Nov 17, 2018

Od slave do zaborava

  Nedavna poseta ljudi iz zagrebačkog Dinama Beogradu, tačnije obilazak grobova bivših Dinamovih igrača ili igrača poreklom iz Zagreba, koji su sahranjeni u Beogradu, izazvala je pažnju ljubitelja fudbala u regionu, ali i dala povod za ovaj tekst.

  Tom prilikom, Dinamova delegacija obišla je grobna mesta Stjepana Bobeka, Bruna Belina, Zorana Čave Dimitrijevića (Beograđanina i "Partizanovog deteta" koje je igralo i za Dinamo), Florijana Matekala, Zlatka Čajkovskog, kao i legendarnog Dinamovog navijača iz Beograda, Petra Todorovića. Zaista sjajan gest i primer kako se ne zaboravljaju ljudi koji su, makar delićem svoje karijere, bili vezani za jedan klub ili grad, bez obzira na to što su skoro svi navedeni ljudi svoju slavu stekli prvenstveno u beogradskom Partizanu.

  Ovaj tekst je osvrt na to kako bivši sportisti (u ovom slučaju fudbaleri) po završetku karijere brzo padaju u zaborav, kako se o njima, u poznoj životnoj dobi, ne može naći nikakav podatak, kako statistika i nije baš omiljena delatnost u sportu na ovim prostorima i kako se (ne) čuvaju uspomene na bivše asove.


  Zaborav je prirodna stvar. Smenjuju se generacije ljudi pa i sportista, dolaze novi a stari padaju u zaborav. Oni zbog kojih su hiljade navijača dolazile na stadione, za neku novu generaciju biće samo obično i sasvim nepoznato ime i prezime, tek par desetina karaktera u pretraživaču. Da bi se sačuvao trag koje su ljudi ostavili u istoriji fudbala u nekoj sredini, u tu svrhu u svetu postoje almanasi, godišnjaci, prigodne internet stranice. Nažalost, na ovim prostorima prisutan je nemaran odnos prema prošlosti, podaci su veoma šturi ili ih nema, a nije retkost da se neki netačni i neprovereni podaci prenose kao dogma, sa kolena na koleno, iako nemaju veze sa istinom. Retke svetle tačke predstavljaju entuzijasti koji se predano i amaterski, ali vrlo kvalitetno i sistematski, bave fudbalskom istorijom. Takvi pozitivni primeri su Boban Živanović (autor knjiga "Hronika Prve lige 1923-34 / 1935-40" i Nebojša Jakovljević (pokretač sajta "Istorija Ex-Yu fudbala").

  Još daleke 1993. dobio sam na poklon godišnjak Lids Junajteda, ili zvanično, Leeds United Official Yearbook 1993/94. Brošura na preko 100 strana, na kvalitetnom papiru i u koloru, koja je predstavila ekipu poznatog engleskog kluba za tu sezonu, uz osvrt na istoriju. Ono što me je posebno fasciniralo bile su poslednje stranice brošure, sa detaljnim spiskom svih igrača koji su do tog momenta oblačili dres jorkširskih "belih" u takmičarskim utakmicama! Koliko god je to bilo fascinantno za ljubitelje fudbala sa Balkana, toliko je takav godišnjak bio sasvim rutinska i uobičajena stvar za Ostrvo. Engleska posvećenost fudbalu je nešto što ne postoji nigde u svetu, često je nemoguće meriti se s njima, ali bar se mogu slediti dobri primeri iz njihove sredine. A ovakav godišnjak je izuzetan primer. Naročito zbog toga što su ovakve stvari za Britance bile sasvim uobičajene i pre pojave interneta, koji je poprilično olakšao sve poslove vezane za fudbalsku statistiku.


  Važan korak u tom smeru napravio je FK Partizan, odnosno njegova internet ekipa, još pre petnaestak godina, kada je na zvanični internet sajt postavljen spisak svih igrača koji su nastupali za prvi tim Partizana. Spisak se redovno ažurira, trenutno broji 1321 ime, i uprkos svim gramatičkim i logičkim greškama, predstavlja dragocenu bazu. 

  .Odličan primer kako se to radi na nacionalnom nivou dali su komšije Hrvati, još 2004. godine, sa internet stranicom Nogometni leksikon. To je poduhvat Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža". Kod nas u Srbiji, takav primer ne postoji. Preostaje Vikipedija, ali ona često i nije baš pouzdan izvor informacija. Šta se dešava kada hoćete da saznate pravo ime nekog igrača ili bilo kakav podatak o njemu, a da on nije bio reprezentativac, ili još gore, da je bio samo puki epizodista i u klupskoj konkurenciji?

  Pre oko dve godine radili smo Partizanovu istorijsku svesku broj 4, ili kako ga zovemo, PFC Historical. Tema je bila prva generacija Partizana i prva "dupla kruna", iz sezone 1946/47. Pravi izazov je bio pronaći podatke za neke tadašnje igrače, koji su do danas ostali nepoznati široj fudbalskoj javnosti. Tom prilikom smo saznali da je igrač s prezimenom Šutevski (jedan prvenstveni meč 1946/47, protiv Kvarnera) u Partizanovim podacima pogrešno zaveden kao Šepe - čovek se zvao Branko. Internet je moćna alatka, pa smo uz pomoć voditelja sa jedne od beogradskih radio stanica, čije poreklo vuče ka rodnom kraju Šutevskog, skoro rekonstruisali životni put do tada totalno anonimnog fudbalera. Potonjim kontaktom sa školom u kojoj je Šutevski radio, kao i uz pomoć našeg navijača iz Kumanova, došli smo i do podataka o godini rođenja i smrti.

  Za Stevana Jakuša je bilo nešto lakše - radi se o igraču koji je pored Partizana igrao i za Mačvu i Vojvodinu, ali je godina njegove smrti ostala nepoznanica, upravo zbog nepostojanja publikacija ili internet sajtova posvećenih istoriji i statistici fudbala na ovim prostorima. Ali, pretragom internet sajta novosadskog pogrebnog preduzeća, "iskopali" smo i taj podatak. Radeći na broju pet, podatak o godini smrti bivšeg igrača Partizana Stevana Vorgića (nastupao za Partizan 1951.) doznali smo od njegove ćerke, posle internet pretrage i ličnog kontakta preko društvenih mreža. Parola - snađi se.

  Važan korak u ažuriranju mesta i datuma rođenja bivših Partizanovih fudbalera napravio je Milovan Joličić, autor izuzetne knjige enciklopedijskog karaktera, "Partizan 1945-2017", koju smo popularno nazvali "Partizanika". Nije se libio da lično kontaktira desetine Partizanovih fudbalera kako bi saznao njihove generalije, pa je njegova knjiga sjajna polazna osnova za buduće generacije partizanovaca koji će se zanimati statistikom našeg kluba..

  A kada dođe do tužnog trenutka da neko od bivših a manje poznatih članova Partizana napusti ovaj svet, ostaje samo nada da će neko od medija zabeležiti tu informaciju. U protivnom, osim sajta Partizana, ne postoji drugi izvor ili baza podataka. Dešavalo se i to da nam pratioci bloga jave za odlazak sa životne scene nekog od bivših Partizanovih prvotimaca, koji su svoje post-fudbalske dane provodili u apsolutnoj anonimnosti i van bilo kakvog domašaja medija. Nisu bili veliki asovi o koje su se otimali mediji, nisu bili ljudi koje su novinari zvali da bar, ponekom prilikom, evociraju uspomene na neki od mečeva ili bitnih datuma istorije kluba. Takav je slučaj bio sa Miodragom B. Petrovićem.

  Do pojave neke nove i sistematizovane datoteke bivših fudbalera (na nacionalnom nivou), ostaju vam, kao Partizanovim navijačima, na raspolaganju arhive i biblioteke, sajt FK Partizan, knjiga Milovana Joličića, i ovaj blog, na kojem se trudimo da ažuriramo sve bitnije podatke iz karijera bivših igrača.

  U skladu s tim i dva predloga, koja će, možda, neko iz klupskih struktura, nadležan za te stvari, pročitati i bar razmisliti o njima:

1. bilo bi lepo početi sa praksom da se preko oficijelnog spikera i razglasa poželi dobrodošlica svakom igraču koji debituje pred našom publikom i na našem stadionu. Na primer, "Navijači Partizana, danas svoj prvi meč za naš klub, na našem stadionu, igra Goran Zakarić! Pozdravimo ga aplauzom i poželimo mu dobrodošlicu i uspeh u dresu Partizana!"

  Ne samo što bi to bio lep i kulturan gest, koji bi svakako motivisao novajliju u crno-belom dresu, već bi se na taj način naglasila i pojačala veza navijača i kluba. Povezanost navijača sa klubom kao delom ličnog identiteta pa i porodice, bila bi time pojačana.

2. jasno je da ne može biti isti tretman od strane kluba i uspomena na pokojnog velikana fudbala, kao što je na primer bio Milan Galić, i na nekog igrača koji je bio samo epizodista, sa tek nekoliko nastupa. Za one koji su obeležili istoriju kluba ili proveli godine u Partizanu, uglavnom se poštovala tradicija minuta ćutanja prilikom njihove smrti (nećemo o gafovima i propustima). Ipak, da bi se odala počast i bivšim igračima koji su bili nedovoljno bitni za istoriju kluba da bi njihova karijera zavredela minut ćutanja, možda bi prava mera bila da se na svakih mesec dana u poluvremenu utakmice pomene ako je neko od bivših igrača napustio ovaj svet, i da mu se makar aplauzom izrazi zahvalnost za nastupe u dresu Partizana, koliko god oni malobrojni bili. 

Oct 23, 2018

Otvaranje izložbe "Najlepša je boja crno-bela"

  Ustanova kulture "Parobrod", smeštena na beogradskom Dorćolu, bila je 22. oktobra 2018. mesto okupljanja Partizanovih navijača, koji su došli da pogledaju jednu zanimljivu izložbu.

  Povodom rođendana Partizana (istina, sa malim zakašnjenjem od 18 dana, usled tehničkih razloga) ekipa navijača i entuzijasta okupljenih oko Grobarskog trash romantizma i Crno-bele nostalgije, organizovala je  izložbu "Najlepša je boja crno-bela". Radi se o crno-belim fotografijama iz istorije FK Partizan, nastalim u periodu od 1945. do 1977, koje su snimili Drago Knežević, Šandor Berec, Volter Jadrešin i ostali majstori fotografije, a koje je obojio saradnik našeg bloga, Nikola Radulović.


  Time su te stare fotografije počele da žive neki novi život, dobile su novi smisao, a ujedno je preko njih pokazan razvoj Partizanovih boja od 1945. do kasnih sedamdesetih. I ne samo to, trudili smo se da izaberemo fotografije koje će biti ne samo atraktivne, jasne i kvalitetne, već i neobične, kao i da na njima bude što više relevantnih događaja iz istorije Partizana, kao i čuvenih asova našeg kluba. Tu su fotografije prve generacije Partizana, izgradnje našeg stadiona, Ilješa Špica, utemeljivača naše omladinske škole, finala Kupa šampiona 1966, kao i asova poput Bobeka, Belina, Galića, Vukotića, Hercega, Šoškića...

  Ideja za izložbu se rodila spontano - znajući da Nikola Radulović već dugo upražnjava hobi - retuširanje, naknadno kolorisanje starih slika Partizana, Igor Todorović je predložio da ovog puta te fotografije, nakon Nikoline obrade, budu odštampane na specijalnom plastičnom materijalu - foreksu, kao i da odštampamo katalog sa svim tim fotografijama. Sve to bi činilo izložbu, planiranu kao deo manifestacije povodom Partizanovog rođendana. Nije nam trebalo dugo da oduševljeno priihvatimo ideju, tako da je dva do tri meseca pre izložbe, trojka u sastavu Igor Todorović, Nikola Radulović i Aleksandar Pavlović, počela sa izborom slika koje će se naći na izložbi  Bile su to slatke muke, kako izabrati pedesetak fotografija od nekoliko hiljada?


  Čitav deo posla oko same obrade slika je izneo Nikola Radulović, nije mu bilo teško da i po tri-četiri puta radi jednu istu fotografiju: "probaj ovu sliku sa nešto svetlijom nijansom plave", "ipak zameni crvenu i plavu, neka plava štrafta bude u sredini", "treba proveriti kakvo je ovo cveće koje drži kapiten Sportinga", i slično. Zatim, u želji da saznamo boju "folksvagen bube" koju je vozio Branko Rašović, kontaktirali smo njegovog bliskog rođaka i u roku od deset minuta dobili odgovor od našeg bivšeg asa, a kad je u pitanju boja kombija tadašnje TV Beograd, koji je poslužio za snimanje filma "Partizan igra" iz 1962. godine, Nikola je uspeo da dozna i taj podatak. Jednostavno, želeli smo da što manje detalja prepustimo slučaju i slobodnom tumačenju.

  Ipak, pre obrade slika, trebalo je tačno odrediti Partizanove boje na nekim starim fotografijama, iz perioda dok je zvanična klupska boja bila crveno-plava. Tu su nam od velike pomoći bile arhive dnevnih novina, pa smo prema izveštajima sa utakmica određivali i boju dresa. Tako je, na primer, izveštaj "Politike" sa revanš meča Kupa šampiona iz sezone 1955/56 između Partizana i Reala, jasno apostrofirao da su "domaći igrači u plavim dresovima vezli po snegu", tako da je time bila rešena dilema da li je dres Partizana na tom meču bio plave ili crvene boje. Bilo je par slika koje smo želeli da uvrstimo u izložbu ali smo na kraju odustali, upravo iz razloga što nismo bili u mogućnosti da sa sigurnošću utvrdimo boju  Partizanove opreme na određenoj utakmici. Ne tvrdimo ni da smo apsolutno pogodili sve boje na starim fotografijama, ali mislimo da smo bili precizni u procentu od oko 90 - u retkim slučajevima gde nismo imali jasnu boju opreme, konkretno šorca ili čarapa, išli smo prema smislu i logici. 


    Izložbu prati i prigodan materijal - katalog na 60 strana i sa 58 slika (45 slika sa izložbe uz 13 dodatnih) uz osam razglednica, na kojima su najlepše fotografije, prema našem izboru. Katalog je štampan na finom, luksuznom papiru, svaku fotografiju prati i adekvatan tekst, i ceo katalog je urađen dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku.

  Veliku zahvalnost izražavamo našim prijateljima Nikoli Seniću i Dušanu Mihajiloviću za prevod na engleski, kao i Ivani, koja se opet potrudila oko tehničkih finesa.

  Naravno, lavovski deo posla oko organizacije izložbe podneli su i naši drugari iz GTR-a, na čelu sa Ivanom Lovrićem.

  Naši lični utisci sa otvaranja izložbe su sjajni, posebno kad su u pitanju reakcije posetilaca, ali neka o tome više pričaju ljudi koji su je posetili.


  Nama, koji stojimo iza bloga Crno-bela nostalgija, izuzetno je drago što je ideja, koja je počela kao običan blog posvećen istoriji Partizana, prerasla u nešto više - štampanje fanzina ili izložbi poput ove. Nastavićemo i dalje da se bavimo istorijom Partizana, da je čuvamo od zaborava, za neke nove generacije. U tome osećamo veliku podršku svih vas koji pratite blog, poručujete i čitate naša izdanja, posećujete izložbe...Hvala vam od srca na tome, jer da nije vas ni ovaj naš rad ne bi imao smisla.

  Osim izložbe ovih starih a "osveženih" fotografija, sastavni deo izložbe su i fotografije nastale u poslednjih nekoliko godina na Partizanovim utakmicama, a njihovi autori su Oliver Bunić, Nikola Milinković, Marko Risović i Milovan Milenković. I dok su stare, crno-bele fotografije Partizana pretvorene u kolorne, ove novije su urađene u crno-beloj tehnici.


  Izložba "Najlepša je boja crno-bela" traje od 22. do 28. oktobra u "Parobrodu".

Oct 14, 2018

"Armijska veza" našeg prvog grba

  U jednom od najpopularnijih postova na blogu "Crno-bela nostalgija" mogli ste da pročitate kako se razvijao grb FK Partizan.Sada ćemo malo više pažnje posvetiti prvom Partizanovom grbu.

  Znamo da je FK Partizan osnovan 4. oktobra 1945. u Beogradu, u Domu CDJA (danas Dom Vojske Srbije), kao fiskulturno društvo pri Centralnom domu Jugoslovenske armije. Naš klub je osnovan pod patronatom i okriljem vojske, po uzoru na istočni model organizovanja sporta. Partizan, naravno, nije jedini - po novom, socijalističkom modelu, umesto predratnih klubova, osnovana je većina novih klubova. Drugima ostavimo da bezuspešno lome malobrojne moždane vijuge i pomahnitalo i bezuspešno traže nekakve reakcionarne, građanske i monarhističke korene - mi ćemo se baviti istorijom našeg kluba, bez namere da je šminkamo i ulepšavamo, ali ni da je sa stidom odbacujemo.

  Osnivači Partizana nisu krili da je Partizan osnovan po modelu moskovskog CDKA (današnji CSKA), pa su i prvobitne boje kluba ustanovljene prema bojama CDKA: crveno-plave. Ono što je zanimljivo je da je i prvi Partizanov grb, koji je ja dresovima našeg kluba nošen od osnivanja pa do druge polovine 1947. godine (praktično, pune dve godine) bio urađen po uzoru na nekadašnji grb CDKA. U drugoj polovini 1947. Partizan dobija novi grb, koji je praktično začetak ovog današnjeg, a čiji je autor bio slikar Branko Šotra.

  Vratimo se na prvi grb. Bio je to plavi krug, sa crvenom petokrakom zvezdom unutar njega u akronimom JA (Jugoslovenska armija) unutar njega.


Stanislav Virgil Popesku



   Današnji CSKA se u periodu od 1923. do 1927. zvao OPPV (ОППВ), što je bio akronim od Опытно-Показательная Площадка Всеобуча, odnosno Опытно-Показательная Площадка Военведа.

   Sličnost prvog grba Partizana sa nekadašnjim grbom moskovskog kluba je očigledna, i nema nikakve sumnje da je taj grb Moskovljana bio model za prvi grb Partizana.


OPPV (kasnije CDKA, CSKA Moskva)



Partizan


  To nije sve. Naime, još jedan istočnoevropski klub je koristio ovakav model grba, prilagodivši ga za svoje potrebe. U pitanju je Steaua iz Bukurešta, osnovana takođe kao armijski klub, dve godine posle Partizana. Od 1948. do 1950. klub se zvao ASA Bucuresti, a vrlo je zanimljiv grb koji je nošen na dresovima tog, kasnije slavno,g rumunskog kluba u tom periodu.

 

ASA Bucuresti (kasnije Steaua)

  Naravno, korišćenje sličnih ili identičnih rešenja pri izboru grba nije nikakav greh niti ekskluzivitet ova tri kluba. I Partizan, i CSKA, i Steaua su kasnije dobili nove i originalne grbove, ali u svetu fudbala imamo dosta primera da grbovi dva ili više klubova neodoljivo liče ili su skoro identični. Nekada su veoma ličili jedan drugom grbovi Hajduka i praške Sparte, čačanskog Borca i kragujevačkog Radničkog, zatim, grbovi švedskog Halmštada i norveškog Stabeka su maltene isti, dok danas imamo slučaj da veliki broj klubova srpske Superlige ima veoma slično rešenje grba - crveno-beli štit, kakvim se diče Crvena zvezda, Vojvodina, Radnički iz Niša, novosadski Proleter, Napredak...

  Partizan je 1953. godine prekinuo formalne veze sa vojskom i postao je građanski, civilni klub,  mnogo pre nego što su to učinili CSKA (CDKA) i Steaua. I preostala dva kluba su, kao i Partizan, kroz istoriju menjali svoje grbove, ali ostala je zauvek zapisana geneza njihovog postanka i armijski identitet tih klubova pri njihovom osnivanju. Njihovi nekadašnji grbovi o tome jasno govore. 




* fotografiju Virgila Popeskua je obradio Nikola Radulović, čije ćete radove moći da vidite na izložbi "Najlepša je boja crno-bela" u UK Parobrof, od 22. do 28.10.2018.


 

Oct 12, 2018

Izložba "Najlepša je boja crno-bela"

  Priča koja je počela sa nastankom ovog bloga, u proleće 2011. godine, proširila se i otišla mnogo dalje, ne samo u smislu popularnosti i čitanosti, već i saradnje sa ostalim stranicama, portalima i pre svega ljudima koji rade slične stvari u svrhu promovisanja Partizana. Takva saradnja, pre svega sa našim drugarima iz pokreta GTR (Grobarski Trash Romantizam), rezultira i izložbom koja se sprema...



  Izložba ,,Najlepša je boja crno-bela", od 22. do 28. oktobra u organizaciji GTRa i Crno-bele nostalgije u UK Parobrod na Dorćolu. Na izložbi će biti postavka retuširanih fotografija FK Partizan iz perioda od 1945-1977 (radovi Nikole Radulovića), kao i novije fotografije u crno-beloj tehnici. Tokom nedelje Partizana u Parobrodu biće organizovana i promocija albuma ,,Neobjašnjiva aroma" GTR projekta Apsolutno trash romantično, književno veče i tribina o Partizanovim knjigama koji su napisali njegovi navijači, pesničko veče, projekcije filmova i još mnogo toga. Tokom cele izložbe u Parobrodu biće postavljen GTR POP UP SHOP gde cete moći da nabavite knjigu ,,Crno-bela ideologija", CD ,,Neobjašnjiva aroma" , GTR majice i ostale sitnice. Slavićemo mesec dana dan rodjenja Partizana!

  Dobrodošli! 

 

Sep 29, 2018

Derbi u aktuelnoj deceniji: hronologija "kraduckanja"

  Prošle nedelje je odigran 158. beogradski "večiti derbi" između Partizana i Crvene zvezde, a i dalje se ne smiruju strasti izazvane odlukom sudija da šut Boaćija ka golu Partizana priznaju kao regularan gol, iako se apsolutno nije moglo utvrditi da li je lopta prešla gol-liniju. Niti je to bilo moguće utvrditi posle utakmice, putem snimka, a još manja je verovatnoća da je bilo koji od sudija jasno video tu situaciju u samom momentu dešavanja. Posebno to nije mogao da vidi sudija Nenad Đokić, koji je u tom trenutku bio metar iza linije i nije mogao imati tačan pogled na situaciju, a uz to je bio zaklonjen golmanom Stojkovićem. Tim pre je sve navijače Partizana šokirala lakoća s kojom je sudija iza gola, Nenad Đokić, signalizirao glavnom sudiji Danilu Grujiću da je u pitanju čist gol!?

  Naravno, kad nekome nije čista savest, onda se kreće sa lažima, spinovima i skretanjem pažnje na sasvim desete stvari. Prvo je trener komšija, Vladan Milojević, iako bar 80 metara udaljen od mesta gde se desila sporna situacija, nepobitno utvrdio da je gol bio "čist kao suza", dok je Zoran Bata Mirković, trener Partizana, iako u ovom slučaju trener oštećene ekipe, dao prilično neutralnu izjavu, ne želeći da daje definitivan sud. Krenula je i hajka u vidu sinhronizovanog i orkestriranog vređanja Vladimira Stojkovića, golmana Partizana, zbog njegove neprimerene ali u afektu date izjave. U tu hajku su se uključili svi tabloidi, kao i voditelji sa opskurnih televizija - razni Marići, Sarape i slični. Taman da se zabašuri još jedna sramna sudijska odluka na štetu Partizana. To što je Stojković još od 2010. bio meta fizičkih napada (Đenova) i konstantnog vređanja od strane navijača Zvezde i njima naklonjenih medija, u kojem ima elemenata raspirivanja nacionalne i verske mržnje, to očigledno nije briga domaće javnosti. "Partizan je strano telo u Srbiji", reče onomad Milojko Pantić, pa izgleda da su sva sredstva protiv Partizana i njegovih članova dozvoljena.

  Svoj sramni doprinos dao je i sportski direktor Crvene zvezde, Mitar Mrkela, "hrabro" se priključivši vređanju Stojkovića, po sistemu "sto na jednoga". Nezabeleženo je da je ikada jedan sportista prozvao drugog rečima da "ide na psihijatrijsko lečenje". Ali eto, kada su u pitanju ljudi iz redova našeg rivala, njima ama baš ništa nije strano.

  Vrhunac je ipak bio pre dva dana, kada je "Blic" objavio lažnu informaciju kako je čuveni sudija Kolina, u radio-emisiji "Top gol" rekao da je lopta bila "pola metra u golu". Ni manje, ni više! Ova masna laž je, naravno, posle par sati raskrinkana - niti je Kolina dao takvu izjavu, niti je bilo ko u Italiji toliko zaludan da se bavi srpskim derbijem, niti ta emisija uopšte postoji!

  Za kraj ovog dugačkog uvoda, dodajmo i stav koji provejava u javnosti, a koji se može sažeti u rečenicu "zar je toliko bitno da li je prešla liniju ili nije, pa to je samo fudbal?". To je stav koji se forsira od tobože intelektualno superiornih građana ove zemlje, koje jako boli nepravda na radnom mestu, na ulici, u politici, ali kada se o sportu radi, onda se sa intelektualne visine gleda na to kao na neku triviju, nedostojnu diskusije. A da u pitanju nije nikakva trivija, nikakav slučajan previd, već sistematsko sakaćenje Partizana u "večitim derbijima" u poslednjih nekoliko godina, pokazaće i ovaj tekst, odnosno analiza.


  U ovom tekstu ćemo se osvrnuti na mečeve između Partizana i Crvene zvezde igrane u deceniji koja u toku i koja je počela od fudbalske sezone 2010/11. Zašto baš taj period? Zato što je to aktuelna decenija, zato što taj period pokazuje sistematičnost u odlukama na štetu Partizana. Ne, ne želimo da sakrijemo sporne odluke na štetu Zvezde iz perioda pre 2010/11, ali i pored iskrene želje, na pamet nam padaju samo čuveni ofsajd Milijaša iz 2008, kup utakmica i faul Krstajića nad Lazetićem u 16 metara (138. derbi, proleće 2009/10). Ali, onda ćemo se setiti i nepriznatih golova Partizana (Bogunović, 135. derbi, 1-1, Iliev, 122. derbi, 0-0), kao i izmišljenog penala nad Koromanom (129. derbi), davljenje Moreire u 16 metara od strane Gaja (134. derbi), ili obaranje Ivana Tomića u "mrtvoj šansi" u 128. derbiju. Da ne idemo u dalju prošlost i da ne pominjemo sudiju Blagoja Šipku, koji je postao sinonim za fudbalski kriminal (jesen 1989/90).

  Dakle, idemo od početka ove decenije koja je u toku, od 2011. godine i sezone 2010/11.

2010/11:


139. derbi, C. zvezda - Partizan 0-1, bez spornih situacija

140. derbi, Partizan - C. zvezda 1-0, bez spornih situacija

2011/12:


141. derbi, C. zvezda - Partizan 0-2

  Sudija Danilo Grujić, koji je sudio i protekli, 158. derbi, dosudio je u 41. minutu 141. derbija penal za Crvenu zvezdu iako je lopta pogodila Partizanovog štopera Nemanju Rnića u butinu! Srećom, Evandro je promašio penal, a Partizan je u drugom poluvremenu golovima Vukića i Marka Šćepovića došao do pobede od 2-0, te je efekat ove Grujićeve nepravde anuliran.


142. derbi, Partizan - C. zvezda 0-1, bez spornih situacija



2012/13:


143. derbi, C. zvezda - Partizan 3-2, bez spornih situacija

144. derbi, Partizan - C. zvezda 1-0, bez spornih situacija

2013/14:


145. derbi, C. zvezda - Partizan 1-0, bez spornih situacija

146. derbi, Partizan - C. zvezda 2-1

  Bila je to polusezona u kojoj je Partizan brutalno sakaćen od strane sudija. Od početka proleća i nepriznatog gola Živkovića u Novom Pazaru, preko Vojvodine u Humskoj kada je sudija Darko Bogdanović dosudio penal za goste zbog faula koji se desio na 17 metara od gola! A onda, 146. derbi i "naš najbolji sudija", Milorad Mažić. U 23. minutu sudi prvi penal za Zvezdu, posle obostranog povlačenja i komičnog pada Mrđe u duelu sa Vojom Stankovićem. Lukač brani, par minuta kasnije Partizan "bombom" Drinčića dolazi do prednosti a u 34. minutu Mažić opet pokazuje na penal, za Zvezdu, naravno. Ovog puta penal Trajkovića nad Mrđom jeste postojao. Zvezda promašuje i taj penal - tačnije, Lukač brani! Svoj dvostruki kriterijum Mažić pokazuje u 55. minutu kada lakat Save Pavićevića u vrat Nikole Ninkovića (prekršaj oštriji od drugog penala za Zvezdu) ne karakteriše kao penal za Partizan! U nastavku akcije Zvezda dolazi do izjednačenja, ali Partizan ipak dolazi do pobede golom Kojića u 90. minutu. Ovde je vrlo bitna jedna stvar - da je Mažić pokazao penal za Partizan u tom 55. minutu, u slučaju gola i rezultata od 2-0, na kraju sezone bi Partizan bio taj koji bi bio prvak u slučaju istog broja bodova, zbog boljeg međusobnog skora u međusobnim susretima! Verujemo u slučajnosti, kako da ne...







2014/15:


147. derbi, Partizan - C. zvezda 1-0, bez spornih situacija

148. derbi, C. zvezda - Partizan 0-0

  Opet Milorad Mažić i opet Danilo Grujić! Vukašin Jovanović u 62. minutu s leđa obara igrača Partizana Gregora Balažica na pet metara od gola Zvezde, pa uprkos tome što Mažić nije daleko od mesta događaja, ovaj nepobitni kiks i nedosuđivanje penala za Partizan, svaljuje se na dodatnog sudiju Danila Grujića, koji je nekoliko dana kasnije i kažnjen zbog ovog previda. Izgleda da mu je to bila dobra preporuka da kasnije nastavi da sudi derbi mečeve...


2015/16:


149. derbi, C. zvezda - Partizan 3-1, bez spornih situacija

150. derbi, Partizan - C. zvezda 1-2

  Retko viđeno orgijanje sudija, a posebno glavnog, Vlada Glođovića i pomoćnika kod zapadne tribine, Nemanje Petrovića. U 12. minutu Glođović ne svira očigledan penal za Partizan posle starta Marka Petkovića na Nemanji Mihajloviću. Isti ovakav faul odbrane Partizana (Saša Lukić nad  Aškovskim), u istoj sezoni, u 3. kolu u Novom Pazaru, isti ovaj sudija - Vlado Glođović, je okarakterisao kao penal za Novi Pazar! Ali, kad igrač Zvezde napravi takav faul, tu je već drugi kriterijum.


  Partizan, ipak, golom Sedrika Gogue dolazi do prednosti a Crvena zvezda dolazi do izjednačenja. Glođović bez ikakvih problema dozvoljava da Ibanjez loptu pri slobodnom udarcu znatno približi golu od mesta gde je faul navodno načinjen, a zatim Ibanjez postiže gol. Do kraja poluvremena gosti daju i drugi gol, a onda u drugom poluvremenu na scenu stupa i linijski sudija Nemanja Petrović iz Užica i maše nepostojeći ofsajd kod gola Mihajlovića za 2-2, iako je Partizanov napadač čitav metar bio van nedozvoljene pozicije!  

  Inače, dan kasnije, (ne)sporan penal za Partizan nad Mihajlovićem, Milovan Radaković iz sudijske komisije FSS, a koji inače na TV Arena komentariše suđenje, objasnio je rečima: "On već počinje i sa grimasom da pokazuje da želi kontakt!"





Mesto "prekršaja" i mesto izvođenja slobodnog udarca


  Glođović nije bio ni kažnjen za ovaj fudbalski lopovluk. Evo ga danas kako u svojstvu delegata nastavlja da obitava u srpskom fudbalu.


151. derbi, C.zvezda - Partizan 1-1, bez spornih situacija

2016/17:


152. derbi, Partizan - C. zvezda 1-0, bez spornih situacija

153. derbi, C. zvezda - Partizan 1-1

  Šta bi moglo da se očekuje na ovom derbiju bilo je jasno onog dana kada je termin odigravanja meča pomeren na 4. mart 2017. Taman na rođendan Crvene zvezde, valjda da se pobedom "stuba srpstva" uveliča taj datum i obezbedi titula prvaka. U svečanost se uklopila i činjenica da je derbi poveren Maju Vujoviću kao glavnom sudiji, osvedočenom navijaču Zvezde. Lopovluk koji se tada desio neviđen je do tog momenta čak i na ovim balkanskim prostorima. U 34. minutu pri napadu Zvezde, lopta je gotovo pola metra bila u gol-autu, odakle ju je Ruiz vratio u srce šesnaesterca na noge Kangi koji daje gol!? Gol je bio apsolutno neregularan, ali ne i za sudiju Maja Vujovića, niti za dodatnog sudiju iza gola, Srđana Obradovića!


  Krivica je opet svaljena na dodatnog sudiju Obradovića, iako je podjednako kriv i Majo Vujović kojem baš ništa nije zaklanjalo vidik i pogled na tu situaciju, sa svega nekoliko metara. Partizan je u finišu ipak uspeo da izjednači i delimično ispravi nepravdu, golom Uroša Đurđevića, posle kojeg je upravo dodatni sudija Obradović slegao ramenima u pravcu igrača Zvezde (pogledajte ovaj snimak i obratite pažnju na 11. sekund). Valjda je želeo da im poruči - "šta sam mogao, dali su regularan gol". Ipak, horde besramnih maderaških botova su isto veče krenule u seckanje snimka gola Uroša Đurđevića, dokazujući kako je on igrao rukom pre gola. Stari i oprobani način - svoj lopovluk sakrij bacanjem prašine i izmišljanjem lopovluka svog rivala. U neverovatnom finišu sezone, Voždovac spasava čast takmičenja, pobeđuje Zvezdu i Partizan uspeva nemoguće - osvaja titulu u neverovatnim uslovima! Podsetimo se ovde i penala i crvenog kartona na meču Zvezde i Vojvodine, posle kojih se smejao i jedan od napadača Zvezde.

154. derbi, C. zvezda - Partizan 1-3, bez spornih situacija

2017/18:

155. derbi, C. zvezda - Partizan 0-0

  Opet Danilo Grujić. Gle čuda. Već u 14. minutu on ne pokazuje na penal za Partizan posle kontakta Donalda nad Tavambom. Šta tek reći za situaciju pre isteka nadoknade vremena i prilike za opasnu kontru Partizana na polovini Zvezde? Upravo u tom momentu Grujić odlučuje da svira kraj, iako vreme nije isteklo, ne dozvolivši igračima Partizana da završe napad!

156. derbi, Partizan - C. zvezda 1-1

  Sudija Milorad Mažić je bio prvi čovek koji je posle 22 godine dosudio penal za Partizan u "večitom derbiju", sasvim opravdano. Gle čuda, propustio je da čoveku koji je skrivio penal, Vujadinu Saviću, dodeli drugi žuti karton. Ipak, da ni ova ne utakmica ne protekne bez još veće štete po Partizan, pobrinuo se njegov pomoćnik podno istoka, Dalibor Đurđević, koji pre izjednačenja Crvene zvezde nije mahao ofsajd Pešića.



 157. derbi, C. zvezda - Partizan 2-1, bez spornih situacija

2018/19:

Partizan - C. zvezda 1-1

Već opisana situacija i priznat gol Zvezde iako lopta nije prešla gol liniju, niti je dodatni sudija Nenad Đokić bio u situaciji da situaciju pravilno vidi.


  Brojke sve govore. Za punih osam godina odigrano je osamnaest (i brojevima: 18) derbi mečeva Partizana i Crvene zvezde. U osam od tih osamnaest mečeva Partizan je bio drastično oštećen, na nekim utakmicama i po nekoliko puta! Pri tom, Crvena zvezda na ovim utakmicama nema ama baš nijednu situaciju za koju može da se uhvati kao donetu na njenu štetu. 

  Upravo u ovoj statistici leži objašnjenje zašto je svojevremeno samo Partizan bio za uvođenje VAR tehnologije u domaćoj ligi, a C. zvezda protiv. Čemu VAR, ako može da im se prizna gol iz gol-auta, gol iz ofsajda, ili svira penal posle igranja nogom?

  I još nekoliko činjenica:

- u upravi FK Partizan nikada se nije nalazio neko od fudbalskih sudija najvišeg ranga

- u upravi Crvene zvezde kroz sve ove godine mesto su nalazili pokojni Konstantin Zečević (fudbalski sudija a kasnije generalni sekretar Zvezde), pokojni Branimir Babarogić, Dušan Mrakić (sudija,  sadašnji član UO FK Crvena zvezda, istovremeno član sudijske komisije FSS) , a u stručnom štabu je bio Goran Stanojević, takođe bivši sudija

- član sudijske komisije FSS je i "čuveni" Majo Vujović

 - penal na "večitom derbiju" za Partizan nije bio dosuđen pune 22 godine ili celih 57 utakmica (od  99. derbija u martu 1995. do 156. derbija, u decembru 2017.)


  Za sam kraj, još nekoliko detalja iz ove, aktuelne sezone. Osim što smo svedočili potkradanju Partizana na utakmicama protiv Mladosti, Zvezde i Rada u Humskoj, kao i protiv Mačve u Šapcu i Proletera u Novom Sadu, zaista je zanimljivo kako ne postoji ne samo snimak iz drugog ugla kod "gola" Zvezde na derbiju, već ni snimak TV Arene iz drugog ugla iz Novog Sada, kada je dosuđen penal za Proleter. Ali, zato kada se bacaju novčići za početak utakmice, imamo snimak iz kojeg god ugla hoćete. Takođe, zvanićni sajt Superlige u pregledu sa utakmice Partizan - Rad 1-0, uopšte nije uvrstio snimak faula nad Jankovićem (najsporniji detalj utakmice) u šest i po minuta snimka sa utakmice! Slučajno, da...

 Sve je to slika o poziciji FK Partizan u domaćoj javnosti i medijima. Donose se, na terenu, sramne odluke na štetu našeg tima, neukusno se veliča uspeh našeg najvećeg rivala, stvara se atmosfera da čitava Srbija treba da padne u trans jer, molim vas, Zvezda igra Ligu šampiona (takmičenje koje je Partizan već igrao 2003. i 2010.), sportisti Partizana se vređaju bez ikakvih posledica, sporne situacije na štetu Partizana se ili prećutkuju, ili isecaju sa snimaka, ili se relativizuju.

  Mi živimo fudbalsku verziju Orvelove "1984". Ali, ovo je ipak 21. vek i skaredne laži ne mogu da prođu. Za svaki slučaj, treba čuvati sve činjenice, slike i snimke. Da nam se ne pojave opet neki maderaši iz Ministina (Ministartsvo istine, "1984", Džordž Orvel) i krenu da dokazuju da su oni, u stvari, bili predmet tlačenja i nepravdi, kao što su 1945. bili reakcija, kešajući se o tramvaje sa sve razdeljkom na desnoj strani. 

 

Sep 13, 2018

Sećanje na Mladinića



   Uraditi ovaj broj Partizanove istorijske sveske, koji se bavi trijumfalno osvojenim šampionatom Jugoslavije 1977/78, uz sve oborene rekorde, a ne posvetiti makar jedan tekst treneru te generacije – bilo bi nepravedno. Posebno zbog toga što je Ante Mladinić, činjenicom da nije poreklom iz Beograda ili Srbije, raspadom Jugoslavije pao u medijsku senku, a od trenutka kada je preminuo, još manje se piše o njemu. Sećaju ga se danas njegovi prijatelji, porodica, igrači, saradnici i tadašnji navijači. Protok vremena čini svoje, to tako ide – ljude koji su danas u centru pažnje sutra će zameniti neki novi, i mnoge velike karijere budu prekrivene patinom zaborava.


   Ante Mladinić, poznat po nadimku Biće, rođen je u Splitu, 1. oktobra 1929. Debitovao je za Hajduk u prvenstvenom meču protiv Poncijane, 15. maja 1949. Bio je odbrambeni igrač i u narednih sedam godina za Hajduk je odigrao 136 utakmica uz postignuta 43 gola. Od toga, 40 nastupa je imao u nacionalnom prvenstvu (6 golova) i 11 u Kupu Jugoslavije (4 gola). Iz Hajduka prelazi u Split u kojem nastupa još dve sezone i u njemu završava igračku karijeru.





   To su oni „suvi“, biografski podaci iz karijere Mladinića kao fudbalera, podaci šturi ali neophodni. Ogroman, ali nedovoljno poznat značaj Ante Mladinića u fudbalu bivše nam države se ogleda u periodu koji se broji od dana kada je kopačke okačio o klin i počeo da se bavi trenerskim poslom. Biće Mladinić počinje da radi u omladinskoj školi Hajduka. Sa diplomom Više trenerske škole u Beogradu, Mladinić dobija zadatak da ustorji modernu omladinsku školu u Hajduku. Do 1968, kada postaje selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije, plodovi Mladinićevog rada u Hajduku su impozantni! On selektira talentovanu decu iz Splita, takođe otkriva i dovodi dečake iz drugih sredina. Među svima njima su: Džoni, Boljat, Jerković, Bošković, Buljan, Jovanić, Peruzović, Šurjak, Mužinić, Žungul! Skoro svi oni će nekoliko godina kasnije postati najuspešnija seniorska generacija Hajduka u istoriji, pod komandom Tomislava Ivića! Nešto kasnije pristigli su iz Mladinićeve “radionice” i igrači poput Šalova, Zorana i Zlatka Vujovića.

   Nastavivši svoj rad sa mladim selekcijama na nacionalnom nivou, Mladinić osvaja tadašnji turnir svih socijalističkih zemalja, a zajedno sa Draženom Jerkovićem na klupi Jugoslaviji donosi prvo mesto na Mediteranskim igrama. Sledeća stepenica, sasvim logično, bio je najbolji jugoslovenski tim – reprezentacija Jugoslavije. Mladinić preuzima “plave” posle fijaska na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974, uspeva da izbori učešće na Evropskom prvenstvu, koje se kasnije održava u Jugoslaviji. U polufinalu, u jednoj od antologijskih utakmica, Jugoslavija demolira tadašnjeg svetskog prvaka, SR Nemačku, vodi 2-0, u jednoj od najboljih reprezentativnih igara ikada. U nastavku dolazi do neverovatnog pada, Nemci dolaze do izjednačenja a u produžecima i slave sa 4-2! Bio je to i kraj Mladinićevog boravka na klupi nacionalnog tima. Posle šest meseci pauze, dolazi do nama najzanimljivije epizode u Mladinićevoj karijeri.

   Sezona 1976/77, Partizan je aktuelni šampion ali posrće u domaćem prvenstvu, bez šansi da osvoji titulu, sa pozicijom u sredini tabele. Novo neugodno iznenađenje dolazi u oktobru kada dotadašnji trener Tomislav Kaloperović, u sred sezone, prihvata ponudu Fenerbahčea te napušta klupu Partizana. Do kraja jeseni, ekipu vodi Zoran Miladinović, da bi 12. januara, 1977. Partizan dobio novog trenera – bio je to Ante Mladinić!


   Bio je to početak jedne od najlepših priča u istoriji Partizana. Ta priča će trajati pune dve godine, i iako je imala potencijala da postane evropski i svetski bestseler, njena lepota ostaće samo u lokalnim okvirima. I završiće se tužno, kako su se neretko završavale priče u našem klubu.


   Biće Mladinić odmah po svom dolasku izaziva simpatije onog iskrenog dela beogradske javnosti, navijača Partizana i ljudi iz kluba. Temperamentni i duhoviti Dalmatinac nema dlake na jeziku, jasno govori ono što misli. Svestan je da mu je ekipa kvalitetom ispod Hajduka, Dinama i Zvezde, ali veruje u nju. Veruje i u svoje saradnike, Zorana Miladinovića pre svih. Ipak, još pri dolasku, u intervjuu za „Sport”, povlači jasno granicu preko koje neće moći da se ide:

  “Rad sa fudbalerima i rezultati su moja briga i Miladinovićeva, svih nas u stručnom štabu. Ako ne bude tako, uzeću svoja dva kofera i otići. Ovaj hleb jedem petnaest godina i još nikad nisam dopustio da dobijem otkaz. Uvek sam ja odlazio…”

   U stručni štab uključuje psihologa Vojislava Stefanovića i kondicionog trenera Radeta Radovanovića, povećava zahteve prema fudbalerima, pre svega u smislu bolje fizičke spreme i većeg broja pretrčanih kilometara. Na terenu, Mladinić je izuzetan demonstrator, svaki trening je prilika da igrači saznaju nešto novo. Pionir je u nekim stvarima koje su u modernom fudbalu postale standard tek decenijama kasnije. Pri svakom odlasku na duži odmor, igračima deli program rada i treninga, koji su dužni da sprovedu tokom odmora i spremni dođu na pripreme.

   Ante Mladinić, kojem je Partizan bio prvi seniorski klub koji vodi, uspeva da stabilizuje ekipu koja je još na početku sezone 1976/77 ostala bez Bjekovića (inostranstvo), Vukotića, Golca i Todorovića (JNA). Partizan se sa osmog mesta na kojem je bio na kraju jeseni, penje na četvrto mesto u finišu, ali ipak ne uspeva da izbori plasman u Kup UEFA. Kao uteha, ostaju pobede nad Crvenom zvezdom i Hajdukom, i remi protiv Dinama. Ali, ti poboljšani rezultati su samo faktografski prikaz Mladinićevog rada, energije koju je doneo i inovacija koje je sprovodio u radu sa ekipom.

   Još pri dolasku u Partizan, Mladinić je najavio da je moguće da će otići posle šest meseci u inostranstvo, pre svega zbog porodičnih razloga. Bio je vrlo blizu realizacije takve odluke, ali je, na sreću Partizana, ostao u klubu i za narednu 1977/78.

   Na kraju prolećne polusezone 1976/77, Mladinić je procenio da su potrebne tri godine mukotrpnog rada da Partizan postane šampion. Pred novu sezonu, postavio je cilj – da Partizan osvoji što više bodova uz što bolji plasman na tabeli (bio je zadovoljan četvrtim mestom na kraju jeseni) i da stvori Partizanovu prepoznatljivu igru, u skladu sa zahtevima modernog fudbala.

   Rezultat takvog pristupa bio je vidljiv u sezoni 1977/78. Nećemo vas ovde opterećivati tokom sezone, već ćemo samo navesti nekoliko nepobitnih statističkih podataka koji govore o Partizanovoj dominaciji u tom prvenstvu, do tada a i posle toga, neviđenoj na našim prostorima:

 - Partizan je postao prvak sa rekordnim brojem bodova, 54!

- Partizan je te sezone osvojio neverovatan procenat od 79,41% bodova!

- Mladinićev Partizan je te sezone doživeo samo 2 poraza (Velež i Sloboda)

- Partizan je na polusezoni primio samo 7 golova, na kraju šampionata samo 19!

- Partizan je te sezone od 6 derbija protiv ostalih članova „velike četvorke“ dobio 5, a samo jedan meč igrao nerešeno (C.zvezda 3-1, 3-2, Dinamo 2-0, 5-0, Hajduk 0-0, 2-1)

- Partizan je posle 5.kola ostao bez standardnih bekova zbog povrede, na toj poziciji se promenilo ukupno 7 igrača a odbrana je ostala granitno čvrsta sa nezabeleženo malim brojem primljenih golova!


Ante Mladinić i Zoran Miladinović



   Niko nikada više nije uspeo da postane šampion sa tolikim brojem, odnosno procentom osvojenih bodova! Crvena zvezda je sa svojom najboljom generacijom osvojila 54 boda u sezoni 1990/91, ali u većem formatu lige, uz dve utakmice više odigrane od Partizana iz 1977/78. Ako mislite da je liga u toj sezoni 1977/78 bila slaba, pa je Partizan zato dominirao, demantovaće vas podatak da je drugoplasirana Zvezda završila sa 49 bodova, a nekoliko godina kasnije Zvezdi su za titulu bila dovoljna 44 boda (1983/84).

   Uticaj Mladinića je bio mnogo veći od onog koji je imao na ekipu. Svojom energijom je razmrdao klub, bio je jedan od glavnih inicijatora da se ponovo uspostave klubovi navijača Partizana širom Jugoslavije. Išao je sa Vukotićem i sa još po dva igrača na otvaranje svakog od tih klubova. Tamo su bili dočekivani spontanije i iskrenije nego predsednik Tito, sa špalirima navijača i kolonama vozila na ulasku u svaki od tih gradova. Bile su to svojevrsne javne tribine (“usmene novine”), navijači su ostvarivali lični kontakt, pitali trenera i igrače o svemu što ih zanima, sale su bile prepune. Na kraju se došlo do broja od preko 80 otvorenih klubova navijača! Sve se to pretočilo i na tribine – Partizan je te sezone imao prosečnu posetu od preko 20.000 gledalaca u Humskoj 1! Svi klubovi navijača sa preko 150 članova imali su pravo na svog delegata na Skupštini FK Partizan! Bila je to demokratija pre dolaska demokratije, oličena na primeru jednog fudbalskog kluba. Ako tome dodamo i činjenicu da je Mladinić imao, što bi danas rekli, svoju redovnu kolumnu u “Partizanovom vesniku”, gde je potanko objašnjavao situaciju u ekipi i odgovarao na pitanja navijača - čitalaca, postajemo svesni snage i veličine tog pokreta i renesanse Partizana, koji su se zahuktali dolaskom Mladinića.


   Navijači su prepoznali Mladinićevu energiju i strast prema poslu i fudbalu. Mladinić se biranim rečima izražavao o navijačima Partizana: “Često mislim o našim navijačima. To je fenomen za sebe. Obišao sam sve kontinente, takvu publiku nisam video. To nije navijanje, to nisu fudbalske strasti. To je nešto više. Igrači to znaju. Hteli bi da ih obraduju…”

   Rad Ante Biće Mladinića bio je prožet njegovim duhovitim dosetkama, kako sa ekipom, tako i u odnosu sa novinarima. Tako, na primer, u finišu šampionata 1977/78, kada je Partizan savladao Zvezdu i došao na korak od titule, ali je nije matematički obezbedio, Mladinić ovako odgovara na pitanje novinara da li je Partizan već postao prvak: “Došli smo u Rim, ali još nismo videli Papu!“

   Gde je akcija, tu je i reakcija. Sigurno je da nije svima bio po volji probuđeni, moćni i snažni Partizan, koji je gazio sve pred sobom, iza kojeg su stajale desetine navijačkih klubova, sa prosekom posete po utakmici od preko 20.000. Ovaj Partizanov svojevrsni pokret je mnogima bio trn u oku. Desetine hiljada navijača, organizovanih kroz navijačke klubove, bili su vrlo respektabilna masa, koja je izazivala strahopoštovanje. Očigledno je da je ta organizovana snaga mnogima bila smetnja. A verovatno je i u klubu bilo onih koji nisu mogli da podnesu da je trener, ne svojom voljom, ali svakako sasvim zasluženo – svojim radom, postao glavna zvezda kluba. Deo novinara je senzacionalističkim pisanjem konstantno pokušavao da diskredituje Mladinića, što je on u svojim izlaganjima za “Partizanov vesnik” često umeo da proturi, onako indirektno.

   Po završetku šampionske 1977/78, ni klub nije svim silama stao iza svog ambicioznog trenera. Pre svega, u naporima da se obezbede adekvatna pojačanja za odlazeće asove, Vukotića i Golca. Pošto se nešto ranije, na neverovatan način i u poslednji čas, izjalovio dolazak Safeta Sušića iz Sarajeva (iako je Pape već jednom nogom bio u Humskoj 1), propao je i dolazak sjajnog beka Hajduka, Vilsona Džonija. Imao je Biće Mladinić silne planove vezane za Partizan, koje je bio sposoban da ostvari preko menadžera Ljube Barina, njegovog prijatelja. Ime još jednog Hajdukovog asa bilo je na spisku želja Mladinića, i Mladinić bi ga svakako doveo u Partizan, da je imao sposobnu upravu iza sebe. Došao je, na kraju, samo Pavković iz Vojvodine, izuzetan talenat ali mlad igrač, koji se uskoro teže povredio. Ekipa gubi čoveka koji je bio istinski autoritet – Momčilo Vukotić.

   Onda, kao posledica toga, dolaze i šokantni rezultati – poraz na startu novog prvenstva od Napretka u Beogradu čak sa 0-3, eliminacija od drezdenskog Dinama iz Kupa šampiona na penale, promenljive igre u prvenstvu. Golman Borota pravi neshvatljive kikseve koji su nas koštali izgubljenog derbija, a pre toga eliminacije iz Evrope. Kreću trvenja u klubu, udari na Mladinića preko novina, dovodi se u pitanje njegova stručnost!? Posle nesrećne eliminacije od drezdenskog Dinama u Kupu šampiona, “Partizanov vesnik” objavljuje tekst o “spasiocima ili mesijama koji uobražavaju da su sami sebi dovoljni I da bez njih kolektiv ne bi bio to što jeste”, barata se etiketama “tehnomenadžera” (a da ni autor teksta verovatno nije znao šta je to). Vrlo je jasno da je autor teksta, iako je uvio u oblande ono što je želeo da kaže, ustvari “pucao” na Mladinića. “Spavači” u našim redovima su se probudili. Čekao se samo loš rezultat…

   Pritisci su sve veći, održavaju se sednice unutar kluba, Mladinić upozorava da “može doći do krize rezultata ali ne sme doći do krize rukovođenja” ali ga ipak plaši da je došlo do ovog drugog. Tako je i bilo. Partizan opet nije imao rukovodstvo na nivou trenera i ekipe. U redovnom intervjuu za “Partizanov vesnik” može se, mnogo više nego “između redova”, naslutiti Mladinićevo nezadovoljstvo politikom kluba: “Moramo znati da nijedan klub ne može živeti i napredovati ako ne pojačava svoje redove dovođenjem kvalitetnih pojačanja sa strane. Tako rade svi u svetu, pa može i Partizan“.

   Ipak, Partizan polusezonu završava u sredini tabele, na podnošljivom devetom mestu, uz plasman u četvrtfinale Kupa Jugoslavije i osvojen Mitropa kup, jedini dosadašnji Partizanov evropski trofej! Mladinić, ipak, po osvajanju Mitropa kupa podnosi ostavku! Navijači protestuju ispred klupskih prostorija, uspevaju čak da nateraju Mladinića da se predomisli. Ipak, Mladinić više ne nailazi na zdušnu podršku igrača, i to je definitivni kraj njegovog boravka u našem klubu.

   Ogorčenje Ante Mladinića situacijom u klubu je bilo toliko da je bio spreman da u slučaju da mu klub ne usvoji ostavku, ne dolazi na posao osam dana te tako automatski zaradi otkaz (“Sport”, 13.12.1978)! Ostaje na raspolaganju klubu do 1.marta, ali ističe da su svi nadležni u klubu znali za ostavku čitavih sedam dana ranije ali da niko nije našao za shodno da razgovara s njim!

   Tadašnji generalni sekretar kluba, Vojislav Vučković, u izjavi za “Sport” lakonski i doslovce kaže: “Svako je slobodan da bira mesto i klub u kojem će raditi. Ako Mladinić ode, neće to biti smak sveta, po meni, to je normalna stvar.“ Od ovih reči nije potrebna bolja ilustracija nekompetentnosti i nezrelosti klupske uprave iz tog vremena. Možda za dotičnog gospodina nije bio smak sveta, ali odlazak Mladinića za Partizan je bio slom. Atmosfera je žestoko narušena, najmanje Mladinićevom krivicom (ako ju je uopšte i bilo), na proleće se menjao trener za trenerom (Matekalo, Miladinović, Šoškić), Partizan se survao na dno tabele i tek u poslednjem kolu je uspeo da sačuva prvoligaški status! U finalu kupa, Partizan je u dve utakmice poražen od Rijeke. Trebalo je da prođu pune četiri godine da Partizan opet postane šampion i izađe u Evropu!

   Boravak Ante Mladinića u Partizanu je navijačima Partizana ostao u sećanju kao najveća dominacija Partizana posle 1966, ali i kao još jedna priča o Partizanovom prokletstvu, kao klubu koji nije umeo da prepozna viziju svojih najkvalitetnijih trenera, o upravi koja opet nije umela, znala ili htela da oseti ambiciju ljudi iz struke koji su želeli da od Partizana načine evropskog velikana. A Mladinić je bio na putu da to učini. Sam nije mogao. Podsetimo se da su u polufinalu Kupa šampiona te 1978/79, kada je oslabljeni Partizan na penale ispao u Drezdenu, igrali Notingem Forest, Keln, Austrija i Malme. Gde bi Partizanu bio kraj da je klub prepoznao ambicije svog trenera i zdušno ga podržao? Ako se istorija Partizana može posmatrati i kao istorija propuštenih prilika, onda je era Ante Mladinića u našem klubu savršen dokaz u prilog istinitosti takve konstatacije.

   Znaju upućeni iz tog vremena – ostavkom u Partizanu, Mladinić se žestoko razočarao u seniorski fudbal. Zarekao se da nikada više neće voditi seniorsku ekipu. I toga se držao, osim na početku osamdesetih, kada je na molbu svog Hajduka preuzeo kormilo prvog tima i na njemu ostao dve sezone. Kasnije, nastavio je da radi ono što je, u stvari, najviše i voleo – trenirao je mlađe kategorije Bordoa, uspostavio je omladinsku školu tog kluba na modernim osnovama, i francuskom fudbalu podario Lizarazua i Dugarija. Početkom devedesetih, na molbu prijatelja Dražena Jerkovića, obavljao je istu funkciju (rad sa mladima) i u NK Zagreb. Na toj funkciji ga je zadesila teška bolest, od koje je preminuo 13.juna 2002. Ante Mladinić nije dosegao nivo Klafa, Šenklija, Bezbija. A bio je taj kalibar. Čovek – klub. I pitajte bilo kojeg navijača Partizana koji pamti sedamdesete, reći će vam da nikada Partizan nije igrao bolji, superiorniji i moderniji fudbal nego te šampionske 1977/78. Uostalom, statistika sve govori. I da ne pamte boljeg trenera ni većeg fudbalskog vizionara na klupi Partizana. Jedan od onih trenera koji su menjali sve oko sebe i dizali klub u viisine. Isto je, autorima ovog fanzina, potvrdila i nekolicina igrača Partizana iz te generacije.

   Slika Biće Mladinića stoji na počasnom mestu u velelepnoj trofejnoj sali Hajdukove omladinske škole, uz slike Ivića i Kaliterne. To su ljudi koji su dali najveći doprinos Hajdukovoj školi fudbala. Da je bilo sreće, pameti i podrške, slika Mladinića bi stajala u trofejnoj sali Partizana, kao trenera koji je s Partizanom osvojio neko od UEFA takmičenja, ili igrao u finalu.

   Ovako, ostala je titula šampiona iz 1978, osvojena na način kako je niko nikada pre i posle Mladinića nije osvojio. I trofej Mitropa kupa. I bezgranična ljubav navijača, velike utakmice i pobede u derbijima, i divno sećanje na velikog trenera i čoveka, na njegove uvek aktuelne doskočice i duhovitosti. I uvek, kada je reč o ovom čoveku, prepliću se emocije: ogromno poštovanje za njegov rad i rezultate u Partizanu, i ogromna tuga što je njegova ambicija u Partizanu sasečena zauvek i što se naš klub ogrešio o njega. A mogli smo mnogo...

   Dužnost svakog istinskog navijača Partizana je da ne dozvoli da se ime i delo Ante Biće Mladinića prepuste zaboravu. Ovaj tekst je skromni pokušaj u tom smeru. Neka je večna slava i hvala Anti Mladiniću za sve što je dao našem klubu. Partizanovci ga ne zaboravljaju.