Sep 16, 2017

Lični stav: srpski mediji - vaše pravo da saznate da je Partizan strano telo

  Nikada nije postojala namera da se na blogu bavimo i ovim temama, ali sraman tretman Partizana u medijima, koji traje već decenijama a svoju kulminaciju doživljava u poslednje vreme, prosto priziva ovakav tekst. Ako pojedini samozvani "medijski poslenici" brutalno zloupotrebljavaju profesiju i mogućnost da njihove opservacije čitaju hiljade ljudi, ako godinama i decenijama nekažnjeno truju medijski prostor, obmanjuju javnost, šire netrpeljivost i mržnju prema Partizanu, i sve to kao navijači rivalskog kluba perfidno maskirani u "novinare", onda je najmanje što možemo da učinimo kao navijači, da ostavimo trag o tome.

  



  Ovosezonske utakmice u evropskim fudbalskim takmičenjima su samo prelile čašu gneva, koja se već dugo puni. Barjak pristrasnosti i selektivnog izveštavanja je preuzeo RTS. Drugi put uzastopno, navijači Partizana ostali su lišeni mogućnosti da prate prenos svog kluba sa evropskog gostovanja.  Inače, RTS ima pravo prvog izbora direktnog prenosa, kako su i sami naveli na svom sajtu! Ipak, oni su odabrali da prenose utakmicu Crvena zvezda - BATE, pa smo utakmicu Jang Bojs - Partizan bezuspešno tražili po internet linkovima. Jer, nemamo svi TV Arenu.

  Priznajem da mi ta logika nije jasna. Ako se već jedna od utakmica naša dva najveća kluba igra u Beogradu (ovog puta Crvene zvezda - BATE), navijači tog kluba već imaju priliku da posmatraju meč i bez tv prenosa. Logično bi bilo da se onda gledaocima ponudi prenos onog našeg predstavnika koji igra u gostima. Logično, ali u nekoj normalnoj zemlji.

  Dalje, RTS u svom saopštenju na sopstvenom sajtu od 13. septembra 2017. iznosi sledeće:


U želji da omogućimo gledaocima da oba meča domaćih timova prate uživo na programu Radio-televizije Srbije, obratili smo se Uefi, tražeći da sa TV Arenom uzajamno razmenimo signal, te da dve televizije istovremeno emituju obe utakmice.
Odgovor Uefe je bio da se neće protiviti takvom rešenju, ukoliko se RTS i TV Arena dogovore o saradnji.
Od narednog kola RTS će, zahvaljujući razumevanju TV Arene, prenositi sve utakmice i Partizana i Crvene zvezde.

  Zanimljivo je da RTS i TV Arena nisu uspeli da se dogovore za meč odigran u četvrtak, iako su obe televizije, praktično, pod državnom kapom. RTS je javni servis, dok je vlasnik TV Arene Telekom Srbija! Da li je nečiji hir da se utakmica Partizana ne prenosi, možemo samo da nagađamo.

  Da u RTS-u imaju minimum takta i sluha, znali bi sledeće: da i delima moraju da opravdaju ulogu javnog servisa; da su televizija svih građana; da moraju da imaju isti tretman prema svima; da gledaoce (u ovom slučaju navijače Partizana) zaista ne zanimaju njihova opravdanja o nedostatku dogovora sa Arenom ili priče o TV pravima. Oni su medijski javni servis, mi ih plaćamo iz svojih džepova i njihovo je da obezbede prenos. A ne da nam prave famu oko prenosa, kao da treba da prenose sletanje na Mesec, a ne običan fudbalski meč.

  Ostaćemo još malo kod RTS-a. Dakle, bode oči to što Partizan na kanalima ove kuće nismo mogli da gledamo ni na gostovanju protiv Videotona, niti sada u Bernu protiv Jang Bojsa, ni u revanš utakmici kvalifikacija za Ligu šampiona, protiv Budućnosti u Podgorici.. Gle čuda, Crvenu zvezdu su prenosili direktno na gostovanju u dalekom Kazahstanu, zatim u Pragu protiv Sparte, pa u Krasnodaru. I ne samo to, prilikom odigravanja mečeva Zvezde protiv ovih rivala u Beogradu, RTS je u dva navrata pomerao termin svoje udarne i najgledanije emisije, centralnog Dnevnika u 19:30, što se dešava u izuzetno retkim slučajevima, kao što su finala svetskih prvenstava ili borba neke od naših nacionalnih selekcija za medalju. Time su i utakmice Crvene zvezde podignute na nivo događaja od nacionalnog značaja.

  U skladu s tim bila je i nenormalna histerija sa frekvencija RTS posle izborenog plasmana Zvezde u Ligu Evrope. Istog onog takmičenja koje Partizan igra već osmi put od 2004. godine. Ali, šta mi znamo, valjda RTS bolje od nas zna da je vrednije nečije prvo učešće posle deset godina, nego Partizanovo šesto u istom periodu.


  Kap koja je prelila čašu žuči u odnosu RTS-a prema Partizanu je kratak video-izveštaj na internet sajtu RTS-a posle utakmice Jang Bojs - Partizan. Utakmica je, znamo, završena 1-1, a u tom "izveštaju" od oko 50 sekundi, pod nazivom "Najzanimljiviji detalji sa meča Jang Bojs - Partizan", prikazan je samo gol švajcarske ekipe! Sve i da se video naziva "Neki detalji sa meča Jang Bojs - Partizan" bilo bi krajnje neprofesionalno u tih 50 sekundi "spakovati" samo gol jedne ekipe, a naročito one inostrane. Partizan za RTS ne postoji, gol Partizana nije, po njima, ni postignut, Partizan kao klub uopšte nije vredan značaja. To je poruka koju smo dobili preko ovog "izveštaja". Da u toj zaparloženoj medijskoj bašti ima trunke odgovornosti, ljudi koji uređuju sajt isto veče bili bi smenjeni sa položaja.

  Druga poruka koju smo dobili je ta, da su navijači Partizana populacija prema kojoj RTS ne oseća apsolutno nikakvu obavezu. Čak ni minimalno poštovanje, iako im i navijači Partizana pune budžet, redovnim mesečnim uplatama kroz račun za struju, preko stavke "taksa za medijski javni servis". I manjinske nacionalne zajednice, i ljudi oštećenog sluha i vida imaju, s pravom, i svoje emisije na RTS-u i to je za svaku pohvalu. Navijači Partizana su, pak, tretirani kao nepoželjna manjina, a RTS će svojim ignorisanjem njihovog kluba učiniti da se osećaju kao da su bez sluha i vida. Partizana nema na kanalima RTS-a, ne čuje se, Partizan nije postigao gol, lažu, izgleda i Lajvskor i Sokerstend. 

  Ništa čudno. Odavno RTS nije medijski javni servis, već samo oruđe za manipulaciju. Lično, smatram da su RTS 2 i RTS 3  sjajni kanali, i da upravo imaju onu edukativnu funkciju kakvu i treba da ima medijski javni servis. Sjajni dokumentarci, naučni program, kvalitetni filmovi, koncerti, putopisi...sve ono što može da obogati duh. Za to vreme, RTS 1 je pravi antipod, najgori vašar populizma i podilaženje najnižim ukusima ove jadne i sluđene nacije. Tri-četiri serije se decenijama besomučno vrte u krug, bizarni Sinovi Dragani i Žike Šarenice su udarna lica, a čak su i "Slagalicu", oazu normalnosti na prvom kanalu, uspeli da provuku kroz blato udvorištva i slugeranjstva vlastima, sramnim pitanjem "U kom sportu se proslavio Slaviša Kokeza"? Priznajem da nisam znao odgovor, a da li ga je znao neko od gledalaca, ili živopisni Đuro iz Modriče, nije mi poznato. Od tada, ta emisija ne postoji za mene, pa makar je vodile tri Kristine Radenković ili Nataše Nešković. Što se tiče "Beogradske hronike", umrla je onog časa kad je gospodin GraCki menadžer postao redovniji od tandema voditeljki, Slađe i Rade.




  Ovakav odnos nacionalne televizijske kuće prema Partizanu nije novost. Snimci triju Partizanovih pobeda nad Zvezdom u periodu 1977. do kraja 1978. volšebno su nestali, dok se tone Zvezdinog materijala iz istog perioda odavno nalaze na internetu. Partizanovu utakmicu protiv Kvins Park Rendžersa iz 1984. snimala je jedna kamera, dok je antologijski meč Seltika i Partizana iz septembra 1989. protekao bez kamera nacionalne televizije. Još davnih dana, etar je trovao Milojko Pantić, svojom neskrivenom navijačkom pripadnošću. Nikad neću zaboraviti derbi iz septembra 1989, kada je zloglasni sudija Blagoje Šipka izvršio jednu od dve najveće fudbalske krađe u istoriji "večitog derbija" (druga je ona iz proleća 2016, u koprodukciji Vlado Glođović - Nemanja Petrović). U snimku sa utakmice, promukli glas vernog "Maderinog" gosta Milojka nas je uveravao da su sve odluke sudije na štetu Partizana bile na mestu, vređajući nam elementarnu inteligenciju. Isti onaj Milojko koji bez ikakvih problema ili krivičnih sankcija seje mržnju, govoreći kako je "Partizan strano telo u Srbiji". Ako to nije govor mržnje, fašizam i poziv na linč i proterivanje dela populacije (onog koje navija za Partizan), onda šta je?



  

  Idemo dalje. Kao što je RTS bukvalno zanemario činjenicu da je Partizan postigao gol u Bernu i odigrao nerešeno, obmanjujući gledaoce i stvarajući lažnu informaciju, tako je ista ova kuća u centralnom Dnevniku, u izveštaju Marije Katić od 13.02.2016. povodom smrti Slobodana Santrača, izbrisala Partizan kao veoma bitan klub u Santračevoj karijeri:

 -  On je jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, najbolji strelac i nekadašnji selektor državnog tima. Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1965. godine za ekipu OFK Beograda, a na Karaburmi je postigao i prvi ligaški gol. Stoti je dao na Koševu protiv ekipe Sarajeva a poslednji, 218. u domaćim takmičenjima postigao je u dresu zemunske Galenike, daleke 1983. godine. Četiri puta je bio najbolji strelac lige i vlasnik je Bronzane kopačke Evrope. U dugoj i plodnoj karijeri odigrao je 1359 utakmica i postigao 1300 golova. Bio je golgeter kakav se rađa jednom u sto godina. Gađao je i levom i desnom nogom, davao je golove glavom i ramenom, sa zemlje i iz vazduha, njemu je bilo svejedno, a golmane je uvek dovodio pred svršeni čin. Svoje bogato iskustvo odneo je u daleku Kinu gde su ga dočekali raširenih ruku i omogućili sve uslove, željni da nauče od najboljeg. U Srbiji, čini se, nikome nije nedostajao. Zato nam je fudbal tu gde jeste.

  Odvojite jedan minut vremena i pogledajte ovaj skandalozni izveštaj, nedostojan novinarske profesije, kao i sećanja na samog Slobodana Santrača (You Tube, kanal RTS-a, video pod nazivom "Sećanje na Slobodana Santrača").

  Bio sam zaprepašćen ovim izveštajem. Tim pre što je Santrač jedan od mojih prvih idola iz detinjstva, čovek koji mi je dao prvi autogram ikada, tada već u dresu Galenike. Bio je za mene naš, Partizanovac, iako mi je bilo jasno da je on pre svega legenda OFK Beograda, ali u Partizanu je proveo uspešne dve i po godine. Ipak, za RTS i Mariju Katić, Santrač, izgleda, nema nikakve veze s Partizanom. Otac Marije Katić je bivši odlični fudbaler Partizana, Ilija. Za nas je to nebitno, ona je novinar RTS-a. Ipak, da li Marija ovakvim izveštajima pokušava nekome da dokaže da nije pristrasna i da se "posipa pepelom" bez ikakvog razloga, pitanje je.

  Marija Katić je u jednom minutu svog izveštaja uspela da pomene i OFK Beograd i Galeniku, kao bivše klubove Santrača, zatim Kinu, pa čak i ekipu Sarajeva kojoj je Sani dao stoti gol. Nigde ni reči o Partizanu, u kojem je Sani odigrao 63 prvenstvene utakmice i dao 29 golova od ukupno 218, o Partizanu sa kojim je Santrač osvojio svoju jedinu titulu državnog prvaka u karijeri, 1977/78! Nigde ni reči o  200. golu Slobodana Santrača, postignutom za Partizan na sarajevskoj Grbavici, 27. avgusta 1978, protiv Željezničara (rezultat 2-2)! Bilo je i pre Santrača ljudi koji su postigli sto golova u prvenstvu, ali je Santrač prvi i jedini koji je postigao preko 200 golova, pa ako neki od jubilarnih golova zaslužuje mesto u sećanju na Santrača, onda je to svakako taj 200. gol. Tadašnji nedeljnik "Tempo" je izveštaju sa te sarajevske utakmice dao naslov "Gol za istoriju fudbala". Apsolutno tačno, ali ne i za RTS, ne i za Mariju Katić. Osim toga, elementarno neznanje Marija Katić pokazuje i time što 218 golova Santrača u domaćem prvenstvu naziva golovima u "domaćim takmičenjima". Gde su onda golovi Santrača u Kupu Jugoslavije?

  Opšti utisak o različitom tretmanu Partizana u odnosu na Zvezdu, čak i kada ta dva kluba postignu iste rezultate, pojačavaju i naslovi u medijima posle prvog kola Lige Evrope. Oba tima su odigrala nerešene mečeve, rezultatom 1-1. Međutim, nije to isto. Jer, znate, "Stojković je spasao Partizan" i "Partizan je izbegao poraz", dok je "Zvezda ispustila pobedu". Izgleda da nismo gledali iste utakmice, verovatno smo svi sanjali da je prečka dva puta spasila upravo Crvenu zvezdu protiv beloruske ekipe.

  Da je omalovažavanje Partizana i njegov tretman u domaćim medijima nešto što je postalo, nažalost, normalno, pokazala je nedavno i TV Pink. Pred meč Partizana i Olimpijakosa, gost ove tv stanice koja je privatna (ali koristi nacionalnu frekvenciju, koja je nacionalno dobro države Srbije i svih njenih građana) bio je Goran Vesić, gradski menadžer. Dobro ga znamo kao jednog od nekada vodećih ljudi u košarkaškom i fudbalskom klubu Crvena zvezda. U pauzi raskopavanja Beograda i radova na grandioznom prosperitetu prestonice, stigao je gospodin menadžer i da kaže koju o utakmici Partizana i Olimpijakosa. I nije sporno za koga navija, njegovo je pravo, svako ima svoj omiljeni klub, pa bio radnik, student, profesor ili političar. Ali nedopustivo je da čovek na javnoj funkciji, kojeg plaćamo svi mi, pa i navijači Partizana, otvoreno kaže da neće navijati za srpski klub protiv strane ekipe. Apsolutno podržavam njegovo pravo da privatno navija i za Skenderbeg protiv Partizana, ali valjda ljudi na javnoj funkciji treba da imaju minimum takta i osećaja za javne nastupe, jer gospodin nije gradski menadžer grada koji se zove Crvena zvezda, već grada Beograda. A institucija tog Beograda nije samo Zvezda, već i Partizan. Mada, naći će se već neki navijač našeg rivala da nam objasni da nas je osnovao Tuđman, u Zagrebu, naravno. Uz misu koju je držao Stepinac, a ko bi drugi?

  Tokom tog gostovanja, dvoje novinara (kako se stiče to zvanje, uopšte?) Pinka su otišli i dalje, jer i Predrag Sarapa i Dea Đurđević su prkosno istakli kako nikada ne mogu da navijaju za Partizan te da će njihovo srce biti uz "bratski Olimpijakos". Pokušavam da zamislim obrnutu situaciju, ali ne uspevam.






  I tako, mogli bismo redom, ima tu materijala koliko god hoćete. Veliki je broj onih koji bestidno zloupotrebljavaju medije sejući svoje navijačke frustracije. Za kraj teksta - jagodica na torti. Primer perfidnosti, malicioznosti i navijačke ostrašćenosti upakovane u, na prvi pogled, miroljubive tekstove. Goran Kovačević, iz čuvene "Politike", navijač na zadatku prerušen u novinara. Dokaz da za huškački i ostrašćen tekst nije potrebno koristiti teške reči - dovoljno je samo par neistina, filovanih umešno postavljenim znacima navoda i dobijate vrhunski spin. Ko li mu je samo uzor...?



  Čovek koji u naslovima ističe "Partizan opet iz penala do pobede", u tekstovima aludira na neke sudijske odluke koje su "pomogle Partizanu" da osvoji titulu u protekloj 2016/17 (?!) ne pominjući pri tom serije sramnih penala za Zvezdu ili golove iz gol-auta, čovek koji uporno omalovažava uspeh Partizana, čudi se zašto je titula toliko draga Partizanovim navijačima, a pobedu Partizana nad Zvezdom u derbiju već u naslovu omalovažava navodnicima - "Pobeda `čista` kao Souza". Duševni bol koji oseća jer titula nije završila na stadionu "Rajko Mitić" toliko je očigledan, da ga ne može pokriti ni tradicija "Politike", pod čijom firmom ovaj "ekspert" objavljuje svoje pamflete:

 - Partizanov fudbalski klub je 27. titulu proslavio noćnom šampionskom paradom kroz Beograd, euforičnije nego ikad, kao da sutra ne postoji. To je i moglo da se očekuje jer je ovog proleća bilo očigledno da je za "crno-bele" pehar prvaka naročito važan, koliko im je stalo do njega pokazivala su između ostalog i sva ona šamaranja i udaranja bez lopte, protivničkih igrača na terenu.   







   Srećom, razvojem modernih tehnologija i komunikacija, prostor za manipulaciju od strane ovakvih nesretnih medijskih pojava znatno je sužen. Baš zato, najmanje što navijači Partizana mogu da urade je da koriste blagodeti interneta i ukazju konstantno na ovakve spinove, manipulacije i falsifikovanja činjenica. Sve dok se medijski javni servis i svi slični mediji ne upristoje, ili dok se ne okanu umobolne ideje da je Partizan u sopstvenoj zemlji strano telo.

  

  
 

 


 
 

2 comments:

Vladan Virijevic said...

Bravo za tekst!
Sjajna retrospektiva šikaniranja šampiona u ovakvoj Srbiji danas.

Nenad Uskokovic said...

Svaka čast, deliti što više!