May 11, 2013

Korak od sna: Partizan - Real Madrid 1-2, finale KEŠ, 11.05.1966.

Jedanaesti maj je u istoriji FK Partizan i dan najvećeg uspeha, ali istovremeno i dan najveće tuge. Tog dana, 1966. godine, Partizan je zastao na korak od ostvarenja sna. Igrao je finale Kupa evropskih šampiona protiv madridskog Reala, poveo 1-0 ali nije imao snage da sačuva prednost do kraja.

Pokušaću, iako sam rođen posle briselskog finala, da ukratko iznesem razloge tog poraza. Na osnovu svega onoga što se o toj utakmici moglo čuti, pročitati, videti...


Bio je to neverovatan pohod generacije "Partizanovih beba" kroz Kup šampiona. Redom su padali sledeći rivali - šampion Francuske Nant (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3-0 u Beogradu, 0-1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1-4 u Pragu, 5-0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske Mančester Junajted (2-0 u Beogradu, 0-1 u Mančesteru). Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja.

Činilo se da ništa ne može zaustaviti Partizan na putu ka tituli evropskog šampiona. Tim pre jer je rival u briselskom finalu bio Real, koji je bio relativno lakši protivnik od Intera, s kojim se sastao u polufinalu.

Suva faktografija kaže da su za Partizan te noći igrali Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Da je bilo 46.745 gledalaca, da je sudio Nemac Rudolf  Kreitlein. Da je Partizan poveo u  55. minutu golom Velibora Vasovića, da je Real preokrenuo rezultat golovima Amansia u 70. i Serene u 76. minutu. I da je Real te noći postao prvak Evrope.




Vodeći gol Partizana, strelac Vasović, i slavlje posle gola

Koji su bili razlozi da Partizan zastane na poslednjem stepeniku? Pre svega, to je apsolutna nedoraslost uprave FK Partizan kvalitetu sopstvene ekipe i tadašnjem finalu. Treba znati da je to bilo socijalističko vreme, da su u Partizanu na čelu kluba mahom bila vojna lica (iako je Partizan formalno još ranije prestao da bude vojni klub) koja su imala veoma kruta shvatanja fudbala i svega što fudbal prati. Partizanov tim je za tri svetlosne godine bio ispred kvaliteta ljudi koji su vodili klub!



Šansa Milana Galića

Ekipa Partizana je bila sjajno selektirana, prvo u mlađim kategorijama od strane Florijana Matekala (zato se često ta generacija naziva "Matekalovim bebama") a zatim je kroz rad Stjepana Bobeka izbrušena u jugoslovenskom šampionatu, kada je za pet godina osvojila četiri titule prvaka. Selekcija je bila takva da su igračima iz Partizanove škole (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević) vremenom pridodati tada najbolji fudbaleri iz ostalih klubova - Pirmajer (FK Novi Sad), Rašović (podgorička Budućnost), Bečejac i Galić (obojica iz zrenjaninskog Proletera). Ta ekipa je bila svesna svoje moći, poigravala se sa rivalima u domaćoj ligi, ali nažalost, nije imala autoritet iznad sebe koji bi je spremio za najvažniji meč, onaj u Briselu. 


Prilika Reala iz prvog poluvremena

Abdulah Gegić, koji je bio trener u toj sezoni, bio je, bez ikakve sumnje, odličan stručnjak. Ali sa ove distance, ekipi Partizana je pre bio potreban odlučni vojskovođa koji će uvesti totalnu disciplinu pred finale.

 A discipline nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe i značaja utakmice, i toga šta utakmica donosi. Po Partizanovom kampu su uoči finala vršljali menadžeri, obećavajući kule i gradove momcima koji su posle finala imali zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi su oni bili telom u Briselu, a duhom na nekom od inostranih stadiona gde su očekivali da nastave karijeru. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred utakmicu života...


Posebno treba naglasiti nešto što bi zavredilo nagradu za fudbalski idiotizam veka, kad bi takva nagrada postojala. Dan pre utakmice, rukovodstvo Partizana je dozvolilo fudbalerima da ceo dan provedu u šopingu sa svojim devojkama i suprugama! Pa probajte da zamislite momke koji u utorak troše snagu, energiju i noge po briselskim ulicama i robnim kućama a u sredu ih čeka utakmica karijere, za prvaka Evrope! 

Čak i u tim okolnostima, Partizan je stvarao šanse u finalu, šanse koje je bilo teže promašiti nego iskoristiti. Pa su "crno-beli" čak i poveli, ali radost je trajala samo petnaest minuta. Najpre je Amansio "lomio" Vasovića na nekih dvadeset metara od gola, a Vasović nije našao za shodno da ga faulira. Pravdao se kasnije Vasović svojim džentlmenskim pogledom na fudbal. Prilično neuverljivo, s obzirom na to da Vasović nikada nije važio za "bubicu"na terenu, već je pored ogromnog kvaliteta koji je imao, umeo da bude i prgav i da pređe granice fer-pleja. Nešto kasnije Serena je iz daljine savladao Šoškića i to je bilo konačnih 2-1 za Real.

Velibor Vasović, koji je postigao jedini gol za Partizan u finalu, od potencijalnog junaka došao je do zvanja tragičara utakmice, ali realnije je reći da su tragičari bili svi ti momci koji su to veče poraženi na Hejselu. 




Naravno, zašto Partizan te noći nije postao šampion Evrope najmanja je krivica na fudbalerima. Oni ostaju zapisani kao najuspešnija Partizanova generacija i njihovo mesto na tom tronu niko ne može da dovede u pitanje. Najveći krivac za briselski poraz je nesposobna uprava kluba, koja je u svom posedu imala pravo fudbalsko blago ali nije imala pojma šta s njim da radi. Koliko god bilo prestrogo, možda je prava ocena nesrazmere Partizanove ekipe i Partizanove uprave iz 1966. sadržana u čuvenoj latinskoj izreci Margaritas ante porcos - ne bacajte bisere pred svinje. To briselsko finale kao da je istorija FK Partizan u malom - istorija sjajnih igrača i neretko sjajnih ekipa, ali i istorija nesposobnih uprava. Ta briselska kob kao da je pratila naš klub tokom čitave istorije.

Da su čelnici Partizana te godine bili bar približno na nivou ekipe, Partizan bi postao prvak Evrope. I ne samo to, Partizan bi možda taj uspeh ponovio. Partizan bi verovatno učvrstio svoju dominaciju u domaćem fudbalu. Zadobio bi medijsku naklonost i znao bi kako dalje da je koristi. Stekao bi Partizan još više navijača, iako je ta generacija najzaslužnija što Partizan danas ima ogromnu navijačku armiju.


Da su, ali nisu. Umesto toga, klub je upao u desetogodišnji post, period bez ijednog trofeja, iako je dobar deo briselske generacije ostao i dalje u klubu, a nadolazili su novi asovi - Paunović, Bora Đorđević, Ćurković, Hošić, Katić, Bjeković, Vukotić... Apatija, malodušnost i odsustvo bilo kakve vizije zavladali su Humskom 1. Post je prekinut tek deset godina kasnije, kada je Partizan te 1975/76 osvojio svoju sedmu titulu prvaka Jugoslavije.

Zato je najuputnije da se svakog 11. maja, uz počast koju odajemo najboljoj Partizanovoj generaciji - generaciji "Partizanovih beba", kritički osvrnemo i na razloge koji su uticali da Partizan zastane na korak od sna. A razlozi nisu bili na terenu, već u kancelarijama i glavama onih koji su vladali Partizanom.

Davno je bila 1966, a čini se da se malo toga promenilo, i da bi i danas na terenu bilo mnogo bolje, samo kad bi bilo pameti u glavama i vizije u kancelarijama Humske 1. Dok se to ne promeni, sve dok se ne pojave neke nove pametne glave na čelu kluba i sve dok se radikalno ne provetri višedesenijska ustajala atmosfera u prostorijama u Humskoj ulici, briselski uspeh neće biti nadmašen. A biće nadmašen, kad-tad. Kakvi bismo bili Partizanovci da u to ne verujemo i da to ne zahtevamo? Da, zahtevamo!

2 comments:

Peksijan said...

Au, Aco, šta reći posle ovakvog teksta. Bili smo tako blizu...
Ostaje san, koji ćemo, nadam se dosanjati.

watcher said...

Uz normalnu upravu, sve je moguće!