May 19, 2016

"Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu" (9) - feljton "Sporta", 1966.

Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizanje došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije "Partizanovih beba", ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje "Sporta" iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv "Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu"



9. Gospođa Kramer putuje, putuje...

  Predsednik Kelna je dugo razgovarao, pokazao se galantnim, i to je bila druga fatalna greška Partizana.

  - Suma koju mi dajemo Šoškiću - rekao je gospodin Kramer u jednom briselskom hotelu predsedniku Partizana, Dujiću - želimo da bude samo njemu isplaćena. Mi cenimo vašu odluku da ne uzmete obeštećenje, ali Keln želi da se revanšira Partizanu. Predlažem: dođite krajem godine da igrate jednu utakmicu protiv nas, na ime toga isplatićemo vam 20.000 dolara! 

  Beograđani su bili oduševljeni. Bio je to gest velikog poslovnog čoveka, koji je svojom galantnošću i ponašanjem fascinirao rukovodstvo "crno-belih". Fascinirao dotle da nikom nije palo na pamet da te Kramerove reči, što je predsednik Kelna bio spreman, istog momenta prenesu i na papir u vidu ugovora!?

  - Nema smisla sad o tome pričati, to je gotovo sigurno - prokomentarisao je neko primedbu da bi ipak trebalo sačiniti ugovor. - Nema tu problema, to je i ovako neplanirani novac. 
  

  Niko u tom trenutku nije ni pomislio da gospodin  Kramer nije znao da će se, samo nekoliko meseci kasnije, taj furiozni i izvanredni Partizanov tim, koga je on želeo da vidi na terenu Kelna, raspasti. I da je Kramer tu svotu ponudio upravo zbog toga što je verovao da će mu se trud isplatiti, da će jedan kompletni finalista Kupa evropskih šampiona (bez Šoškića, naravno, koji će biti na golu Kelna) pokriti sve troškove.

  Partizan na to nije računao, ali je računao gospodin Kramer - kasnije.

  Prošlo je briselsko finale, predsednik Kelna je ostao pri svome - dvadesetak dana kasnije Šoškić je potpisao ugovor.

  Trebalo je samo sprovesti Kramerovo usmeno obećanje u delo. Telefonski je pozvan Keln, posle Šoškićevog objašnjenja da predsednik Kelna nešto zateže oko onih 20.000 dolara.

  Posle mesec dana ili više, gospodin Kramer nije bio široke ruke kao ono u Briselu. Počeo je da zateže, da izbegava neophodne troškove.

  - Ali, gospodine Kramer, vi ste dali reč, trebalo bi je i ispuniti - rečeno mu je u telefonskom razgovoru iz Beograda. - Evo, da bi se nekako regulisali odnosi, mi pristajemo da igramo i za 15.000 dolara. 

  Predsednik Kelna ni na to nije pristao.

  - Ne, to je mnogo, predomislio sam se... - odgovorio je on.

  Posle dugog natezanja postignut je načelni sporazum - obećana svota je prepolovljena na 10.000 dolara. Ipak, uvaženi gospodin Kramer nije želeo ništa da prepusti slučaju. On je svoju suprugu uputio u Beograd da perfektuira stvari, da vidi kakva je situacija...

  Navodno, ona je avgusta 1966. doputovala da bi perfektuirala sve detalje sporazuma. U stvari: došla je da se odmori i da vidi kakav tim Partizan dovodi u Keln. Jer, u to vreme se i u SR Nemačkoj naveliko pričalo o rasturanju Partizanovog šampionskog tima.

  Pregovori sa gospođom Kramer nisu urodili plodom, učestale posete u Hotelu Metropol donosile su sve manje nade. Pribegnuto je poslednjem rešenju: ponovo je pozvan Keln, pored aparata je bio njegov predsednik.

  - Spreman sam da ispunim svoje obećanje, da isplatim Partizanu 20.000 dolara, ali pod jednim uslovom: da igra tim iz Brisela, da kelnska publika vidi jedanaestoricu koja je poražena na Hejselu, na koju sam ja i mislio kad sam obećao obeštećenje. Drugi tim ne dolazi u obzir! 

  Partizan to nije mogao da učini, jer su se već tada Jusufi, Vasović, Miladinović...razleteli po Evropi tražeći angažmane. Oni su samo formalno bili članovi "crno-belih"!

  Naravno, od obećanih 20.000 dolara nije bilo ništa, još manje od utakmice u Kelnu. Partizan je još jednom platio ceh verovanju na reč i svojoj brzopletosti.


Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović

- 1. deo
- 2. deo
- 3 .deo
- 4. deo
- 5. deo
- 6. deo
- 7. deo
- 8. deo












  







2 comments:

Леки said...

Дакле може се на крају рећи да су главни кривци људи из управе, нешто као и сада уосталом, и да је право чудо како је Партизан тада и дошао до финала.Једноставно недостатак чврсте руке и јасне стратегије и хијерархије у клубу и незнања вероватно кумовали су неуспеху у финалу и распаду тима после тога и вишегодишњем посту чак и у домаћим оквирима.Треба поменути бројне турбуленције и неслагања у управи које су тада потресале Партизан и преносиле се и на играче попут оних између генерала Илије Радаковића тадашњег председника клуба и генералног секретара Мирка Ненезића иза кога је стао његов брат генерал Радојица Ненезић, да би обојица напустили клуб марта 1965 а на место председника дошао први цивил председник клуба Владимир Дујић који очито поремећене односе у управи није успео да среди, па одлазак Васкета у Звезду па повратак у Партизан уз услов да Чебинац оде у Звезду и др.Поз.

Crno-bela nostalgija said...

Upravo to, klanovske podele, nedisciplina i nedostatak iole normalne uprave su nam došli glave. Finale je bilo samo kulminacija nečega što se taložilo godinama. Pozdrav!