Jan 24, 2015

"Ja sam takav rođen!" - intervju Zorana Čave Dimitrijevića iz 1998.

  Partizan je često u svojim redovima imao igrače raskošnog talenta. Neki su uspevali da svoj talenat ostvare kroz uspešnu karijeru, a neki drugi su, zahvaljujući svom nestašnom i boemskom duhu, pružili samo delić onoga što se od njih očekivalo.
 
  Jedan od tih igrača koji nije postao as kakav je bio predodređen da bude, bio je i nestašni dečko Partizana i jugoslovenskog fudbala, pokojni Zoran Čava Dimitrijević. Blog "Crno-bela nostalgija" prenosi u celini njegov intervju sa Miroslavom Vjetrovićem za "Top fudbal", iz 1998. godine. Ovaj intervju, bolje reći, ispovest, je pred vama zahvaljujući saradniku bloga, Goranu Jovanoviću.


* * * * * * * * * *


Ja sam takav rođen!

  Zoran Dimitrijević je rođen u Beogradu, 1962. godine. Sin jedinac od oca Svetolika i majke Ljubinke, već u obdaništu je najavio "nestašne" godine. Bežao je preko ograde do drugara a u prvom razredu je izlazio sa časa kad je hteo. Od desete godine - počeo je da trenira u Partizanu, u trinaestoj već imao sukob s policijom, a u osamnaestoj bio najavljen kao najveći talenat Partizana svih vremena. Boem, šarmer i momak koji je probao sve u životu. Omiljen u društvu, pošten i iskren prema svima - osim prema sebi. Igrao je tri godine za prvi tim, a onda promene, grad za gradom, Amerika i Francuska, gde je proveo nekoliko godina, i tu završio karijeru. Godine 1992. imao je tešku saobraćajnu nesreću i od tada vodi drugi život. Poslednjih godina živi u Briveu - Francuska, sa suprugom Lidijom i sinom Milošem.


  Zoran Dimitrijević dugo nije ništa pričao za jugoslovensku javnost, a za "Top fudbal" govori iskreno o svemu, onako kako je uvek i živeo...

  - Odrastao sam na Bulbulderu. Tu odmah uz ulicu Dimitrija Tucovića. Ćale Sveta je strastveni golubar, čoveče, po ceo dan gleda u nebo. Namesti stolicu u dvorište i vidi ga pre na nebu nego neko sa dvogledom. Sve ih zna, i koje su vrste i ko je kome ćale, keva...njegov nadimak je Čava, meni onda prilepili Čava 2 i tako sam do danas ostao Čava. U školu sam išao, ali brate, nije me uopšte interesovala. Nešto učiteljica govori da budemo mirni, a ja zapalim sa časa u dvorište na fudbal sa ortacima.

 - Sećam se kad sam imao deset godina, bio je neki turnir. Snimili me i ja pozvan u Zvezdu da idem da treniram. Ko me zvao? Keve mi ne znam, a ja baš bio težak zvezdaš, ali ortaci iz kraja, njih sedam, osam, svi otišli u Partizan. Gde ću ja sam na trening, ono, petica, šestica, tramvaji, gde u onoj gužvi sam da se izgubim - i tako odem ja sa njima u Partizan. 

 - Prvi trener bio mi je kratko, ali kratko, Čika Ćele Vilotić, pa Atanacković, pa onda Minda Jovanović, najduže u početku. Odmah su mi rekli, mali ti si polutka, ima drugi da misle za tebe. 

- Šibanja je bilo u kraju, ali brate, ono, sportski, pravo, ko jači, a ortaci su mi bili, uvek sam voleo sa svima da se družim. Šaner ili tako nešto nisam bio. Gde nisam lud - ma celo to društvo je strava, sve pravi momci. Sada čujem neki za sto, dvesta maraka varaju jedni druge - čoveče...

-   Sećam se, u trinaestoj godini, ja kod Novog groblja opalim pandura sekirom, ma da, tupim delom. Počnem sa dva ortaka da bežim, kad me njih trojica stignu. Je l` da ti pričam kako su me prebili? Možeš da zamisliš, sećam se govori jedan - ti ćeš klipane da biješ kolegu, ja sam zadužen za to - e bolje da ti to ne pričam. 

- Jeste, bio sam par puta u muriji, nisam ti ja nikad bio krupna riba. Stalno nešto, uz nekog me hvataju, pa me brzo puste - tako je bilo i u omladincima, puste me u podne iz murije, u 16.00h pobedimo Zvezdu sa 4-0. 

- Ma jeste, bio sam problem od ranih dana. Ali u Partizanu sve OK. Vladica Kovačević me baš voleo, kaže, evo Čava prestao da puši, a ja...I čekao sam i sanjao sam dan kad ću da uđem u prvi tim. Da igram sa Mocom - genijem. Njega sam obožavao - i Pižona. Brate, oni su ti poslednji pravi igrači iz grada, ma genijalci. Posle njih, sebe sam video kao naslednika - i do danas niko. E, eto taj mali Dejan Stanković, stvarno je dobar...


  - Slabo smo mi iz podmlatka imali ufur u prvi tim. Rile Čokalija, Dragan Mance i ja smo nešto napravili. Nije Toma Kaloperović bio dobar sa Vladicom pa neće da forsira nas iz podmlatka. Ma otkud znam, možda je i u pravu, ali brate, trening da umreš, ubi nas čovek. Sećam se, dva puta dnevno, beži Čavo...

 - Dođe Čigra (Miloš Milutinović), kod njega sam igrao najbolje. U nedelju posle utakmice me pita, Čavo kad si na treningu? Dođem u sredu, četvrtak - dva puta pun sprint, od centra do penala, svi vide da mogu! U nedelju otplešem, budem najbolji...

 - 1983. igralo se u Londonu. Protiv Kvins Park Rendžersa. Koja maršruta - krenem od stadiona, pa Janićije, Novi Beograd, Zemun. Janpi svi, a tek "prave" ideje dobijemo oko četiri, pet ujutru. Onda Šansa na Tašu, ja "zalutam" i ne odem. Ma gde zalutao, nisam ni krenuo. Ovi moji puknu 6-2.  

 - Ma bilo je super, te tri godine u prvom timu. Pošalju me 1983. u vojsku. Puste me posle sedam dana, kažu mnogo "pametan". I posle dva meseca igramo sa Zvezdom. Pobedimo sa 3-0 a ja baš strava igrao. Pozovu me na televiziju, emisija uživo, javlja se neki matori, kaže - kakav je on primer za omladinu, može da igra fudbal, a vojska...kad brate, slušao to neki "Savez omladinaca" i stiglo pismo u Partizan. U koverti lepo preporučeno - kažu mi - Čavo, bune se ljudi, ajde negde...

 - Krenem ja u Ameriku. Mali fudbal, Kanzas Siti - koji Siti, brate. Tuga! Nigde nikog na ulici, beži Čavo nazad - pa odem u Suboticu - daju mi pare, a ja im pozajmim da dovedu još neke...Uđemo mi u Prvu ligu. A moja lova? Ma zaboravi!

- Bio ja u Beču kod nekih ortaka `85. - i vratim se, kad zove neko. Sine, dođi u Zagreb, imam sve. Bio to Ćiro Blažević. I stvarno bilo tako. Bio sam dočekan kao kralj. Ćiro iz gepeka vadi lovu i daje, gajba, ma nisam nešto ni trenirao. I imao sam dobro društvo. Bio tu i Džems Din - tako sam ja zvao Zvonimira Bobana. Pravi talenat, ma brate, to što pričaju - ne znam al meni je Maksimir uvek skandirao, Čavo, Čavo. Posle godine ode Ćiro, dođe Skoblar. Za mene čovek sa druge planete - igraju Škerjanc i Besek - Maksimir me traži, a on me pošalje na zagrevanje u tridesetom minutu - i tako...petnaest minuta pre kraja ja sednem na klupu, ma umro sam od zagrevanja iza gola. Skobar me samo gleda, kao, nisam te zvao. Ja mu kažem - meni je sad malo da igram i odem u "Kutiju šibica" na mali fudbal.

- Najbolji treneri? Pa Čigra, Ćiro i Đavo (Bjeković) su me uvek razumeli. Ma brate, kod koga igraš - taj je najbolji.

 - I odem u Francusku. Gde sve nisam igrao od 1988. Bilo je svuda lepo, ma ja kad im zarolam. Sećam se u Valensiji, 1990. Kaže mi predsednik - Čavo, da ne piješ više - evo odmah 40.000 franaka. Ma evo tebi 50.000, šta ti mene uslovljavaš.

- 1992. vozim se ja. Dobro, bio malo cirke, a ono krivina. Ničega se ne sećam. Tražili me kući sedam dana i nađu me u bolnici. Šesnaest dana u komi, nisu smeli da me operišu, ali ja preživeo. Od tada drugi život - bio sam se i ugojio, preko sto kila, sada sam dobar. 

- Od tada sa porodicom. Ujutro kafa, novine, sve kvizove i filmove na televiziji sam odgledao. Onda do društva - jedan ortak što je nekad igrao sa mnom ima kafić - i tako. Tu su Miloš i Lidija. Nju obožavam što je sa mnom izdržala, a ljubav mi je još od petnaeste godine. Upoznali smo se ispred pravnog fakulteta, ona ti završila prava u roku...


- Imam Ronalda u Francuskoj! Jeste, to je Miloš. Traže ga svi, a on sam odlučio se za Nant i tamo idemo svi. Kažu i pišu, najveći talenat francuskog fudbala od četrnaest godina, moj Miki...

- To ti je moja karijera. Karijera? Ma super je bilo sve - ko bi me menjao. Nikoga ne krivim za nešto, šta da krivim - ja sam takav rođen. I ne bih se menjao ni za kakvu drugu karijeru. Misliš, mogao sam više? Šta lova, kao Maradona iz Jugoslavije? Ne znam, lepo ti je to kad mi pričaš, ali zajebi, meni je ovako super - pa ja sam Čava. 

- Kasno su svi poželeli da se bave sa mnom. Ne, nije ni trebalo i nemoj nikog da krivimo. Voleo sam sve, uvek najviše ljude i ortake, pa onda čašicu, noć, provod, ma sve sam voleo. Šta voleo - pa i sad isto volim. Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.
 
- Budućnost? Ko zna, brate, hoću u trenere. Upisao sam ovde trenersku akademiju, pomažu mi svi. Imam šta da pokažem - to barem  znam. Trener - ma igrači te odmah provale, ja hoću samo jedno, iskreno ispred njih i sa njima, bez foliranja da igramo.

- Ma gde si se, bre, mene setio. Nisam dugo pričao za novine. I nemoj da me hvališ, kao Čava ovo - ono, to uvek mrzim. Pusti me i napiši onakav kakav jesam...




- Dva ili tri, kakav je to broj? Nikad ga ne bih stavio na leđa.
- Stavra (Stavrić) mi bio i ostao ortak do koske.
- Marko (Elsner) - slupam kola, a on iz kese lovu, evo Čavo za popravku.
- Zeka i Đavo su `82. pokušavali da me leče.
- Moje slike nema nigde u Partizanu, kažu nisam nikada bio na treningu...
- Ne volim zemljake, kada zaborave staro društvo iz kraja.
- Viski i vino su najbolje piće, ali nekad...
- U Medulinu, zakasniš na spavanje, Čika Ćele odredi - ljuštiš krompir.
- Pižonu Zvezda nije dala pravu šansu, podržala ga...
- Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.

* * * * * * * * * * *


Zoran Čava Dimitrijević je preminuo 13. septembra 2006. godine.

No comments: