Sep 16, 2017

Lični stav: srpski mediji - vaše pravo da saznate da je Partizan strano telo

  Nikada nije postojala namera da se na blogu bavimo i ovim temama, ali sraman tretman Partizana u medijima, koji traje već decenijama a svoju kulminaciju doživljava u poslednje vreme, prosto priziva ovakav tekst. Ako pojedini samozvani "medijski poslenici" brutalno zloupotrebljavaju profesiju i mogućnost da njihove opservacije čitaju hiljade ljudi, ako godinama i decenijama nekažnjeno truju medijski prostor, obmanjuju javnost, šire netrpeljivost i mržnju prema Partizanu, i sve to kao navijači rivalskog kluba perfidno maskirani u "novinare", onda je najmanje što možemo da učinimo kao navijači, da ostavimo trag o tome.

  



  Ovosezonske utakmice u evropskim fudbalskim takmičenjima su samo prelile čašu gneva, koja se već dugo puni. Barjak pristrasnosti i selektivnog izveštavanja je preuzeo RTS. Drugi put uzastopno, navijači Partizana ostali su lišeni mogućnosti da prate prenos svog kluba sa evropskog gostovanja.  Inače, RTS ima pravo prvog izbora direktnog prenosa, kako su i sami naveli na svom sajtu! Ipak, oni su odabrali da prenose utakmicu Crvena zvezda - BATE, pa smo utakmicu Jang Bojs - Partizan bezuspešno tražili po internet linkovima. Jer, nemamo svi TV Arenu.

  Priznajem da mi ta logika nije jasna. Ako se već jedna od utakmica naša dva najveća kluba igra u Beogradu (ovog puta Crvene zvezda - BATE), navijači tog kluba već imaju priliku da posmatraju meč i bez tv prenosa. Logično bi bilo da se onda gledaocima ponudi prenos onog našeg predstavnika koji igra u gostima. Logično, ali u nekoj normalnoj zemlji.

  Dalje, RTS u svom saopštenju na sopstvenom sajtu od 13. septembra 2017. iznosi sledeće:


U želji da omogućimo gledaocima da oba meča domaćih timova prate uživo na programu Radio-televizije Srbije, obratili smo se Uefi, tražeći da sa TV Arenom uzajamno razmenimo signal, te da dve televizije istovremeno emituju obe utakmice.
Odgovor Uefe je bio da se neće protiviti takvom rešenju, ukoliko se RTS i TV Arena dogovore o saradnji.
Od narednog kola RTS će, zahvaljujući razumevanju TV Arene, prenositi sve utakmice i Partizana i Crvene zvezde.

  Zanimljivo je da RTS i TV Arena nisu uspeli da se dogovore za meč odigran u četvrtak, iako su obe televizije, praktično, pod državnom kapom. RTS je javni servis, dok je vlasnik TV Arene Telekom Srbija! Da li je nečiji hir da se utakmica Partizana ne prenosi, možemo samo da nagađamo.

  Da u RTS-u imaju minimum takta i sluha, znali bi sledeće: da i delima moraju da opravdaju ulogu javnog servisa; da su televizija svih građana; da moraju da imaju isti tretman prema svima; da gledaoce (u ovom slučaju navijače Partizana) zaista ne zanimaju njihova opravdanja o nedostatku dogovora sa Arenom ili priče o TV pravima. Oni su medijski javni servis, mi ih plaćamo iz svojih džepova i njihovo je da obezbede prenos. A ne da nam prave famu oko prenosa, kao da treba da prenose sletanje na Mesec, a ne običan fudbalski meč.

  Ostaćemo još malo kod RTS-a. Dakle, bode oči to što Partizan na kanalima ove kuće nismo mogli da gledamo ni na gostovanju protiv Videotona, niti sada u Bernu protiv Jang Bojsa, ni u revanš utakmici kvalifikacija za Ligu šampiona, protiv Budućnosti u Podgorici.. Gle čuda, Crvenu zvezdu su prenosili direktno na gostovanju u dalekom Kazahstanu, zatim u Pragu protiv Sparte, pa u Krasnodaru. I ne samo to, prilikom odigravanja mečeva Zvezde protiv ovih rivala u Beogradu, RTS je u dva navrata pomerao termin svoje udarne i najgledanije emisije, centralnog Dnevnika u 19:30, što se dešava u izuzetno retkim slučajevima, kao što su finala svetskih prvenstava ili borba neke od naših nacionalnih selekcija za medalju. Time su i utakmice Crvene zvezde podignute na nivo događaja od nacionalnog značaja.

  U skladu s tim bila je i nenormalna histerija sa frekvencija RTS posle izborenog plasmana Zvezde u Ligu Evrope. Istog onog takmičenja koje Partizan igra već osmi put od 2004. godine. Ali, šta mi znamo, valjda RTS bolje od nas zna da je vrednije nečije prvo učešće posle deset godina, nego Partizanovo šesto u istom periodu.


  Kap koja je prelila čašu žuči u odnosu RTS-a prema Partizanu je kratak video-izveštaj na internet sajtu RTS-a posle utakmice Jang Bojs - Partizan. Utakmica je, znamo, završena 1-1, a u tom "izveštaju" od oko 50 sekundi, pod nazivom "Najzanimljiviji detalji sa meča Jang Bojs - Partizan", prikazan je samo gol švajcarske ekipe! Sve i da se video naziva "Neki detalji sa meča Jang Bojs - Partizan" bilo bi krajnje neprofesionalno u tih 50 sekundi "spakovati" samo gol jedne ekipe, a naročito one inostrane. Partizan za RTS ne postoji, gol Partizana nije, po njima, ni postignut, Partizan kao klub uopšte nije vredan značaja. To je poruka koju smo dobili preko ovog "izveštaja". Da u toj zaparloženoj medijskoj bašti ima trunke odgovornosti, ljudi koji uređuju sajt isto veče bili bi smenjeni sa položaja.

  Druga poruka koju smo dobili je ta, da su navijači Partizana populacija prema kojoj RTS ne oseća apsolutno nikakvu obavezu. Čak ni minimalno poštovanje, iako im i navijači Partizana pune budžet, redovnim mesečnim uplatama kroz račun za struju, preko stavke "taksa za medijski javni servis". I manjinske nacionalne zajednice, i ljudi oštećenog sluha i vida imaju, s pravom, i svoje emisije na RTS-u i to je za svaku pohvalu. Navijači Partizana su, pak, tretirani kao nepoželjna manjina, a RTS će svojim ignorisanjem njihovog kluba učiniti da se osećaju kao da su bez sluha i vida. Partizana nema na kanalima RTS-a, ne čuje se, Partizan nije postigao gol, lažu, izgleda i Lajvskor i Sokerstend. 

  Ništa čudno. Odavno RTS nije medijski javni servis, već samo oruđe za manipulaciju. Lično, smatram da su RTS 2 i RTS 3  sjajni kanali, i da upravo imaju onu edukativnu funkciju kakvu i treba da ima medijski javni servis. Sjajni dokumentarci, naučni program, kvalitetni filmovi, koncerti, putopisi...sve ono što može da obogati duh. Za to vreme, RTS 1 je pravi antipod, najgori vašar populizma i podilaženje najnižim ukusima ove jadne i sluđene nacije. Tri-četiri serije se decenijama besomučno vrte u krug, bizarni Sinovi Dragani i Žike Šarenice su udarna lica, a čak su i "Slagalicu", oazu normalnosti na prvom kanalu, uspeli da provuku kroz blato udvorištva i slugeranjstva vlastima, sramnim pitanjem "U kom sportu se proslavio Slaviša Kokeza"? Priznajem da nisam znao odgovor, a da li ga je znao neko od gledalaca, ili živopisni Đuro iz Modriče, nije mi poznato. Od tada, ta emisija ne postoji za mene, pa makar je vodile tri Kristine Radenković ili Nataše Nešković. Što se tiče "Beogradske hronike", umrla je onog časa kad je gospodin GraCki menadžer postao redovniji od tandema voditeljki, Slađe i Rade.




  Ovakav odnos nacionalne televizijske kuće prema Partizanu nije novost. Snimci triju Partizanovih pobeda nad Zvezdom u periodu 1977. do kraja 1978. volšebno su nestali, dok se tone Zvezdinog materijala iz istog perioda odavno nalaze na internetu. Partizanovu utakmicu protiv Kvins Park Rendžersa iz 1984. snimala je jedna kamera, dok je antologijski meč Seltika i Partizana iz septembra 1989. protekao bez kamera nacionalne televizije. Još davnih dana, etar je trovao Milojko Pantić, svojom neskrivenom navijačkom pripadnošću. Nikad neću zaboraviti derbi iz septembra 1989, kada je zloglasni sudija Blagoje Šipka izvršio jednu od dve najveće fudbalske krađe u istoriji "večitog derbija" (druga je ona iz proleća 2016, u koprodukciji Vlado Glođović - Nemanja Petrović). U snimku sa utakmice, promukli glas vernog "Maderinog" gosta Milojka nas je uveravao da su sve odluke sudije na štetu Partizana bile na mestu, vređajući nam elementarnu inteligenciju. Isti onaj Milojko koji bez ikakvih problema ili krivičnih sankcija seje mržnju, govoreći kako je "Partizan strano telo u Srbiji". Ako to nije govor mržnje, fašizam i poziv na linč i proterivanje dela populacije (onog koje navija za Partizan), onda šta je?



  

  Idemo dalje. Kao što je RTS bukvalno zanemario činjenicu da je Partizan postigao gol u Bernu i odigrao nerešeno, obmanjujući gledaoce i stvarajući lažnu informaciju, tako je ista ova kuća u centralnom Dnevniku, u izveštaju Marije Katić od 13.02.2016. povodom smrti Slobodana Santrača, izbrisala Partizan kao veoma bitan klub u Santračevoj karijeri:

 -  On je jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, najbolji strelac i nekadašnji selektor državnog tima. Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1965. godine za ekipu OFK Beograda, a na Karaburmi je postigao i prvi ligaški gol. Stoti je dao na Koševu protiv ekipe Sarajeva a poslednji, 218. u domaćim takmičenjima postigao je u dresu zemunske Galenike, daleke 1983. godine. Četiri puta je bio najbolji strelac lige i vlasnik je Bronzane kopačke Evrope. U dugoj i plodnoj karijeri odigrao je 1359 utakmica i postigao 1300 golova. Bio je golgeter kakav se rađa jednom u sto godina. Gađao je i levom i desnom nogom, davao je golove glavom i ramenom, sa zemlje i iz vazduha, njemu je bilo svejedno, a golmane je uvek dovodio pred svršeni čin. Svoje bogato iskustvo odneo je u daleku Kinu gde su ga dočekali raširenih ruku i omogućili sve uslove, željni da nauče od najboljeg. U Srbiji, čini se, nikome nije nedostajao. Zato nam je fudbal tu gde jeste.

  Odvojite jedan minut vremena i pogledajte ovaj skandalozni izveštaj, nedostojan novinarske profesije, kao i sećanja na samog Slobodana Santrača (You Tube, kanal RTS-a, video pod nazivom "Sećanje na Slobodana Santrača").

  Bio sam zaprepašćen ovim izveštajem. Tim pre što je Santrač jedan od mojih prvih idola iz detinjstva, čovek koji mi je dao prvi autogram ikada, tada već u dresu Galenike. Bio je za mene naš, Partizanovac, iako mi je bilo jasno da je on pre svega legenda OFK Beograda, ali u Partizanu je proveo uspešne dve i po godine. Ipak, za RTS i Mariju Katić, Santrač, izgleda, nema nikakve veze s Partizanom. Otac Marije Katić je bivši odlični fudbaler Partizana, Ilija. Za nas je to nebitno, ona je novinar RTS-a. Ipak, da li Marija ovakvim izveštajima pokušava nekome da dokaže da nije pristrasna i da se "posipa pepelom" bez ikakvog razloga, pitanje je.

  Marija Katić je u jednom minutu svog izveštaja uspela da pomene i OFK Beograd i Galeniku, kao bivše klubove Santrača, zatim Kinu, pa čak i ekipu Sarajeva kojoj je Sani dao stoti gol. Nigde ni reči o Partizanu, u kojem je Sani odigrao 63 prvenstvene utakmice i dao 29 golova od ukupno 218, o Partizanu sa kojim je Santrač osvojio svoju jedinu titulu državnog prvaka u karijeri, 1977/78! Nigde ni reči o  200. golu Slobodana Santrača, postignutom za Partizan na sarajevskoj Grbavici, 27. avgusta 1978, protiv Željezničara (rezultat 2-2)! Bilo je i pre Santrača ljudi koji su postigli sto golova u prvenstvu, ali je Santrač prvi i jedini koji je postigao preko 200 golova, pa ako neki od jubilarnih golova zaslužuje mesto u sećanju na Santrača, onda je to svakako taj 200. gol. Tadašnji nedeljnik "Tempo" je izveštaju sa te sarajevske utakmice dao naslov "Gol za istoriju fudbala". Apsolutno tačno, ali ne i za RTS, ne i za Mariju Katić. Osim toga, elementarno neznanje Marija Katić pokazuje i time što 218 golova Santrača u domaćem prvenstvu naziva golovima u "domaćim takmičenjima". Gde su onda golovi Santrača u Kupu Jugoslavije?

  Opšti utisak o različitom tretmanu Partizana u odnosu na Zvezdu, čak i kada ta dva kluba postignu iste rezultate, pojačavaju i naslovi u medijima posle prvog kola Lige Evrope. Oba tima su odigrala nerešene mečeve, rezultatom 1-1. Međutim, nije to isto. Jer, znate, "Stojković je spasao Partizan" i "Partizan je izbegao poraz", dok je "Zvezda ispustila pobedu". Izgleda da nismo gledali iste utakmice, verovatno smo svi sanjali da je prečka dva puta spasila upravo Crvenu zvezdu protiv beloruske ekipe.

  Da je omalovažavanje Partizana i njegov tretman u domaćim medijima nešto što je postalo, nažalost, normalno, pokazala je nedavno i TV Pink. Pred meč Partizana i Olimpijakosa, gost ove tv stanice koja je privatna (ali koristi nacionalnu frekvenciju, koja je nacionalno dobro države Srbije i svih njenih građana) bio je Goran Vesić, gradski menadžer. Dobro ga znamo kao jednog od nekada vodećih ljudi u košarkaškom i fudbalskom klubu Crvena zvezda. U pauzi raskopavanja Beograda i radova na grandioznom prosperitetu prestonice, stigao je gospodin menadžer i da kaže koju o utakmici Partizana i Olimpijakosa. I nije sporno za koga navija, njegovo je pravo, svako ima svoj omiljeni klub, pa bio radnik, student, profesor ili političar. Ali nedopustivo je da čovek na javnoj funkciji, kojeg plaćamo svi mi, pa i navijači Partizana, otvoreno kaže da neće navijati za srpski klub protiv strane ekipe. Apsolutno podržavam njegovo pravo da privatno navija i za Skenderbeg protiv Partizana, ali valjda ljudi na javnoj funkciji treba da imaju minimum takta i osećaja za javne nastupe, jer gospodin nije gradski menadžer grada koji se zove Crvena zvezda, već grada Beograda. A institucija tog Beograda nije samo Zvezda, već i Partizan. Mada, naći će se već neki navijač našeg rivala da nam objasni da nas je osnovao Tuđman, u Zagrebu, naravno. Uz misu koju je držao Stepinac, a ko bi drugi?

  Tokom tog gostovanja, dvoje novinara (kako se stiče to zvanje, uopšte?) Pinka su otišli i dalje, jer i Predrag Sarapa i Dea Đurđević su prkosno istakli kako nikada ne mogu da navijaju za Partizan te da će njihovo srce biti uz "bratski Olimpijakos". Pokušavam da zamislim obrnutu situaciju, ali ne uspevam.






  I tako, mogli bismo redom, ima tu materijala koliko god hoćete. Veliki je broj onih koji bestidno zloupotrebljavaju medije sejući svoje navijačke frustracije. Za kraj teksta - jagodica na torti. Primer perfidnosti, malicioznosti i navijačke ostrašćenosti upakovane u, na prvi pogled, miroljubive tekstove. Goran Kovačević, iz čuvene "Politike", navijač na zadatku prerušen u novinara. Dokaz da za huškački i ostrašćen tekst nije potrebno koristiti teške reči - dovoljno je samo par neistina, filovanih umešno postavljenim znacima navoda i dobijate vrhunski spin. Ko li mu je samo uzor...?



  Čovek koji u naslovima ističe "Partizan opet iz penala do pobede", u tekstovima aludira na neke sudijske odluke koje su "pomogle Partizanu" da osvoji titulu u protekloj 2016/17 (?!) ne pominjući pri tom serije sramnih penala za Zvezdu ili golove iz gol-auta, čovek koji uporno omalovažava uspeh Partizana, čudi se zašto je titula toliko draga Partizanovim navijačima, a pobedu Partizana nad Zvezdom u derbiju već u naslovu omalovažava navodnicima - "Pobeda `čista` kao Souza". Duševni bol koji oseća jer titula nije završila na stadionu "Rajko Mitić" toliko je očigledan, da ga ne može pokriti ni tradicija "Politike", pod čijom firmom ovaj "ekspert" objavljuje svoje pamflete:

 - Partizanov fudbalski klub je 27. titulu proslavio noćnom šampionskom paradom kroz Beograd, euforičnije nego ikad, kao da sutra ne postoji. To je i moglo da se očekuje jer je ovog proleća bilo očigledno da je za "crno-bele" pehar prvaka naročito važan, koliko im je stalo do njega pokazivala su između ostalog i sva ona šamaranja i udaranja bez lopte, protivničkih igrača na terenu.   







   Srećom, razvojem modernih tehnologija i komunikacija, prostor za manipulaciju od strane ovakvih nesretnih medijskih pojava znatno je sužen. Baš zato, najmanje što navijači Partizana mogu da urade je da koriste blagodeti interneta i ukazju konstantno na ovakve spinove, manipulacije i falsifikovanja činjenica. Sve dok se medijski javni servis i svi slični mediji ne upristoje, ili dok se ne okanu umobolne ideje da je Partizan u sopstvenoj zemlji strano telo.

  

  
 

 


 
 

Sep 2, 2017

Iz Rupe na Brdo - o opraštanju ružne prošlosti

  Sve one koji sebe smatraju navijačima Partizana, ustalasao je tek obavljeni transfer i dolazak Ognjena Ožegovića u naš klub. Reč je o momku koji je, iako donedavni igrač Čukaričkog, deklarisani navijač Crvene zvezde, a u ne tako davnoj prošlosti imao je ne baš retke ispade prema navijačima Partizana. Od statusa na društvenim mrežama koji su uvredljivi po Partizan kao klub, pa do prostačkih gestikulacija prema navijačima "crno-belih".

  Auotr ovog teksta će pokušati, kroz analizu i formu ličnog stava, da sagleda problematiku prelaska iz jednog u drugi klub sa Topčiderskog brda.






Početak rivalstva

  U prvim godinama po osnivanju Partizana i Crvene zvezde, odnose dva kluba nisu opterećivali prelasci iz jednog u drugi tabor. Osim što su ti prelasci bili relativno retki, akteri tih prelazaka nisu bili prvi asovi svojih timova, a možda što je još važnije, beogradski rivali su tada još bili mladi klubovi, sa istorijom koja kreće od nule. Identitet oba kluba se tek počinjao graditi, navijačka baza se tek formirala, pa se ni igrač koji bi prešao iz jednog  drugi klub nije mogao smatrati Judom ili izdajnikom. Dalje, klubaštvo nije bilo izraženo, čitav sport je bio organizovan na novim, socijalističkim osnovama, kojima su bile strane sve vrste incidentnih situacija, svađa, finansijskih malverzacija, preotimanja igrača, mržnje. Sve to javiće se kasnije, sa jačanjem klubova, građenjem identiteta i navijačkih pokreta, kao i sve većim uplivom novca kroz profesionalizaciju fudbala.

  Ipak, treba pomenuti fudbalere koji su prvi prešli tih hiljadu metara između dva stadiona, tu distancu koja će decenijama kasnije postati mentalni i identitetski jaz veći od hiljadu kilometara. U leto i jesen 1947. Milivoje Đurđević je iz Partizana otišao u Crvenu zvezdu, a iz Zvezde u Partizan su prešli Milovan Ćirić i Jovan Jezerkić. Jezerkić se ubrzo vratio u svoj pređašnji klub, a nove pridošlice u Partizan iz Zvezde bili su Božidar Drenovac i Miomir Petrović, 1948. godine. Ova dva igrača su dala solidan doprinos Partizanovim uspesima u tih par sezona. Dalje, Ranko Borozan iz Partizana odlazi  Zvezdu, 1957. godine.

Prvi veći prelasci i prve senzacije

  Prva veća galama digla se oko Branka Zebeca, koji je 1959. godine na vrlo nedostojan način završio svoju karijeru u Partizanu, u kojem je stekao ime i slavu. Otišao je pravo u Zvezdu, a tome je (prema pisanju tadašnjeg "Partizanovog vesnika") prethodilo njegovo odbijanje da igra neke utakmice za Partizan, kao i salva uvreda na račun kluba, izrečenih na klupskim sastancima. Njegovo ponašanje je na stranicama klupskog časopisa opisano kao "pokušaj razbijanja kluba", pa se i danas u nekim neformalnim pričama pominje kako je Zebec iz Partizana ispraćen, rečeno terminologijom Zdravka Mamića "vritnjakom u nezgodno mjesto". Ipak, Zebec u Zvezdi nije pokazao ni delić onoga što je pokazivao u Partizanu, a to je posebna tema kojoj će biti posvećeno pažnje nešto kasnije.

  Početkom šezdesetih, Radivoje Ognjanović dres Partizana menja dresom Zvezde, a u suprotnom smeru ide Anton Rudinski. Ovaj Subotičanin do tada je već postao renomirano ime Crvene zvezde, a u Partizanu osvaja još jednu titulu prvaka, tako da možemo reći da se u Partizanu solidno pokazao. Što se tiče Ognjanovića, on je, kao i Borozan nekoliko godina ranije, ipak bio igrač osrednjih kvaliteta, te njegov prelazak u Zvezdu niti je stvorio neku frku, niti je on bio igrač koji je puno doprineo svom novom klubu. Ako vas zamaraju sva ova nabrajanja transfera, imajte na umu da su svi ovi prelasci jako bitni za zaključak koji će se kasnije sam nametnuti. Pri tom, ovde nisu pomenuti indirektni prelasci iz jednog u drugi klub, preko trećeg kluba, ili igrači koji su se baš kratko zadržali u jednom klubu pa prešli u drugi, kao na primer Minda Jovanović, Bela Palfi, Boba Mihajlović, Vasilije Šijaković...


  Prava fudbalska oluja se dešava u leto 1963: Velibor Vasović, vedeta Partizana, prelazi u redove Crvene zvezde, za tada ogromna finansijska sredstva! Vaske je prvi uz čije se ime lepi etiketa izdajnika, jer on nije bio makar ko, već jedan od najboljih Partizanovih igrača, odrastao na Stadionu JNA. Dobijao je i preteća pisma. Ipak, igrač tog kalibra se nije snašao u komšiluku, iako je upisan u generaciju koja je osvojila titulu za "crveno-bele" u sezoni 1963/64. Vasović je drugi deo te sezone proveo trenirajući s Partizanom i svojim starim drugovima, iako je formalno bio član Crvene zvezde! Još jedan velikan Partizana, posle Zebeca, koji se nije "primio" u Zvezdi. U leto 1964. Vasović se uz dogovor klubova vraća u Partizan, a istovremeno u suprotnom smeru odlazi Zvezdan Čebinac. Ni Zvezdan nije našao svoju srećnu zvezdu u Zvezdi, a bio je takođe reprezentativac.Slučajno?




Vasović, levo, u Partizanu...



...i Vasović, u sredini, u Zvezdi

  Posle transfera Vasovića i njegovog povratka u Partizan, "večiti rivali" su sklopili neku vrstu nepisanog, "džentlmenskog sporazuma", prema kojem jedan od klubova sa Topčiderskog brda neće moći da angažuje igrača drugog kluba ako taj drugi klub ne pruži saglasnost. I to primirje je potrajalo naredne 23 godine! Ipak, nije bio Partizan taj koji ga je prekršio, prelaskom Milka Đurovskog. Jeste to bio prelazak iz Zvezde u Partizan, ali o kakvom poštenju sa druge strane Autokomande možemo pričati, kada se zna da su Zvezdini ljudi pokušali da angažuju tadašnje mlade nade Partizana, Boru Đorđevića i Blagoja Paunovića, kada se zna da su nudili pre toga bogatstvo Milanu Galiću da pređe u Zvezdu? Jedini od mladih Partizanovih igrača koji je prihvatio u to vreme da crno-beli dres zameni crveno-belim, bio je izvesni Dragoljub Živković, znan po nadimku Ribica. Pogađate, po prelasku u Zvezdu nestao je kao igrač.

Zatišje, pa Milko

  Pre sage o Milku Đurovskom, setimo se još jednog igrača koji je dres Zvezde, doduše zaobilaznim putem, zamenio za dres Partizana. Levi bek Milan Babić je iz Zvezde prvo otišao u Radnik iz Bijeljine, pa u Napredak, da bi 1980. obukao dres Partizana, imao sasvim pristojnu minutažu te sezone i čak učestvovao u jednoj od vrednijih pobeda "parnog valjka" nad komšijama od 3-1, u decembru 1980. Dakle, Milko. Posle 23 godine pukla je "bomba" u vidu transfera nekog igrača iz jednog u drugi klub! Igrač nestašnog duha, Zvezdino dete ali i "trinaesto prase", neshvaćeni buntovnik i najbolji igrač komšija. Mržnja između dva rivala je dostigla neverovatne razmere pokušajem Zvezde da preko Šajbera otme Partizanovu titulu iz 1986, a sve je to dosolio Milko Đurovski, prelaskom u Partizan! Bio je to tada neverovatan transfer, nezamisliv! Milko je sjajno prihvaćen od navijača Partizana (bitan momenat za kasnije) dok su ogorčeni navijači Zvezde brzo spevali stih "Idi Milko, ko te jebe, može Zvezda i bez tebe!" Ovaj haiku sa severa je samo potvrdio koliko je sve u Zvezdi zaboleo odlazak takvog asa u Partizan, a Partizan je posle dugo vremena, pokazao zube, rešen da se s njim ne može igrati kao sa detetom. Milko Đurovski je s Partizanom osvojio još jednu titulu, zasijao na evropskim utakmicama, postao ljubimac navijača, pa je u Partizanu dobio sve ono što nije mogao u Zvezdi - priznanje ljudi iz kluba i obožavanje navijača.

  Nije se sasvim stišala polemika oko Milka, a još jedan veoma značajan igrač Zvezde dolazi u Partizan. Goran Milojević u leto 1988. prelazi iz Zvezde, u kojoj za njega više nema mesta po dolasku Savićevića i u Partizanu doživljava punu afirmaciju. Osvaja s Partizanom Kup Jugoslavije posle 32 godine, redovno trese mreže, pruža briljantne partije u Evropi. Naravno, Milojeviću ama baš niko nije uzeo za zlo što je nosio dres Crvene zvezde. Pun pogodak!



  Priču o direktnim prelascima završavamo (skoro) sa dva igrača iz devedesetih - Dejan Joksimović je iz Zvezde otišao u Vojvodinu, u Novom Sadu osvojio titulu i prešao u Partizan, pa se vratio u Zvezdu, a Petar Puača je iz Zvezde prešao u Partizan. Ipak, ni jedan ni drugi nisu bili igrači tog renomea da bi prodrmali fudbalske krugove tim prelascima.

  Najzad, direktne prelaske je zaokružio Brazilac Kleo, koji je posle sezone u Crvenoj zvezdi, kao pozajmljen igrač, odlučio da pređe u Partizan, u leto 2009, pošto su "stručnjaci" iz komšiluka procenili da on nije dovoljno dobar za Zvezdu. Prihvaćen kao svetski as u Partizanu, zasijao je odmah po dolasku, briljirao, postizao neverovatne golove, odlučio derbi u korist Partizana, a zatim maltene sam uveo "crno-bele" u Ligu šampiona! Dakle, Zebec, Vasović i Čebinac se posle Partizana ne "primaju" u Zvezdi, dok Đurovski, Milojević i Kleo sebe u potpunosti pronalaze u Partizanu, posle nezadovoljstva boravkom u Zvezdi!


  Stojković i njegova ružna prošlost

  Ipak, jedan relativno skori transfer iz leta 2010. je zaboleo pristalice "crveno-belih" više i od Milkovog, i od Kleovog. Nije Vladimir Stojković, čuvar mreže Srbije sa Svetskog prvenstva u Južnoj Africi i najbolji srpski golman sa samo godinu dana staža u seniorskoj ekipi Zvezde, direktno prešao u Partizan, ali to nije menjalo sliku o veličini njegove izdaje (za navijače Zvezde) odnosno o zatečenosti i šoku (kod navijača Partizana). Samo godinu dana posle Klea, dolazi igrač još većeg kalibra, ikona Zvezdinih navijača. Možete o Stojkoviću da mislite šta god želite: za nekoga je izdajnik, Juda i Mustafa ("inventivnog" li nadimka!), za neke sa naše strane Topčidera nikad nije prihvaćen kao "jedan od nas", treći su ga dočekali oberučke...ali jedna stvar mu se ne može osporiti - velika, skoro luda hrabrost. I po srpski - muda do poda. Bilo je pokušaja fizičkog napada na njega od strane Zvezdinih "ultrasa" pred meč Srbije u Đenovi, a on se samo dve nedelje kasnije pojavio na "večitom derbiju" i slaveći pobedu Partizana dotrčao do juga, podigao dres ispod kojeg je pisalo "oprostite mi moju ružnu prošlost". Pa hajde, ne oprosti mu posle toga? Ako je i bilo nekoga ko ga je mrko gledao sa tribina Humske 1, tog dana je sve izbrisano i sklopljen je trajni pakt primirja sa Partizanovcima. Gospodine Stojkoviću, oprostili smo.


  "Znate me ko sam, šta sam..." - rekao je pri dolasku čovek koji je samo par godina pre toga rekao da nikad ne bi prešao u Partizan, jer "kad nešto mrziš - onda mrziš". Kao da ni sam nije bio svestan za koga je potpisao, kako se sve to desilo, i kako će se uopšte snaći u Partizanu. Natovario je sebi krst na golmanska pleća i počeo sa onim što najbolje ume - da fenomenalno čuva gol svoje ekipe. Tri i po godine je branio Stojković u Partizanu, a upućeni kažu da je po dolasku u Partizan uglavnom bio ćutljiv, da je opipavao atmosferu i duh kluba, a da je potom verovatno uvideo neke stvari i zaista prihvatio Partizan kao svoj klub. To svedoči i njegova odluka od pre dve nedelje, da se vrati u Partizan!

Ako su ruže - procvetaće...

...A u Partizanu cvetaju! Zaista, niz Partizanovih fudbalera koji su prešli u Zvezdu i nisu se snašli, i Zvezdinih koji su prešli u Partizan i postigli korak više u karijeri, zaista dobija izgled matematičke zakonitosti, ili bar aksioma. U Zvezdi nisu uspeli ni takvi asovi kao što su Čebinac, Vasović i Zebec, dok u Partizanu afirmaciju stiču ljudi koji su u Zvezdi ocenjeni kao fudbalski škart. I kasniji, skromni pokušaji Zvezde sa Krnetom, Bosančićem i Jokićem, pokazali su se kao totalni fijasko, iako ti igrači nisu bili nivo ovih starih asova. Istovremeno, nema igrača koji je bio u Zvezdi a kasnije prešao u Partizan, a da nije, ako ne zablistao, a ono bar pokazao standardnu formu i opravdao očekivanja i kvalitet. Milko Đurovski, Milojević, Kleo, Stojković, ali zašto ne pomenuti i Đuričkovića koji je u Zvezdi bio epizodista a u Partizanu dragoceni "džoker" ili beka Miletića i Kljajića, koji, iako nisu ekstra klasa, u Zvezdi nisu prošli a u Partizanu su kao standardni članovi ekipe osvojili i titulu i kup...

  Da li je na našem delu Topčidera, na brdu, svežiji vazduh nego kod komšija "u rupi", da li su širi vidici u Humskoj 1 nego u Ljutice Bogdana, da li to ima veze sa prihvatanjem pridošlica iz komšiluka i širinom duha, da li je povezano i s tim da u Partizanu navijači kliču tamnoputom strancu koji još nema ni minut takmičarskog fudbala, dok u Zvezdi svaki deseti stranac zadobije naklonost publike, da li je slučajno što u pola noći možemo nabrojati sedam Partizanovih stranaca koji su od navijača dobili skandiranje, pesmu i status božanstva, a u Zvezdi jednog ili nijednog...ostavljamo čitaocima da porazmisle o tome.

  Još jedna stvar se ne može zanemariti: mnogi Zvezdini igrači su u Partizan donosili i onu, Partizanovoj deci uglavnom nedostajuću sportsku drskost i pozitivni bezobrazluk, i u kombinaciji sa strancima, preokrenuli dominaciju u derbijima na našu stranu, u poslednjih nekoliko godina. 

Prebrojavanje krvnih zrnaca

  Po prelasku Stojkovića u Partizan, usledilo je nekoliko transfera bivših igrača Partizana u Zvezdu. Ne znam za čitaoce, ali autoru teksta su ovi pokušaji Zvezde više ličili na frustraciju i želju da se nekako revanširaju Partizanu za Klea i Stojkovića. Tako su u Zvezdi završili Krneta, Bosančić i mladi Jokić. Niko od njih nije svojevremeno uspeo ni u Partizanu (doduše, Jokić je bio na pragu prvog tima) , a u Zvezdi su ovi momci tek zapečatili svoje snove o velikoj karijeri. Krnetu je posle niza kikseva Zvezdina publika uzela "na zub", Jokić je netragom nestao i levitira po terenima Lazarevca, Borče i Bežanije, a Bosančić je za godinu dana uspeo od sebe da napravi pajaca na derbiju i iznervira čak i Sašu Ilića svojim ponašanjem i provokacijama. Tako su i ova tri momka nastavila stopama Vasovića, Čebinca i Zebeca, bar kada je u pitanju potvrđivanje u dresu Zvezde -  čista nula po učinku u dresu crveno-belih boja.

  U poslednjih par godina, članovi Partizana su postali mnogi momci koji su nekada bili u Zvezdi, što kao članovi mlađih kategorija (Kljajić, Đurđević), što kao seniori (Đuričković, Miletić, sada Ožegović).

  Mislim da je apsurdno, glupo i nepotrebno prebrojavati krvna zrnca i nekome zamerati što je bio član našeg najvećeg rivala, ili što je navijao za njega. U svetu profesionalnog fudbala to je anahrono. Sad nam je odjednom važno da li je neko kao kadet bio član Zvezde, a nije nam smetalo pre dvadeset ili trideset godina? Kao da niko nikada nije kao pionir ili omladinac bio član Zvezde a kasnije došao u Partizan? Uostalom, posao tih momaka na terenu nije da sa šalom u rukama 90 minuta skaču na terenu i pevaju pesme Partizanovog juga, već da igraju i doprinose Partizanovim uspesima. Nažalost, kod mlađih generacija odavno su se izgubili kriterijumi, uvrežilo se mišljenje da je ekipa tu zbog tribine, a ne obrnuto. Da li mladi navijači znaju koliko je igrača navijalo za jedan a igralo za drugi klub? Da je Živaljević navijao za Zvezdu i navija za nju i danas, a odlučivao je derbije svojim golovima Zvezdi kao igrač Partizana? Da je Stanislav Karasi počeo u Partizanu a slavu stekao u Zvezdi, i da i danas rado svraća u Partizan na kafu kod starih sportskih drugara iz Humske ulice?

  A imali smo baš primere za "pohvalu" kada su u pitanju neka naša deca, kojima je još u mlađim kategorijama Partizana dat božanski status, a oni su uzvraćali indolentnošću, nevaspitanjem, svađom sa navijačima, pokazivanjem srednjeg prsta... 

  Može samo da nas raduje to što Kljajiću, Đuričkoviću, Miletiću i Đurđeviću, kao ni Stojkoviću, niko nije ništa nažao učinio od strane navijača Partizana, i što, bar većini Partizanovaca, apsolutno ne smeta njihova klupska prošlost. Pa pobogu, nisu prvi i jedini koji su kao klinci bili u jednom a završili u drugom klubu, pa oni samo zarađuju za hleb. Ja lično nemam nikakav problem s tim ko je gde igrao pre Partizana - jedino mi je bitno da igrač, dok nosi dres Partizana, daje maksimum za naš klub. Ne mora da bude ni najbolji, ni da blista, oprostiću mu i grešku, pa i težak kiks. A nekako imam utisak da ogroman broj navijača isto misli.

  Koji je onda problem sa Ožegovićem? Očigledno, to što se taj momak u više navrata vrlo nepristojno izražavao o Partizanu. Uhvatim sebe da ni sam ne znam šta da mislim o svemu tome. U svakom slučaju, ovo je bio rizičan transfer. I Ivica Iliev je to morao da ima u vidu. I da pripremi teren, ako je već pošto - poto rešio da dovede Ožegovića. Da zajedno nađu modus da Ožegović, na samom početku konferencije za medije, elegantno pruži izvinjenje za sve nepromišljene izjave, koje ne priliče profesionalnom fudbaleru. I da time priča bude završena, uz šmekerski potez i osmehe. Umesto toga, Iliev je na toj konferenciji zastupao vrlo agresivnu retoriku, nedostojnu njegovog položaja i Partizana kao kluba. I, zamenjivao je teze - niko ne osporava dolazak Ožegovića zato jer je bio član Zvezde, već su upravo sporne njegove izjave i njegovi raniji gestovi. Pa kada dovedeš takvog igrača, onda moraš i da imaš umeće da ispeglaš sve te repove iz prošlosti, a ne da verbalnom agresijom stvoriš kontraefekat i sebi dodatno natovariš teret. Kao rezultat povišenog tona Ivice Ilieva, danas u par medija imamo napise protiv njega, i transparent "dobrodošlice" Ožegoviću od strane navijača Partizana.

Umesto zaključka

  Ali, dete se rodilo, valja ga ljuljati. Samim dolaskom u Partizan, Ožegović je ostavio u prašini svoju naklonost Zvezdi, da ne kažemo, pljunuo je na nju. Što jeste indirektni čin pokajanja za sve one nepristojne gestove. Postao je igrač našeg kluba. Da je svemu trebalo da prethodi mnogo više diplomatije, takta i osećaja za emocije navijača od strane Ilieva i kluba - trebalo je. Neću da delim lekcije, nemam pravo ni autoritet za tako nešto. Ali znam da lično neću otežavati sa tribina njegov boravak u Partizanu, jer sada i on nosi dres mog kluba. Vreme se ne može vratiti, a bojim se da bih negativnim stavom samo napravio lošu uslugu ekipi, makar i kao pojedinac. A vi, prema svojoj savesti i uverenju. Samo, neka nam je na umu - Partizan iznad svih.



Aug 15, 2017

VENI, VIDI...

  Videoton (ili Vidi) je klub koji važi za mezimče aktuelnog mađarskog državnog vrha i koji je sva tri svoja trofeja osvojio u XXI veku. Međutim, najsjajnije poglavlje u 76 godina postojanja ,,crveno-plavih" iz Sekešfehervara je učešće u Kupu UEFA u sezoni 1984/85. Na putu ka finalnom dvomeču sa madridskim Realom, malo poznati klub iz severnog komšiluka je eliminisao pet rivala, a našem Partizanu je naneo jedan od najtežih poraza na međunarodnoj sceni.


  Glavni razlog naše eliminacije i teškog poraza u prvoj utakmici bilo je potcenjivanje protivnika. Svi zapisi iz 1984. svedoče o strahovito ležernoj atmosferi u kojoj je Partizan ušao u ovaj dvomeč - sa jedne strane ohrabren antologijskim comeback-om protiv Kvins Park Rendžersa, a sa druge strane žrebom koji je bio tumačen kao izrazito povoljan.

  U kojoj meri je ekipa Videotona bila potcenjena najbolje govori podatak da je Partizan u Sekešfehervar, kao na školsku ekskurziju, putovao direktno iz Vinkovaca, nakon prvenstvene utakmice sa tamošnjim Dinamom.

  Naši igrači su u Sekešfehervar prvi put putovali autobusom koji je imao ugrađen video-plejer, čudo tehnike za to doba. Prema svedočenjima putnika, više pažnje je poklanjano izboru filmova nego analizi protivnika, koji je u prethodne dve runde, bez poraza, eliminisao prašku Duklu i Pari Sen Žermen!
 
  Igrači su vreme uoči utakmice provodili u šopingu i druženju, uz alkohol i karte. Miodrag Ješić i Vladimir Vermezović su kasnije opisivali dugo čekanje u redovima u mađarskim prodavnicama, kako bi se pre utakmice pazarile jeftine Salamander cipele i kobalt posuđe.


  Tadašnji trener Partizana, Nenad Bjeković, je utakmicu u Sekešfehervaru opisao kao ,,najčudniju u svojoj trenerskoj karijeri", a igru Partizana kao ,,sramnu" i ,,ponižavajuću"  za 3-4 hiljade Partizanovaca koji su otputovali na ovo inostrano gostovanje. Naši igrači su u prvom poluvremenu dozvolili domaćima da iz jedne poluprilike, posle greške Čave Dimitrijevića na sredini terena, dođu do vođstva. Utakmica je proslavila centarfora domaćih Jožefa Saboa, aktuelnog trenera podmlatka ženske ekipe Videotona. Sabo je dva od svoja četiri (!) gola dao za četiri minuta na početku drugog poluvremena. Posle drugog gola Mađara, naši igrači su se spontano povukli  i iz četiri šuta primili još tri gola!

  Partizanove igrače je još uvek držala euforija posle eliminacije Kvins Park Rendžersa, mada su se pojavili umor i prve ozbiljnije povrede, posebno u odbrani (Marjanović, Kaličanin, Rojević). Zvonko Živković (koji se ,,skinuo" iz vojske pred revanš sa Englezima) je kasnije priznao da ,,ekipa nije bila ni psihološki ni fizički spremna" da prezimi u Evropi.

  Izvršni odbor kluba je u ,,zaključcima" hitne sednice između dve utakmice odgovrnost za poraz svalio na igrače. Sa ove vremenske distance ipak deluje da je u Partizanu ,,škripalo" na svim nivoima, odnosno da je ceo klub neopravdano potcenio ekipu koja je reprezentaciji Mađarske na Mundijalu u Meksiku 1986. dala čak  tri prvotimca (braća Distl i Čuhaj).


  Domaća štampa je stavila ,,crno-bele" na stub srama, pa će možda neozbiljno zvučati podatak da je veliki broj Partizanovaca i posle 0-5 u Sekešfehervaru iskreno verovao u čudo i još jedan prolaz dalje. Uostalom, naša ekipa je te sezone na Stadionu JNA protiv najjačih protivnika beležila sjajne rezultate: komšije su u 75. ,,večitom derbiju" poražene sa 2-1, splitski Hajduk sa čak 4-1, Dinamo 2-0, šampionsko Sarajevo 1-0, Željezničar - polufinalista Kupa UEFA sa 1-0, petoplasirani Vardar sa 4-0. Kruna pobedničkog niza na domaćem terenu bila je istorijska pobeda nad QPR od 4-0! Ipak, u domaćem prvenstvu Partizanu su san o tituli oduzele ,,male" utakmice na domaćem terenu i remiji protiv Osijeka, Rijeke, Sutjeske, Iskre...tako su se i mečevi prvenstva uklopili u evropski trend Partizana te sezone i rezultate po sistemu ,,toplo-hladno". 


  Partizan je, uprkos teškom porazu od 0-5 u prvoj utakmici, bio favorit u ovom dvomeču, pa su Mađari bili oprezni i u Beograd krenuli sa idejom da prime što manje golova. Heroj prve utakmice, Jožef Sabo, je mađarskim novinarima najavio da će, ukoliko Vidi u Beogradu izgubi 0-6, prestati da igra fudbal!


  Prema zvaničnim podacima, revanš meč 3. kola Kupa UEFA je 12. decembra 1984. na Stadionu JNA pratilo oko 30.000 navijača ili ,,nepopravljivih optimista", kako ih je opisao dnevni list ,,Sport". Od tog broja čak 19.875 gledalaca je imalo plaćene ulaznice. Najpopularnija pesma dana, prema izveštajima dnevne štampe, bila je ,,Šest komada, šest komada, to je naša nada"...Ova rima, u najboljoj tradiciji ,,grobarske" auto-ironije i sarkazma, lansirana je sa južne tribine nekoliko dana posle brodoloma u Sekešfehervaru, na prvenstvenoj utakmici protiv tuzlanske Slobode.

Revanš u Beogradu


  Partizan je na poluvreme otišao sa vođstvom od 2-0 (Živković, Varga), a učesnici revanša kažu da je vrlo lako mogao da se dogodi i potpuni preokret, samo da je austrijski sudija Verer početkom drugog poluvremena dosudio jedanaesterac za ,,crno-bele". U 61. minutu Smajić je fauliran unutar kaznenog prostora ali je Verer izvukao kazneni udarac izvan 16 metara.

  ,,Bunker" Mađara je izdržao, Omerović je utakmicu završio bez intervencije, a Partizan nije uspeo da prezimi u Evropi.
   



   Autor teksta: Dušan Mihajilović

  * fotografije preuzete sa sajta Videotona, www.vidi.hu

 

   

Aug 5, 2017

Momci iz Brazila

   Odlazak Leonarda iz Partizana otvorio je zanimljivu debatu o tome ko je najbolji stranac u istoriji našeg kluba. Kriterijumi su raznovrsni - doprinos osvajanju trofeja, kvalitet nastupa na najvažnijim utakmicama, golovi, borbenost i odnos prema klubu, itd. - a utisci duboko lični. Ono što je nepobitna činjenica (a ovaj blog se bavi isključivo činjenicama) je da je dres prvotimca FK Partizan na zvaničnim utakmicama u prethodnih 10 godina nosilo ukupno 10 fudbalera iz Brazila. Ovo je priča o njima...



Top or Flop?

  Dolazak prvih Brazilaca u Humsku poklopio se sa direktorskim mandatom Ivana Tomića. Tomić je shvatio da za pristupačnu nadgradnju talenta iz Partizanove škola, rešenja mora da traži i na nekim većim, za srpske klubove, dalekim tržištima fudbalera.

  Prvi Brazilac, koji je ugovor sa Partizanom potpisao 15. juna 2007.godine, bio je zadnji vezni fudbaler Juca, tj. Žuka (Žulijano Roberto Antonelo).  Na predstavljanju je obećao da će sve učiniti za Partizan” i nije nas izneverio.  U srca navijača je zbog fanatične borbenosti ušao veoma brzo, a mesto u srcima je zacementirao u proleće 2008. godine kada je uprkos lomu podlaktice insistirao da igra 133. Večiti derbi (i naravno postigao gol za 1-1).  Partizanov Bombardiero je crno-beli dres sa brojem 8 nosio dve divne godine i u tom periodu igrao najbolji fudbal u karijeri (ukupno 53 nastupa i 8 golova).  Njegov status kod navijača apsolutno nije pomutio ni kontroverzan odlazak u La Korunju (šuškalo se o simuliranju neke povrede, kako bi se aktivirala klauzula za odlazak bez obeštećenja).  


  Ivan Tomić je u konsultacijama sa Miroslavom Đukićem u klub doveo tri fantastična stranca, koji su pomogli uspostavljanje Partizanove fudbalske dominacije.  O Moreiri, Dijari i Žuki se sa divljenjem priča i deset godina kasnije.  Gotovo uopšte se ne priča o jedinom promašaju iz tog, junskog prelaznog roka 2007. godine.  Vitor Ugo (Vitor Hugo Manique de Jesus) je visoki napadač, koji je poput slavnog trojca dobio majicu sa ličnim brendingom, ali nikada nije opravdao očekivanja.  Štaviše, na terenu nije izgledao kao neko ko je pre dolaska u Evropu uopšte igrao fudbal.  Ugo je u  Partizan doveden nakon što je na prijateljskoj utakmici sa Fortunom iz Kelna bio dvostruki strelac, o čemu postoje vrlo oskudni pisani tragovi.  Napustio nas je posle samo 6 meseci i 4 ubeležena zvanična nastupa, bez postignutog gola.  Posle Partizana je za 6 godina promenio osam klubova i nijednom se nije upisao u strelce.  Ugo je jedan od najlošijih fudbalera koje sam gledao u dresu Partizana i jedini za koga sam čuo da je nastupao u fudbalskim ligama Bahreina i Omana.


  Cleo (Cordova Cleverson Gabriel) je Brazilac koji je u Partizanu, makar statistički, ostavio najdublji trag.  63 zvanične utakmice, 40 golova, titula najboljeg klupskog strelca u takmičenjima u organizaciji UEFA.  11 golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, 2 gola Arsenalu u grupnoj fazi LŠ, 2 gola u Ligi Evrope, i sve to za samo godinu i po dana “službe”.  Igrač ne preterano brz, ali izuzetno inteligentan i lucidan (makazice protiv Rila!).  U sezoni 2010-11 je u kvalifikacijama za Ligu šampiona golove postizao od šale, i kod kuće i na strani, od Helsinkija do Brisela, i objektivno limitiranu ekipu na mala vrata ugurao u Ligu šampiona.  Ostaje utisak da je posle Partizana i transfera u Gvangžou Evergrande (obeštećenje  4,5m) mogao da napravi bolju internacionalnu karijeru.  Govorilo se više puta i o njegovom povratku u Humsku, međutim...   

  Cleo je izvanredna ilustracija priče o strancima koji u Humskoj nose ekipu i prave razliku, te kontrasta u odnosu na najbliži komšiluk.  Gromoglasno medijski najavljivani, često ozbiljno pedigrirani Brazilci, posle masno plaćenih turističkih boravaka u komšiluku najčešće tonu u zaborav (Fabio, Eli Tadeu, Ailton, Žozezli Silva, Džef Silva, Edgar, Pašeko, Mazenga, Savio, ... Edson, te aktuelni primer Rikardinjo).  Cleo, koga su komšije isprobavale i mogle da dovedu za relativno male pare, na kraju je bez plaćene kirije došao u Partizan i pretvorio se u gol-mašinu.


  Washington (Roberto Marianno Silva) je još jedna od Tomićevih retkih zabluda.  Doveden je u Partizan iz Makedonije Đorče Petrov, nakon statističke veoma zanimljive polusezone u ligi južnih komšija (15 nastupa, 9 golova).  Nikome nije delovalo čudno to što 8 meseci ranije nije prošao probu u Javoru.  Pripišimo to velikoj želji da Partizan dobije atraktivnog napadača.  Majstor kapoere, “Glavni grad”, sa svojih 202 cm delovao je nezgrapno i kao da sam sebe može da povredi tokom komičnih i tako retkih proslavljanja golova.  Za Partizan je odigrao 22 zvanične utakmice i postigao 5 golova.  Unucima će moći da se pohvali da se upisao u strelce i protiv Klub Briža u Ligi Evrope (5.11.2009.), kao i da je ubeležio dve asistencije na Večitim derbijima.  Partizan je želeo da ga se reši zbog, za naše standarde, visokih primanja (govorilo se o oko 180 hiljada evra po sezoni).  Igrao je u Čačku i Iraku, a zatim napustio fudbal.  Jedan naš drugar je nedavno na Facebooku primetio Vašingtonove fotografije iz nekakve brazilske večernje škole, kao i sa nekih izbora gde je Vašington bio član komisije!  Neka mu je sa srećom, šta god da su mu budući životni planovi!  




  Eduardo Pacheco došao kao jedno od najskupljih pojačanja u istoriji kluba, igrač od koga se očekivalo da zameni Tejga i predvodi Partizan do još jedne upečatljive sezone u Evropi.  Kasnije se spekulisalo da je Partizan bio žrtva menadžera, ali na primeru Edua se najbolje vidi koliko su važni skauting uživo i prethodna adaptacija južnoameričkih fudbalera na život i “rad” u Evropi.  U dresu Partizana Eduardo je odigrao 25 utakmica i postigao samo 5 golova – uključujući i gol na evropskom debiju protiv Škendije i jedan prelep lob u Lučanima.  Posle teže povrede kolena, Partizan ga je vratio u Sao Kaetano kako bi uštedeo deo značajnog obeštećenja (1,2 m EUR).  Eduardo se zbog hroničnih problema sa kolenima penzionisao sa nepunih 28 godina i Partizan mu je ostao zenit profesionalne karijere.

Anderson Markeš došao je u Partizan nekoliko nedelja posle bivšeg saigrača (i drugara) Eduarda, uz plaćeno obeštećenje od oko 300,000 evra.  Potpisao je trogodišnji ugovor i od njega se očekivalo da ojača Partizanovu odbranu na putu ka Ligi šampiona.  Od sportskog direktora Krstajića se pak očekivalo da zna da prepozna kvalitetnog štopera. Posle svega nekoliko odrađenih treninga Anderson je prijavio tešku povredu zadnje lože (u klubu su nagađali da je u Beograd doputovao povređen) i na zvanični debi u crno-belom dresu je praktično čekao 100 dana. Na svojoj prvoj prvenstvenoj (ukupno drugoj) utakmici protiv Radničkog iz Kragujevca (3-0. 3.12.2011.) postigao je gol, ali se ubrzo ponovo povredio i više se nije vraćao na teren.  Partizan mu ostaje jedina ekskurzija van nižerazrednih brazilskih fudbalskih terena.

  Lažni Leo (u pasošu Eliomar Correia Silva) je jedan od nezaboravnih transfer promašaja Ljubiše Tumbakovića, koji ga je čak častio i Partizanovom desetkom.  Brazilac je za 3 godine odigrao samo 7 utakmica za naš prvi tim, iz kojih, ni uz najveći napor, ne umem da izdvojim nijedan jedini upečatljiv momenat.  Eliomar se za 3 godine koliko je bio pod ugovorom uglavnom potucao po pozajmicama u inostranstvu (Kečkemet, Pierikos, Larisa) i na kraju se vratio u matični Javor iz Ivanjice, čiji dres nosi i danas.

  Utisak o sumnjivim štoperima iz Brazila 3 godine posle Andersona kompletirao je Fabricio Dornelaš.  Još jedan momak sa dobrim menadžerom, lošom zadnjom ložom, skromnim znanjem bilo kog jezika osim portugalskog i bez relevantnog internacionalnog iskustva. Urbana legenda kaže da je informacija o njegovoj plati (200.000 EUR) izazvala mini-pobunu u svlačionici. U Partizan je doveden na pozajmicu u sezoni u kojoj smo napali Ligu šampiona bez levog beka i kvalitetnog napadača. 

Fabrisio je odigrao ukupno 22 zvanične utakmice za Partizan, od čega čak 9 u Evropi!  Pamte se njegov (poluslučajni) gol u Nemačkoj, kao i antologijski, zaumni galop ka golu Augzburga, što je otvorilo rupčagu u odbrani i pomoglo Bobadilji da nas izbaci iz Evrope u poslednjim sekundama utakmice.  Primećujemo da je Fabrisiov menadžer i posle Partizana uspevao da udomi svog klijenta u inostranstvu, uključujući i odličan ugovor u Astri Đurđu, sa kojom je Brazilac ponovo igrao u Ligi Evrope, i čak eliminisao West Ham.  Glasine kažu da su Rumuni doveli Fabrisija posle odgledanog video materijala... na kome je u glavnoj ulozi bio Gregor Balažic.

  Dolazimo do aktuelnog sastava Partizana i brata Evertona (Everton Luiz Guimaraes Bilher), koga su Ivica Iliev i proviđenje iskopali negde na švajcarskim fudbalskim terenima za svega 350,000 evra. Odmah da kažem - ako imam pravo na lični utisak, voleo bih u svakom timu Partizana po jednog Evertona. Najavljivan je kao Juca sa lošijim šutem (što je Kahriman na 151. Derbiju mogao lično da proveri), zadnji vezni sa teutonskom radnom etikom, i ovaj stranac je vrlo brzo postao omiljen kod najšireg kruga Partizanovaca. Igrač koji je, po svim objektivnim kriterijumima nezaobilazan član najbolje postave domaće lige, i prava duša Partizanovog tima.


  Jubilarni deseti Partizanov Brazilac i indirektan povod za nastanak ovog teksta je Leonardo (Lijunardo) da Silva Souza.  Ne mogu da se setim igrača koji je za kraće vreme (pre neki dan je sastavio tek godinu dana u Srbiji) napravio veći rusvaj.  O njegovoj kompleksnoj ličnosti i nezaobilaznom Instagramu možemo naširoko, ali ako se držimo suvih činjenica: momak iz Andire je u Partizan došao za džabe (pod velikom sumnjom i uz podsmehe koje je delio sa Ivicom Ilievom), odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste Duple krune, izmišljao golove (i bodove) kada je bilo najpotrebnije, sa Urošem Đurđević poobarao silne klupske i nacionalne rekorde (27 golova na 41 utakmici), prvi posle Dragana Mancea u jednom prvenstvenom ,,večitom derbiju" postigao dva gola, 6 puta savladao protivničke golmane iz slobodnih udaraca, meteorski podigao sebi ugled i posle samo 365 dana došao na prag višemilionskog transfera. 


 Bilo je još Brazilaca koji su trenirali sa crno-belima, ali je legendarnu “probu” prošao samo odavno zaboravljeni Alex dos Santos.  Ovaj talentovani napadač iz mladog tima Gremia je ubeležio 2 nastupa na prijateljskim utakmicama Partizana.  Zatim je odigrao jednu sezonu za Teleoptik, postigao 2 gola u Prvoj ligi Srbije, i posle odlaska iz Beograda imao osrednju karijeru u više rumunskih prvoligaša.  U Teleoptiku su u periodu 2008-2010 boravila još tri ,,pripravnika iz Brazila” -  gospoda Jefferson Madeira, Washington Santana i Elton Martins (pozajmljen iz mladog tima Korintijansa), ali su ukupno odigrali samo jednu utakmicu za Partizanovu filijalu.

  Autor teksta: Dušan Mihajilović 

  Foto: partizan.rs, Miroslav Todorović, Hotsport

Aug 3, 2017

Laura Da Silva: - Ovo je moj Partizan i volim ga svim srcem!

  Jedna od odlika svakog velikog kluba je da oko sebe okuplja navijače ne samo iz svog grada i svoje zemlje, već ljude svih nacija, veroispovesti i porekla. Partizan je uvek važio za takav klub. Oduvek je u sebi imao magnetizam koji je ljude terao da se zaljube u njega i u njegove crno-bele boje. I, dok nije čudo da Partizan i dalje ima mnogo pristalica u bivšim jugoslovenskim republikama koje se sada geografski ,,naslanjaju" na Srbiju (Bosna, Makedonija, Crna Gora), našu pažnju privlače one neverovatne navijačke priče, o ljudima koji ni familijarno, ni nacionalno, ni poslovno, nisu vezani za Beograd i Srbiju, a ipak svim srcem vole Partizan. Takva je bila priča o Slavku Kodrunu iz slovenačke Mežice ili o našoj Mađarici Agnes iz okoline Budimpešte. I dok kod Slavka ili Agneš nalazimo ipak neke racionalne razloge zašto su se odlučili za Partizan (zajednička država i liga, odnosno prijatelji navijači Partizana), priča naše sledeće sagovornice je sasvim neuobičajena. Toliko, da ni sam u prvi mah nisam verovao da postoji neko takav - Portugalka, rođena u Francuskoj, nema nikakve porodične veze sa Balkanom, a vatreno navija za Partizan već skoro dve decenije! Laura Da Silva, iako skromno misli da njena priča ne zaslužuje poseban publicitet, ljubazno je pristala na intervju za ,,Crno-belu nostalgiju". Mi mislimo da zaslužuje, i da vredi svakog slova. Uživajte...


  Crno-bela nostalgija: - Pre svega, Laura, hvala ti na spremnosti da nam izađeš u susret za ovaj intervju. Predstavi se našim čitaocima i navijačima Partizana...

  Laura Da Silva: - Ja bih želela Vama da zahvalim na zanimanju za moju, rekla bih, ljubavnu priču  sa Partizanom. Iskreno, nikad nisam mislila da je to nešto vredno neke velike pažnje, jer postoje hiljade navijača koje su spremne da urade mnogo više kako bi podržali klub. Ja sam Laura, pola Francuskinja (po majci) a pola Portugalka (po ocu). Strast prema fudbalu gajim od ranog detinjstva. Mislim da se još uvek sećam kompletiranja svog prvog Panini albuma, zajedno sa mojim tatom. Bio je to album Svetskog prvenstva iz 1994. a ja sam tada imala 11 godina.

- Pre nego što se dotaknemo Partizana, dozvoli mi da primetim da si ti i navijač Benfike. Da li čitava tvoja familija navija za Benfiku, ili ste podeljeni između više klubova?

- Dobro pitanje! Ja sam trenutno jedini ,,benfikista" u porodici. Moj otac je žestoki navijač Sportinga, a mlađi brat i sestra navijaju za Porto - odrastali su tokom devedesetih i kasnije, i svedočili usponu Porta i njegovoj nacionalnoj i međunarodnoj slavi. Prvi meč Benfike koji pamtim je ,,ozloglašeni" duel Kupa šampiona između Benfike i Olimpik Marseja, kada je Vata postigao rukom pobedonosni gol. Iako je moj otac navijač Sportinga, kao imigrant u Francuskoj ponosio bi se uspehom bilo kojeg kluba iz Portugalije na međunarodnoj sceni. Pričao mi je o slavnim šezdesetim godinama Benfike, o evropskim finalima i trofejima, o Euzebiu, Kolunji i ostalim velikanima, i moje srce je tada već bilo pokoreno.

  Tata je bio prilično razočaran mojim izborom, tako je i danas, pa kada u našoj porodici dođu na red fudbalske teme, onda redovno dolazi i do rasprave sa ocem, bratom i sestrom.

- Zaista je neobično da devojka iz Francuske, a poreklom iz Portugalije, navija za Partizan, a da nema nikakve porodične veze sa Srbijom ili Beogradom. Kako je to počelo u tvom slučaju, kada si se po prvi put zainteresovala za naš klub, i zašto baš Partizan?

-  Kao ljubitelj sporta, prirodno je da sam čula za Partizan i njegovu veliku istoriju, i u fudbalu i u košarci. Prvi put sam otvoreno navijala za Partizan protiv Porta, u  septembru 2000. godine. Utakmica se igrala par dana posle mog rođendana, još uvek se sećam koliko sam bila srećna zbog rezultata od 1-1, nerešeno, strelac Ranković. Nažalost, to nije bilo dovoljno da prođemo dalje, jer smo u revanšu na Antašu izgubili. Ta ekipa je imala velike talente, kao što su Ilić, Duljaj, Ćirković, Ivić, Iliev...i bila sam impresionirana borbom koju su pružili protiv mojih neprijatelja, Porta.

  Ja sam do tada već gajila interesovanje za Srbiju, pošto sam podržala zemlju protiv NATO agresije, paleći američke zastave i  pokušavala sam tada da okupim više prijatelja zbog podrške Srbiji potiv nepravde i vazdušnih napada, sankcija...

- Kada si, posle tog početnog zanimanja za Partizan, primetila da si počela redovno da pratiš Partizanove utakmice i rezultate? 

- Prvih nekoliko godina nisam imala redovan pristup internetu, pa sam rezultate pratila preko specijalizovanih novina i časopisa. Onda, kada se internet razvio, počela sam da pratim redovnije vesti iz kluba. Sada, većinu utakmica gledam preko interneta, mada kvalitet prenosa nije uvek na najvišem nivou. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti uspeti da se preselim u Srbiju, pa bih onda svoju podršku mogla da pružam svake nedelje.

- Kakva je bila reakcija tvoje porodice kada su čuli da navijaš za Partizan, da li im je to izgledalo previše čudno ili neobično?

- Već su znali za moje zanimanje za fudbal i Srbiju, tako da im ni najmanje nije bilo neobično. U svakom slučaju, moja porodica je bila veoma zabrinuta kada sam krenula na prvu Partizanovu utakmicu, pošto su smatrali da će to biti opasno, naročito za ženu koja sama putuje.  Štampa u inostranstvu pravi veliki pritisak oko huliganizma u Srbiji, nažalost.

  Postoje brojne anegdote kada sam zajedno sa porodicom van kuće, mnogi nam prilaze i pitaju me čiji dres nosim. Ili na primer, kad sam s majkom sedela u kafiću u južnoj Francuskoj. Nosila sam dres Partizana a konobar je bio ekstremno neprijatan prema nama. Izgledao je kao stranac, pa sam ga upitala odakle je...Albanija! Da, reakcije nisu uvek pozitivne, ali ja ponosno nosim dresove Partizana i Srbije. To je deo mog DNK.



- Koji su ti omiljeni igrači Partizana, a koje utakmice nezaboravne?

- Očigledno je da volim, pre svih, one igrače koji su iz Partizana došli u Benfiku. Partizan poseduje akademiju koja neguje talente godinama i koji posle zasijaju u najprestižnijim evropskim ligama. Mitrović, Ljajić, Jovetić, Živković...bila sam tužna kad je letos otišao Milenković. Mislim da je on, iako sasvim mlad, jedan od najboljih centralnih bekova tamo. Nemam nikakve sumnje da će se razviti do stepena da bude jedan od najboljih.

  Od starijih imena, moram da pomenem Ivicu Kralja, svakako jednog od najboljih golmana tog vremena, kao i našu najbolju generaciju ,,Partizanovih beba".


- Partizan i Benfika, da li je uopšte moguće porediti ta dva kluba?

- U svojim zemljama i jedni i drugi su istorijski klubovi, od kojih se uvek očekuje borba za trofeje i napredak u Evropi. Nažalost, delimo činjenicu da su oba kluba u finansijskim nevoljama. Benfika je drugi klub u Evropi po visini duga. Nismo u mogućnosti, ni jedni ni drugi, da zadržimo talente, već ih jako mlade prodajemo kako bismo opstali. Ali ja se naježim kad gledam Benfiku kao i kad gledam Partizan. Za mene, to su dva kluba sa dušom i istorijom.

- Uspela si da upoznaš neke bivše Partizanove fudbalere koji sada igraju za Benfiku. Kakva su ti iskustva iz tih susreta?

- Upoznala sam Fejsu i Živkovića ove godine, dan posle utakmice Lige šampiona protiv Borusije iz Dortmunda, igrane u Lisabonu. Pošto sam ujedno i kolekcionar, imala sam par dresova koje je Žile trebalo da mi potpiše. Pošto moj srpski nije savršen, zamolila sam prijatelja da ga pita da mi se potpiše baš na srpskom. I Žile i Fejsa su bili prijatno iznenađeni da čuju Portugalku kako priča srpski. Žile mi je potpisao dresove a Fejsa mi je čak ponudio dres koji je nosio na prethodnoj utakmici. Objasnila sam mu koliko volim Partizan i Srbiju, a on je uzvratio da je to prvi put da tako nešto čuje od stranca. Napravili smo nekoliko snimaka, bilo je to divno iskustvo. Ako Fejsa ovo nekako pročita, želela bih da mu kažem da su mi ponuđeni njegovi dresovi iz Partizana, i da bih volela da mi ih potpiše kada u oktobru dođem da gledam Srbiju!


- Znamo da si posetila Beograd i Stadion Partizana. Kada se desila tvoja prva poseta i možeš li nam opisati atmosferu

- Moja prva Partizanova utakmica, uživo odgledana, je nedavno protiv Vojvodine, 10. maja 2017. Mnogo prijatelja mi je reklo da ne očekujem dobru igru, da je stadion star i ni približno lep kao stadion Benfike...kada sam izašla iz autobusa i prošetala do stadiona, bio je to najlepši mogući prizor. Postalo je sve to vrlo emotivno za mene, osetila sam suze. Bio je to stari san koji sam upravo ostvarla. Ulaz je bio slobodan a stadion je bio pun. Utakmica je bila kvalitetna, ali moram da kažem da su mi oči pola utakmice bile na terenu a pola na južnoj tribini. Sjajna podrška ,,grobara", tako nešto nisam iskusila do tada, iako sam redovna na jugu stadiona Benfike! Na kraju utakmice, šou sa bakljama, to sam uspela i da snimim. To je ono kakav bi fudbal treba da bude - od navijača, za navijače. Mrzim sterilisani osećaj modernog fudbala. Sasvim podržavam ,,No Pyro, No Party", tako da je to za mene bilo fantastično iskustvo.





 
  Sutradan, obišla sam trofejnu salu i stadion. Osoba koja mi je upriličila posetu bila je sjajna i zaista je bilo veoma emotivno videti i dodirnuti sve te pehare i klupska sećanja. Napravila sam dosta snimaka a omogućeno mi je i da uđem na sam teren. Dobila sam člansku kartu kluba, za koju sam veoma ponosna da je imam. Takođe, uzela sam jedan mali busen svete trave, koji dragoceno čuvam u svojoj tašni.



- Da li znaš da su Partizan i Sporting igrali prvi meč u istoriji Kupa šampiona?

- Da, apsolutno, daleke 1955. I mislim da smo ih razbili (smeh).

- Uporedi nam rivalstvo Partizana i Zvezde sa rivalstvom Sportinga i Benfike?

- Mržnja jednih prema drugima definitivno može da se poredi. Naš lisabonski derbi nije uvek nasilan, ali je u prošlosti rezultovao mnogim smrtnim slučajevima, pa čak i ove godine. Sporting je pre nekoliko decenija bio mnogo konkurentniji i borba za titulu se često vodila između ta dva kluba.

  Rivalstvo se takođe pojačava prelascima igrača i trenera u ,,neprijateljski klub", a mediji oko toga prave dodatnu galamu.

  Srpski ,,večiti derbi" je intenzivniji van stadiona, ali u obe zemlje, derbi je sjajan šou, kako na tribinama, tako i na terenu. Nadam se da ću uskoro posmatrati jedan derbi.

- Pored Partizana, zainteresovana si i za srpsku kulturu, i kao što mogu da primetim, uspešno učiš srpski jezik! Jesi li zadovoljna napretkom po tom pitanju?

- Hahaha, još uvek ne bih rekla da je uspešno, ali učim. Prvi priručnik iz srpskog jezika sam kupila kada sam imala 17 godina. Tada nisam uspela da istrajem u ,,studiranju" ali sada sam rešila da posvetim tome više vremena. Stekla sam i prijatelje koji su uvek voljni da mi pomognu, ohrabruju me. Postavila sam sebi cilj da za dva meseca vodim lake konverzacije, a da tečno pričam za dve godine. Srpski je zaista lep i bogat jezik a ja sam se zaljubila i u zemlju i u narod.

- Kada opet planiraš da nas posetiš?

- Dolazim nazad u oktobru, kako bih se krstila po pravoslavnim običajima, u pravoslavnoj crkvi. Izabrala sam simboličan datum - 4. oktobar, i to će biti jedan od najvećih događaja u mom životu. Nažalost, Partizan neće te nedelje igrati, ali ću osigurati da organizujem žurku povodm svog krštenja i Partizanovog rođendana.

  Nažalost, moraću da se prošetam i do stadiona ,,cigana", da navijam za Srbiju protiv Gruzije, 8. oktobra. Unapred se radujem pevanju himne sa hiljadama srpske braće i sestara!

- Priznajem da sam šokiran svim ovim što si nam ispričala o tvojoj posvećenosti Partizanu. Kako ljudi u Beogradu reaguju na tvoju priču?

- Mnogi su zadivljeni ali ja ne razumem i dalje - zašto? Ljudski umovi su opterećeni novcem i izgledom. Ne zanima me ako nemamo nov i moderan stadion, ako je situacija u klubu loša, ili ako je većina utakmica dosadna i neprijatna za gledanje. Ovo je moj Partizan i ja ga volim svim srcem.

  Htela bih da poručim ljudima koji će ovo pročitati, a to je i glavni razlog zašto sam prihvatila ovaj intervju, da budu ponosni na istoriju našeg kluba i na put ispred nas. Ono što smo ostvarili prošle sezone, ,,dupla kruna", nije ništa manje od čuda. Sve smo imali upereno protiv nas, i potrebne su nam sve snage da stanemo iza kluba i podržimo ga. I u lošim i u dobrim momentima.



- Hvala ti, Laura, još jednom za intervju, uskoro te očekujemo u Beogradu!

-  Hvala i tebi, želim vašoj ekipi sve najbolje u nastavku rada na ovom sjajnom blogu. Hvala za vaše napore i predan rad, odatle sam mnogo naučila o istoriji kluba, uživam gledajući stare slike, novine, ulaznice...Napred Partizan!


* Osim zahvalnosti Lauri Da Silva na intervjuu, hvala i Slavku Kodrunu i Bobanu Živanoviću na pomoći i kontaktima. Slike su iz privatne arhive Laure Da Silva.

** Nije dozvoljeno preuzimanje teksta i intervjua bez dozvole autora.

Jul 27, 2017

Regionalna liga - alibi tema: čekajući Olivera i privredni rast

  Par komentara mojih prijatelja na društvenim mrežama, posle utakmice Budućnosti i Partizana, podsetili su me na to da odavno želim da na ovom mestu napišem nešto na račun famozne regionalne lige. Te lige, koju većina ljubitelja fudbala iz Srbije priziva već godinama, ali ona nikako da se desi. Ovaj post nije nikakva rasprava sa stanovištima mojih prijatelja i ostalih ljudi koji misle drugačije, niti je to puko izjašnjavanje za i protiv regionalne lige, već pokušaj da na jednom mestu saberem sve minuse i pluseve ove ideje. Stav je lični i ne mora da znači da je Bogom dan i ispravan.

  Kada se kaže ,,regionalna liga", najčešće se misli na ponovno okupljanje ekipa iz nekadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Znači, liga koja bi na jednom mestu okupila Partizan, Zvezdu, Hajduk, Dinamo, Vojvodinu, Rijeku, Sarajevo, Željezničar, Olimpiju, Maribor, Vardar, Budućnost, verovatno i Osijek, Radnički i Slobodu...

  Verovatno su gore pobrojane ekipe neupitne i da niko ne osporava njihovo mesto u toj potencijalnoj ligi o kojoj se mašta, uz eventualno nove snage u međuvremenu iznikle na ovim prostorima, poput Zrinjskog, Čukaričkog i sličnih klubova.

Partizan - Hajduk, foto: ,,Tempo"

  Pripadam generaciji koja je imala sreću da ,,zakači" najmanje petnaest godina jugoslovenske lige. Naravno, apsolutno se slažem da je ta liga bila za tri koplja iznad svake pojedinačne lige koja se danas igra na prostorima od Triglava do Đevđelije, i to nije sporno. Ali to samo po sebi ne znači da je regionalna liga realnost u ovom momentu. S obzirom na iskustvo gledanja predratne lige do 1991,  smatram da mogu da pokušam da povučem paralele između te lige i sadašnjih liga nastalih na njenim razvalinama, kao i između situacije u društvu nekada i sada. Najlakše će biti to uraditi preko nekih floskula (ili čak i mitova) uvreženih u fudbalskoj javnosti. Idemo redom...

,,Jugoslovenska liga bila je peta u Evropi po snazi i kvalitetu"

  Ova rečenica kojom se najčešće ,,argumentuje" neophodnost regionalne lige je glupost u rangu one da je JNA bila četvrta vojna sila u Evropi. Ponavljam, svakako da je jugoslovenska liga bila svemir u odnosu na sadašnje lige (srpsku, hrvatsku, bosansku...) ali narod na ovim prostorima voli da sklizne u mitomaniju i da svet oko sebe sagledava samo u krajnostima (ili je nešto najbolje, ili je najgore). Realno, ta liga je u najboljem slučaju bila deseta u Evropi, ali i to je veliko pitanje. Međunarodni rezultati jugoslovenskih klubova u evropskim kupovima su neumoljivi: jedan trofej Kupa šampiona (C.zvezda) i jedno finale (Partizan); jedan trofej Kupa sajamskih gradova (Dinamo) i jedno finale (Dinamo); jedno finale Kupa UEFA (C.zvezda). Uz nekoliko polufinala i četvrtfinala raznim prilikama u bilo kojem od takmičenja, a koje su ostvarivali Hajduk, Partizan, C.zvezda, Vojvodina, Radnički... i mnoštvo eliminacija u prvim kolima, to bi bilo sve. Svakako respektabilan bilans, ali daleko od vrha evropskog fudbala. Ali, tako to ide sa godinama - što vreme više odmiče, sve ono staro i nekadašnje nam je lepše, i gubimo kritički odnos prema prošlim vremenima.

,,Partizan i Zvezda su redovno imali po 15.000 gledalaca i kada nije derbi utakmica"

  Još jedan mit. Ovaj ,,argument" se poteže kada želi da se objasni kako se sada utakmice igraju pred mizernim brojem gledalaca, i onda se, naravno, ide u drugu krajnost. Svakako da je poseta nekada bila mnogo veća nego danas, ali daleko od toga da je sve bilo idealno. Kao što se sećam krcatog Stadiona JNA protiv ostalih članova ,,velike četvorke", i mnoštva utakmica Partizana u Beogradu protiv Sarajeva, Želje, Vardara, Radničkog, Rijeke...sa preko 20.000 gledalaca, tako se sećam i onih sa po 4-5.000. Ista situacija je i sa ostalim klubovima. Poseta u toj ligi je varirala u zavisnosti od kvaliteta domaće ekipe, eventualnih potresa u klubu, loših ili dobrih sezona, vremenskih prilika, atraktivnosti rivala. Osim toga, bila je daleko veća zemlja. Ne možete danas očekivati da utakmicu Partizana i Javora gleda više od 5-6.000 ljudi. Partizan je, uz Hajduk i Zvezdu imao mnoštvo navijača van svoje matične republike, a danas je ekonomska situacija neuporedivo lošija, i uz sav animozitet među nacijama na ovim prostorima, svakako treba imati i to na na umu. Nekada, derbi između Partizana i Hajduka su gledale hiljade navijača iz Bosne, Makedonije, Crne Gore...a da je sada, samim smanjenjem države, smanjena i populacija koja ide na utakmice. Uz faktore ekonomske krize, porasta međunacionalne mržnje i ratova na ovim prostorima, uz pojavu mnoštva drugih vidova zabave, nije realno očekivati da danas iste kategorije ljudi i u nekadašnjem broju posećuju utakmice kao pre trideset i više godina.

Partizan - Sarajevo, foto: ,,Tempo"

  Posle dve najčešće predrasude o Prvoj saveznoj ligi, i zaključka da je uz sve nedostatke ta liga apsolutno bila pojam kvaliteta za današnje lige, ali i daleko od evropskog vrha, hajde da sagledamo pluseve i minuse potencijalne ,,regionalne lige", odnosno razloge za i protiv nje, i koliko je ona uopšte realna u ovom momentu...

Koncentracija kvaliteta: plus

  Sigurno je da nije isto kada Partizan ili Zvezda gostuju u Subotici ili Splitu, Surdulici ili Rijeci, na Voždovcu ili na Koševu. Kvalitet takve lige bi svakako bio na višem nivou, svaki od tih terena u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji...bio bi ,,vruć teren". I pored toga što Hajduk, Dinamo, Željo i Sarajevo nisu isti kao oni iz 80-ih godina prošlog veka, oni ipak i dalje predstavljaju koncentraciju kvaliteta u svojim sredinama. Koncentracija kvaliteta i sada postoji na nivou većem od nacionalnih liga - u takmičenjima UEFA, ali o tome  kasnije. Dakle, ovde ide plus, ne zato što bi regionalna liga donela ko zna kakav vrhunski kvalitet, već što bi ipak bila nešto jača od sadašnjih nacionalnih liga na prostoru bivše SFRJ.

Veće interesovanje publike i medija: plus

  Nesporno je i to da bi gostovanje Dinama u Humskoj 1 ili Hajduka u komšiluku izazvalo mnogo veću pažnju publike i medija. Što se tiče publike, veliko je pitanje da li bi hiljade mladih navijača dolazile radi atraktivnosti rivala ili zbog ispoljavanja međunacionalnih animoziteta, da ne kažem mržnje. Setimo se Jadranske lige u košarci, kada je prvih par godina (bez prisustva Partizana) ona služila da se ispolje samo nacionalne strasti i pale tuđe zastave, dok je sport bio u desetom planu. Bojim se da bi se slično i sada desilo - fudbal bi pao u senku senzacionalističkih ispraznih tekstova tipa  ,,nećete verovati kakvu su poruku poslali navijači (Partizana, Zvezde, Vojvodine...zar je bitno?) pred gostovanje starog rivala iz Hrvatske (Hajduka, Dinama, Rijeke...zar je opet bitno?) Mediji koji su se pretvorili u lovce na klikove bi apsolutno podržali tako nešto, dok bi fudbal pao u drugi plan. Dalje, i Jadranska liga u košarci je prvih godina bila hit, dok sada nije retkost da se utakmice igraju pred polupraznim dvoranama. Ali, hajde da ipak ovde upišemo plus, jer bi, makar na kraće staze, dueli protiv Hajduka, Dinama i ostalih, sigurno pobudili veću pažnju nego što to danas uspevaju okršaji ,,večitih" protiv Bačke, Javora ili Surdulice.

Razbijanje trenutnih monopola i veća regularnost lige: plus

  Možda i najveći plus do sada. U Hrvatskoj se svi žale na monopol Dinama (neću da ulazim u opravdanost te tvrdnje jer ne živim tamo) dok ovde u poslednjih par godina imamo čitavu infrastrukturu podešenu volji jednog kluba. Daleko od toga da je Partizan bio klub bez uticaja, ali Zvezda smenjuje i postavlja rukovodstvo FSS, instalira svoje ljude u savez, sudijskom komisijom je vedrio i oblačio bivši sudija koji se javno hvalio da ,,sa njim na terenu Zvezda nije mogla da izgubi", bivše sudije i funkcioneri sudijske organizacije ulaze u upravu Crvene zvezde, Zvezda postiže  gol na derbiju iz gol-auta, sviraju joj se komični penali, a sudije - akteri tih podlosti nisu iskusile nikakve teže konsekvence. Prema Zvezdi se određuje broj stranaca u domaćoj ligi, prvo se povećava na šest pa se smanjuje na četiri, zbog Zvezde se pomera termin derbija kako bi joj se uveličao rođendan. O medijskoj i svakoj drugoj podršci Zvezdi i provlačenju Partizana kroz blato preko nacionalnih frekvencija i da ne govorimo. Sigurno je da tako nešto ne bi bilo moguće u regionalnoj ligi, ili bar ne u toj meri.

  Ipak, i tu postoji jedno pitanje. Pretpostavimo da bi ta regionalna liga bila regularnija i transparentnija od domaće lige. Ali šta ako bi Partizan na druge načine, unutar svoje zemlje, bio opstruiran a favorizovan onaj drugi, komšijski klub? Sve to smo videli ovih godina, pre svega u košarci. Drugim rečima - igraćemo regularniju i nešto jaču ligu, ali možda nećemo startovati sa istih pozicija. Neko će imati silne sponzore i neograničen budžet za kupovinu igrača (uprkos dugovima), a nekome će sponzori volšebno nestajati i odlaziti.

  Ali, u strogo takmičarskom i sportskom smislu, plus.

Veći prihod klubova: plus 

  U skladu sa povećanim interesovanjem publike i prihod bi bio veći, bar od prodatih ulaznica i TV prava. Za verovati je, ako bi se takva liga uspostavila, da bi određeni novac dolazio i od TV prava i sponzora. Ipak, ne treba preuveličavati ovaj faktor jer ekonomska situacija ne ide u prilog mitu o ,,masi sponzora koji jedva čekaju da pomognu regionalnu ligu". Naprotiv, svedoci smo kako se finansijski urušavaju giganti koji ekonomski drmaju ovim prostorima (,,slučaj Agrokor") ili se ljuljaju oni koji su navodno, ,,motor razvoja" (štrajk u ,,FIAT-u"). Ipak, bar u kratkoročnom periodu, ovde bi se mogao upisati plus.


  To bi bile prednosti eventualne regionalne lige. Hajde da vidimo i onu drugu stranu, i ubeležimo sve nedostatke te lige...

Dinamo - Partizan, foto: ,,Tempo"

  Usklađenost i zeleno svetlo od UEFA: minus

  Jedan od najvećih minusa. Stalno se po srpskim medijima piše kako ta regionalna liga ima ,,zeleno svetlo od UEFA" (naročito od novog predsednika, Slovenca Čeferina), kako je potrebno ,,samo" da se savezi dogovore a onda će UEFA lako da reguliše ostale tehnikalije, i slično. Naravno, pitanja kako bi se u postojeće kalendare takmičenja uklopila ta liga, kako bi se ona odrazila na državna prvenstva, da li bi iz te lige postojala prohodnost u evropske kupove...o tome medijski zagovornici te ideje regionalne lige glasno ćute. Daleko je teže organizovati regionalnu ligu u fudbalu, nego Jadransku ligu u košarci, SEHA ligu u rukometu i slične lige. U logističkom smislu, fudbal je neuporediv sa ostalim sportovima. Kao što reče jedan bivši trener Partizana, kratko ali tačno i jezgrovito - ,,u fudbalu je sve veće". Veće ekipe, veće interesovanje, veći bezbedonosni rizici, veći zahtevi oko organizacije, duže i fizički zahtevnije utakmice, duži oporavak posle utakmica...Dalje, ako bi regionalna liga davala prohodnost u evropska takmičenja, onda nacionalne lige na prostoru bivše SFRJ ne bi mogle imati istu prohodnost kao do sada. UEFA bi time srušila ceo svoj sistem, nije logično da se u okviru jednog kontinenta igra i regionalna liga, ali i nacionalna prvenstva, te da i jedni i drugi daju prohodnost u evropska takmičenja pod jurisdikcijom UEFA. S druge strane, ako regionalna liga ne bi prvoplasiranim klubovima davala prohodnost u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, postavlja se pitanje koja je onda svrha igrati je? Radi većeg prihoda, interesovanja medija, koncentracije kvaliteta? Pa sve to imamo u grupnim fazama Lige Evrope ili Lige šampiona, ali treba doći do te faze...i tu leži ključ čitave priče.

 Raspoloženje prema ideji regionalne lige u drugim državama: minus

  Iako se stalno piše o tome (u srpskim medijima) kako je regionalna liga projekat koji svi jedva čekaju, pitanje je, na koje ne postoji odgovor, zašto se onda ta liga nije do sada organizovala za sve ove godine? Iz prostog razloga što podrška njoj uopšte nije na tom nivou kao što se ovde priča. Nije sporno da postoje ljudi iz fudbala u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji pa i Sloveniji, koji su za takvu ligu. U Hrvatskoj stvari stoje drugačije. Čak i oni ljudi koji su pristalice takve lige javno se ne izjašnjavaju jer je pritisak javnosti u Hrvatskoj suviše veliki, kao i animozitet prema idejama bilo kakvog povezivanja koje asocira na Jugoslaviju, pa makar i kroz regionalnu fudbalsku ligu. A svi znamo da regionalna liga bez Hajduka i Dinama nije prava liga.  Uostalom, da li je slučajno da Hajduk i dalje ne igra Turnir prijateljstva koji se već nekoliko godina organizuje u Stanišićima, na nivou mlađih kategorija? Ja uopšte neću ovde da polemišem o politici, niti da pričam kroz nacionalnu prizmu. Činjenica je da su ljudi u Hrvatskoj većinski protiv regionalne lige, samo što to ovde niko ne želi da vidi, a samo mu se kazuje. Tu i tamo, i u hrvatskim medijima se pojavi nekakav tekst o tome kako su se negde u potaji sastali čelnici nacionalnih saveza i dogovorili o regionalnoj ligi, da bi brže-bolje već posle dan ili dva isti ti čelnici demantovali takve navode. Čak i da su se sastali, čak i da puštaju probne balone, vidimo da u Hrvatskoj ti probni baloni regionalne lige nikako da polete. I taj stav treba uvažiti a ne ignorisati.

Gubitak sigurnih mesta u evropskim takmičenjima zarad nesigurnog mesta kroz regionalnu ligu: minus

  Pretpostavimo da bi se regionalna liga  organizovala tako da njen pobednik ima prohodnost u Ligu Evrope, u najmanju ruku, ili možda čak i u Ligu šampiona. U tom slučaju, sigurno je da bi bila smanjena, ako ne i ukinuta prohodnost u Evropu kroz nacionalne šampionate, a postavlja se pitanje i formata i budućnosti nacionalnih šampionata u slučaju regionalne lige. Zašto bi Partizan i Zvezda u Srbiji, ili Dinamo, Hajduk i Rijeka u Hrvatskoj, žrtvovali sigurna mesta u kvalifikacijama za LŠ i LE koja bi ostvarili kroz svoje lige i sa slabijim rivalima, zarad maglovitog mesta u regionalnoj ligi, uz daleko jaču konkurenciju? Zašto bi se bilo ko odricao sadašnje sigurne prohodnosti u evropske kvalifikacije kroz nacionalni šampionat? Zašto Mađari, Česi, Slovaci i Poljaci ne organizuju svoju regionalnu ligu (osim Poljske, svaka od tih zemalja je na nivou Srbije ili Hrvatske prema veličini i broju stanovnika, kao i jačine fudbala)? Pa zato što nisu ludi da žrtvuju svoje nacionalne lige kao nužnu fazu ka plasmanu u evropska takmičenja, ali i zato što shvataju da nikakva regionalna liga nije garant napretka fudbala. Na Poljake, Slovake, Čehe i Mađare ćemo se vratiti kasnije. Dakle, vrlo konkretno i praktično pitanje na koje nijedan zagovornik regionalne lige nema odgovor - šta sa mestima u Evropi? 

Poboljšanje kvaliteta i napredak fudbala kroz mečeve u regionalnoj ligi: minus

  Pitate se zašto minus, ako je gore već upisan plus za povećanu koncentraciju kvaliteta? Da, regionalna liga bi bila iskorak u kvalitetu u odnosu na sadašnje lige, ali to samo po sebi neće doneti napredak klubovima i fudbalu na ovim prostorima. Mi i dalje mislimo da su to oni isti klubovi iz perioda SFRJ. A vidimo da ovih godina Partizan gazi Zrinjski bez problema,  da Sarajevo ispada od totalnih anonimusa u Evropi, da Hajduk tavori čitavu deceniju, o drugima da ne govorimo. Zaboravljamo da se u Bosni igra jedna od najkorumpiranijih liga, prema kojima je srpska Superliga suvo zlato, i sad će klubovi iz te i takve lige da donesu ne znam kakav napredak kroz regionalnu ligu?  U određenom stepenu bi se svakako poboljšao kvalitet ekipa kroz regionalnu ligu, u smislu navikavanja na nešto jače rivale i neugodna gostovanja, ali i dalje bi postojao prag preko kojeg se ne bi moglo napred, bez sistemskih promena. Na primer, KK Partizan je suvereno vladao Jadranskom ligom i osvajao je šest puta pa vidimo gde je danas. Ne, nije za to kriva Jadranska liga, već je to dokaz da ta liga, kao ni potencijalna regionalna liga u fudbalu nisu čarobni štapić koji rešava sve probleme. Ostaju i dalje sistemski problemi i oni su ključ cele priče: nedefinisan svojinski status klubova, problemi u finansiranju, nenormalni dugovi klubova za koje niko nikada nije odgovarao, nekompetentne uprave klubova (sposobne ponajviše za transfer politiku i bezglavu rasprodaju igrača), ljudi zalutali na pozicije klupskih čelnika, preglomazna liga u kojoj se rasipa i ono malo kvaliteta uz pogrešan sistem takmičenja, stadioni i infrastruktura u raspadu i bez jasnih naznaka kad će biti dovedeni u red.

Partizan - Olimpija, foto: ,,Tempo"

I malo duži zaključak...

  Zbog svega navedenog mislim da je priča o regionalnoj ligi nametnuma dilema ,,za i protiv" i jedna velika alibi priča. Alibi za sve nesposobne ljude u fudbalu i oko fudbala, koji sopstvenu nesposobnost pravdaju nekakvom nepostojećom regionalnom ligom, jer ,,eto da je nje, sve bi bilo bolje", ,,nismo krivi što smo ispali iz Evrope, kako da ne ispadnemo kad ne postoji jako takmičenje poput regionalne lige", i tako dalje. Regionalna liga je zaista sjajan alibi, kao priča o privrednom rastu i boljem životu, samo treba da se strpimo još malo, i onda će doći privredni rast (ili regionalna liga) i sve će biti bolje. Taj alibi je ujedno i opravdanje da se ne radi ništa, ni na polju sistemskih rešenja u sportu, niti u klubovima. Najlakše je posegnuti za tom pričom, ali sposobni ljudi valjda treba da se organizju u okvirima koji postoje i da unutar njih smisle načine za napredak, a ne da se višedecenijska žabokrečina u fudbalu i nespremnost na bilo kakve promene pravda nepostojanjem nekakvog imaginarnog projekta. Na stranu što je najveća prepreka organizaciji regionalne lige činjenica da je totalno nerealna - iz organizacionih i istorijskih (međunacionalnih) razloga, što domaći mediji autistično zanemaruju već godinama.

  Regionalna fudbalska liga je kao solidan polovni automobil koji će neko pokloniti čoveku sa mizernim primanjima od 200 evra mesečno. Za neko kraće vreme on će poboljšati svoj život, brže dolaziti na posao, bolje organizovati život svoj i svoje porodice. Problemi nastaju kada treba da se auto popravi, da se krene na neki dalji put, da se redovno sipa gorivo, i onda on shvati da njegov problem nije u posedovanju ili neposedovanju automobila, već u odsustvu sistemskih rešenja koja bi mu omogućila veća primanja, a onda će on lako da odluči kako bolje da organizuje svoj život.

  Postoji još jedan mit koji se ponavlja od zagovornika regionalne lige: ,,nema Evrope bez jakog takmičenja". Primeri klubova poput BATE Borisov, Ludogoreca, Rozenborga, Apoela, u startu demantuju tu tvrdnju. Nijedna od tih liga ne može se podičiti kvalitetom, ali su navedeni klubovi uspevali da igraju u grupnim fazama Lige šampiona. I niko od njih ne igra regionalnu ligu. Ljudi su, jednostavno, uložili novac, odradili dobar skauting pojačanja, angažovali dobre fudbalere, ojačali klubove na svim nivoima i kao posledica toga je došao rezultat. Uradili su maksimalno u okviru svojih mogućnosti. Što se tiče već pomenutih Čeha, Slovaka, Poljaka i Mađara, oni su pravi recept kako se ide napred, a bez regionalne lige. Sve ove zemlje (osim Poljske) su slične Srbiji po fudbalskom kvalitetu i broju stanovnika, ali uradili su neka sistemska rešenja u fudbalu, licenciranje klubova je kod njih ozbiljna stvar, infrastruktura fenomenalna, lige dovedene u red (posebno u Poljskoj).

  U vezi s tim, da li ste primetili kako u vreme dok je Partizan igrao grupnu fazu Lige šampiona ili Lige Evrope, dok je izbacivao Njukasl, Steauu i Anderleht, niko ni u ludilu nije pominjao regionalnu ligu? Međutim, čim se krene sa slabijim rezultatima, čim se srpskom fudbalu dese razni Šamroci, Kairati i slični, krenu priče o tome kako je jedino regionalna liga čudotvorno rešenje naših problema. A upravo su plasmani Partizana u grupne faze Lige šampiona i Lige Evrope najubedljivije dokazali da regionalna liga nije krunsko pitanje oporavka domaćeg fudbala. Onda kada se uloži novac, kada se pametno radi, kada postoji strategija, kada se dovedu dobra pojačanja umesto sulude rasprodaje - onda rezultat neminovno usledi. Partizanova dominacija u ,,večitom derbiju" u poslednjoj deceniji ide u prilog tome - čim smo počeli da dovodimo bolje i kvalitetnije igrače (strance, pre svega), usledile su i pobede u serijama.

  Sve ono za čim kukamo i za šta verujemo da bi nam donela regionalna liga (veći kvalitet, veći prihodi, interesovanje publike i medija, korektnije suđenje, nepostojanje monopola u domaćoj ligi) - sve to već imamo kroz evropska takmičenja. Nije potrebno tražiti hleba preko pogače, samo je potrebno organizovati se i uspostaviti red unutar klubova. Zašto bi neko kukao za utakmicama protiv Rijeke, Maribora, Zrinjskog i Budućnosti, ako možeš da ih sretneš i savladaš u nekom evropskom takmičenju, a to je Partizan i činio svih ovih sezona, baš protiv navedenih rivala? Zašto bi kukao za Dinamom, Hajdukom i Rijekom, ako možeš da igraš sa isto tako jakim ili i jačim rivalima u kvalifikacijama? Hoćemo jake mečeve? Pa imamo ih sve ove godine, suvišno je nabrajati sve rivale sa kojima smo se sastajali, od Helsinkija, Steaue, Genka i Žiline, do Arsenala, Totenhema, Anderlehta i Intera.

  Zato smatram da je regionalna liga alibi priča i nametnuta dilema. I ovo nije tekst za i protiv regionalne lige, ovo razmišljanje uopšte nije na tim frekvencijama krajnosti, biti za i biti protiv nečega. Problem našeg fudbala je nedostatak sistemskih rešenja i sređivanje stanja od vrha do dna. Ako se to ikada desi, onda će najmanji problem biti odluka da li postoji interes da se igra nekakva regionalna liga. Prvi bih bio za takvu ligu, ali samo ako bi ona imala pravi smisao i cilj. I, naravno, da ta odluka o regionalnoj ligi bude rezultat racionalnih analiza, a ne kvazi-nostalgičnih naklapanja i prodavanja magle naših medija, u odsustvu hrabrosti da se ukaže na sistemske probleme domaćeg fudbala i društva.

  Valjda im je lakše da tugaljivo prizivaju regionalnu ligu iako je ona druga (najbitnija) strana neće, sa poniznošću novinara estradnih rubrika koji po hiljaditi put pitaju splitskog kantautora: ,,Olivere, kad ćete nam doći u Beograd?"  

  Godine prolaze, a ni Olivera, ni regionalne lige, ni privrednog rasta. Oprosti nam, Pape.

  I da, ne pišem ovo sa nacionalističkih pozicija. Ne delim ljude po naciji i veri. I meni nedostaje, u fudbalskom smislu, ona stara Prva savezna liga. Iskreno cenim sve značajne ex-Yu klubove i njihov uticaj na domaći fudbal, često posećujem njihove stranice, pratim njihove rezultate. Često i ja poželim da nam subotom umesto Bačke gostuje onaj Velež, ili makar uvek neugodna Rijeka umesto Lučana. O Hajduku, Dinamu ili sarajevskim rivalima da i ne govorim. Ali to nije razlog da žmurim na sve ono to se dogodilo oko nas u poslednjih četvrt veka, kako u društvu, tako i u fudbalu.

P.S. Dok sam završavao ovaj tekst, Rijeka i Vardar su došli na korak od toga da eliminišu Salcburg i Kopenhagen. Možda i ne uspeju, ali su pokazali da su sasvim ravnopravni. Bez ikakve regionalne lige.