Sep 26, 2012

Foto arhiva - Ranko Stojić











1 comment:

Anonymous said...

Roditelji su me vodili u "Bastu Stadiona JNA" pred mnoge utakmice tokom sedamdesetih godina. Tada sam upoznao Mocu, Klincu, Zalada, Kunovca i jos mnoge fudbalere... Upoznao - u smislu, da su se igrali sa mnom, Zalad, koji je inace skoro 2 metra, znao je da me stavlja da sedim na njegovim ramenima, itd. Jednom sam, imao tu srecu da kao 6-godisnjak sretnem u avionu (let Beograd - Split) velikog Drazena Dalipagica, mada to tada nisam umeo da cenim posto sam po sletanju morao da se propisno ispovracem, nisam podneo JAT-ov DC9 hehe.... Kasnije kao 12-godisnjak krenuo sam sa drugarima iz razreda na stadion. I posto sam imao iskustva poznavanja Moce Vukotica, brzo su na red dosli Cava Dimitrijevic, Admir Smajic i pre svih drugih, moj tadasnji idol Ranko Stojic - golman, sto sam i ja jednog dana zarko zeleo da postanem. Ranko je bio prema meni uzor u ponasanju (intelektualac medju fudbalerima) i uzor u nacinu igranja fudbala. Ja mislim da nije manje od 25 puta bilo da smo popricali rec dve... Boze koliko samo potpisa sam dobio po zastavama, kapama... Kroz Ranka sam dobio "vezu" za upoznavanje i sa Zivkovicem, Radovicem i Vargom, ali nikada nisam mogao da "zaustavim" Mancea. Uvek je bio nekako u zurbi i nije hajio za nas klince od 12, 13, 14, 15 godina koji smo stojali i cekali da igraci stignu pred utakmicu i neminovno prodju pored nas kroz rastoransku bastu ... Mance je skoro uvek prolazio kroz tu "Bastu Stadiona JNA" (ka katakombama stradiona) sam, uvek miran, cuteci i gledajuci u pod, brzo, odlucno... kao da nije zeleo da ga bilo ko zamoli za potpis.... I onda, krajem meseca avgusta 1985, "pozalio" sam se Ranku Stojicu, da "sve igrace poznajem, samo mi Mance nikad nije potpisao zastavu"... Na to ce Ranko: "Pa eto ti Mance stoji tu preko, idi do njega..." Okrenuo sam se i video da Mance zaista stoji - dakle nije u zurbi, ne prolazi dalje ka onim vratima sto izlaze iz baste, kao sto je inace to uvek cinio. Stojao je ovog puta u drustvu Zvonka Varge i caskao; verujem da je stigao malo prerano pa je eto, malo usporio u prelasku tih 30 metara od ulaza u restoran do izlaza na drugi kraj kroz resetkasta vrata na kojima je bila tabla "Sluzbeni Prolaz"... Bilo kako bilo, prisao sam Vargi, koji me odavno poznavao i zamolio ga za autogram. Na zastavu koja mi je bila preko ledja ogrnuta. Odmah uz grb Partizana, tu zelim potpis. Varga se potpisao, a onda je dosao na red momenat kad sam ocima upitao Mancea da li bi se i on potpisao. Samo sam mu cutke pruzio flomaster. Ko je tada mogao da nasluti da ce Dragan samo 14 dana kasnije izgubiti zivot. Potpisao mi se tada na zastavu. Nisam znao kuda cu od srece. Dosao sam do Stojica i zamilio ga da mi se i on potpise uz Mancea i Vargu, video sam kako mu je drago, uspevsi da mi pomogne da konacno i Dragan potpise, znao je koliko mi je to znacilo. Sve posle toga je istorija... Evo, dok ovo pisem polaze mi suze na oci jer Dragan Mance je bio za mene neka vrsta brata. A osim njega i Ranko Stojic. Ranko, ako ovo ikada budes procitao, mozda ces se setiti decaka od 14-15 godina koga si zvao "mali Pancevac" i za koga si uvek nasao po par minuta da popricas kao sa odraslim covekom. Hvala ti na tome, ispao si veliki covek. A za mene si oduvek bio najveci golman i najveci sportista u mom zivotu. Neka te Bog cuva i blagoslovi, gde god bio, i sta god radio.

Mali Pancevac (Goran Sljivar)