May 2, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (6) - feljton "Sporta", 1966.


Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" .


6. Šofer vozi prazan autobus

  U takvoj atmosferi, iluzorno je bilo govoriti o planskim pripremama, o kontinuiranom radu. Sva je sreća što je to bio tim izuzetne vrednosti. Jer, pravih priprema nije ni bilo.

  Nekoliko prvotimaca bi igrali mali fudbal, drugi su šetali, a bilo je i onih koji su u gradu provodili vreme da bi obaljali "svoje privatne poslove".  Sportski centar njih nije interesovao. 

  Ni devojke nisu nedostajale. Po čitav dan one bi pravile društvo fudbalerima i "razbijale im dosadu". 

  Posebno poglavlje predstavlja pdlazak na Stadion JNA, u večernjm časovima, gde su bili predviđeni treninzi, radi privikavanja na električno osvetljenje za meč u Mančesteru. Partizan je imao na raspolaganju autobus za odlazak i dolazak tima sa stadiona. Ali, i tu je bio bačen novac. 

  - Mnogi su išli svojim kolima, mnogi su na stadion dolazili direktno iz grada - otvoreno priznaje Šoškić. - Bivalo je dana kad smo se videli samo ujutru i uveče - na terenu. 

  Koliko tu nije bilo organizacije, najbolje svedoči podatak da je autobus jedne večeri iz sportskog centra dovezao na stadion samo Galića i Šoškića. Druge večeri, scena je bila još komičnija. Šofer autobusa vozio je samo jednog putnika - Šoškića!


Jusufi traži 10 miliona 

  Teško je u ovim trenucima okriviti bilo koga. Da li fudbalere koje je zahvatila dolarska groznica, ili rukovodstvo koje nije bilo odlučno. 

  Možda će ovaj podatak doprineti jasnijem sudu čitalaca: u toku te dve godine trzavica i nagoveštaja fudbalera da će otići, rukovodstvo kluba nije našlo za shodno da zakaže nijedan sastanak, na kojem bi se otvoreno i jasno govorilo o svim tim aspiracijama i na kojem bi se, eventualno, pokušalo da dođe do nekog sporazuma. Zapisnik sa jednog od ranijih sastanaka nismo uspeli da pronađemo, ali nekoliko fudbalera tvrdi da je Fahrudin Jusufi, u to vreme najzainteresovaniji za inostranstvo, ponudio klubu 1964. da za 10 miliona starih dinara doživotno ostane u Partizanu! Ali, to je bila previsoka cena za rukovodstvo kluba!?


  I, kada je odlazak fudbalera postao samo stvar trenutka, rukovodstvo je definitivno diglo ruke od svakog pokušaja. Neprijatno je to reći, ali je činjenica da pojedini fudbaleri nikoga nisu slušali i niko im nije mogao stati na put! 

  Neprijatna je epizoda iz Kazablanke, kad su fudbaleri sastavljali tim, ne pitajući za savet Gegića i Popeskua, a posle prvog neuspeha - veče poveli u lumperaju! Tom prilikom bilo je i verbalnih duela između fudbalera i rukovodstva, čak neukusnih gestova nekih fudbalera prema članovima rukovodstva, što ne može da služi na čast jednom velikom timu, kakav je Partizan!

  - Sad fudbaleri mogu da pričaju šta hoće - ponovo čujemo reči Popeskua. - Govore da su mogli ostati u Partizanu, samo da je rukovodstvo bilo energičnije. To su priče za malu decu. To je sve sračunato, pripremaju teren za povratak, jer mnogi žele da karijeru završe u Partizanu. To je dobro, pozitivno, njima je i mesto u Partizanu, ali čemu da se lažemo: da su silom ostali, možda bi došlo do težih posledica! 


Gde su propisi?

  Danas, kad se prepričavaju događaji, danas kad ih mnogi vide drukčijim očima nego što su ih videli onda, nije isključeno da se delimično i zaborave činjenice. Ali, postavlja se pitanje: gde su bili propisi, zar rukovodstvo Partizana nije bilo u stanju da paragrafima zadrži neke prvotimce? Tim pre što je jedino Šoškić ispunjavao tadašnje uslove, regulisane propisima za odlazak u inostranstvo. Samo je on imao 28 godina. 

  Svi ostali nisu morali da odu. Ali, umesto da ih zadrže, pojedincima je pružena podrška da mogu da napuste Partizan. 

  - Ne znam kako je ko sređivao svoje pitanje - kaže Kovačević - ali je činjenica da u toku svih tih utakmica nijedan član rukovodstva nije ušao u svlačionicu, niti se interesovao za sastav, za raspoloženje. Pojedinci su dolazili i pitali: "Kad ideš, da li si našao angažman, koliko dobijaš"?

  - Stekao sam utisak da samo čekaju da nas se otarase! - dodaje Šoškić. - To je bilo dovoljno za već stvoreno raspoloženje, za nastavak karijere u inostranstvu. I ja smatram da su podjednako krivi i rukovodioci i fudbaleri. 

  Koliko su ti odnosi bili iskrivljeni, najbolje svedoče reči jednog člana rukovodstva koji se, pred put u Mančester, obratio predsedniku Dujiću rečima: 

  - Druže predsedniče, da li ste odredili putnike za Mančester?   

  Kada je dobio neodređen odgovor, smejući se (ali i želeći da tako bude), dopunio je sebe
  
  - Gledajte da vi i ja budemo na spisku, a ostali...ko hoće!? 


  U sledećem nastavku: Miladinović prvi na spisku 


 * Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović



   

 
 

No comments: