Aug 5, 2017

Momci iz Brazila

   Odlazak Leonarda iz Partizana otvorio je zanimljivu debatu o tome ko je najbolji stranac u istoriji našeg kluba. Kriterijumi su raznovrsni - doprinos osvajanju trofeja, kvalitet nastupa na najvažnijim utakmicama, golovi, borbenost i odnos prema klubu, itd. - a utisci duboko lični. Ono što je nepobitna činjenica (a ovaj blog se bavi isključivo činjenicama) je da je dres prvotimca FK Partizan na zvaničnim utakmicama u prethodnih 10 godina nosilo ukupno 10 fudbalera iz Brazila. Ovo je priča o njima...



Top or Flop?

  Dolazak prvih Brazilaca u Humsku poklopio se sa direktorskim mandatom Ivana Tomića. Tomić je shvatio da za pristupačnu nadgradnju talenta iz Partizanove škola, rešenja mora da traži i na nekim većim, za srpske klubove, dalekim tržištima fudbalera.

  Prvi Brazilac, koji je ugovor sa Partizanom potpisao 15. juna 2007.godine, bio je zadnji vezni fudbaler Juca, tj. Žuka (Žulijano Roberto Antonelo).  Na predstavljanju je obećao da će sve učiniti za Partizan” i nije nas izneverio.  U srca navijača je zbog fanatične borbenosti ušao veoma brzo, a mesto u srcima je zacementirao u proleće 2008. godine kada je uprkos lomu podlaktice insistirao da igra 133. Večiti derbi (i naravno postigao gol za 1-1).  Partizanov Bombardiero je crno-beli dres sa brojem 8 nosio dve divne godine i u tom periodu igrao najbolji fudbal u karijeri (ukupno 53 nastupa i 8 golova).  Njegov status kod navijača apsolutno nije pomutio ni kontroverzan odlazak u La Korunju (šuškalo se o simuliranju neke povrede, kako bi se aktivirala klauzula za odlazak bez obeštećenja).  


  Ivan Tomić je u konsultacijama sa Miroslavom Đukićem u klub doveo tri fantastična stranca, koji su pomogli uspostavljanje Partizanove fudbalske dominacije.  O Moreiri, Dijari i Žuki se sa divljenjem priča i deset godina kasnije.  Gotovo uopšte se ne priča o jedinom promašaju iz tog, junskog prelaznog roka 2007. godine.  Vitor Ugo (Vitor Hugo Manique de Jesus) je visoki napadač, koji je poput slavnog trojca dobio majicu sa ličnim brendingom, ali nikada nije opravdao očekivanja.  Štaviše, na terenu nije izgledao kao neko ko je pre dolaska u Evropu uopšte igrao fudbal.  Ugo je u  Partizan doveden nakon što je na prijateljskoj utakmici sa Fortunom iz Kelna bio dvostruki strelac, o čemu postoje vrlo oskudni pisani tragovi.  Napustio nas je posle samo 6 meseci i 4 ubeležena zvanična nastupa, bez postignutog gola.  Posle Partizana je za 6 godina promenio osam klubova i nijednom se nije upisao u strelce.  Ugo je jedan od najlošijih fudbalera koje sam gledao u dresu Partizana i jedini za koga sam čuo da je nastupao u fudbalskim ligama Bahreina i Omana.


  Cleo (Cordova Cleverson Gabriel) je Brazilac koji je u Partizanu, makar statistički, ostavio najdublji trag.  63 zvanične utakmice, 40 golova, titula najboljeg klupskog strelca u takmičenjima u organizaciji UEFA.  11 golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, 2 gola Arsenalu u grupnoj fazi LŠ, 2 gola u Ligi Evrope, i sve to za samo godinu i po dana “službe”.  Igrač ne preterano brz, ali izuzetno inteligentan i lucidan (makazice protiv Rila!).  U sezoni 2010-11 je u kvalifikacijama za Ligu šampiona golove postizao od šale, i kod kuće i na strani, od Helsinkija do Brisela, i objektivno limitiranu ekipu na mala vrata ugurao u Ligu šampiona.  Ostaje utisak da je posle Partizana i transfera u Gvangžou Evergrande (obeštećenje  4,5m) mogao da napravi bolju internacionalnu karijeru.  Govorilo se više puta i o njegovom povratku u Humsku, međutim...   

  Cleo je izvanredna ilustracija priče o strancima koji u Humskoj nose ekipu i prave razliku, te kontrasta u odnosu na najbliži komšiluk.  Gromoglasno medijski najavljivani, često ozbiljno pedigrirani Brazilci, posle masno plaćenih turističkih boravaka u komšiluku najčešće tonu u zaborav (Fabio, Eli Tadeu, Ailton, Žozezli Silva, Džef Silva, Edgar, Pašeko, Mazenga, Savio, ... Edson, te aktuelni primer Rikardinjo).  Cleo, koga su komšije isprobavale i mogle da dovedu za relativno male pare, na kraju je bez plaćene kirije došao u Partizan i pretvorio se u gol-mašinu.


  Washington (Roberto Marianno Silva) je još jedna od Tomićevih retkih zabluda.  Doveden je u Partizan iz Makedonije Đorče Petrov, nakon statističke veoma zanimljive polusezone u ligi južnih komšija (15 nastupa, 9 golova).  Nikome nije delovalo čudno to što 8 meseci ranije nije prošao probu u Javoru.  Pripišimo to velikoj želji da Partizan dobije atraktivnog napadača.  Majstor kapoere, “Glavni grad”, sa svojih 202 cm delovao je nezgrapno i kao da sam sebe može da povredi tokom komičnih i tako retkih proslavljanja golova.  Za Partizan je odigrao 22 zvanične utakmice i postigao 5 golova.  Unucima će moći da se pohvali da se upisao u strelce i protiv Klub Briža u Ligi Evrope (5.11.2009.), kao i da je ubeležio dve asistencije na Večitim derbijima.  Partizan je želeo da ga se reši zbog, za naše standarde, visokih primanja (govorilo se o oko 180 hiljada evra po sezoni).  Igrao je u Čačku i Iraku, a zatim napustio fudbal.  Jedan naš drugar je nedavno na Facebooku primetio Vašingtonove fotografije iz nekakve brazilske večernje škole, kao i sa nekih izbora gde je Vašington bio član komisije!  Neka mu je sa srećom, šta god da su mu budući životni planovi!  




  Eduardo Pacheco došao kao jedno od najskupljih pojačanja u istoriji kluba, igrač od koga se očekivalo da zameni Tejga i predvodi Partizan do još jedne upečatljive sezone u Evropi.  Kasnije se spekulisalo da je Partizan bio žrtva menadžera, ali na primeru Edua se najbolje vidi koliko su važni skauting uživo i prethodna adaptacija južnoameričkih fudbalera na život i “rad” u Evropi.  U dresu Partizana Eduardo je odigrao 25 utakmica i postigao samo 5 golova – uključujući i gol na evropskom debiju protiv Škendije i jedan prelep lob u Lučanima.  Posle teže povrede kolena, Partizan ga je vratio u Sao Kaetano kako bi uštedeo deo značajnog obeštećenja (1,2 m EUR).  Eduardo se zbog hroničnih problema sa kolenima penzionisao sa nepunih 28 godina i Partizan mu je ostao zenit profesionalne karijere.

Anderson Markeš došao je u Partizan nekoliko nedelja posle bivšeg saigrača (i drugara) Eduarda, uz plaćeno obeštećenje od oko 300,000 evra.  Potpisao je trogodišnji ugovor i od njega se očekivalo da ojača Partizanovu odbranu na putu ka Ligi šampiona.  Od sportskog direktora Krstajića se pak očekivalo da zna da prepozna kvalitetnog štopera. Posle svega nekoliko odrađenih treninga Anderson je prijavio tešku povredu zadnje lože (u klubu su nagađali da je u Beograd doputovao povređen) i na zvanični debi u crno-belom dresu je praktično čekao 100 dana. Na svojoj prvoj prvenstvenoj (ukupno drugoj) utakmici protiv Radničkog iz Kragujevca (3-0. 3.12.2011.) postigao je gol, ali se ubrzo ponovo povredio i više se nije vraćao na teren.  Partizan mu ostaje jedina ekskurzija van nižerazrednih brazilskih fudbalskih terena.

  Lažni Leo (u pasošu Eliomar Correia Silva) je jedan od nezaboravnih transfer promašaja Ljubiše Tumbakovića, koji ga je čak častio i Partizanovom desetkom.  Brazilac je za 3 godine odigrao samo 7 utakmica za naš prvi tim, iz kojih, ni uz najveći napor, ne umem da izdvojim nijedan jedini upečatljiv momenat.  Eliomar se za 3 godine koliko je bio pod ugovorom uglavnom potucao po pozajmicama u inostranstvu (Kečkemet, Pierikos, Larisa) i na kraju se vratio u matični Javor iz Ivanjice, čiji dres nosi i danas.

  Utisak o sumnjivim štoperima iz Brazila 3 godine posle Andersona kompletirao je Fabricio Dornelaš.  Još jedan momak sa dobrim menadžerom, lošom zadnjom ložom, skromnim znanjem bilo kog jezika osim portugalskog i bez relevantnog internacionalnog iskustva. Urbana legenda kaže da je informacija o njegovoj plati (200.000 EUR) izazvala mini-pobunu u svlačionici. U Partizan je doveden na pozajmicu u sezoni u kojoj smo napali Ligu šampiona bez levog beka i kvalitetnog napadača. 

Fabrisio je odigrao ukupno 22 zvanične utakmice za Partizan, od čega čak 9 u Evropi!  Pamte se njegov (poluslučajni) gol u Nemačkoj, kao i antologijski, zaumni galop ka golu Augzburga, što je otvorilo rupčagu u odbrani i pomoglo Bobadilji da nas izbaci iz Evrope u poslednjim sekundama utakmice.  Primećujemo da je Fabrisiov menadžer i posle Partizana uspevao da udomi svog klijenta u inostranstvu, uključujući i odličan ugovor u Astri Đurđu, sa kojom je Brazilac ponovo igrao u Ligi Evrope, i čak eliminisao West Ham.  Glasine kažu da su Rumuni doveli Fabrisija posle odgledanog video materijala... na kome je u glavnoj ulozi bio Gregor Balažic.

  Dolazimo do aktuelnog sastava Partizana i brata Evertona (Everton Luiz Guimaraes Bilher), koga su Ivica Iliev i proviđenje iskopali negde na švajcarskim fudbalskim terenima za svega 350,000 evra. Odmah da kažem - ako imam pravo na lični utisak, voleo bih u svakom timu Partizana po jednog Evertona. Najavljivan je kao Juca sa lošijim šutem (što je Kahriman na 151. Derbiju mogao lično da proveri), zadnji vezni sa teutonskom radnom etikom, i ovaj stranac je vrlo brzo postao omiljen kod najšireg kruga Partizanovaca. Igrač koji je, po svim objektivnim kriterijumima nezaobilazan član najbolje postave domaće lige, i prava duša Partizanovog tima.


  Jubilarni deseti Partizanov Brazilac i indirektan povod za nastanak ovog teksta je Leonardo (Lijunardo) da Silva Souza.  Ne mogu da se setim igrača koji je za kraće vreme (pre neki dan je sastavio tek godinu dana u Srbiji) napravio veći rusvaj.  O njegovoj kompleksnoj ličnosti i nezaobilaznom Instagramu možemo naširoko, ali ako se držimo suvih činjenica: momak iz Andire je u Partizan došao za džabe (pod velikom sumnjom i uz podsmehe koje je delio sa Ivicom Ilievom), odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste Duple krune, izmišljao golove (i bodove) kada je bilo najpotrebnije, sa Urošem Đurđević poobarao silne klupske i nacionalne rekorde (27 golova na 41 utakmici), prvi posle Dragana Mancea u jednom prvenstvenom ,,večitom derbiju" postigao dva gola, 6 puta savladao protivničke golmane iz slobodnih udaraca, meteorski podigao sebi ugled i posle samo 365 dana došao na prag višemilionskog transfera. 


 Bilo je još Brazilaca koji su trenirali sa crno-belima, ali je legendarnu “probu” prošao samo odavno zaboravljeni Alex dos Santos.  Ovaj talentovani napadač iz mladog tima Gremia je ubeležio 2 nastupa na prijateljskim utakmicama Partizana.  Zatim je odigrao jednu sezonu za Teleoptik, postigao 2 gola u Prvoj ligi Srbije, i posle odlaska iz Beograda imao osrednju karijeru u više rumunskih prvoligaša.  U Teleoptiku su u periodu 2008-2010 boravila još tri ,,pripravnika iz Brazila” -  gospoda Jefferson Madeira, Washington Santana i Elton Martins (pozajmljen iz mladog tima Korintijansa), ali su ukupno odigrali samo jednu utakmicu za Partizanovu filijalu.

  Autor teksta: Dušan Mihajilović 

  Foto: partizan.rs, Miroslav Todorović, Hotsport

No comments: