Aug 7, 2015

Napadaj, ne propadaj...

  Nisam bio u sredu u Humskoj protiv Steaue, iz duboko ličnih i emotivnih razloga koji nemaju veze s Partizanom i fudbalom. Nije mi žao, kao što mi nije bilo žao što nisam bio ni one legendarne noći protiv Kvins Park Rendžersa, jedino je bitno da je Partizan i tada i sada napravio čudesne rezultate i preokrete. Ali, iako telom nisam bio u Humskoj, putem prenosa i duhom jesam, pa sam apsolutno svestan značaja ove pobede nad Steauom, najvećim fudbalskim imenom istočne Evrope.


  Zašto je 4-2 protiv rumunskog velikana tako bitno?

  Kao što je već bilo reči na ovom blogu u jednom od postova, istorija evropskih okršaja Partizana može se sažeti u izreke tipa "od sjaja do očaja", ili još tačnije - u duhu Partizanovih boja. Od crnog do belog. Kao da Partizan prate ta dva ekstrema, te dve krajnosti, što kroz rezultate, što kroz klupsku politiku.

  Jedne sezone nadmoćno osvajamo titulu prvaka Jugoslavije, kao niko nikada pre toga, već sledeće u poslednjem kolu spasavamo goli prvoligaški život. Kujemo planove o Ligi šampiona a mesec dana kasnije nam se desi Petah Tikva i kriza bez kraja. Pobedimo Kvins Park Rendžers sa 4-0 a u sledećem kolu  popijemo peticu, u Sekešfehervaru. Nigde kontinuiteta, a poneki neverovatni podvizi nas tek podsete na to da je Partizan ugledni evropski klub, začetnik Kupa šampiona, prvi istočnoevropski klub koji je stigao do finala tog najelitnijeg takmičenja. I ostao jedini koji je u tom finalu dao i gol, a pehar...nije ga osvojio. I opet paradoksi, ekstremi i krajnosti.

  Partizan je, pre svega, odigrao odličnu utakmicu u Bukureštu. Sticajem okolnosti (nepažnjom, pre svega), nije se vratio u Beograd kao pobednik. Po ko zna koji put, "crno-beli" nisu rezultatski materijalizovali kvalitet koji su u Bukureštu pokazali. Zastali su na pola puta, propustili još jednu priliku da uzmu skalp evropskom velikanu (a Steaua to jeste). Posle beogradskih 1-2 na poluvremenu, mislio sam da je to još jedna manifestacija Partizanove evropske malodušnosti, nedorečenosti, straha od uspeha i paranoičnog strahopoštovanja prema rivalu.

  Preko glave mi je bilo utakmica kao one u Genku, kad treba da dotučeš rivala, a onda ga vratiš u život svojom glupošću. Prolazili su kroz glavu fleševi. Neću govoriti o utakmicama koje smo zasluženo i ubedljivo izgubili, već o onima koje smo zbog sopstvene nedorečenosti i nedostatka hrabrosti ispustili. Dakle, rimski "Olimpiko" 2004, imamo 2-0 protiv Lacia a onda se uplašimo pobede. Brisel 2010, kada od demoliranja Anderlehta jedva stižemo do penala i srećom, uspevamo. Porto u Beogradu 2003. i naš debi u Ligi šampiona, kad su naši igrači prvih 45 minuta imali vlažne snove od imena Porto i "mušeme" koja se tresla, a kad su u drugih 45 minuta dodali gas, Porto se jedva izvukao. Ili, Braga 2010, kad poštuješ rivala do imbecilnosti, i umesto da ga pobediš - pustiš da on tebe pobedi. Zatim, Inter na "Meaci" u jesen 2012, kao da je neko igračima usadio u glavu neki defetizam tipa "Jao, pa zar ćemo da pobedimo Inter u sred Milana"?

  Naravno da nećemo, ako ne verujemo i ako se plašimo. Da smo pobedili Bragu u gostima, to bi odredilo taktiku Brage za meč u Beogradu. Morali bi da jure, da se otvore. A oni su u Beogradu nas čekali i dočekali. Da smo pobedili Porto te 2003, ogroman bi to bio motiv za dalje takmičenje i strašna injekcija samopouzdanja. Umesto toga, mi smo nastavili kao autsajderi, i tako na kraju i prošli.

  ...A onda se desilo drugo poluvreme protiv Steaue. Partizan igra poluvreme kakvo nije odigrao punih 30 godina, od čuvenog Kvins Parka. Poraz pretvara u pobedu (a da niko gostima nije natuknuo "šta ste se rastrčali?"), čak ni promašeni penal nije bio smetnja, Partizan i pored toga daje tri gola u nastavku, šalje kući Steauu sa 4 gola u mreži. Pobeđuje Partizan istočnoevropskog velikana, izbacuje ga, uzima skalp velikom klubu. Demonstracija moći, želje, talenta, i pre svega - hrabrosti.

 Uvek me je nervirala ta naša nekadašnja terenska dominacija u derbijima. Mi igramo, komšije daju gol iz kontre.Volim ja i duh i vic u igri, ali kad se isti vic priča jednom nedeljno postaje iritantan. Volim i ja kratke pasove i kombinatoriku u igri, ali u malim dozama. Kad dribling, tehnika i besomučno kombinovanje postanu sami sebi cilj, a gol nešto o čemu se ne razmišlja, skoro da mi opet izbijaju ovčije boginje, iako sam ih preležao još sa sedam godina.

  E, zato sam uživao u sredu uveče. Jer, Darko Brašanac nije bio Balkanac, već Bavarac koji vrši presing na rivala na njegovoj polovini, uzima mu loptu, iznuđuje penal i okreće tok utakmice. Uživao sam jer je mali Jevta bio kao legendarni Ješa 1984. godine. Miodrag Ješić se nije ustezao da protiv Kvins Parka opali bombu sa 30 metara. Nije se ni Jevtović ustezao, i zato onaj gore nagrađuje hrabre, i pripomogne kad treba. Zato je tada Ješina bomba sasvim nenadano preskočila Hakera, završila u mreži i širom otvorila vrata velike pobede, baš kao što je sada Jevtovićev projektil zakačio igrača rumunske Zvezde i odseo tamo gde treba. Uživao sam i zato što Andrija Živković nije igrač koji je dovoljan sam sebi, narcis zaslepljen svojim tehničkim umećem (videti pod pojmovima izvesnih Danila Pantića i Nemanje Radonjića), niti tehničar o kojem će se ispredati bajke tipa "eh, koliko je mnogo mogao, samo da je hteo, a imao je fudbal u malom prstu", već tehničar koji tehniku koristi kao alat da bi došao do cilja, a cilj je gol. I ništa drugo.

Ješić 1984. kao...

...Jevtović 2015.

  Fudbal je u svojoj suštini alanfordovski jednostavan. Ako želiš pobediti, moraš dati gol više od rivala. Ako želiš da daš gol, moraš šutirati. Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti. Nema tu, kad su osnovne stvari u pitanju, puno mesta filozofiji, palamuđenju i umiranju u lepoti. Treneri dalje neka razvijaju taktiku, cake, finese i varijante. Ali, poslednjih godina, razvio se kult taktike, skeniranja rivala do toga da li je protivnički štoper malo sporiji jer se proteklih dana nalivao punomasnim mlekom u karantinu. Zaboravilo se na ono osnovno - gol i radost igre.

  Partizan je protiv Steaue bio željan pobede, silan, pun samopouzdanja, uveren u sebe i svoju pobedu, konkretan, nemilosrdan kad se ukaže prilika,  i pre svega - hrabar. Zato je Partizan od 5. avgusta bio onaj Partizan kojeg pamte ili su pamtili naši očevi i dedovi. Ne onaj stegnuti Partizan koji ostvaruje pirove pobede protiv berlinskog Dinama, plaši se Porta, Lacia i Intera, respektuje Genk. Bio je to Partizan koji je po mećavi izlupao Real, kasnije mleo Nant i Verder, uništio Spartu, izbacio Mančester, demolirao Kvins Park. Tek ponekad u poslednje tri decenije smo se prisećali takvog Partizana. Onda kada je Mateusov Partizan oborio Njukasl na Sent Džejms Parku, ili potcenjeni a sjajni Ješin Partizan koji je protutnjao Rijekom, a kasnije punio i napunio Groningen, Golčev "Parni valjak" koji paradira Glazgovom...

  Bilo je rezultatski važnijih pobeda u istoriji Partizana, ali malo ovako velikih. Partizan - Steaua, to je utakmica koja je u sebi sublimirala sve ono što želimo od Partizana. Hrabrost, želja, gol, pobeda, okretanje toka utakmice, snaga da se poraz pretvori u pobedu. A onda se kao nagrada dobija rezultat, veliki skalp u riznici, veče koje se pamti zauvek. Kao što već rekoše Partizanovci - pobedili smo sopstvenu malodušnost, jajarenje, metiljavost i strah od sopstvenog terena, pobedili smo svoje demone.

  I za kraj - kao dokaz koliko su ovakve utakmice i pobede potrebne i lekovite za ceo klub i šta sve donose kao propratne efekte: imate li predstavu koliko je klinaca po Beogradu i Srbiji u četvrtak pokušavalo da imitira "lažnjak" i gol Andrije Živkovića? Koliko je njih bilo sa imenima Živkovića, Brašanca, Jevtovića u malom, srednjem i velikom mozgu? Koliko je ljudi u četvrtak ujutru odmah posle "dobro jutro" izgovorilo "jesi gled`o Partizan"? Koliko je ljudi širom sveta, putem interneta, saznalo za Partizanovu pobedu? Koliko ih je uživalo u Andrijinoj majstoriji preko YouTube kanala?

Trenutak magije

  Ovo su pobede koje grade imidž i kult jednog kluba. Ovakve utakmice su te 1966. stvorile Partizanovu brojnu navijačku armiju, ali budimo iskreni, na ovakvim utakmicama su i naše komšije decenijama negovale imidž. Ovakve utakmice su održavale vatru nekada velikog Hajduka, koji je tavorio bez titule ali je u Evropi imao ovakve zlatne noći. Kao što su prve asocijacije na KK Partizan Đorđevićeva trojka u Istanbulu, Kecmanova u Zagrebu, trijumfi nad Barselonom, zatim gaženje rivala, kasnije u srpskom rečniku slenga okarakterisano kao "bambergovanje".

  Na samom kraju, Steaua i svi ovi napisi Partizanovih navijača koji su ovih dana preplavili forume, blogove i medije nisu samo puki izliv euforije, već jasan putokaz šta, u stvari, mnogi Partizanovac želi. A želi hrabrost, veru, želju, gol, želi srce veliko do reflektora "JNA" i muda do prskalica u travi Humske 1. Da ove utakmice kao protiv Steaue postanu kontinuitet a ne izolovani slučaj. Pa rezultat kakav bude. A neće izostati, sigurno.

 Napadaj, ne propadaj, bori se za srećan kraj. Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti. Fudbal ume da bude surovo jednostavan, zar ne? Samo udri, Partizane...





* Blog "Crno-bela nostalgija" čestita Fudbalskom klubu Partizan, a posebno igračima i stručnom štabu,  pobedu nad Steauom.
 

 


 

 

 

No comments: