Jul 8, 2014

Odlazak Partizanovog plemića


 Po prvi put na ovim stranicama pišem o nekome ko nije bio ni Partizanov as, ni trener, ni funkcioner. A osećam da moram nešto da napišem, jer je bio možda i najveći od nas, posvećenih crno-beloj boji. Neka tiha i dostojanstvena tuga, ali i ponos i zahvalnost, prisiljavaju me da ih izrazim kroz slova i reči. A da, pri tom, probam da ne odem u patetiku.


  Juče je umro Bora Todorović. Čovek, Glumac, Umetnik, Partizanovac. Kad čovek napusti svet u 84. godini, ne može se govoriti o šoku i tragediji. Ali, može se govoriti o velikom gubitku, pre svega za njegovu porodicu a onda i za našu kulturu. Bora je juče, svojim odlaskom, u meni izazvao nekakvu dostojanstvenu tugu, žal, i desetine uspomena. U moru sećanja i reči oproštaja od Bore, meni je najpreciznija ona rečenica Dušana Kovačevića, koji je rekao da običan svet u Srbiji oseća da je izgubio nekog svog.

  Odrastao sam uz domaće filmove. Moj pokojni otac je obožavao asove srpske i jugoslovenske komedije. Svako malo, on bi pominjao neke tamo, meni nepoznate "Diplomce". Gledajući naše komedije, primetio sam da je Bora Todorović bio jedini koji je nepogrešivo, u svakom momentu, svakom svojom grimasom i svakim svojim gegom, umeo da mu "nađe žicu" i njega, čoveka kojeg je teško bilo oduševiti, nasmeje do suza.

Bora Todorović u školskoj povorci, treći s leva (foto - stranica "Crno-beli Beograd")

  Harizma i talenat koje je Bora emitovao bili su skoro opipljivi. Bila je potrebna samo jedna scena pa da vas bespovratno osvoji to večito spadalo i taj neprevaziđeni i šarmantni zajebant našeg filma. Da vam se useli u srce, zauvek.

  Bora je voleo Partizan. Voleo ga je na svoj način. Ona specifična i duboka naklonost prema klubu, kada ti je Partizan kao deo porodice, kao brat, kao nešto što si dobio rođenjem i što se nikada ne dovodi u pitanje.  Voleo je Partizan nenametljivo, ali time njegova ljubav prema "crno-belima" nije bila manje vredna - naprotiv. Nije nikada samoreklamerski mahao svojom pripadnošću Partizanu, kao što nikad nije mahao ni svojim srpstvom, ni beogradskim poreklom. A u sebi je sublimirao one najlepše osobine koje može da ima neko ko se zove i Beograđaninom, i Srbinom, i Jugoslovenom, i Partizanovcem. Ili jednostavnije rečeno - Čovekom. Neko ko je sa jedanaest ili dvanaest godina u ratnom vihoru prehranjivao porodicu, jer je već sa tri godine ostao bez oca, mogao je da izraste samo u Čoveka. Iskrenog, prirodnog, šarmantnog, gospodstvenog.

Bora Todorović i Bata Živojinović na 54. derbiju, 27.10.1974. (foto - "Mozzart sport")

  Bili smo ponosni što je Bora Todorović navijač Partizana. Kad onako, neobavezno, s društvom nabrajate ko od poznatih za koga navija, pa dođete do Bore, bio je to tas na vagi koji preteže. Ime posle kojeg je svaki dalji argument one druge strane suvišan. U poznim životnim godinama, kada je ostavio glumu, pozorište i film, Bora nije ostavio Partizan. Svi mi koji smo redovni na Partizanovim utakmicama, viđali smo ga svih ovih godina. Nema veze protiv koga -  Rad, Vojvodina ili komšije. I nije važno gde - Humska, Karaburma, Jagodina...

Bora Todorović i navijač Partizana Zoran Marković, OFK Beograd - Partizan 1-3, 2008.

 Vitalan i uvek nasmejan, bio je kao večiti dečak. Godine su mu dodavale bore ali su ga činile samo šarmantnijim. Bilo je toliko prirodno i normalno videti Boru kako se u poznim godinama bez problema penje do vrha istoka Humske 1, da smo mislili da je neprolazan i večit, kao i njegove uloge.

Sa Nenadom Bjekovićem, u Partizanovim prostorijama

  Juče, njegova velika i čista duša se preselila na nebo, gde ga čeka probrano crno-belo društvo - Duško Radović, Mija Aleksić, Zoran Radmilović, Sloba Novaković, Petar Banićević, Slobodan Aligrudić...

  Bora Todorović je zauvek otišao ali ostale su njegove uloge, njegovo delo i njegova veličina. I primer, obrazac, domaći zadatak, kako je moguće biti istovremeno umetnik, prijatelj, gospodin, šarmer, Beograđanin, Srbin, Jugosloven, Partizanovac. Biti velikan a sa obe noge na zemlji. Biti svoj, a opet, svakome neizmerno drag.

  Ako je, kao što reče Duško Vujošević, navijanje za Partizan neka vrsta plemstva, juče nas je napustio naš najveći plemić.

  Večna ti slava, dragi naš Boro.

Aleksandar Pavlović


   





  


 

  

 

4 comments:

izrazitifavorit said...

Slava mu... super tekst, s tim da bih dodao da pored te neizmerne ljubavi prema Partizanu, istom je poklonio jos jednog navijaca- svog sina, koji isto tako na nenametljiv, intiman nacin voli Partizan kao deo sebe, deo porodice, bez potrebe da o tome trubi naokolo, dokazuje i prepricava.
Eto, smatrao sam da i to treba da se zna, jer "obaveza" je svakog Partizanovca da nauci svoje najrodjenije da vole ovaj klub TACNO na ovaj nacin.

Crno-bela nostalgija said...

Hvala na komentaru! Svakako, Srđan i Bora, tandem kakav niko nema. Srđanova uloga u "Tri palme za dve bitange i ribicu" je svojevrsni omaž Partizanu.

Anonymous said...

Nadam se da ce u utorak navijaci znati da se na kvalitetan nacin oproste....od Uprave, kao do sada nista ne ocekujem

Anonymous said...

И на пуном стадиону једно место остаје вечито празно. Бора је отишао у ону ложу одакле ће увек имати одличан поглед на ЈНА...

Почивај у миру, мајсторе...

Вук, Змајево