Jun 14, 2014

Intervju, Blagoje Paunović: "Fudbaler se ne postaje u kafiću!"

Nastavlja se tradicija intervjua sa Partizanovim legendama na blogu "Crno-bela nostalgija". Naš današnji sagovornik je legenda kluba, Blagoje Paunović. Nekadašnji centarhalf koji je punih deset godina igrao za prvi tim Partizana, sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio evropsko srebro 1968. godine i nalazi se na petom mestu po broju odigranih utakmica za "crno-bele".


Crno-bela nostalgija: - Paune, došli ste u Partizan još kao desetogodišnji dečak. Opišite nam te Vaše prve dane u Partizanu.

Blagoje Paunović: - Tačnije, imao sam jedanaest godina kada sam došao u Partizan. Nisam bio u startu prihvaćen od dece u Beogradu jer sam bio došljak sa sela, valjda nisam umeo da izgovaram ono beogradsko "jeeeeebiga". Trenirao sam kao pas. Mislim da smo Miša Radaković i ja skratili život našem tadašnjem treneru Čika Ćeletu Vilotiću. On nas je trenirao u drugom timu, trening je bio od 8 do 10, a onda bismo ga Miša i ja zamolili da radimo s njim individualno do 12 sati.

  Ja sam počeo da pišem jednu knjigu, ne znam kad ću je završiti. Pišem je, ne radi sebe, već radi nekih novih generacija. Meni dinar ne treba od te knjige, pišem je da deca vide kako se postaje čovek, kako se od seljačeta postaje igrač i čovek. A fudbaler i čovek se ne može postati u kafiću. U fudbalu, osim talenta, bitno je i da imate nekog ko će da usmeri taj talenat, neko ko će da vam bude stručna pomoć. Volim da vidim takve ljude u fudbalu, vredne i stručne.

Crno-bela nostalgija: - Stasavali ste uz slavnu generaciju "Partizanovih beba". Koga od njih posebno izdvajate, ko je na Vas ostavio najjači utisak?

Blagoje Paunović: - Galić. Najbolji igrač kojeg su dali i Jugoslavija i Srbija. Sreća je sresti takvog igrača. Znam da je Miloš Milutinović bio sjajan igrač, ali ja se sećam samo njegovih nastupa za OFK Beograd na kraju karijere, sa Šekijem. Galić je bio neverovatan igrač. Nedavno, slučajno smo se sreli na mestu gde nije baš lepo da se sretnete s nekim, u bolnici. Obojica smo radili neke analize. Ležali u istoj bolnici. Kaže mi Gale, "Šta je ovo sa današnjim fudbalom, igra se unazad?"

Crno-bela nostalgija: - Kako ste preživeli briselsko finale 1966, gledajući starije drugove kako zastaju na korak od titule evropskog klupskog prvaka?

Blagoje Paunović: - Išao sam u Brisel, klub je vodio nekoliko nas koji smo bili na pragu prvog tima. Gledali smo meč sa tribina. Bilo je jako teško gledati sve to. Bilo je sukoba među igračima pre utakmice, ko će koga da prevari, a sve radi nekih sitnih para. Mislio sam u sebi, daj bre da budemo prvaci Evrope, lova će doći svakako. Na finale je dolazio kako je ko hteo. Jedna grupa igrača avionom, neki kolima, svako za svoj groš. Pred utakmicu, gledali smo kako su se neki od igrača fizički sukobili u restoranu, na večeri. A mi mladi smo drhtali, uplašeno gledajući taj haos. Uprava je već pre finala počela sa rasprodajom igrača. Opšti vašar. Nije bilo nikoga da zavede red. Mnogo godina kasnije, imali smo Bjekovića u sportskom sektoru. Tada nam je falio neko takav, ko bi umeo da napravi štimung među igračima.


Crno-bela nostalgija: - Vaša post-briselska generacija imala je takođe sjajne pojedince - Vi, Ćurković, Damjanović, Bora Đorđević, Vukotić, malo kasnije i Bjeković... ipak, titule su osvajali drugi - Hajduk, Zvezda, Sarajevo, Željezničar. Koji je bio razlog tog posta?

 Blagoje Paunović: - Sve je politika odrađivala. Nismo imali ni sposobnu upravu. Na primer, igramo protiv Hajduka. Nama pred utakmicu stiže naredba "odozgo" da Hajduk mora da se pusti. Ekipa se podeli. Šestorica su za to, petorica, među kojima i ja, protiv. Povedemo 2-0, početkom drugog dela Đura daje i treći gol (Đuro Marić). Jerković smanjuje, opet nam daju gol, i Bošković se upisuje u strelce, na kraju Hajduk dobije utakmicu sa 4-3! U svlačionici, onako pun besa pocepam šorc u komade. I na kraju, ko je jedini najebao? Mučeni golman Furtula.

  Onda, slična priča naredne godine protiv Želje, kojem je trebalo za titulu. Pokojni Boško Janković nam da dva gola. Daju nam ukupno četiri gola i osvoje titulu na našem terenu. Ma, imali smo odličnu ekipu, jaku navalu. Odbrana, u kojoj sam i ja bio, nam je bila nešto sporija, ali ipak dobra.

Crno-bela nostalgija: - Smatrate li, onda, da su kroz istoriju Partizana najmanji problem bili igrači, a najveći problem nedostatak sposobne klupske uprave?

 Blagoje Paunović: - Tačno. To je kao u kući. Ako postoji gazda i domaćin, i deca se dobro vladaju. Sećam se, pred jedan derbi sa Zvezdom, dođe nam na sastanak tadašnji predsednik. Kaže, dobijamo po 300.000 dinara ako pobedimo. Lepa para. Ja ga upitam šta dobijamo ako odigramo samo nerešeno?

"Marš napolje", reče mi pokojni Boba Mihajlović, "ti nećeš ni biti u timu". Ja, šta ću, pokupim se i odem kući. Posle dva sata, zove me sekretarica iz kluba, kaže da se vratim i da ću ipak igrati. Mi smo tu utakmicu izgubili, a razmislite da li je bilo očekivano da je odigramo dobro posle takvih svađa i stresa na dan utakmice?

Crno-bela nostalgija: - Koju utakmicu izdvajate kao najdražu u dresu Partizana?

 Blagoje Paunović: - Onu iz 1970. godine, kad smo tukli Zvezdu na njenom stadionu sa 2-1, par dana pošto je poginuo mali Nadoveza. Povedemo 1-0 golom Bjekovića, oni izjednače. Bili smo bolji, napadali. Onda nam se povredi Damjanović i zameni ga Antić. Upravo je Antić kumovao pobedi. Sudija Mladenović, za kojeg se znalo da je navijač Zvezde, produžio je neznatno utakmicu, nije tada bilo striktne nadoknade vremena. Antić šutne neku nezgodnu loptu sa preko 40 metara, pošto je teren bio vlažan od kiše, lopta odskoči od Dujkovićevih grudi i sedne na nogu Bjekoviću, koji u poslednjem minutu postiže drugi gol za Partizan! Bila nam je draga ta pobeda, i zbog toga što je postignuta u finišu, i zbog malog Nadoveze, ali i zato što je ostvarena na njihovom terenu. Nismo ih često pobeđivali tih godina. Miljan je bio tata, pa kad ih pobediš, mnogo se lepo osećaš. A kad izgubiš od njih, ne izlazi ti se mesec dana iz kuće.

  Bilo je drugo vreme. Sećam se legendarng navijača Valjevca, koji je poneo veliku zastavu na finale u Brisel, i uneo je u avion i položio je na pod putničke kabine. A kad smo šezdesetih pobedili Zvezdu sa 5-0, kad je Galić briljirao, Valjevac je u momentu spevao pesmu "Ovim šorom jagode, Galić Zvezdi zabode". Neka bolja vremena su bila.


Crno-bela nostalgija: - Protiv koga Vam je najteže bilo igrati?

 Blagoje Paunović: - Svuda je bilo teško. Izdvojio bih ipak utakmice protiv bosansko-hercegovačkih klubova. Od igrača, jako nezgodni su bili Dule Savić iz Zvezde i Kustudić iz Rijeke. Jaki, agresivni, idu pravo u meso. Zatim, Bukal iz Želje. Jednom me je udario u duelu laktom u glavu i otvorio mi sinus. Proveo sam petnaest dana u bolnici. Jednom sam stradao protiv Halilhodžića iz Veleža. Kaže on posle, "Nisam ga ja udario, sudario se sa Kozićem!" A Kozić, moj saigrač, petnaest metara ispred mene.

  Imao sam sedam puta potres mozga. Jednom, na nekom pregledu, pitam medicinsku sestru kroz šalu, da li ima bilo čega u mojoj glavi? A ona mi, smrtno ozbiljna, kaže da mi je glava puna šupljina i da mi je mozak oštećen. Kažem joj, "da ste vi udarali loptu glavom i podmetali glavu na tuđu nogu koliko i ja, Vi ne biste glavu ni imali".


Crno-bela nostalgija: - Da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima iz Partizana?

 Blagoje Paunović: - Jesam, uglavnom. Pre tri dana su me posetili Miloš Radaković i Slavko Drljača. Zatim, zovu me često igrači koje sam trenirao u Partizanu ili Teleoptiku. Nedavno mi se baš javio golman Đole Pantić.


Crno-bela nostalgija: - Za kraj, imate li neku anegdotu iz vremena karijere? Možda onu sa prodajom lubenica?

 Blagoje Paunović: - To sa lubenicama je malo preuveličano, ali dobro. Ovako je to bilo - došao je u Beograd brat našeg golmana Istatova, iz Makedonije, da prodaje lubenice. Ja ga ugostim, spavao čovek kod mene u stanu, kamion parkirao ispred zgrade. Pita me sutradan je li može da prodaje lubenice, kažem mu da može. Krene, izvadi 10-15 lubenica, ali niko ne kupuje. Meni krivo, a hoću čoveku da pomognem, svakom čoveku. Vratimo lubenice u kamion, i odemo na tadašnju novu pijacu u Bloku 45. Pozovem i Dobrivoja, druga od mog druga iz reprezentacije Dragoslava Stepanovića Stepija, koji je igrao za OFK i Zvezdu. Dok je naš drugar Makedonac prodavao lubenice, Dobrivoje i ja smo sedeli u kabini, kartali se. Naišao je neki fotoreporter i zamolio nas za sliku. Pomislih, možda je navijač, želi sliku. Slikam se, nema problema. Posle nekoliko dana, izađe "Tempo", a ja u šah klubu BASK-a, sa društvom. Dobrivoje reče "Evo nas u novinama"! i pokaza mi celu stranicu iz "Tempa".

  Koliko sutradan, zvoni mi telefon, zovu me iz Partizana. Kažu, traži me predsednik kluba, general Lekić. A stalno se hvalio time kako je on bio pilot, kako je probio zvučni zid. Ma, probio je on...

  "Đe si ti? Šta je ovo? Šta ja čitam u novine? Nije te sramota da prodaješ lubenice?"

Kažem mu da me nije sramota, ne vidim šta je tu sramota što sam pomogao čoveku? I još mu kažem da ja poštujem to što je on general, ali da i on mene mora da poštuje jer ja sam fudbalski general, a šta radim u svoje slobodno vreme, nije nikoga briga.

  Kasnije, desilo mi se da odem na jednu Partizanovu utakmicu, na zapad. Zaustavi me redar, nije me prepoznao, i traži kartu. Ja mu odgovorim kako meni karta ne treba. On se zainati, i kaže da neću ni ući. A ja se zagledam u jednu onu betonsku kocku na stadionu, i kažem mu, "Slušaj, ja nisam doprineo da se izgradi ovaj stadion, ali sam zaslužan makar za ovu malu kocku". 

  Navijači skočiše besni na njega, "jesi li normalan, je li ti znaš ko je Paun, pusti ga odmah!"
I onda godinama nisam dolazio na stadion. Sledeći put kad sam došao, kupio sam kartu, za istok.

  Radio sam kao trener u Kolubari, imao sam tamo zaposlenje, rudarski sam radio, sa svim kategorijama igrača, radio sam od 7 ujutru pa do 11 uveče.

  Imao sam svoju cvećaru, na Banovom brdu, bio van kluba. Onda se desilo da je tu svratio jedan čovek iz uprave, šokirao se i rekao ovima u klubu "Pa jeste li normalni, zar naš Paun da drži cvećaru pored svog Partizana"?

  Dođem tako u klub, počnem kao trener. A nudili su mi da preuzmem odmah mlađe kategorije, da zamenim Matekala. Rekao sam da može ali samo ako radim sa Matekalom, da se učim uz njega, jer ja sam početnik. Reče mi pokojni Gajica Đurović - "Viđi, ti nisi normalan, pa ne nudi se ovakvo mesto svaki dan!"

  Radio sam uz Matekala, mnogo naučio od njega, a onda otišao na godinu dana u Libiju. Svačega sam se tamo nagledao ali mora čovek da istrpi zbog egzistencije. Radio sam posle u Partizanu, snimao buduće rivale. A onda me je jednog dana pozvao Bjeković, već je postao sportski direktor. Ja tamo, a tamo on, Švabo Osim i Vladica Kovačević. Kaže Bjeković, "Znaš li Švabu?" 

Kako da ga ne znam... A Švaba k`o Švaba..."slušaj, pizdo brkata, ti ćeš mi biti pomoćnik, nemoj da me izdaš". Ivica Osim je bio moj drugi učitelj. Od njega sam mnogo naučio, i na osnovu njegovih treninga sam i ja kasnije formirao svoje treninge kad sam bio samostalan, u Logronjesu, Banatskom Dvoru, Teleoptiku.

Crno-bela nostalgija: - Puno Vam hvala na vremenu koje ste izdvojili za ovaj intervju, želimo Vam sve najbolje!

Blagoje Paunović: - Nema na čemu, hvala i Vama!

* Zabranjeno bilo kakvo citiranje ili prenošenje delova ili celine intervjua bez navođenja izvora (blog "Crno-bela nostalgija").





2 comments:

Anonymous said...

Odličan intervju. Blagoje je gromada od čovjeka, bez dlake na jeziku, šteta što Partizan nije uradio za njega onoliko koliko je on za Partizan.
Najzanimljiviji dio je onaj sa Osimom.
P.S. Ispravite gramatičke greške na kraju intervjua, prebacili ste sa srpskog na engleski, pa imate y umjesto z.

Sasa Djurdjevic said...

Paun legenda. Ljudina,igrač,trener. Sve.Svaka čast i veliko poštovanje!