Oct 15, 2017

Lični stav: Nismo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli

Autor: Dušan Mihajilović

  U sredu, 4.X 2017, Grupa JNA je svom Partizanu za 72. rođendan poklonila novo muzičko izdanje sa navijačkim pesmama. Pod brojem 9 na disku je klasik "Partizan se voli", u novom aranžmanu. Ova obrada italijanske radničke himne Bandiera Rossa, je do Stadiona JNA stigla posredstvom ljubljanskog benda Pankrti. Prvi put se pojavila na evergrin izdanju "Pesme Partizanovog juga" sredinom 80-ih godina, a imala je i svoju popularniju (huligansku) verziju koja se pevala, i još uvek se peva, po stadionima i halama širom bivše države.

  Snimak sa vinila sa bradonjom na omotu otvaraju lirski stihovi koji iz srca gađaju direktno u glavu...Pobeda svaka za nas je radost, svaki naš poraz peče i boli...

  Uskoro je u rime uklopljena i mudrost čika Duška Radovića, Za sve se navija, Partizan se voli, koja do kraja sveta i vremena objašnjava razliku između našeg kluba i svih ostalih klubova.

  Drugu strofu otvara još jedan moćan stih ("Mi smo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli") koji, pak, teži da povuče večitu razliku između nas i svih ostalih navijača.

  A da li je zaista tako?

Partizan - Javor 2-1, 29.7.2017. Foto: Blog Crno-bela nostalgija


  Kada su počeli da me vode na utakmice, bilo je neko baš čudno vreme. Partizan je igrao lep fudbal, ali najčešće nije bio prvi. Štaviše, često se dešavalo da kod kuće smotano gubi bodove i od ekipa kao što su Dinamo iz Vinkovaca, Rijeka ili Čelik iz Zenice. Iz najrazličitijih razloga brukao se i u Evropi. Prvu titulu prvaka (koju smo slavili, pre nego što su nam je oteli) sam čekao šest godina, prvi kup skoro deset, a moj matori 30 i kusur). Prvu prvenstvenu pobedu u komšiluku (i Darka Tešovića) duže od šesnaest. U međuvremenu je večiti rival doživljavao svoje najuspešnije trenutke. Nije uvek lako, ali je lepo...

  Ovo nije priča o mojim sećanjima i ličnim navijačkim doživljajima, ali želim da naglasim da je jed(i)na konstanta koja je pratila sve ove, po Partizan uglavnom teške godine, bila do sumanutosti uporna i postojana Partizanova publika na sve četiri strane stadiona (da, na sever je vojska ulazila besplatno).

  Partizan je u drugoj polovini 80-ih, po svim objektivnim parametrima (prosečna poseta kod kuće, broj navijača na gostovanjima, pa i broj dopisnica dospelih na adresu dnevnog lista Sport, u njihovoj godišnjoj anketi), imao verniju publiku od svih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Oni stihovi iz pesme "Partizan se voli" nisu nastali bez razloga.

  Jedna od prvih stvari koje sam naučio na Stadionu JNA, pored imena naših igrača i pravila fudbala, je aksiom da trener Partizana zna najbolje i da se našem igraču nikada ne zviždi. Nije to nikakva samodestruktivna demagogija, u pitanju je najčistiji mogući navijački stav. A navijaču Partizana je bilo potrebno puno živaca i  slepe vere, da bi nekako preživeo godine o kojima pišem.

  Čak i sumornih 90-ih, kada bi se protiv nekog Napretka na tribinama smrzavalo nas oko 49 (i treslo u bunilu dok "prepoznatljiva igra kratkog pasa" duboko u 80. minutu bezuspešno lomi bunker gostiju), postojala je ludačka, ni u čemu utemeljena vera, da će jednog dana ponovo biti bolje. Postojala je i solidna mentalitetska razlika u odnosu na "lakši izbor" i ono što nazivamo "derbi/evro navijačima".

  Posle predugog uvoda dolazim do poente teksta.

  Više od glupavih skandiranja, preoštrih kazni UEFA i olako pogubljenih bodova kod kuće, ove jeseni me bole i užasavaju zvižduci posle 20. minuta utakmice protiv Budućnosti, bes jer je u Rupi 0-0, kuknjava jer trener u 54. minutu ne uvodi trećeg napadača ili uvrede na račun momka koji, eto, silom prilika, po prvi put u karijeri i zbog povrede saigrača igra na mestu levog beka.

  Situacija je nesnosna na utakmicama koje se na našem stadionu igraju pred većim brojem gledalaca, ali od nedavno primećujem to devijantno ponašanje i na tzv. "malim" utakmicama, na koje, pretpostavljam, dolaze posvećeniji i, uslovno rečeno, "emancipovaniji" navijači Partizana. Društvene mreže i razni portali su samo pojačali pritisak.

  Stvari su se do te mere otele kontroli da sada i neki virtuelni "GoxyGejmer2003", na primer, može mirne duše preko Instagrama ili Tvitera, da direktno poruči napadaču Partizana da je "pička" i "prevara", i da za takav imbecilni postupak nađe podršku, odnosno istomišljenike. GoksijaGejmera je na hiljade i utoliko je podrška onih ljudi koji postoje i van Instagrama, i zaista idu na stadion - važnija.

  Ne razumem šta se desilo. Da li su godine uspeha i serije trofeja uticale na promenu mentaliteta i brisanje granice između pravih i hologramskih navijača? Da li neko zaista veruje da će zvižduci, psvoke i uvrede sa tribina igračima Partizana podići moral i doprineti da igraju bolje i efikasnije? Da li navijamo za klub samo kada je prvi i da li očekujemo da mora uvek da pobeđuje?

  Ovaj naš smotani klub, i posebno ova ekipa, i bez nadrndane, isfrustrirane, preambiciozne i razmažene publike imaju previše problema. Probaj da čuješ i razumeš o čemu peva Grupa JNA. A ako već bezrezervnom podrškom ne želiš da pomogneš momcima koji nose Partizanov dres, bolje ostani kod kuće. Barem do sledeće proslave titule prvaka.

   



 



No comments: