Nov 27, 2016

Foto arhiva - Stevan Jakuš (1921-1985)





  Stevan Jakuš, nekadašnji vezni igrač Partizana iz vremena početaka našeg kluba, rođen je 24. decembra 1921. godine u okolini Novog Sada. Fudbalsku karijeru je počeo u Radničkom iz Novog Sada. U završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, bio je pripadnik narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Hroničari su zabeležili da je u maju 1945. godine došlo do susreta partizanske vojske i britanskih snaga u Austriji. U timu naše vojske igrao je i Stevan Jakuš.

  Posle rata, fuzijom novosadskih klubova Radničkog i Sloge nastala je Vojvodina, ali u njoj Jakuš nije igrao već je pristupio Partizanu. Sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka, u sezoni 1946/47 i 1948/49. U Humskoj 1 Jakuš je boravio sve do jeseni 1949. godine, kada odlazi u novi BSK, kasnije OFK Beograd. Jakuš je u Partizanu uglavnom nastupao za drugi tim, ali je ipak sakupio 6 nastupa u prvenstvenim utakmicama.

  Godine 1951, na preporuku Partizanovog asa i reprezentativca Minde Jovanovića, Jakuš dolazi u Šabac i postaje fudbaler Mačve.

  Stevan Jakuš je preminuo 21. marta 1985. godine.

* biografija Stevana Jakuša najvećim delom je preuzeta iz knjige ,,Dve zlatne godine FK Mačva, 1951-1952", autora Bogdana Sekendeka i Dragana Ivanovića

  Statistika Stevana Jakuša u Partizanu, preuzeta sa partizan.rs:


Nov 26, 2016

Partizan - Bor 2-3, 1973: lomače kao simbol decenijske krize kluba

  Naša mala ekipa već neko vreme priprema programe za utakmice Partizana koje se igraju na našem stadionu, kada je Partizan domaćin. Pred susret s Napretkom, izlistali smo arhive, tražeći utakmice koje su se odigrale na taj dan (25. novembar). I osim nekih nezaboravnih utakmica, kao što su na primer pobeda nad Hajdukom od 3-0, iz 1979. i remi u Rimu protiv Lacija 2004. godine, naišli smo na jednu utakmicu iz 1973. godine, koja nam je (uprkos porazu Partizana) ipak pobudila mnogo više pažnje, oduvala u stranu sve pobede ostvarene na taj dan, pa smo joj posvetili ceo tekst. Razlog? Zato što su neredi posle te utakmice bili prilično neuobičajeni za to vreme, a dešavanja u klubu i oko kluba simbolično odslikavaju doba i sistem u kojem se živelo, kao i sva Partizanova posrtanja tih godina. U naizgled beznačajnim događajima i utakmicama često se kriju bitne priče.

 

  U 15. kolu jugoslovenske  Prve savezne lige za sezonu 1973/74, sastali su se tog 25. novembra Partizan i Bor. Ovaj kratak opis vam ništa ne znači, deluje kao još jedna od hiljade utakmica koje je Partizan igrao u svojoj istoriji. Ali, snimci nereda, načinjeni po završetku ove utakmice odavno su poznati navijačima Partizana, s tim da su malobrojni oni koji znaju da su se ti incidenti desili upravo posle utakmice Partizan – Bor.


  Navijači Partizana sa južne tribine koji pale i kidaju klupe sa tribina i bacaju ih u teren, desetine onih koji su preskočili ogradu i cepaju mreže na golu, redari i policija koji pokušavaju da zavedu red - videli ste sigurno te prizore, ili u vidu fotografije, ili u formi video snimka pod nazivom „Incident na JNA iz prošlosti“. Bilo je to turbulentno vreme u FK Partizan.  „Crno-beli“ su očajno započeli tu sezonu i pre utakmice sa Borom nalazili su se na 11. mestu, dok je Bor bio trinaesti. Očekivala se sigurna pobeda, koja bi bar najavila vedrije dane. 

  Situacija na tabeli nije bila jedini problem. Naime, mesec i po dana pre ove utakmice, ostavku je podneo Milosav Mića Prelić, mladi predsednik FK Partizan. „Podneo ostavku“ je malo lepši način da se kaže da je Prelić bio primoran da napusti klub. U tadašnjim društvenim previranjima označen je kao čovek iz vrha takozvanih „srpskih liberala“ (preciznije – liberalne frakcije srpskih komunista) i morao je, poput hiljada njegovih kolega, srpskih privrednika i političara, da napusti sve funkcije.  Obračun vrha partije sa neistomišljenicima bio je surov, etiketa ,,liberala" i ,,tehnomenadžera" zalepljena je od strane partijskog vrha mnogim privrednicima i političkim funkcionerima, i svi oni su potom bili bukvalno izopšteni iz javnog života. Prelić ne samo što je morao da „podnese ostavku“ – mesec dana kasnije je čak i isključen iz članstva FK Partizan! Bič partije je svuda uspevao da dosegne.

  Prelić je, dve godine ranije, kada je došao na čelo Partizana kao mlad i uspešan privrednik, doveo Velibora Vasovića za trenera Partizana. I sve su prilike da je Vasoviću i to upisano u greh, osim lošeg starta na početku sezone 1973/74. A prema tvrdnjama veoma upućenih navijača iz tog vremena, sa kojima smo lično razgovarali, Vasović i Prelić su još tada imali ideju gradnje Partizanovog trening kampa, na lokaciji udaljenoj svega par kilometara od Stadiona JNA! 

  To nije bilo sve. Pre ove utakmice, štampa se bavi navodnim malverzacijama iz sezone 1972/73, a izvesna Međurepublička komisija predlaže da se grupi timova, pa i Partizanu oduzmu bodovi! ,,Krivica" Partizana bila je u tome što je Partizan, kao gostujući tim bio odgovoran (!?) što je utakmica Olimpija - Partizan počela sa zakašnjenjem, iako je trener Vasović u pismu Izvršnom odboru FSJ jasno rekao da je na vreme izveo ekipu na teren a da je početak utakmice isključiva nadležnost sudije i delegata. Zaista neverovatno.


  Ista ta Međurepublička komisija samo par dana kasnije izlazi sa novim predlogom vezanim za dešavanja iz prethodne sezone - da se Partizanu oduzme 6 bodova, jer komisija, pazite sad, ,,smatra da je Partizan ustupio bod Boranima za Đorđevića"! 




 Od tih kazni kasnije nije bilo ništa, ali je već stvorena dodatna tenzija pred novu utakmicu Partizana i Bora. I onda, utakmica protiv Bora od 25.11.1973. je bila kulminacija. Partizan je već posle deset minuta poveo sa 2-0, golovima Boškovića i Bjekovića. Ipak, do kraja poluvremena Bor uspeva da izjednači na 2-2, a do kraja meča da postigne i treći gol i načini prvorazrednu senzaciju: Partizan – Bor 2-3! Slede nemiri na tribini, klupe na jugu koje gore na lomači, cepanje mreža, bacanje reklama u teren, obračuni sa policijom i redarima.


  Partizan je još više zakomplikovao situaciju, pao na 13.mesto a Bor se sa tog trinaestog mesta popeo na (do tada) Partizanovo, 11. mesto. Kriza je ključala u Humskoj 1, a par dana posle ovog poraza, ostavku je podneo i trener Velibor Vasović. Nasledio ga je Mirko Damjanović.


  Posle utakmice, usledili su već opisani neredi na tribinama, koji su bili nešto sasvim nepojmljivo za to vreme. Svako iskakanje iz društveno propisanih normi ponašanja bilo je nepoželjno, a neredi ovog tipa su bili i više od toga. Zato i nije bilo čudno što, na primer, tadašnja „Politika“, iako je opširno pisala o navodnim malverzacijama u koje je uključen i Partizan, nije u danima posle ovih nereda objavila ni jedno slovo, a kamoli sliku sa mesta događaja. Za većinu vodećih medija u to vreme, ti neredi su bili tabu tema. „Neželjene pojave u društvu" nisu bile zgodne da se o njima piše u najčitanijim medijima, a kamoli slike mladića koji lome, ruše i pale, i sukobljavaju se sa organima reda. Ipak, beogradski „Sport“ se u narednim danima bavio i neredima i situacijom u klubu (utisak je - vrlo objektivno), a nije se štedelo ni na slikama. 
    


  Do dana današnjeg, među Partizanovim navijačima kolaju razne priče povodom ove utakmice. „Prodali naši utakmicu kako bi od Bora lakše dobili Borišu Đorđevića“, „klub preko igrača minirao Vasovića kako bi ga primorao da ode“, i još poneke. A možda je to bio samo loš dan Partizanovih igrača. Ne zaboravimo, Partizan je u toj polusezoni tavorio u donjem delu tabele. Mi nećemo da sudimo, jer osim što ni smo bili učesnici tih događaja, nismo ih mogli upamtiti ni kao navijači. Ipak, ova utakmica i događaji posle nje zaslužuju da se bar malo, sa naše strane, objasni čitava pozadina i kontekst u kojem se sve dešavalo. Šta su o svemu tome govorili ili govore akteri te utakmice?

  U intervjuu datom listu ,, Duga" i novinaru Zoranu Brziću iz 1986. godine, Velibor Vasović, tada već trener C. zvezde, kaže:

- Naime, te jeseni su na tapetu bili anarholiberali u Srbiji, na čelu sa Latinkom Perović, Markom Nikezićem i Mirkom Čanadanovićem. Predsednik kluba. Mića Prelić, morao je da podnese ostavke na sve političke funkcije jer je bio u tom kolu. Na sastanku uprave Partizana usplahireno je zaključeno da on mora biti najuren iz kluba, jer, Bože moj, kako bi Partizan mogao da ima jednog takoreći disidenta na vrhu klupske piramide. Ja sam otvoreno, na sednici, rekao da je to budalaština i da treba sačekati redovnu sednicu kluba, kroz mesec-dva, i Miću Prelića jednostavno ne izabrati u novu upravu. 

  Razumete, ja sam bio protiv nervoznih poteza. Mudri drugovi su ocenili da sam i ja liberal ali nisu mogli politički da me diskredituju pošto nisam član SKJ, ali su mi namestili ,,pušku", čisto balkanski specijalitet. Dve utakmice zaredom Partizan je izgubio na svom stadionu i ja kao pametan momak koji bistro i brzo kapira rekao sam: hvala lepo i pa-pa...

 To je bilo Vasovićevo viđenje. Dakle, Vasović ne smatra da je poraz protiv Bora od 2-3, na utakmici od 25.11.1973. rezultat bilo kakve trgovine i nameštanja ishoda na relaciji Partizan - Bor, kako bi Partizan, navodno, dobio Borišu Đorđevića. Vasović je bio mišljenja da su njega ,,namestili" ljudi iz uprave kluba i da je taj poraz rezultat takvih radnji. Ipak, Vasović nije bio tačan u ovom intervjuu. Partizan nije izgubio dve utakmice uzastopno na svom stadionu. Pre Bora, remizirao je protiv Vojvodine. 

  Sa druge strane, mi, potpisnici ovog teksta, intervjuisali smo i jednog od igrača Partizana sa te utakmice, i to strelca prvog gola, Miroslava Boškovića:

- Prvo, nisam siguran da sam ja dao na toj utakmici neki gol. Sećam se tog debakla. Bor je igrao fenomenalno. Nismo ih potcenili, ali bilo je normalno da naš fond igrača pobedi objektivno lošiju ekipu Bora. Znam samo da sam se borio, jurio, pokušavao da učinim nešto da ne izgubimo. Svi smo znali da je skoro cela uprava bila protiv Vasovića. I radi toga, borio sam se i više nego obično kako ga tadašnja uprava ne bi smenila. Ta garnitura iz uprave kooptirala je i dobar deo medija, čak je bio i jedan veliki naslov u Ekspres politici - ,,Vasović tehno-menadžer!" Reč menadžer je bila zloglasna, s  obzirom da nadri-novinari tada nisu bili toliko pismeni da barem potraže tačan prevod. Vaske je stvorio tim u kojem smo skoro svi imali status reprezentativaca u nekoj od jugoslovenskih reprezentativnih selekcija. Uprava se bojala Vasovićevog uspeha. Iskoristili su ovaj nesretni poraz i smenili ga. Umesto njega doveli su Mirka Damjanovića, trenera pionira, i postavili ga da komanduje među reprezentativcima. Tako je vrhuška iz uprave ostala u klubu, a taj sastav Partizana uz ostale trenerske bisere se raspao. Kud koji mili moji.

  Ni Miroslav Bošković, kao jedan od retkih zapaženih igrača Partizana na toj utakmici, ne pominje bilo kakvu mogućnost nameštanja meča, bilo zbog Boriše Đorđevića, bilo zbog režiranja smene Vasovića. On neuspeh pripisuje atmosferi u klubu i oko njega.

  Sa ove vremenske distance, naš utisak je da je priča o navodnom Partizanovom ustupanju bodova Boru na ovoj utakmici, kao i na onoj iz sezone ranije, a sve radi toga kako bi Boriša Đorđević došao u Partizan,  klasična ,,urbana legenda" koja se među navijačima prenosila s kolena na koleno i koja sa istinom nema baš dodirnu tačku. Naime, Boriša Đorđević nikada nije ni došao u Partizan, već je iz Bora otišao u splitski Hajduk! Zatim, koja je poenta ustupanja bodova rivalu već u 15. kolu, kada je još suviše rano da se zna ko je kandidat za ispadanje? Koja je poenta ustupanja bodova rivalu ako tim porazom padaš na nižu poziciju na tabeli nego rival kojem si, navodno, ,,ustupio" bodove? Ima li logike da u nedelji u kojoj si kao klub optužen da si prošle godine namestio utakmicu protiv Bora, tom istom Boru u novoj utakmici opet daš bodove a time i javnosti materijal za nove optužbe?

  Da li je uprava preko igrača režirala poraz od Bora, kako bi lakše naterala Vasovića da ode? Teško nam je da poverujemo da je to direktno rađeno na taj način, da igrači namerno izgube. Mnogi od tih igrača su bili privrženi Vasoviću, a neki, poput Boškovića, su i kasnije sarađivali sa Vasovićem u drugim ekipama. 

  Ali, da je uticaj uprave na poraz bio veliki, u to nema sumnje. I to na indirektan način - stvaranjem loše atmosfere, zle krvi i negativne energije u klubu i oko kluba. A onda vrlo lako dolazi do toga da se uvuče nervoza i među igrače, jer u takvoj atmosferi nije lako igrati. Imamo sličan primer i iz bliže prošlosti - u jesen 2005, posle debakla od Petah Tikve, Partizan je izgubio od Voždovca na identičan način. Vodio je 2-0 i izgubio na kraju 2-3. I to u situaciji kada je pobeda bila preko potrebna. 


  Novinar ,,Sporta", M. Vučinić, nije imao dilemu kao izveštač sa utakmice Partizan - Bor:

  - Potražiće neko objašnjenje za ovaj Partizanov slom u poslednjim događajima i trzavicama u klubu, možda će se naći i adut za onih letošnjih 2-2, mnogi će danas suditi Partizanu, ali je primaran utisak izveštača da je ovih 3-2 za Bor na Stadionu JNA osnovni element igra, i to igra u kojoj se David poneo kao Golijat! 

  Ipak, svako od navijača iz tog doba ima svoju verziju tih dešavanja i pravo da u tu verziju veruje.
 
  Ova utakmica protiv Bora je specifična po mnogo osnova. Ona je simbolična, jer jasno pokazuje Partizanova lutanja i razloge jedanaestogodišnjeg trofejnog posta, a to su: uprava nedorasla veličini Partizana, brojne struje i sukobi u klubu, nesposobnost uprave da u fudbalskim forumima zaštiti ugled Partizana kao i da klub dobije ugledniji tretman u medijima, nezadovoljstvo navijača situacijom u klubu, nesposobnost kluba da se odbrani od aktuelnih političkih previranja...Sve to je kulminiralo tog 25. novembra 1973. A novinar ,,Sporta" Nikola Vrgotić je sjajno skenirao situaciju u klubu u to vreme, komentarom ,,Zli dusi Humske ulice"! 


  Za kraj, i za neko buduće bavljenje istorijom Partizana, neka ostane zabeleženo da su u Partizanu, (makar u tom kratkom periodu s početka sedamdesetih), dok su na čelu nekih drugih klubova bili upravnici Golog otoka i tvrdokorni predstavnici republičkog partijskog establišmenta, postojali ljudi sa klicom modernijih shvatanja fudbala i društva oko sebe. Ta modernija shvatanja u Partizanu bila su oličena u mladom predsedniku kluba, bankaru po struci, i ambicioznom treneru, bivšem asu Partizana. Da li su zaista imali kapacitet da urade nešto više, nikad nismo dobili priliku da saznamo.   
  
 Šta se desilo sa nekim od glavnih aktera ovog teksta?

  Velibor Vasović je podneo ostavku posle poraza od Bora, kasnije se bavio trenerskim poslom u Anžeu, Pari Sen Žermenu i još nekim klubovima. Okrenuo se advokaturi, da bi se trenerskom poslu vratio 1986. kao trener C. zvezde. Od tada pa do kraja života isticao je svoju naprasno otkrivenu ljubav prema Zvezdi i odricao bilo kakve emocije prema Partizanu. Preminuo je 2002. godine, a za navijače Partizana je bio i ostao najkontroverznija ličnost u njegovoj istoriji. Hvaljen i kuđen, voljen i omrznut.

  Milosav Mića Prelić, nakon što je voljom partije podneo ostavku na mesto predsednika kluba i sve ostale funkcije, pa zatim bio i isključen iz članstva Partizana, penzionerske dane dočekao je radeći u senci i van domašaja medija, što je bila sudbina svih srpskih ,,liberala". Neko vreme bio je u Predsedništvu SOFK Jugoslavije. Preminuo je 2003. godine, godinu dana posle Vasovića, u 70. godini života, nekoliko dana posle bizarne nezgode i pada na zaleđenoj ulici. U novinama su se mogle pročitati pritužbe njegove familije na neadekvatan tretman lekara u toj prilici. 

 Mirko Damjanović je proveo samo godinu dana na klupi Partizana. Posle remija protiv Vojvodine od 2-2, u novembru 1974, i on je završio svoju misiju na mestu trenera Partizana. Do kraja karijere trenirao je Rad, Sinđelić, Leotar i Takovo, a radio je i u Zambiji i Kuvajtu. Preminuo je 2010, u svojoj 73. godini. 

  Boriša Đorđević, najbolji igrač utakmice Partizan - Bor 2-3, nikada nije prešao u Partizan, iako se među navijačima pričalo o Partizanovom ustupanju bodova Boru, kako bi Đorđević došao u Partizan. Postao je član Hajduka 1975. godine i jedan od njegovih najboljih igrača, i sa Hajdukom je osvojio titulu 1978/79. Po odlasku iz Hajduka bio je član slavnog HSV-a, a danas živi u Nemačkoj.


Tekst napisali i po arhivama ,,kopali":

Igor Todorović i Aleksandar Pavlović