Štitara" ili "nisu oni Indijanci sa peruškama" (misleći na nedavnog rivala, ekipu Trakaija).


  Kadrovska rešenja, rotacije, ekipa

  Miroslav Đukić je sa Partizanom prošao tri ciklusa priprema, i ni posle trećeg ciklusa nismo videli nikakve pomake na bolje. Opet je to bila ista, anemična i jalova igra, kakvu gledamo od jeseni 2017, uz retke izuzetke. Skoro da nije bilo utakmice u kojoj je dva puta nastupio isti tim. Naravno, možda i većeg udela od Đukića u svemu tome ima uprava kluba, a nikako se ne sme zaobići odgovornost sportskog direktora Ilieva (o njegovom neprimerenom ponašanju na medijskim konferencijama da se ne govori). Nejasno je šta su uopšte želeli svojom politikom transfera. Đorđe Jovanović je najavljivan dve godine kao budućnost Partizana, uz Sašu Ilića je doprineo da uđemo u finale kupa i spasimo kako-tako sezonu, a kod Đukića je precrtan ove sezone i nedavno prodat Lokerenu (!) za 400.000 EUR!? Slobodan Urošević je krajem 2017. doveden iz Napretka, a posle kiksa na Čukarici u polufinalu kupa sklonjen je iz ekipe pa čak nije bio ni licenciran za evropska takmičenja. Antonov je doveden na pozajmicu iz Grashopersa, a kada je došao momenat da se otkupi njegov ugovor, pokazalo se da je preskup!? Vulićević je mesecima bio skrajnut, a onda se, pravo niotkuda, ove sezone pojavio u startnih 11! Milan Mitrović je, uprkos sasvim solidnim partijama i činjenici da je tek došao u klub, u jesen 2017, postao prekobrojan u novoj sezoni. Srednji red nam se zasniva na Danilu Pantiću, koji je pozajmljen igrač. Vizija, plan, strategija?

 Đukić je često igrao sa jednim napadačem, sramežljivo i uplašeno, kao da je nasuprot Partizana bio Bajern, a ne neki srpski superligaš. Takođe, nejasno je zašto nije doveo svoje pomoćne trenere, stručnjaka za skauting, kondicionog trenera, bar nekog od njih? Da li su sredstva bila ograničavajući faktor? Kad već pričamo o najužem okruženju trenera, kako je moguće da mesecima jedan medijski portal satima pre utakmice ima objavljen sastav Partizana (koji se kasnije uvek pokaže kao tačan) a da trener ništa ne preduzima da okrije i spreči curenje informacija iz svlačionice!?

  Zaboravlja se da je Đukićeva druga odiseja u Partizanu nekoliko puta bila na ivici kraja, ali su ga čuda spasavala u poslednji čas. Jednom je to bio Bambi Tošić koji mu golom u Čačku u nadoknadi produžuje život na klupi, drugi put Jevtović, koji u Lučanima golom u 86. minutu najavljuje preokret, pa treći put Zdjelar, golom u nadoknadi protiv Zemuna, četvrti put Saša Ilić u polufinalu kupa, takođe u finišu.


  Epilog

  Posle neslavnog starta u sezoni 2018/19 (poraz u Surdulici, užasna igra protiv Trakaija u Beogradu), uprava kluba je konačno dala "voljno" Đukiću. Računajući i finiš prethodne sezone, nanizao je pet uzastopnih poraza u gostima, što se nije desilo još od nesrećnih sezona 1978/79 i 1979/80! Desilo se ono što je moralo da se desi mnogo ranije, najkasnije posle Plzena i prolećnog derbija, kada je njegova ekipa, posle njegovih trećih priprema koje je sproveo, delovala kao uplašena i razbijena družina skupljena na radničkim sportskim igrama. U te dve utakmice, proletos, najbitnije u sezoni, kada se lomila sudbina kluba u Evropi i u šampionatu, isplivala je prava priroda Đukićevog rada. Pokazalo se da je prolećna faza Lige Evrope samo jedna velika šarena laža kojom su pokrivani svi nedostaci u ekipi i oko ekipe, sav taj kukavičluk, nedostatak igre, sistema, rezultata, energije, htenja...i to nisu mogli da sakriju nikakvi klupski TV bilteni, koji su za Jude i izdajnike proglašavali svakog ko se usudio da još u jesen 2017. jasno kaže da Đukić nije trener za Partizan. Uzgred, sada je Đukiću upravo preko klupskog tv biltena najavljena smena, da ne kažem - uručen "svilen gajtan".


  Ako bismo išli tom logikom uprave, razloga za smenu ni ovog puta nije bilo - i sada smo "u igri" u Evropi, zar ne, još smo na početku prvenstva i nismo izgubili šanse za titulu. Ekipa igra isto kao i pre godinu dana, nije li tako? Biće, ipak, da su shvatili ono što su svi dobronamerni navijači videli puno ranije - da sa Đukićem nije bilo ni sistema, ni napretka, a ponajmanje discipline. I da beskrajnim i apsurdnim branjenjem neodbranjivog (Đukićevog rada) potkopavaju i svoju poziciju u klubu.

  Novi trener biće Zoran Bata Mirković, a njegov asistent Gordan Petrić. Neka im je srećno. Koliko njih dvojica mogu, ograničeni klupskim resursima i nakaradnom situacijom u domaćem fudbalu, ostaje da se vidi. Preteranog iskustva nemaju, ali to ne mora biti odlučujući faktor. Bitno je da ih ne posmatramo kroz prizmu njihove igračke karijere, kroz Juventus, Atalantu i Rendžers, još manje kroz "prevaspitavanje" Anta Drobnjaka ili čupanje Roberta Jarnog za jaja, da oproste dame. Legendarne događaje ostavimo istoriji i uspomenama, ali ako moramo bar nešto da prenesemo na sadašnji tim iz njihove karijere, onda neka to budu energija i srčanost Bate Mirkovića i čvrstina Gordana Petrića. Za početak, bar to da ubrizgaju u ovu apatičnu ekipu.
 
 
Tekst: Aleksandar Pavlović
Fotografije: Goran Jovanović

 

 
 

Jul 18, 2018

Promocija "Nike" dresova za 2018/19

  Sezona pred nama će biti treća uzastopna u kojoj će FK Partizan nositi opremu poznatog brenda "Nike". Za razliku od leta 2016. godine kada je počela nova saradnja (druga u istoriji kluba) sa ovim proizvođačem, ovog leta, tačnije 9. jula, upriličena je promocija novih dresova. Baš kao što i priliči renomeu Partizana, ali i ovog poznatog brenda.

  Pre retrospektive dešavanja na ovoj promociji (naravno, u vidu ličnog stava), želim da izrazim zahvalnost marketingu FK Partizan i Atili Hasanagiću, na pozivu na promociju. Lep je osećaj kada naše pisanje na blogu, a u okviru toga i relativno često bavljenje vizuelnim identitetom Partizana, naiđe na pozitivan odjek i uvažavanje iz samog kluba.




  Ako je pre dve godine bilo mesta za puno kritika povodom izostanka promocije novih dresova "Nike", samim tim i novog tehničkog sponzora, ovog puta je red da se izraze sve pohvale za organizaciju promocije. Doduše, nekoliko dana pre ove promocije, i direktor marketinga Partizana Predrag Vujović je naglasio da je dolazak kompanije "Nike" kao sponzora, u leto 2016, bio pomalo haotičan. Naime, nije se očekivalo naglo povlačenje prethodnog tehničkog sponzora sa ovog tržišta, pa je "Nike" došao u vreme kada se već pripremaju dresovi za narednu sezonu. Rokovi su bili tesni a valjalo je spremiti opremu za ceo klub za sezonu koja samo što nije počela. Stoga su se, to je naše tumačenje, dogodile i neke greške u opremi koje smo tom prilikom konstatovali.

  Devetog jula 2018. promocija novih dresova FK Partizan je upriličena u Malom pozorištu "Duško Radović", u samom centru Beograda. Mesto je simbolično odabrano - zna se ko je bio Duško Radović, jedan od simbola Partizana, pesnik, pisac, novinar i vatreni navijač "crno-belih", kojima je posvetio mnoštvo pesama i aforizama.

  Ulaz u pozorište je bio prigodno ukrašen našim bojama, a brojne mlade devojke, u vidu hostesa, sprovodile su goste do sale u kojoj se održavala promocija.



  Kao omaž prethodnoj saradnji sa kompanijom "Nike" (1996-2000), stajali su izloženi svi dresovi iz tog perioda. Za to je zaslužan vatreni navijač Partizana i kolekcionar Partizanovih dresova Nenad Krstić Krle, koji je za ovu priliku pozajmio dresove iz sopstvene kolekcije. Da, tu je i bordo-plavi dres...





  Program su vodili portparol kluba Biljana Obradović i sportski novinar Miloš Šaranović, a uz zvanice, bili su prisutni i predsednik Partizana Milorad Vučelić, direktor Miloš Vazura, sportski direktor Ivica Iliev, kao i kompletan igrački pogon, predvođen stručnim štabom i trenerom Miroslavom Đukićem. Naši igrači su bili obučeni u identična odela, zaista je bila lepa slika videti ih - svojom pojavom su vizuelno doprineli još lepšem utisku sa promocije.

  Preko video-bima podsetili smo se nekih zapažanja Duška Radovića o Partizanu, a nešto kasnije reč je uzeo i Bojan Savić, predstavnik kompanije "Sport Time", koja je zastupnik "Nike" za Srbiju. Posle obraćanja predsednika kluba Vučelića i kapitena Saše Ilića, prešlo se na ono najbitnije - predstavljanje dresova za 2018/19.



  Osnovni dres je tradicionalni prugasti crno-beli, iz redovne "Nike" ponude, linija STRIPED DIVISION III, art. 010, a i ostala dva dresa su iz redovne ponude. Ovaj osnovni dres predstavlja bitan pomak na bolje, u odnosu na prethodni dres, urađen u "gradient stilu", sa bojama koje se prelivaju i iz prugastih crno-belih prelaze u jednobojnu crnu. Taj prethodni dres, iako nas za njega vežu lepe uspomene zbog "duple krune" u sezoni 2016/17, jednostavno nije bio u duhu Partizana i njegove opreme. Niti je prugasti, niti je jednobojni.    

  Sadašnji je veoma lep, može se reći i da deluje skoro kao klasičan Partizanov dres. Prugasto telo, crni rukavi (inače, prvi put viđeni početkom 70-ih a kasnije polovinom 80-ih kod "Adidasa") i leđa dresa koja nisu jednobojna kao pre. Sličnost sa "Adidasom" iz 1985. se primećuje na ovoj slici Zvonka Varge:

                                     

   Logo sponzora MTS je u vidu crnog pravougaonika sa belim slovima, zalepljen na dres, Primetan je i novi font, kao i detalj poput grba utisnutog u brojeve na leđima. Font je zanimljiv, neodoljivo podseća na font kojim je obeležavana oprema u bivšoj JNA. Ne znam da li je to bila namera ljudi koji su određivali font, ali eto, starijim navijačima to može biti prva asocijacija. Za autora ovih redova, font je dobar i sasvim je prigodna asocijacija, u duhu početaka našeg kluba. Font je ćirilični, pretpostavljam da je to varijanta za Superligu, dok će se za utakmice u UEFA takmičenjima koristiti verovatno latinični natpis.



  Druga, rezervna garnitura, je bele boje. Pripada liniji REVOLUTION IV, art. 100. Rukavi su nešto tamniji, bledo sivi. Sasvim u duhu tradicije kluba, bez nepotrebnih novotarija. Kao i na ostala dva dresa, na leđima je utisnuta mala srpska trobojka iznad prezimena igrača. 




  Treća ganitura je crne boje. Radi se o dresu iz kolekcije CHALLENGE II, art.010. Iako na prvi pogled, putem slika i video-snimaka taj dres ne deluje kao nešto posebno, reč je o vrlo lepom dresu, na kojem su prisutne aplikacije čija se sjajna crna boja preliva preko osnovne, crne. Nešto u stilu dresova kakvi su se devedesetih godina nosili, posebno u Engleskoj. Možda su za nekoga te sjajne aplikacije na ivici kiča, ali jednostavnost celog dresa u startu poništava tu pomisao. Nije kitnjast, nema suvišne detalje. U dve reči - prelep je. Ipak...postoji jedna napomena oko treće garniture, koja će detaljnije biti obrazložena kasnije.





  Nedoumicu je izazvalo, još pri prvom pogledu na dres, to što je broj na leđima urađen u sivoj boji. Da li će se uopšte lepo videti na terenu, na crnoj podlozi na leđima? Dilemu je rešila utakmica kvalifikacija Lige Evrope u Pljevljima, tri dana po promociji dresa, kada je Partizan nosio upravo ovu garnituru a brojevi su bili lepo vidljivi i uočljivi. 

  Sve u svemu, novi dres (pričamo pre svega o tradicionalnom prugastom) je vizuelno za tri koplja iznad prethodnog. Rezervna dva, posebno crni, su zaista lepi. Navijači Partizana, u principu, ne traže puno kada je u pitanju vizuelni identitet - neka osnovni dres bude sa crno-belim prugama i što klasičniji. Bez ikakvih "gradient" efekata, rombova i kvadrata, kao nekada kod "Vocado" dresova. 

  Sama promocija je organizovana na vrlo dostojanstven način, ukusno, uz omaž Dušku Radoviću, a samim tim i istoriji kluba. Za organizaciju promocije marketing FK Partizan zaslužuje sve pohvale. Da se mislilo i na detalje, dokaz je i to da su FK Partizan i "Nike" na kraju pripremili i prigodne poklone gostima promocije, u vidu kačketa, privezaka, šolja i olovaka sa Partizanovim obeležjima. 

  Jasno je da "Nike" Partizan snabdeva dresovima iz redovne ponude, i to je sasvim normalno. Partizan ne spada u red onih nekoliko povlašćenih giganata (Barselona, Inter, Atletiko Madrid, Čelzi, Roma, PSG...) koji mogu da računaju na unikatne dresove. E sada, pitanje je "Nike" ponude, šta je ovaj proizvođač spremio za određenu sezonu. Prugasti dresovi se nose po dve sezone, to je lako uočljivo iz kataloga ove firme. 

  Naravno, sto ljudi - sto ćudi i sto ukusa. Neko voli "Nike", neko "Adidas", ali pitanje izbora tehničkog sponzora je pre svega vezano za kvalitet opreme, rokove isporuke, dostupne zalihe, finansijski efekat, kontigent za mlađe kategorije...i to navijači treba da znaju, da ta priča daleko prevazilazi vizuelni utisak kakav neki dres ostavlja na nas. Možda je dres nekog drugog proizvođača dopadljiviji, ali možda taj proizvođač nema nameru da posluje na ovom tržištu, možda nema dovoljne zalihe, i tako dalje. 

  Dolazimo na kraju i do jedine zamerke, koja se generalno odnosi na izbor garnitura, a ne na sjajno organizovanu promociju. Naime, često se u poslednjih par godina moglo primetiti, posebno u emisijama TV Partizan, da vlada mišljenje kako su navijači razmaženi, da zahtevaju bordo-plave dresove, da žele unikatne dresove za Partizan...

  Apsolutno niko od navijača ne smatra da bilo koja firma, pa ni "Nike" mora da pravi neki poseban dres za Partizan, kao što to radi, na primer, za Inter ili Barselonu. To je zamena teza. Želja navijača je da se uradi gostujući dres u sasvim drugačijoj varijanti od  osnovnog. To je pitanje ne samo tradicije kluba, već i potrebe.

  Šta će se desiti ako u Evropi naletimo na klub koji ima iste ili slične boje kao i Partizan? A bilo je tih slučajeva - Njukasl, Rijeka, Artmedija? Da li će onda Partizanovi igrači, kao u Rijeci 1988. ili na Banovom Brdu 1996, morati da pozajmljuju plave ili neke druge dresove od domaćina?

  U takvim slučajevima, neophodna je treća (ili čak druga) varijanta dresa, sa bojama totalno različitim od osnovne crno-bele, kako ne bi dolazilo do preklapanja boja. Jasno je da "Nike" u svojoj ponudi nema bordo-plavi, ili crveno-plavi dres, istog dizajna kao što je osnovni. Ali, kad su već pripremili tri garniture, nejasno je zašto nije došlo do dogovora da ta treća garnitura (umesto crnog dresa)  bude plave boje. Ne teget ("navy blue") koja je tamna skoro kao crna, već otvorenija plava ("royal blue" ili čak azurna). Podsetimo se da je Partizan kroz svoju istoriju nosio jednobojne plave dresove, na primer, u prvom Kupu evropskih šampiona 1955/56. I ne samo tada:

                                          
  A takav dres postoji u "Nike" ponudi, takođe iz linije CHALLENGE II, iz koje je naš ovosezonski crni dres.



  Tu su i još dve varijante, plavi i bordo, doduše iz druge linije dresova - PARK II, ali takođe iz "Nike" ponude. Reč je o dresovima sa kataloškim brojem 463 (plavi) i 677 (bordo). 





  Ove dresove navodim samo kao primere - mogao je, kao treća garnitura (ili čak druga), da se uzme bilo koji jednobojni plavi dres. 

  Utisak je da je treća garnitura višak u slučaju kad su sve tri garniture u crnoj ili beloj boji. Sa bordo-plavom, ili plavom, kao rezervnom garniturom, nema ni potrebe za trećom garniturom. Crno-beli dres kao osnovni, i plavi kao alternativni, za slučaj kad se sastajemo sa klubovima istih ili sličnih boja. Ako je to bilo očigledno ljudima u klubu u periodu od 2000. do 2008, kada smo kao rezervnu garnituru imali bordo-plave dresove ("Puma","Nike", "Kappa"), ne vidim problem da se taj aspekt razmotri i sada. Pre svega, iz praktičnih razloga. 

  Uostalom, primeri Juventusa, Njukasla, PAOK-a, Udinezea...svih klubova koji imaju osnovnu crno-belu boju, i ne samo njih, očigledni su - svi ti klubovi imaju kao alternativnu garnituru neku u bojama koje su totalno različite od osnovne. Baš zato da ne bi dolazilo do preklapanja boja sa protivnikom koji ima iste ili slične boje. 

  Eto, to je pitanje za koje bi ogromna većina navijača Partizana volela da bude razmotreno u klubu za neke naredne sezone. Što se tiče ovosezonske promocije i dresova, utisci su sasvim povoljni i pozitivni, uz ovu sugestiju na kraju teksta.

  Na kraju, bitnije od izgleda dresa je kakve će igre naši fudbaleri pružati u novoj opremi. Ali, pošto fudbalska i navijačka subkultura obuhvata i ove teme, smatramo da nije zgoreg baviti se i ovim, naizgled sporednim stvarima, koje bez sumnje čine identitet jednog kluba.