May 10, 2018

Finale koje je vredelo čekati


    Sezona 1988/89 za navijače Partizana bila je obojena upravo crno-belim bojama. Red tuge i katastrofe, red radosti i euforije. Od sjaja do očaja, kao toliko mnogo puta u istoriji našeg kluba. Počelo je kako se samo poželeti može – trijumfi u šampionatu nad Dinamom i Sarajevom, osvojen bod u Splitu, dve pobede u Kupu UEFA nad Slavijom iz Sofije sa po 5-0. Nažalost, trvenja u klubu, odnosno rat dve struje (Zečević vs Lončar) kao jednu od prvih žrtava odneo je trenera prvog tima Fahrudina Jusufija, s kojim je Partizan još u proleće prethodne sezone (1987/88) počeo da liči na nemačku ekipu koja je mlela sve pred sobom. Čudna događanja u poslednjem kolu 1987/88, vezana za gostovanje C.zvezde (ma je li moguće?) u Nikšiću učinila su da ostanemo bez šampionske titule. I taman kad se „parni valjak“ zahuktao u novoj sezoni, počeli su problemi. Remi protiv Osijeka , zahvaljujući idiotskom pravilu smišljenom u glavi Miljana Miljanića da se posle remija izvode penali, značio je jednako kao poraz a time i oproštaj Jusufija od klupe Partizana. Već tada je bilo jasno da u takvoj klupskoj atmosferi, uprkos odličnom timu, nemamo šta da tražimo u šampionatu. 


Do kraja jesenje polusezone, sada pod vođstvom Moce Vukotića, izgubili smo još pregršt bodova, a poslednji odsjaj velikog Partizana viđen je u Kupu UEFA protiv Rome, kada je naš tim savladao rimsku „vučicu“ sa 4-2. Požar na tribinama, upaljač koji je sa juga sleteo na Đaninija, tačnije njegovu lobanju, kao i anemična igra i poraz u revanšu, u utakmici za kojom se i posle tri decenije vuku repovi, samo su dodali so na rane. Bilo je jasno da je Kup Jugoslavije jedina šansa da Partizan spasi sezonu. Da, to je ono takmičenje u kojem Partizan pune 32 godine nije stigao do trofeja.

   Viša sila (čitaj: služenje vojnog roka) učinila je da sve ove događaje i utakmice pratim iz daleka, upijajući sve one sportske izveštaje u onim malobrojnim novinama koje su se mogle kupiti u vojničkoj kantini. Tri pobede u prve dve runde, prvo u šesnaestini finala protiv Lovćena (1-0 za Partizan, Vladislav Đukić) i pa u osmini finala protiv najboljeg crnogorskog kluba (Partizan - Budućnost 3-0, Sredojević, Milojević, Milonja Đukić; Budućnost – Partizan 1-2, Batrović, Šćepović), bile su nešto što se podrazumevalo za klub renomea Partizana. Ipak, nije bilo malo slučajeva kada su upravo „male“ ekipe izbacivale Partizan iz najmasovnijeg takmičenja. Zagreb, Proleter, Iskra, Radnički iz Kragujevca...

   Setimo se: od kako je Partizan poslednji put osvojio nacionalni kup, samo je još tri puta do proleća 1989. igrao u finalu, a poslednji put 1979, kada je Rijeka osvojila trofej u dve utakmice, u najslabijoj sezoni u istoriji Partizana, kada su se “crno-beli” u poslednjem kolu spasli ispadanja iz lige! U te 32 godine, Kup Maršala Tita su osvajali I klubovi poput Vardara, OFK Beograda, banjalučkog Borca, Velež i Rijeka su se po dva puta upisali u osvajače, a Hajduk, Zvezda i Dinamo su do tada imali osvojenih osam, jedanaest i sedam “najdražih trofeja”.

   Žreb je u četvrtfinalu Partizanu dodelio Crvenu zvezdu. Od dva beogradska velikana, ne zna se koji je bio gori te sezone. Na tabeli Prve savezne lige, Partizan i Zvezda su zauzimali mesta koja su u redovnim okolnostima pripadala ekipama poput Osijeka ili Čelika – sredina ili donji deo tabele. A sada je bilo jasno da će se jedan od „večitih rivala“ oprostiti i od Kupa Jugoslavije. U prvom meču, koji je padao u vreme Dana Republike, Partizan je slavio sa 2-1, golovima Vladislava Đukića i Vokrija. Utešni gol Bursaća davao je priliku našim komšijama da i sa minimalnom pobedom prođu u polufinale. U revanšu, igranom skoro mesec dana kasnije, Zvezda je povela golom Stošića i sve

je slutilo na to da će Partizan i na trećem frontu ostati kratkih rukava. Sećam se da sam razočaran otišao na večeru u vojnički restoran, ne očekujući ništa i želeći samo da uz grke zalogaje splačina koje su to veče bile na meniju, što pre zaboravim tu utakmicu, kad me je, pri povratku sačekao drugar iz mlađe klase, Beograđanin, urličući: „PAVLEEEEEE, PROŠLI SMOOO DALJEEEE! VOKRIIII!!!“

Gol Vladislava Đukića u prvom meču protiv C.zvezde

   To četvrtfinale ne samo da je Partizanu donelo prolaz u polufinale, već mu je znatno olakšalo izbor narednih rivala. Naime, dva krupna iznenađenja su se desila u ovoj fazi. Mačva je eliminisala zagrebački Dinamo, a Rudar iz Ljubije Vojvodinu, koja je te sezone postala šampion, pa su uz ta dva drugoligaša u polufinalu ostali još Partizan i Velež.

   Žreb je spojio Partizan i Mačvu, za koju je tada nastupao sadašnji trener Partizana, Miroslav Đukić. Dva gola Slađana Šćepovića bila su dovoljna da preokrenu prednost gostiju stečenu sa penala, a u revanšu u Šapcu, posle penala za Partizan koji je promašio Dragoljub Brnović, drhtali smo do kraja, jer je jedan gol Mačve mogao da odvede tu ekipu u finale. Ipak, konačnih 0-0 donelo je Partizanu priliku da posle 32 godine prigrli trofej Kupa Jugoslavije. A taman se sve lepo skockalo i autoru ovih redova, da oduži dug domovini i konačno razduži vojnu opremu polovinom marta, te da se mentalno spremi za finale. 

Drugi meč polufinala, Mačva - Partizan, Miroslav Đukić kao kapiten Mačve

   U finalu je „crno-bele“ čekao mostarski Velež, koji je samo tri sezone ranije u sred Beograda penalima eliminisao Partizan iz istog takmičenja. I ne samo to, u toj deceniji Velež je dva puta osvajao kup, u sezonama 1980/81 (Velež – Željezničar 3-2) i 1985/86 (Velež – Dinamo 3-1). 


   Međutim, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti – očajnu sezonu Partizana, tek završenu borbu za prevlast u klupskom rukovodstvu, renome Veleža, promenljivost Partizanove forme...atmosfera pobede i istorijskog uspeha se osećala na ulicama grada od jutra. Apsolutno svi navijači Partizana imali su osećaj da je upravo taj 10.maj 1989. dan kada će jedna generacija Partizana ući u istoriju i najzad osvojiti Kup Jugoslavije, po peti put, a prvi put posle 1957.godine i epskog finala protiv beogradskog Radničkog. Ali ni oni najoptimističniji nisu očekivali takvu rapsodiju u finalu, kakva je usledila nešto kasnije.

   Na Stadionu JNA bilo je oko 35.000 gledalaca, uz krcatu južnu tribinu i atmosferu kakva godinama nije viđena. Ogromni barjaci, dimne bombe, hiljade malih zastavica PFC...I na severu je bilo par hiljada navijača Veleža, čije je prisustvo upotpunilo značaj finala. A na terenu, momci u crno-belim dresovima, predvođeni legendarnim Mocom Vukotićem sa klupe, kao da su rešili da svu frustraciju svih dotadašnjih generacija Partizana od 1957. pa sve do tog dana, iskale na protivnicima iz Mostara. Na semaforu su se pojavila prezimena prvih jedanaest - Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Petrić, Spasić, Dragoljub Brnović, Milojević, Šćepović, Vokri i Vučićević. Dva sata kasnije, uz Župića i Batrovića koji su ušli sa klupe, ovi momci su se upisali u istoriju kluba.

   Već do poluvremena bilo je 2-0, golovima Nebojše Vučićevića (prvi sa penala). Posle trinaest minuta u drugom delu već je bilo 5-0, golovima Milojevića, Vokrija i Vermezovića! Partizanovi igrači su leteli po terenu, učinili su da se raspadnu sve linije Veležove ekipe, Brnović je harao po levoj strani, Milojević po desnoj, Vučićević je igrao utakmicu života, pa je bilo samo pitanje ko će se upisati u strelce. Velež smanjuje na 5-1 da bi Zoran Batrović sa klupe ušao u igru i na kraju postavio konačnih 6-1, što je značilo peti osvojeni Kup Jugoslavije za Partizan, prekid posta od 32 godine i treći najubedljiviji rezultat u finalu do tada! 
   
Vokri postiže gol u finalu protiv Veleža

   Prugasti Adidas dresovi su završili u rukama egzaltiranih navijača, pa je pehar predat igračima Partizana obučenim u YASSA opremu, namenjenu mlađim kategorijama. Jedna sumorna sezona ipak je završena na lep način. Iako smo početkom sezone potajno snivali snove o završnici Kupa UEFA, uvereni u kvalitet ekipe i Jusufijev model igre, realnost nam je donela turobne momente pa je ovakav trijumf u finalu bio nešto što je zalečilo sve rane.

   Finale Kupa Jugoslavije između Partizana i Veleža je po svom kvalitetu apsolutno među prva tri finala u višedecenijskoj istoriji ovog takmičenja, koje je u tom formatu trajalo sve do proleća 1991. I u novijoj istoriji Partizana, ova utakmica zaslužuje da se nađe među najboljih deset utakmica, i po kvalitetu, i po atmosferi i po broju golova.


   Skoro tri decenije su protekle od te legendarne utakmice. Mnogo toga se desilo u životu svakog od nas. Novi događaji smenjuju stare, zaboravio sam sigurno nečije ime, lik, fizionomiju. Ali i danas se savršeno sećam šta sam na sebi imao tog 10.maja 1989, kojim putem sam došao na stadion, kako je izgledala ulaznica, kako su pali golovi, odakle sam gledao meč. Za svakog od nas, prisutnih na Topčiderskom brdu tog popodneva, ta utakmica je značila više od puke pobede i osvojenog trofeja. Bio je to pravi praznik, u najčistijem značenju te reči. A praznici i svečani dani se nikad ne zaboravljaju.


No comments: