Sep 5, 2016

Miroslav Bošković Galeb: ,,Isprobao sam te 1973. pravosudni sistem SFRJ i prešao u Partizan"

  U istoriji fudbala na ovim balkanskim prostorima, samo su petorica fudbalera nosila dres i Partizana i splitskog Hajduka. Prvi, Božidar Senčar, je davnih pedesetih iz Partizana u Hajduk otišao indirektno, preko Dinama. Drugi, Stanoje Jocić, je posle Partizana i OFK Beograda, imao kratku epizodu u Hajduku uz samo 11 odigranih utakmica. Treći, Dragomir Slišković, je kao rezervista u doba "Partizanovih beba" svoju srećnu luku našao u Splitu, a četvrti, Dževad Prekazi, je u zimu 1983. izazvao pravu senzaciju, zamenivši crno-beli dres Partizana belim dresom Hajduka. A peti na ovom kratkom spisku je istovremeno i jedini fudbaler u istoriji domaćeg fudbala koji je iz Hajduka prešao u Partizan, i pri tom na sudu oborio neke od pravnih regulativa FSJ. Upravo ovaj čovek naš je današnji sagovornik -  Miroslav Bošković Galeb, bivši igrač Partizana i Hajduka, i reprezentativac Jugoslavije. Procena da će čovek koji je, uz ostale tadašnje asove, učestvovao u stvaranju istorije fudbala u Jugoslaviji tokom sedamdesetih godina prošlog veka, imati šta da kaže - ispostavila se kao sasvim tačna. Osim što se ljubazno odazvao na poziv za intervju, Miroslav Bošković je pružio i iskrene i zanimljive odgovore na naša pitanja, ne robujući klišeima i frazama.


Crno-bela nostalgija: - Gospodine Boškoviću, da prvo razjasnimo Vaš nadimak Galeb, po kojem Vas znaju više nego po vlastitom imenu. Kako je nastao taj nadimak?

Miroslav Bošković Galeb: - Ne znam tačno kako je taj nadimak nastao, ali je zaista zaživeo i kod navijača, i kod saigrača i uopšte. Svi me tako oslovljavaju. Galeb - lep nadimak, a meni nikada nije smetao.

 Crno-bela nostalgija: - Mlađi navijači ne znaju mnogo o Vašoj generaciji fudbalera. Gde ste i kada počeli da se bavite fudbalom i na kojim mestima u timu ste igrali?

 Miroslav Bošković Galeb: - Kao prvo, za razliku od današnjih roditelja, meni otac nije dozvoljavao da gubim vreme sa loptom ni oko kuće, a ni organizovano, na igralištu Zadra. Bežao sam i lagao da idem kod drugova da učim. Ali, i tome ja došao kraj. Zadar je igrao protiv bečke Austrije, za koju je igrao i legendarni Bernard Vukas. Tadašnji trener Zadra, Luka Kaliterna, već me je primetio da sam talentovan i pozvao me je da igram bez treninga tu utakmicu. Ocu sam, naravno, ispričao kako idem kod Jankovića (odlikaš iz razreda zadarske gimnazije) da učim. Iz voleja sa dvadesetak metara postigao sam vodeći gol za Zadar i u toj radosti spazio oca u publici. Namestio sam drugi gol i tako smo isprašili bečku Austriju sa 2-0. Otac Crnogorac, težak "igrač", čekao me je posle utakmice. Nisam smeo da izađem iz svlačionice, iako su svi igrači već otišli. Sreća da je ostao barba Luka koji me je izveo da se sretnem sa ocem. Doslovno mu je rekao bez zvaničnog upoznavanja - "A moj Šjor Boškoviću, ća ću vam govorit - vidili ste i sami. To je talenat i niko mu to ne može oduzeti."

"Znam, ali škola!" - zavapio je moj stari. "Ništa škola", - nastavio je barba Luka, "a ća će mu škola kad mu je bog da` ovo."

  Od tada je stari dozvoljavao da u slobodno vreme treniram sa barba Lukom, naravno na igralištu Zadra. Postao sam i prvotimac Zadra, a Leo Lemešić me je video na jednoj utakmici i pozvao da igram za omladinsku reprezentaciju Dalmacije protiv reprezentacije mostarskog omladinskog saveza. Tada je igrao za njih i Dušan Bajević. Dao sam gol i tada. Stari je dao dozvolu i posle mature našao sam se u Splitu. 

  Počeo sam u Hajduku kao navalni igrač, ali kako u to vreme Hajduk nije imao visoke i brze odbrambene igrače, u hodu i uz pomoć našeg centarhalfa Krce Tomića savladao sam i osnove pokrivanja, zatvaranja, pozicioniranja odbrambenog igrača. Kasnije sam prešao na desnog beka i sa te pozicije ušao i u reprezentaciju Jugoslavije.

Damjanović (Partizan) i Bošković (Hajduk), 1967. godine rivali, a kasnije saigrači u Francuskoj

 Crno-bela nostalgija: - Kada je reč o Vašoj karijeri, dominantno mesto zauzima Hajduk. Sa Hajdukom ste osvojili jednu titulu prvaka i dva Kupa Jugoslavije, čega se najradije sećate iz tog perioda?

 Miroslav Bošković Galeb: - Bio sam jako mlad kad sam zaigrao za Hajduk, svega osamnaest godina. Ništa nisam znao o međuljudskim odnosima, o klubu, fudbalu uopšte. Grlom u jagode, baš tako, nikakvog plana nisam imao u vezi moje, nazovi karijere. Jednostavno, manijački sam se trudio da savladam osnovne fudbalske elemente kojih baš ima jako mnogo. Imao sam sreću da su u to vreme omladinsku školu Hajduka vodili Biće Mladinić i Vojo Kačić. Bila je to stvarno vrhunska omladinska škola i obuka bez propusta. Tada su već u pionirima bili budući asovi Hajduka -  Jerković, Šurjak, Mužinić i cela ta plejada budućih vrhunskih fudbalera. Moram reći i to da je ta vrhunska škola počivala na znanju i teoriji "dečje igre" - igre bez lopte, igre u prostor, igre iz prve, igre na kojoj danas, mada već dosta dugo, "pliva" Barselona i niko više. Čini mi se da je Pep Gvardiola to prvi shvatio. Tužno je što se tvorac takve igre od pre pedeset godina nigde ne spominje, a to je bio Luka Kaliterna, čovek sa naših prostora. Ja sam svedok toga. Selekcija takvih klinaca, koji to imaju urođeno, je kao otkrivanje veoma skupog dragulja. Danas, 99% trenera i fudbalskih radnika to ne razume. Šteta.

  Dakle, da zaključimo ovaj deo o Hajduku - 1965. godine sam počeo u Hajduku, a već 1967. osvajamo prvi kup u istoriji Hajduka, pobedom protiv Sarajeva od 2-1. 


  Crno-bela nostalgija: - Bili ste prvotimac Hajduka i reprezentativac Jugoslavije u zlatno doba Hajduka i domaćeg fudbala. Dočarajte nam, kroz par utisaka, tadašnju fudbalsku atmosferu i kvalitet fudbala, kako u Splitu, tako i na ostalim terenima...

  Miroslav Bošković Galeb: - Posle tog osvojenog Kupa Maršala Tita, krenuo je uspon Hajduka, uz sve bolje rezultate. Dolazi i do smene generacija,  i do pojačanja. Dolaze Aca Ristić, Džemaludin Mušović, Miroslav Vardić, Dragan Holcer, Zlatomir Obradov i još poneko. Karakteristično je da su u to vreme, od 1967. do 1975. godine, u svakoj ekipi jugoslovenske Prve savezne lige bila barem po dva igrača evropske klase, koji su mogli da igraju u bilo kojoj evropskoj ili svetskoj ekipi. A to što su uglavnom Zvezdini fudbaleri punili reprezentaciju (čast izuzecima), treba zahvaliti FSJ, Miljaniću i kojekakvim dripcima iz lokalnih republičkih organizacija. 
  Tadašnja liga je bila veoma kvalitetna, takođe i druga liga. Igrao se odličan fudbal, stadioni su uglavnom bili puni. To govorim sa pozicije igrača i Hajduka i Partizana. Protiv nas je svuda bila zagrejana atmosfera i to je činilo prvenstvo zanimljivim. A evo danas, na primer, Iskra iz Danilovgrada je u prvoj crnogorskoj ligi. Katastrofa. Nivo obučenosti tih momaka je skoro ravan nuli, a većina ih je prolazila omladinske škole, privatne škole fudbala i šta sve već. Žao mi je što je tako, a talentovan smo narod. Krivi su klubovi koji su "uhlebili" gomile veterana bez ikakvih znanja o pedagogiji, organizaciji rada sa decom, sistemom obuke (od trčanja do osnovnih elemenata rada sa loptom). I to su ih "uhlebili" na najodgovornija mesta, na pozicijama selekcije i stvaranja obučenih fudbalera. Znam, lepo je da klub pomogne bivšem igraču, ali i za to postoji određen proces i način.

Bošković, stoji peti s leva, s Partizanom u Splitu, na "Trofeju Marjan" 

 Crno-bela nostalgija: - Jedan ste od prvih fudbalera (ako ne i prvi) koji je na sudu uspeo da obori neke tadašnje propise FSJ, kada ste 1973. godine iz Hajduka rešili da pređete u Partizan. O čemu se tačno radilo, da li Vam je Hajduk osporavao pravo da potpišete za Partizan?

 Miroslav Bošković Galeb: - Da, to se desilo upravo pred prelazni rok u kojem sam ja obligaciono postao potpuno slobodan igrač, sa svim ustavnim pravima kao i svaki građanin ili radnik u Jugoslaviji. Hajduk je potegao propis FSJ, koji kaže da ako mi matični klub (po utvrđenom limitu za reprezentativca) ponudi propisani finansijski maksimum, tada ja nemam pravo ni razloga da napuštam klub. Međutim, kako sam ja već tada imao položeno ustavno pravo na Pravnom fakultetu u Splitu, znao sam da me ipak ne mogu zadržati. Uz sve to, imao sam i nesretan slučaj u porodici, tako da sam čvrsto odlučio da odem i isprobam pravosudni sistem Jugoslavije. A pošto je tada Jugoslavija bila ozbiljna zemlja, za razliku od današnjih feuda, Ustavni sud je naložio FSJ da predmetni član briše, ili da ga dovede u sklad sa Ustavom. Tokom tih šest meseci razvlačenja po sudovima trenirao sam u Partizanu, koji je tada vodio Velibor Vasović, da bih po završetku sudskog spora u moju korist i zvanično prešao u Partizan.

56. "večiti derbi", 1974/75 - Keri (5) ruši Boškovića, penal za Partizan za konačnih 1-1

  Crno-bela nostalgija: - U Humskoj 1 ste zatekli vrhunske igrače - Boru Đorđevića, Paunovića,  Vukotića, Bjekovića, Antića, Zavišića, Kozića...ipak, sve do 1975/76 nije bilo titule za Partizan. Šta je bio razlog, šta je to početkom sedamdesetih imao Hajduk a Partizan nije, možete li da ih uporedite?

  Miroslav Bošković Galeb: - Vasović je imao sjajnu ideju da ojača Partizan, došao je u klub i napadač Cvetković iz niškog Radničkog. Uz izvanredne igrače Partizana koji su bili puni iskustva i znanja, mogli smo puno toga uraditi. Ali, nedugo zatim, dripci iz Partizana (kakvih je, uostalom, bilo po svim klubovima), smene Vasovića i dovedu Mirka Damjanovića, trenera u mlađim selekcijama. Čovek je `ladno prihvatio mesto trenera, a Vaske ga je iz štosa, odlazeći iz kluba, predložio kao dobrog člana partije. Stvarno ne znam kako je taj tip imao obraza da prihvati mesto prvog trenera ekipe, pored toliko reprezentativaca. Tada je cela ekipa Partizana igrala povremeno ili stalno u nekoj od jugoslovenskih reprezentacija. Šteta je što smo na kraju morali da molimo predsednika JSD Partizan da izvrši pritisak na fudbalski klub i makne ovog nesretnika.

Miroslav Bošković, u sredini u skoku, na utakmici protiv Zagreba

 Crno-bela nostalgija: - Posle Partizana ste igrali dve godine za francuski Anže. Kakve utiske nosite iz Francuske? Tamo ste zatekli još jednog Partizanovog asa, Milana Damjanovića?

 Miroslav Bošković Galeb:Sve se to završilo, dolazi 1975.godina i Vasovic me poziva da dođem kod njega u Anže, u Francusku, da sa tim drugoligaškim timom probamo da uđemo u Prvu ligu, što smo i uradili. Vaske onda odlazi u Pariz. Da, tamo je već bio Milan Damjanović, bili smo kao jedna porodica. Tamo su nam se deca rađala. Gica, kako su ga svi zvali, bio je omiljen u Anžeu. Odlično je igrao. iako je malo švercovao godine. Tokom jedne od utakmica, dok je Gica Damjanović ležao posle klizećeg starta, ja protrčim pored njega i viknem: "Ustaj bre, šta se valjaš!"

  A on će meni,  "Videću tebe, Gašane, kako ćeš ti da hodaš u 36.godini". Njega je zamenio Vili Ameršek iz ljubljanske Olimpije. Sva trojica smo se lepo družili. Gica se posle vratio u Jugu, a ja sam naprasno prekinuo da igram 1978. godine i počeo da radim u "Slobodnoj Dalmaciji" kao sportski novinar, zajedno sa Zdravkom Reićem. Skoro dve godine sam bio dopisnik iz Francuske, radio intervjue i sa Rajmondom Kopom, koji je inače i živeo u Anžeu. Ipak, novinarstvo nije bilo slobodno tako da sam prestao da se bavim njime. Prelazim u Beograd, Sinđelić mi nalazi posao pravnika u Zajednici PTT Jugoslavije, ali pod uslovom da igram za njih. Lepši kraj fudbalske karijere, posle trinaest godina profesionalizma, nisam mogao ni da sanjam. Pokojni Čeda Milovanović kao  tehniko, Milan Raičević zvani Menoti kao trener a bukvalno svi igrači su bili neviđeni likovi za druženje i kafane. Divan period. Sinđelić je i moj poslednji fudbalski klub u kojem sam igrao. Bio je na kraju upriličen i oproštaj. Kafana na Sinđi, zna se.

Bošković u Anžeu, stoji prvi u belom dresu s leva

 Crno-bela nostalgija: - Za kraj, uz zahvalnost za intervju i želje za dobro zdravlje, u ime svih autora i čitalaca "Crno-bele nostalgije", jedno nostalgično pitanje: kada se kaže da je fudbal, u vreme kada ste Vi igrali, bio neuporedivo bolji od današnjeg, da li je to samo odraz žala za prohujalim danima, ili je to suva istina?

  Miroslav Bošković Galeb: - Verujte, nemam ni malo zavisti. Ranije su igrači bili selektirani prema količini talenta, prema tome koliko talenta i za šta ga poseduju. Koristio se ceo teren, imao si nepredviđene poteze, recimo Bobek i njegova generacija...Pa sam Rajmond Kopa je te 1977.godine u intervjuu rekao da na terenu imaš 22 igrača koji sve isto znaju. Već tada se video veliki uticaj omladinskih škola u pogledu talenta i dobre selekcije. Danas se mali fudbal preselio na veliki teren - kratki pasovi, bez iznenađenja, golmani igraju zadnjeg veznog, može se reći. Ima, tu i tamo, veoma dobrih utakmica, igrači su izvanredno obučeni za primanje lopte, a to je nešto što mi nismo imali. Naime, tereni su danas fenomenalni i to jedan od razloga savršene tehnike. Ali, nema igre spoljnim delovima stopala, koristi se samo unutrašnji deo što je i najlakše naučiti. A tada nema iznenađenja, svi unapred vidimo gde će lopta da ide, a to je već dosadno. Kondiciono i brzinski, danas su svi redom maksimalno pripremljeni. Ali, tu je sada i drugi nacin života, ishrane, dok smo mi imali druženje. I to je ta lepota koja nas i danas drži da se rado javljamo jedni drugima bez obzira ko je gde igrao i kakav je igrač bio.




 * Blog ,,Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje riječkom novinaru, gospodinu Miši Cvijanoviću, na detaljima iz biografije Stanoja Jocića.

Intervju priredio: Aleksandar Pavlović

Aug 25, 2016

,,Alo pope, ovde Milko!"

  Partizan je oduvek imao brojnu navijačku armiju, i uz sebe je okupljao ljude različitih nacija, vera i zanimanja. Tekst iz nekadašnjeg sportskog nedeljnika ,,Tempo", objavljen početkom 1987. godine, govori o jednom svešteniku Srpske pravoslavne crkve, koji je uprkos svim specifičnostima svog poziva, postao i ostao verni navijač Partizana.


Kako je Branko Kerkezović, protonamesnik u Zablaću kod Čačka, postao i ostao veliki  navijač Partizana


,,Alo Pope, ovde Milko!"

   Negde pri kraju razgovora, svešteniku Branku Kerkezoviću (40) postavio sam nekoliko različitih pitanja, a on je uvek odgovarao isto.

- Ko je bio prvak za 1986. godinu? 

- Partizan. 

- Ko će da bude šampion ove godine?

- Partizan.

- A iduće?

- Partizan.

- Do kada će to da traje?

- Do 1990. Partizan ima izvrsne stručnjake, igrači se školuju kod profesora, to je fudbalski univerzitet.

  Na korak od stola sedela je sveštenikova supruga, imala je igle, pletivo i poluglasan komentar: ,,U, koliko on voli Partizan."

  Napolju je padao veliki sneg, a mi smo sedeli u toploj sobi. Niti sneg može da pada unutra, niti mi, na kraju januara, da sedimo napolju. A može li pravoslavni sveštenik da bude veliki navijač FK Partizan?
   To može. 



  Crno-beli odmalena

  Dok je stigla kafa (i rakija, takođe prva liga), dogovorili smo se da ne mešamo pravoslavlje i fudbal, crkvu i Partizan. Sve, dakle, neka stoji na mestu koje mu u društvu pripada, a nama ostaje da protumačimo kako je protonamesnik (ide: đakon, paroh, protonamesnik, prota...) u selu Zablaću, desetak kilometara od Čačka, postao i ostao Partizanovac, onaj pravi. 

  - Kao osnovci u rodnom selu Luke kod Ivanjice, i ja i trojica braće počeli smo da navijamo za Partizan. Tako je ostalo do danas - priča Kerkezović. - I u srednjoj školi, na bogosloviji, dve godine u Prizrenu, zatim tri u Sremskim Karlovcima, znali su me kao velikog navijača Partizana.

  - Da li ste, kao đak bogoslovije, išli na utakmice?

   - Redovno, dok sam bio u Sremskim Karlovcima. Gledao sam sve utakmice u Novom Sadu, između Partizana i Vojvodine, išao sam i u Beograd kad smo 1965. i 1966. igrali u Kupu šampiona. Rezultate ne mogu da zaboravim: protiv Nanta 2-0, Verdera 3-0, Sparte 5-0, Mančestera 2-0. Je l` tako? Izgubismo u finalu od Reala, 2-1...

   - Igrali ste fudbal, verovatno?

   - Bilo je na bogosloviji turnira u okviru škole, a sedam ili osam nas igralo je u Karlovcima za tamošnji klub Mladost. 

 - A danas, u četrdesetoj?

 - Igram sa komšijama ovde u porti, na male golove. Napravili smo i goliće od gvožđa, pa se moj tast, i on je sveštenik, jednom čudio čemu to služi. 


S Partizanom u Čehoslovačku

  Sveštenik je, veli, postao 1968. i prva parohija bila mu je Kaona, u Dragačevu. Bez fudbala se, ovako ili onako, nije moglo, pa je sem svešteničkog, tu dobio i najmanje, ali bez sumnje ugodno fudbalsko zvanje: član inicijativnog odbora za osnivanje kluba prijatelja Partizana u Dragačevu. Druga veza bila je malo jača: seoski klub, Voćar iz Kotraže, takođe u Dragačevu, igrao je utakmice u porti seoske crkve. 

 - I to dve godine. Porta beše velika, oko dva hektara,  pa je imalo prostora za igralište.  Crkva im je dala teren, ali se nešto iskomplikuje pa ga preorem. 

- To baš i nije u sportskom stilu?

- Žao mi je što je tako bilo.

  U knjižici koja svedoči da je Branko Kerkezović član kluba prijatelja Partizana, kao pristupni datum stoji 14.1.1978. Neki mesec iza toga putovalo se u Čehoslovačku.

 - Partizan je 28. marta te godine igrao u Brnu protiv Zbrojovke za Srednjoevropski kup, i išao sam sa čačanskim navijačima tamo. Bili su i trubači iz Dragačeva, dobra utakmica i 3-2 za nas. 

  U Zablaće je sa službom prešao 1980. i odatle vodio navijački autobus na utakmicu Partizan - Dinamo (kaže da je bilo 2-2), i dabome, ostao član kluba prijatelja crno-belih.  

  Uz zanimljivu, korektnu napomenu:

  - Klub prijatelja Partizana u Čačku radio je pre neku godinu izuzetno aktivno, ali nisam želeo da u tom klubu steknem nekakav položaj. Tu ima i društveno-političkih radnika, a ja sam kao sveštenik ipak uzdržan, da ne bi neko, možda, rekao: šta se ovaj pop ugurao među nas?


  A vi poslali popa...

  Grehota bi bilo da se među beleškama zaboravi nekoliko, manje-više, ličnih činjenica. Kerkezović peva u horu ,,Sveti Sava" Žičke episkopije,  ima u svom domu, u porti zablaćke crkve, već brojnu biblioteku, i pri kraju je studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 

- Na arheologiji mi je ostao samo još diplomski ispit.

  I to, opet, može nekako da se veže sa fudbalom. 

- Najbolje je bilo kad ispit zakažu za sredu, a Partizan tog dana igra utakmicu u Beogradu. Još sam letos, posle jednog ispita, išao na Partizanov stadion da ih pitam hoće li da igraju jednu utakmicu ovde u Zablaću, protiv našeg Omladinca. Partizan je posle došao u Čačak, ali ne da igra sa Omladincem, nego sa Remontom. Ovi naši iz Omladinca prebace mi što nisam uspeo u pregovorima, a ja im, u šali, odgovorim: ,,Tako je moralo da bude jer je Remont na pregovore poslao pukovnika, a vi popa".

  Kerkezović je, i to se podrazumeva, neizostavan posetilac  utakmica Omladinca u Zablaću (Međuopštinska liga), a crkvena opština u ovom mestu je, pre neku godinu, pomogla izgradnju dobrog, izuzetno dobrog igrališta.

  Morali smo, ipak, uvažavajući i dalje dogovor da se neke stvari ne mešaju, da upitamo:

 - Da li neko od crkvenih velikodostojnika pravi pitanje oko Vaše privrženosti Partizanu i fudbalu?

  Kratak odgovor:

  - Niko.


Mogao bi i Boško da dođe 

  Najlakše parče razgovora, valjda obojici, bilo je o Partizanu danas. Zapelo je samo na jednom mestu - ko da igra bekove? Za utehu Branku, i Nenad Bjeković se, izgleda,  često oko toga muči. Kerkezovićev tim za proleće je ovaj: 
  Omerović, Radović, Čapljić, Katanec, Vermezović, Župić, Đelmaš, Smajić, Đurovski, Vokri, Stevanović. 

  Opet po njegovom izboru, da se pita, doveo bi Savićevića i Boška Đurovskog u Partizan, najbolji igrač crno-belih svih vremena je Miloš Milutinović, najbolji golman Milutin Šoškić, a najbolji trener tandem Bobek - pokojni Mihailović. 

  - Dobro, ima li nešto što Partizan nema?

  - Najkorektniji tim je zagrebački Dinamo, u Maksimiru nikad nije slomljena noga. Najlepršaviji fudbal igra Velež. Ali je Partizan, po odnosu prema navijačima, opet najjači. 

  - Nije jači od Šajbera?

  Nema kletvi, već sledi samo dubok, crno-beli uzdah. 

  - Šta je on uradio? Osudio je klub na svoju ruku, bez dokaza i činjenica. A Zvezda? Nisu bili džentlmeni ni ona ni Džajić, kad su mogli da prihvate titulu.  Za mene, oni je i nemaju, prošle godine je prvak bio Partizan. Ipak me pogađa svađa Partizana i Zvezde, ja sam za pomiriteljne odnose. 


Ima strašniji i od Šajbera

  Nije Šajber najgora stvar koja je mogla da se desi ,,partizanovcima". Prema njima je ubedljivo najgori bio Milko Đurovski. Dok je igrao za Zvezdu. 

  - Pobedi nas Zvezda pre neku godinu, Milko postigne dva gola, a mene komšije iz Zablaća zovu telefonom i kažu ,, Alo pope, ovde Milko..." Nisam znao šta ću. Ne ide da spustim slušalicu, a da je držim ne mogu. Sad je Milko naš i nemamo nijedan problem. 

  Sve je, znači, na svom mestu. I kći Svetlana (15) ima knjižicu prijatelja Partizana, postere igrača. A supruga Ljubinka?

  - Ona je zvezdaš - veli domaćin. 

  Pitamo sveštenikovu suprugu da li je tako. Ćuti i plete. Pitamo opet, i isplatilo se. 

  -  Ako baš mislite da se stidim Zvezde, napišite: popadija navija za Zvezdu. 

  Samo još jedno pitanje Kerkezoviću: 

  - Koliko će bodova fore Partizan da ima na kraju prvenstva?

  - Četiri. Šta ja mogu kad smo najbolji. 

  Samo da se Milko, ne daj Bože, ne vrati tamo odakle je došao letos. 

  
   Gvozden Otašević