Feb 6, 2015

Vladimir Ivić: "Tumbaković je mislio da sam zvezdaš"

  Ako bismo tražili grad koji je Partizanu dao najviše vrhunskih fudbalera, to ne bi bio ni Beograd ni neki drugi grad, već Zrenjanin. Nijedan grad nije, kao Zrenjanin, dao Partizanu toliko kvalitetnih fudbalera i reprezentativaca, koji su kasnije u Partizanu stasali u asove evropskog formata: Milan Galić, Radoslav Bečejac, Nenad Bjeković, Vladimir Ivić, Zvonimir Vukić, Zoran Tošić. Jedan od ovih asova je i naš današnji sagovornik. Vladimir Ivić, prvotimac Partizana od 1998. do 2004, sjajni igrač sredine terena.


  Crno-bela nostalgija: - Za početak, Vlado, dugo te nismo videli, prošlo je više od deset godina kako si napustio Partizan. Danas, posle duge i uspešne karijere u Borusiji, AEK-u, Arisu i PAOK-u, trener si mlađih kategorija u PAOK-u. Tvoj sportski put se i dalje nastavlja. Kako ti je u PAOK-u i Solunu?
  
  Vladimir Ivić: - Dobar dan i dobro došli! Poslednjih godina živim ovde, radim kao trener druge ekipe PAOK-a. Ovde sam proveo dobar deo karijere, igrao sam četiri godine u PAOK-u i godinu dana u Arisu. Mogu reći da sam se dobro snašao, familija mi živi ovde - supruga i dvoje dece. Što se tiče života ovde,  sviđa mi se u Solunu, navikao sam se i nemam problema. Sve ide svojim tokom i sve je OK.

   Crno-bela nostalgija: - Ti si počeo fudbalom da se baviš u zrenjaninskom Proleteru. Ko je u tvojim najranijim fudbalskim danima najviše uticao da se formiraš kao igrač?

   Vladimir Ivić: - Proleter je, kao što ste pomenuli na početku, uvek imao dobru školu fudbala, dobre trenere i dobar stručni rad, tako da je to razlog zašto je puno igrača otišlo iz Proletera u Partizan i Crvenu zvezdu, neki i u Vojvodinu, a dosta njih je nastavilo karijeru u inostranstvu. Sve je to rezultat dobrog rada koji se tada odvijao u kontinuitetu u Proleteru. Bilo je dosta kvalitetnih trenera, kao što su Miloš Vidović, Žarko Soldo, Tomislav Manojlović, Radivoje Drašković...to su sve ljudi koji su ostavili svoj pečat na moju karijeru i na njen razvoj. I ne samo na moju, već i na karijere ljudi koje ste pomenuli na početku razgovora. Sigurno da je tu bilo još dobrih trenera sa kojima sam radio i hoću da kažem da je Proleter dosta toga dao srpskom fudbalu i velika je šteta što se taj klub ugasio. 

Crno-bela nostalgija: - Upravo tako. Došao si u Partizan u leto 1998. godine i stupio na scenu sa generacijom, možda i najboljom u proteklih 20 godina, Saše Ilića, Kežmana, Ilieva...Šta je uticalo da potpišeš za Partizan, jer postojala je mogućnost da odeš na onu drugu stranu Topčiderskog brda, s obzurom da je tvoj brat igrao u Zvezdi?

 Vladimir Ivić: - Brat Ilija je pre toga igrao u Zvezdi i kad sam ja došao u Partizan on je već bio u inostranstvu...

 Crno-bela nostalgija: - Šta ti je brat uopšte rekao kad si došao u Partizan?

  Vladimir Ivić: - Brat je dosta "uticao" na to da ja dođem u Partizan. Kako? Putovao sam kod brata na odmor i na aerodromu sam slučajno sreo Ljubišu Tumbakovića. On je išao na odmor, ja sam išao na odmor, sreli smo se u avionu i gospodin Tumbaković je mislio da sam ja zvezdaš. Rekao je "Žao mi je što si zvezdaš". Odgovorio sam mu: "Nikad zvezdaš, večno Partizan!"

  Naime, u familiji smo bili podeljeni, otac i ja smo navijali za Partizan, a majka i brat su bili naklonjeni crveno-beloj boji. Tako da je i brat indirektno "uticao" samim tim što sam tada putovao ka njemu, a u kasnijim mojim pregovorima s Partizanom sve se završilo na najbolji način.


  Crno-bela nostalgija: - Prva asocijacija na tebe i tvoju generaciju su sjajni okršaji protiv Njukasla i Lacia u Kupu kupova 1998. Da li je tvoja generacija mogla više da uradi u Evropi, ti si ostao u Partizanu punih šest godina i tu sezonu si počeo sjajno...


 Vladimir Ivić: - Sigurno da je moglo više. Zašto to kažem? Zato što smo se mi okupili te godine, bilo je tu novih igrača, vratili su se i neki igrači koji su i ranije igrali u Partizanu, poput Đorđa Tomića, Nenada Bjekovića, Vuka Rašovića, i naravno imali smo trenera koji je uticao na fudbalski razvoj svih nas i koji je u najboljem smislu umeo da upotpuni mladost i iskustvo. U tim evropskim utakmicama mi smo imali nesreću da smo naišli na dve jako teške ekipe, mislim da je na kraju Lacio i osvojio taj poslednji Kup kupova.

Crno-bela nostalgija: - Specifična okolnost je da je protiv Njukasla Dejvid Bati napravio penal nad tobom i iz tog penala smo mi otišli dalje...

Vladimir Ivić: - Jeste, dali smo dva gola iz dva penala, prvi u Njukaslu, dao je gol Vuk Rašović, a drugi u Beogradu...da, penal nada mnom, dobili smo tu utakmicu 1-0 i na našu sreću prošli dalje u naredno kolo, gde nismo imali dobar žreb po nas. Ali, u svakom slučaju jedno jako dobro iskustvo i mislim da smo mogli da doguramo dosta daleko da nismo naišli na tu ekipu, koja je u tom trenutku bila najbolja ekipa na svetu.

Crno-bela nostalgija: - Imao si nesreću da su te dosta često pratile povrede. U sezoni 2003/04 kada je Partizan igrao Ligu šampiona, imao si povredu koja te je prilično udaljila od terena tako da i nisi nešto puno igrao u toj fazi takmičenja. Danas, kad se osvrnemo na to, kako gledaš na svoju karijeru, koja je dosta dugo trajala? Bio si igrač sredine terena, proveo si šest godina u Partizanu i ispratio dosta igrača, a bilo je i mnogih trenera - pre svih pomenuti Ljubiša Tumbaković, koji je dosta uticao da dođeš u Partizan. Kako gledaš na njegov stav da su igrači sredine terena bili i najvredniji deo ekipe koja je tada bila u Partizanu, jer taj vezni red je izneo dosta toga?

 Vladimir Ivić: - Sigurno da je sredina terena u svakoj ekipi jedan od najvažnijih delova tima. Naravno, ne želim ni u jednom trenutku da umanjim vrednost odbrambenih igrača i napadača, ali Partizan je imao dosta dobrih veznih igrača. Ne znam sada kako je, u poslednjih pet-šest godina, ali znam i pre mene i u periodu dok sam ja bio u ekipi, davali smo dosta golova. Nismo odustajali od napadačkog stila igre i uvek je bilo traženo od nas da budemo u završnicama akcija, da ulazimo kao špic igrači u pojedinim momentima. Dosta se radilo na tome, tako da je upravo to razlog zašto su igrači sredine terena davali toliko golova. To je moje mišljenje.

 Crno-bela nostalgija: - Ti si se zadržao u Partizanu šest godina, posle napravio sjajnu karijeru, na kraju završio u PAOK-u. Da li se slažeš da za kvalitetnog sportistu godine nisu prepreka, jer danas sve više viđamo da fudbaleri prilično rano odlaze, čak i u mlađim kategorijama i pokušavaju da reše pitanje egzistencije?

  Vladimir Ivić: - Ja se sećam, u generaciji u kojoj sam ja bio...ostao sam dosta dugo iako sam imao tri-četiri inostrane ponude, ali ljudi u tadašnjoj upravi su se opredelili za nešto drugo, da stvaraju ekipu, verovali su da to ne može da pobegne, da će se to ostvariti ove ili sledeće godine...na moju žalost ja sam posle toga imao te povrede koje su me sputale u toj meri da napravim možda i veću karijeru i odem u neki veći klub. Ja sam godinu dana odsustvovao sa terena, imao dve povrede, jedna pa druga noga, baš kad smo igrali Ligu šampiona. Stigao sam da odigram dve poslednje utakmice. A što se tiče mlađih generacija, mi u to doba nismo imali menadžere sa 17 ili 18 godina. Sad da vam kažem da li je bilo bolje tako ili nije, ne mogu. Jer, fudbal napreduje, mladi igrači traže egzistenciju i svako od njih želi što pre da se obezbedi, da odu iz našeg fudbala u neku bolju ligu i to razmišljanje je logično. Ali mislim da veliki klubovi kao što su Partizan i Zvezda treba da imaju veću kontrolu, jer ti igrači ne dođu do vrhunca u našoj ligi i odu ranije, pa provode vreme na kaljenju u inostranim klubovima, što je po meni greška. Jer ako prodaš jednog igrača od sedamnaest ili osamnaest godina za milion evra, možda ga, ako sačekaš godinu ili godinu i po dana, prodaš za daleko više.  Ali veliki klubovi, prevashodno Partizan i Zvezda, koliko se sećam, uvek su se oslanjali na to jer je prodaja igrača oduvek značila i najveći priliv novca.

Foto - "Večernje novosti"

Crno-bela nostalgija: - Igrao si mnogo derbija u životu - beogradski, solunski, da li mogu da se uporede?

Vladimir Ivić: - I atinski sam igrao, takođe...svaki derbi je specifičan. Sigurno je da sam igrao u zemljama koje su i geografski blizu ali i po načinu života, a ljudi koji žive i tamo i ovde jako liče jedni na druge po nekim navikama. Mentalitet nam je, mogu da kažem, jako sličan, tako da nema neke velike razlike u tenziji. Razlika je samo u tome što kad se ovde u Grčkoj igraju derbiji, kad igraš kući samo su tvoji navijači na tribinama a kad igraš na strani samo su navijači protivničke ekipe. Kod nas (u Srbiji) nije tako, i drago mi je da nije tako, jer derbi je derbi kad su tu navijači obe ekipe. Ovde to ne mogu da kontrolišu...

Crno-bela nostalgija: - Kaži nam, odakle ta velika mržnja, uslovno rečeno između Soluna i Atine, u navijačkom smislu?

 Vladimir Ivić: - Pretpostavljam da je velika mržnja otuda što je ovde na severu poslednji klub koji je uzeo titulu bio PAOK, pre 30 godina. Jedan od razloga je taj. Ove godine PAOK je pokušao i bio nadomak...ali jednostavno, uslovi su bili čudni...atinske ekipe su mnogo imućnije, pogotovo Olimpijakos, ima dosta igara i igrica i u svakom slučaju to dosta iritira ljude koji žive ovde. U nekom smislu ih razumem i uvek postoji tenzija, i uvek će postojati, jer stvarno ne mogu da zamislim, da se sad igra derbi za dva dana na stadionu PAOK-a i da dođu navijači Olimpijakosa.

Crno-bela nostalgija: - Iz tvoje generacije i dalje je aktivan kapiten Saša Ilić. Održavaš li kontakte sa ljudima sa kojima si igrao u Partizanu i ima li nekih vizija, nagoveštaja, planova...o povratku u Partizan?

Vladimir Ivić: - Imam kontakt, pogotovo sa Sašom, Saša mi je jedan od najboljih prijatelja pa sam s njim u stalnom kontaktu. U kontaktu sam sa četiri - pet igrača, čujemo se, pratim Partizan, naravno, to je moj klub, klub koji volim, i sigurno je da interesovanje za Partizan ne može da prestane. A što se tiče nekog mog povratka - gledajte, nikad se ne zna. Ja sam sad u drugom poslu ali isto u fudbalu. A u budućnosti, zavisno od toga kakve su ambicije i Partizana kao kluba i moje ambicije. Ali sigurno je da su svakom čoveku koji voli svoj klub ambicije takve da će jednog dana raditi u tom klubu, naravno ako se bavi tim poslom. I moje razmišljanje ide ka tome, ne znam kad i u kojem trenutku, ali sigurno je da je jedini klub u mojoj zemlji o kojem razmišljam - Partizan.

Crno-bela nostalgija: - Hvala ti puno na odvojenom vremenu, u ime "Crno-bele nostalgije" i svih navijača Partizana želimo ti puno uspeha i na privatnom i na poslovnom planu!  Želimo ti puno uspeha na tvom sadašnjem radnom mestu u omladinskoj školi PAOK-a, i da ti karijera teče na način na koji si poželeo.

 Vladimir Ivić: - Hvala i vama, i kao  što znate - uvek sam tu za vas, Partizan je moj klub, i sve što mogu da uradim - vrlo rado ću to učiniti.

Video:


Intervju realizovali i autorska prava zadržavaju:

GROBARI.NET
Miodrag Mićić







1 comment:

Anonymous said...

Jedan od meni omiljenijih dvojaca Ilić Ivić.