Jul 28, 2015

"Danas ne moramo da pobedimo" - iz dnevnika Partizanovog psihologa

* Sledeći tekst je preuzet sa stranice "Sportska kupusara" . U izvornom obliku, tekst je objavljen u reviji "Gool!", aprila 1979. godine. Izvod iz dnevnika Dr Vojislava Stefanovića govori koliko je u to vreme FK Partizan pratio moderne trendove i nauku, jer je još tada u svom stručnom štabu imao psihologa.

Jedan od najdramatičnijih derbija između Partizana i Crvene zvezde odigran je 7. maja 1978. godine i presudno je uticao na ishod šampionske trke.

Naime, uoči derbija “crno-beli” su na prvom mestu imali 47, a “crveno-beli” na drugom mestu 45 bodova.

S leva na desno - trener Ante Mladinić, dr Vojislav Stefanović, psiholog, u pozadini igrač C. zvezde Dušan Nikolić, pom. trener Partizana Zoran Miladinović i kondicioni trener Rade Radovanović


Pogotkom Momčila-Moce Vukotića Partizan je na poluvreme otišao sa vođstvom od 1:0, ali je Zvezda za samo sedam minuta drugog dela golovima Zorana Jelikića i “rezerviste” Zorana Filipovića preokrenula na 2:1. Ostatak meča pripao je “crno-belima” – prvo je lukavi Slobodan Santrač izjednačio, a u samom finišu snalažljivi Vukotić doneo trijumf svojoj ekipi. Partizan je tako direktnom konkurentu za titulu pobegao četiri boda i kasnije ubedljivo osvojio šampionsku titulu sa 54 boda, ispred drugoplasirane Crvene zvezde sa 49 bodova.

Koliko se tih godina u našim vrhunskim fudbalskim klubovima ništa nije prepuštalo slučaju svedoči i činjenica da je Partizan u stručnom štabu imao i – psihologa.

Bio je to dr Vojislav Stefanović koji je vodio dnevnik o pripremama fudbalera Partizana pred meč decenije sa Crvenom zvezdom i te svoje utiske podelio sa čitaocima sportskog mesečnika “GOOL!” u broju od aprila 1979. godine.

Njegov zaključak je da su prvi trener Partizana Ante Mladinić i njegov prvi pomoćnik Zoran Miladinović ne samo taktički, već i psihološki odlično pripremili igrače.
 
U daljem tekstu objavljujemo izvode iz tog teksta:


Sedmi maj 1978. godine. Trinaest časova. U maloj sali hotela “Palas” nalaze se igrači Partizana zavaljeni u fotelje, opušteni, gotovo u polusnu, posle autogenog treninga koji je trajao 45 minuta.
Ulaze Mladinić, Miladinović, Atanacković i predsednik kluba general Nikola Lekić. Svakog trenutka treba da počne sastanak pred derbi decenije Partizan – Crvena zvezda.

U poslednjih deset godina prvi put se dogodilo da ova dva fudbalska diva, u direktnom susretu, treba da odluče ko će biti novi šampion države u fudbalu. Do kraja prvenstva ostala su još četiri kola. A Partizan i Crvena zvezda su odmakli trećeplasiranom Hajduku i četvrtoroplasiranom Dinamu za 15 i 17 bodova.
Preleteo sam pogledom sve igrače. Zadržao sam pažnju na očima Momčila Vukotića. Iz njih je izbijao neki čudan sjaj, i kao da je emitovao neke misli, kao da je hteo da kaže: “Najzad je došlo. Hvata me neka čudna trema, ali imam poverenja u sve nas.”

 Derbi susret sa Crvenom zvezdom nosio je izuzetna intelektualna i emocionalna opterećenja. U poslednjih deset kola pred ovaj susret, Crvena zvezda je sigurnim korakom šampiona, predvođena velikim asom Džajićem, sakupljala bodove i približila se Partizanu na dva boda razlike, sa izjednačenom gol-diferencijom.
 
Pobeda Crvene zvezde u ovom susretu, sa velikom dozom verovatnoće, značila bi i osvajanje nove šampionske titule.

Dogovorili smo se da sastanak traje samo 10 minuta. Mladinić je, u najkraćim crtama, ponovio zadatke po linijama (odbrana, manevar i napad), zatim postavio pojedincima posebne zahteve i zadatke i na kraju rekao: “Od vas tražimo maksimalan mir, maksimalno izvršavanje postavljenih zadataka i primerno ponašanje. DANAS NE MORAMO DA POBEDIMO! Znamo da ćete dati sve od sebe i mi imamo veliko poverenje u vas” …

… Na dan utakmice, 7. maja, došli smo kao i obično jedan čas pre početka u svlačionicu. Napolju je bilo tmurno i spremala se kiša. To je odgovaralo našem timu. Nekoliko igrača je primetilo: “Sve nam ide na ruku, kao da ima neka viša sila …” Na ovo Mladinić reaguje glasnim komentarom: “Naša viša sila je u radu, poverenju i poštenju.”

Neposredno pred utakmicu, u svlačionici slušamo magnetofonsku traku prenosa iz Atine, sa čuvene po obrtajima kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo u SR Nemačkoj, kada smo pobedili Grčku sa 4:2.

Komentator Vladanko Stojaković, laganim, iznurenim glasom, sa dozom rezigniranosti, govori: “Šta da se kaže, pobedili smo sa 3:2, ali taj rezultat ravan je porazu. Sada u ovim poslednjim trenucima vidimo da je izgubljen i taj tračak nade da odemo na Svetsko prvenstvo u SR Nemačku …
 
Ali, da vidimo šta će se sada desiti. Centaršut, skok, Petrović vraća loptu, Karasi i – GOL! GOL! Zar je to moguće?! 4:2! Sudija Čenčer ide ka centru i svira kraj …”

Neki naši igrači pokazuju ruke kako im se koža naježila … Golac i Boško Đorđević traže da pustimo magnetofon sa trakom Zdravka Čolića. Nju uvek slušamo pred početak utakmice.

Izmenjujemo poslednje poglede. Svi do jednog su spremni. Pravo stanje startne mobilnosti. Zapisao sam u svom dnevniku pred početak utakmice: “Sve je učinjeno što je u našoj moći. Igrači su izvanredni.”
Prvo poluvreme je karakterisala izuzetno dobra igra obe ekipe. Derbi je prvi put direktno prenošen i milioni gledalaca su mogli da uživaju pored TV ekrana.
  

Na poluvremenu vodimo sa 1:0, ali već na samom početku drugog poluvremena počinje drama. Zvezda izjednačuje, a zatim daje vodeći gol. Vodi sa 2:1. Na terenu igrači Crvene zvezde kao da su dobili krila. Kapiten Džajić pravi “slalom” po terenu i stalno bodri svoje mladiće: “Idemo, idemo, još jače, stegnimo ih!”
U našoj ekipi zastoj, mala konfuzija. To su bili jaki stresovi. Naši članovi stručnog štaba sede na klupi obeshrabreni, šokirani … Hoćemo li moći da peokrenemo rezultat? Da li je moguće da ćemo posle 26 kola prepustiti prvo mesto našem velikom susedu? Imaju li naši snage da ovo izdrže? Da li ćemo uspešno položiti i ovaj težak ispit?

Zvezda je u ovim trenucima kao tajfun. U njenoj ekipi su mnogi asovi evropskih razmera: Džajić, Petrović, Filipović, Savić, Muslin …

I tada naši fudbaleri počinju da dobijaju snagu mlaznih motora. Smenjuje se napad za napadom. Na stadionu ključa kao u kotlu. I Partizan izjednačuje na 2:2. Na južnoj, Partizanovoj tribini, kao u vulkanskom grotlu! Sirene zavijaju, zastave se vijore, puca, ceo stadion se ori od Partizanove himne.


Kao da sve gori na stadionu, iako kiša nemilosrdno pljušti. To je bio dan fudbala u kome je pobedila igra, u kome je fudbal vraćen navijačima i igra vraćena fudbalu. To je bio fudbalski praznik.

Bliži se kraj utakmice. U jednom napadu po levom krilu, do lopte dolazi Boško Đorđević. Mali trzaj, uspeo dribling i strahovit šut. Lopta bi prošla pored gola da Moca Vukotić nije reagovao poput munje. U klizećem startu podmetnuo je unutrašnju stranu stopala desne noge i lopta je kao puščano tane uletela u gorni levi ugao Stojanovićeve mreže. Gol za istoriju i antologiju. 3:2!


Na stadionu se sve lomi. I tu je ubrzo kraj utakmice, kraj derbija decenije. Jedna velika utakmica je završena i titula šampiona je Partizanu gotovo u rukama.

I danas, kada se toga setim, ne mogu da zaboravim one reči koje je trener Mladinić izgovorio igračima pre početka utakmice: “Danas ne moramo da pobedimo”.

Ko zna, možda ih je baš to rasteretilo i baš takav pristup utakmici od strane trenera naterao da igraju baš onako kako je on želeo – mirno i angažovano do krajnjih granica …



PARTIZAN – CRVENA ZVEZDA 3:2 (1:0)
 PARTIZAN: Petar Borota, Ivan Golac, Tomislav Kovačević (Borislav Đurović), Aleksandar Trifunović, Nenad Stojković, Jusuf Hatunić, Ilija Zavišić (Milovan Jović), Nikica Klinčarski, Slobodan Santrač, Momčilo Vukotić, Boško Đorđević.
 CRVENA ZVEZDA: Aleksandar Stojanović, Zoran Jelikić, Milovan Rajevac (Mihajlo Petrović), Ivan Jurišić, Mihalj Keri, Dušan Nikolić, Vladimir Petrović, Zlatko Krmpotić, Dušan Savić (Zoran Filipović), Nikola Jovanović, Dragan Džajić.

No comments: