Jul 18, 2018

Promocija "Nike" dresova za 2018/19

  Sezona pred nama će biti treća uzastopna u kojoj će FK Partizan nositi opremu poznatog brenda "Nike". Za razliku od leta 2016. godine kada je počela nova saradnja (druga u istoriji kluba) sa ovim proizvođačem, ovog leta, tačnije 9. jula, upriličena je promocija novih dresova. Baš kao što i priliči renomeu Partizana, ali i ovog poznatog brenda.

  Pre retrospektive dešavanja na ovoj promociji (naravno, u vidu ličnog stava), želim da izrazim zahvalnost marketingu FK Partizan i Atili Hasanagiću, na pozivu na promociju. Lep je osećaj kada naše pisanje na blogu, a u okviru toga i relativno često bavljenje vizuelnim identitetom Partizana, naiđe na pozitivan odjek i uvažavanje iz samog kluba.




  Ako je pre dve godine bilo mesta za puno kritika povodom izostanka promocije novih dresova "Nike", samim tim i novog tehničkog sponzora, ovog puta je red da se izraze sve pohvale za organizaciju promocije. Doduše, nekoliko dana pre ove promocije, i direktor marketinga Partizana Predrag Vujović je naglasio da je dolazak kompanije "Nike" kao sponzora, u leto 2016, bio pomalo haotičan. Naime, nije se očekivalo naglo povlačenje prethodnog tehničkog sponzora sa ovog tržišta, pa je "Nike" došao u vreme kada se već pripremaju dresovi za narednu sezonu. Rokovi su bili tesni a valjalo je spremiti opremu za ceo klub za sezonu koja samo što nije počela. Stoga su se, to je naše tumačenje, dogodile i neke greške u opremi koje smo tom prilikom konstatovali.

  Devetog jula 2018. promocija novih dresova FK Partizan je upriličena u Malom pozorištu "Duško Radović", u samom centru Beograda. Mesto je simbolično odabrano - zna se ko je bio Duško Radović, jedan od simbola Partizana, pesnik, pisac, novinar i vatreni navijač "crno-belih", kojima je posvetio mnoštvo pesama i aforizama.

  Ulaz u pozorište je bio prigodno ukrašen našim bojama, a brojne mlade devojke, u vidu hostesa, sprovodile su goste do sale u kojoj se održavala promocija.



  Kao omaž prethodnoj saradnji sa kompanijom "Nike" (1996-2000), stajali su izloženi svi dresovi iz tog perioda. Za to je zaslužan vatreni navijač Partizana i kolekcionar Partizanovih dresova Nenad Krstić Krle, koji je za ovu priliku pozajmio dresove iz sopstvene kolekcije. Da, tu je i bordo-plavi dres...





  Program su vodili portparol kluba Biljana Obradović i sportski novinar Miloš Šaranović, a uz zvanice, bili su prisutni i predsednik Partizana Milorad Vučelić, direktor Miloš Vazura, sportski direktor Ivica Iliev, kao i kompletan igrački pogon, predvođen stručnim štabom i trenerom Miroslavom Đukićem. Naši igrači su bili obučeni u identična odela, zaista je bila lepa slika videti ih - svojom pojavom su vizuelno doprineli još lepšem utisku sa promocije.

  Preko video-bima podsetili smo se nekih zapažanja Duška Radovića o Partizanu, a nešto kasnije reč je uzeo i Bojan Savić, predstavnik kompanije "Sport Time", koja je zastupnik "Nike" za Srbiju. Posle obraćanja predsednika kluba Vučelića i kapitena Saše Ilića, prešlo se na ono najbitnije - predstavljanje dresova za 2018/19.



  Osnovni dres je tradicionalni prugasti crno-beli, iz redovne "Nike" ponude, linija STRIPED DIVISION III, art. 010, a i ostala dva dresa su iz redovne ponude. Ovaj osnovni dres predstavlja bitan pomak na bolje, u odnosu na prethodni dres, urađen u "gradient stilu", sa bojama koje se prelivaju i iz prugastih crno-belih prelaze u jednobojnu crnu. Taj prethodni dres, iako nas za njega vežu lepe uspomene zbog "duple krune" u sezoni 2016/17, jednostavno nije bio u duhu Partizana i njegove opreme. Niti je prugasti, niti je jednobojni.    

  Sadašnji je veoma lep, može se reći i da deluje skoro kao klasičan Partizanov dres. Prugasto telo, crni rukavi (inače, prvi put viđeni početkom 70-ih a kasnije polovinom 80-ih kod "Adidasa") i leđa dresa koja nisu jednobojna kao pre. Sličnost sa "Adidasom" iz 1985. se primećuje na ovoj slici Zvonka Varge:

                                     

   Logo sponzora MTS je u vidu crnog pravougaonika sa belim slovima, zalepljen na dres, Primetan je i novi font, kao i detalj poput grba utisnutog u brojeve na leđima. Font je zanimljiv, neodoljivo podseća na font kojim je obeležavana oprema u bivšoj JNA. Ne znam da li je to bila namera ljudi koji su određivali font, ali eto, starijim navijačima to može biti prva asocijacija. Za autora ovih redova, font je dobar i sasvim je prigodna asocijacija, u duhu početaka našeg kluba. Font je ćirilični, pretpostavljam da je to varijanta za Superligu, dok će se za utakmice u UEFA takmičenjima koristiti verovatno latinični natpis.



  Druga, rezervna garnitura, je bele boje. Pripada liniji REVOLUTION IV, art. 100. Rukavi su nešto tamniji, bledo sivi. Sasvim u duhu tradicije kluba, bez nepotrebnih novotarija. Kao i na ostala dva dresa, na leđima je utisnuta mala srpska trobojka iznad prezimena igrača. 




  Treća ganitura je crne boje. Radi se o dresu iz kolekcije CHALLENGE II, art.010. Iako na prvi pogled, putem slika i video-snimaka taj dres ne deluje kao nešto posebno, reč je o vrlo lepom dresu, na kojem su prisutne aplikacije čija se sjajna crna boja preliva preko osnovne, crne. Nešto u stilu dresova kakvi su se devedesetih godina nosili, posebno u Engleskoj. Možda su za nekoga te sjajne aplikacije na ivici kiča, ali jednostavnost celog dresa u startu poništava tu pomisao. Nije kitnjast, nema suvišne detalje. U dve reči - prelep je. Ipak...postoji jedna napomena oko treće garniture, koja će detaljnije biti obrazložena kasnije.





  Nedoumicu je izazvalo, još pri prvom pogledu na dres, to što je broj na leđima urađen u sivoj boji. Da li će se uopšte lepo videti na terenu, na crnoj podlozi na leđima? Dilemu je rešila utakmica kvalifikacija Lige Evrope u Pljevljima, tri dana po promociji dresa, kada je Partizan nosio upravo ovu garnituru a brojevi su bili lepo vidljivi i uočljivi. 

  Sve u svemu, novi dres (pričamo pre svega o tradicionalnom prugastom) je vizuelno za tri koplja iznad prethodnog. Rezervna dva, posebno crni, su zaista lepi. Navijači Partizana, u principu, ne traže puno kada je u pitanju vizuelni identitet - neka osnovni dres bude sa crno-belim prugama i što klasičniji. Bez ikakvih "gradient" efekata, rombova i kvadrata, kao nekada kod "Vocado" dresova. 

  Sama promocija je organizovana na vrlo dostojanstven način, ukusno, uz omaž Dušku Radoviću, a samim tim i istoriji kluba. Za organizaciju promocije marketing FK Partizan zaslužuje sve pohvale. Da se mislilo i na detalje, dokaz je i to da su FK Partizan i "Nike" na kraju pripremili i prigodne poklone gostima promocije, u vidu kačketa, privezaka, šolja i olovaka sa Partizanovim obeležjima. 

  Jasno je da "Nike" Partizan snabdeva dresovima iz redovne ponude, i to je sasvim normalno. Partizan ne spada u red onih nekoliko povlašćenih giganata (Barselona, Inter, Atletiko Madrid, Čelzi, Roma, PSG...) koji mogu da računaju na unikatne dresove. E sada, pitanje je "Nike" ponude, šta je ovaj proizvođač spremio za određenu sezonu. Prugasti dresovi se nose po dve sezone, to je lako uočljivo iz kataloga ove firme. 

  Naravno, sto ljudi - sto ćudi i sto ukusa. Neko voli "Nike", neko "Adidas", ali pitanje izbora tehničkog sponzora je pre svega vezano za kvalitet opreme, rokove isporuke, dostupne zalihe, finansijski efekat, kontigent za mlađe kategorije...i to navijači treba da znaju, da ta priča daleko prevazilazi vizuelni utisak kakav neki dres ostavlja na nas. Možda je dres nekog drugog proizvođača dopadljiviji, ali možda taj proizvođač nema nameru da posluje na ovom tržištu, možda nema dovoljne zalihe, i tako dalje. 

  Dolazimo na kraju i do jedine zamerke, koja se generalno odnosi na izbor garnitura, a ne na sjajno organizovanu promociju. Naime, često se u poslednjih par godina moglo primetiti, posebno u emisijama TV Partizan, da vlada mišljenje kako su navijači razmaženi, da zahtevaju bordo-plave dresove, da žele unikatne dresove za Partizan...

  Apsolutno niko od navijača ne smatra da bilo koja firma, pa ni "Nike" mora da pravi neki poseban dres za Partizan, kao što to radi, na primer, za Inter ili Barselonu. To je zamena teza. Želja navijača je da se uradi gostujući dres u sasvim drugačijoj varijanti od  osnovnog. To je pitanje ne samo tradicije kluba, već i potrebe.

  Šta će se desiti ako u Evropi naletimo na klub koji ima iste ili slične boje kao i Partizan? A bilo je tih slučajeva - Njukasl, Rijeka, Artmedija? Da li će onda Partizanovi igrači, kao u Rijeci 1988. ili na Banovom Brdu 1996, morati da pozajmljuju plave ili neke druge dresove od domaćina?

  U takvim slučajevima, neophodna je treća (ili čak druga) varijanta dresa, sa bojama totalno različitim od osnovne crno-bele, kako ne bi dolazilo do preklapanja boja. Jasno je da "Nike" u svojoj ponudi nema bordo-plavi, ili crveno-plavi dres, istog dizajna kao što je osnovni. Ali, kad su već pripremili tri garniture, nejasno je zašto nije došlo do dogovora da ta treća garnitura (umesto crnog dresa)  bude plave boje. Ne teget ("navy blue") koja je tamna skoro kao crna, već otvorenija plava ("royal blue" ili čak azurna). Podsetimo se da je Partizan kroz svoju istoriju nosio jednobojne plave dresove, na primer, u prvom Kupu evropskih šampiona 1955/56. I ne samo tada:

                                          
  A takav dres postoji u "Nike" ponudi, takođe iz linije CHALLENGE II, iz koje je naš ovosezonski crni dres.



  Tu su i još dve varijante, plavi i bordo, doduše iz druge linije dresova - PARK II, ali takođe iz "Nike" ponude. Reč je o dresovima sa kataloškim brojem 463 (plavi) i 677 (bordo). 





  Ove dresove navodim samo kao primere - mogao je, kao treća garnitura (ili čak druga), da se uzme bilo koji jednobojni plavi dres. 

  Utisak je da je treća garnitura višak u slučaju kad su sve tri garniture u crnoj ili beloj boji. Sa bordo-plavom, ili plavom, kao rezervnom garniturom, nema ni potrebe za trećom garniturom. Crno-beli dres kao osnovni, i plavi kao alternativni, za slučaj kad se sastajemo sa klubovima istih ili sličnih boja. Ako je to bilo očigledno ljudima u klubu u periodu od 2000. do 2008, kada smo kao rezervnu garnituru imali bordo-plave dresove ("Puma","Nike", "Kappa"), ne vidim problem da se taj aspekt razmotri i sada. Pre svega, iz praktičnih razloga. 

  Uostalom, primeri Juventusa, Njukasla, PAOK-a, Udinezea...svih klubova koji imaju osnovnu crno-belu boju, i ne samo njih, očigledni su - svi ti klubovi imaju kao alternativnu garnituru neku u bojama koje su totalno različite od osnovne. Baš zato da ne bi dolazilo do preklapanja boja sa protivnikom koji ima iste ili slične boje. 

  Eto, to je pitanje za koje bi ogromna većina navijača Partizana volela da bude razmotreno u klubu za neke naredne sezone. Što se tiče ovosezonske promocije i dresova, utisci su sasvim povoljni i pozitivni, uz ovu sugestiju na kraju teksta.

  Na kraju, bitnije od izgleda dresa je kakve će igre naši fudbaleri pružati u novoj opremi. Ali, pošto fudbalska i navijačka subkultura obuhvata i ove teme, smatramo da nije zgoreg baviti se i ovim, naizgled sporednim stvarima, koje bez sumnje čine identitet jednog kluba.




 

Jul 13, 2018

Ovako je nastala "Partizannica"

  Ima tome više od godinu i po dana. Bilo je popodne, zvoni mobilni telefon, Zgro (Igor Todorović) na liniji. Moj drug, partizanovac, saradnik na blogu, koji od kako zna za sebe kao navijača Partizana, pažljivo beleži i sakuplja ama baš sve vezano za naš klub. E, kad nekog takvog čujete kako je fasciniran, onda to zaista znači nešto...

- Sad mi je bio u poseti jedan dečko iz Zemuna. Uputili ga iz kluba na nas dvojicu, da mu pomognemo oko neke knjige koju sprema, ako možemo. Ne verujem šta radi čovek...sprema knjigu o trofejnim sezonama Partizana, plus profili sva 583 igrača koji su igrali takmičarske utakmice, plus profili 40 trenera i 28 predsednika kluba, plus svi izveštaji sa utakmica iz trofejnih sezona, 137 dresova kroz istoriju, preko 1.200 fotografija, tri godine radi na knjizi, neverovatno...zvaće i tebe ovih dana...

   Pre svega, i Zgro i ja smo bili šokirani činjenicom da nismo jedini koji se bave na tako detaljan, pa makar i amaterski način, istorijom kluba. Daleko od toga da sebe smatramo nenadmašnim poznavaocima Partizanove istorije, ali malo je ludaka poput nas koji će u ponoć jedan drugom da šalju slike već zaboravljenih igrača - epizodista, ne bi li po ušnoj resici pokušali da utvrde ko je ko, ili da neumorno "kopaju" po prašnjavim arhivama, tražeći izveštaj sa Partizanovog nastupa na turniru u La Linei.

   Zato je naš prvi utisak i početni šok mogao da se sažme u tri reči: "Još neko kopa!"

   Ko je čovek koji je našu ideju, da blog bude mesto na kojem će moći da se vidi slika svakog bivšeg igrača Partizan, doveo na neki viši nivo i rešio da ovekoveči sve one ljude koji su makar jedan sekund nosili Partizanov dres? Ko je čovek koji se sam samcijat upustio u poduhvat kakav u ozbiljnim zemljama rade timovi ljudi?

   Uskoro sam i ja upoznao Milovana Joličića, autora knjige. Naravno, nije bilo nikakve sumnje da smo i Zgro i ja rešili da mu skromno pomognemo podacima i savetima, ali to je bilo samo pitanje kakav će fil da bude na torti. A celu "tortu" od 5 kilograma, ovu predivnu knjigu enciklopedijskog karaktera, osmislio je i realizovao Milovan. Samo on zna koliko je to bilo teško, i koliko je napora, nerava, vremena i novca sve to zahtevalo. Vikendom, on bi seo u automobil pa u Vrnjačku Banju, kod Aleksandra Jončića. Sledećeg vikenda u Šabac kod Dimitrija Stefanovića (uzeo kup sa Partizanom 1952.). U Šapcu se raspita i za Svetozara Jurišića. Jedan od pet hiljada navijača Partizana zna da su Stefanović i Jurišić igrali za Partizan. A Milovan ih je upoznao. U međuvremenu, proverava podatke sa Zaladom, zove telefonom Vokrija, i tako dalje.

   Milovan je, pre svega, jedan mnogo dobar čovek, momak, kako god. Uostalom, mora se biti dobar čovek da bi se napravila ovakva knjiga, kakva se, apsolutno sam uveren, još dugo neće pomeriti sa pozicije najbolje i najtačnije ikada priređene o Partizanu. I za ovakvu knjigu, mora se voleti Partizan, a kod Milovana ima napretek i jednog i drugog. Zato smo rešili da sa druge strane osvetlimo njegov rad na knjizi "FK Partizan 1945-2017", koja je svoju promociju imala krajem aprila i koju smo nazvali Partizannica. O knjizi smo pisali, a sada o autoru.

Promocija knjige - Milovan Joličić i Zvonko Živković

Crno-bela nostalgija: - Pre nego što pređemo na razgovor o knjizi, da napomenemo da ti nisi samo fudbalski navijač, već i neko ko se aktivno bavio fudbalom, a takođe si i fudbalski trener. Reci nam nešto više o tome, kao i o periodu kada si radio kao trener?

Milovan Joličić: - Tako je, mama me je kao dečaka odvela kod svog druga sa fakulteta, tada predsednika FK Zemun, Slobodana Pejovića, da se upišem u školu fudbala. Počeo sam da treniram 1989. godine. Prošao sam skoro celu omladinsku sškolu, jedino me nisu zahvatili omladinci, jer sam se razboleo. Trener mi je bio Sava Soldatović. Moram reći da smo mi, manje talentovani dečaci, trenerali u Zemunu, a igrali utakmice za Institut iz Zemun Polja. Što se tiče mojih fudbalskih karakteristika, imao sam dobru tehniku, neki treneri su rekli čak i odličnu, ali genetika mi nije dala ono što je oduvek bilo najvažnije u savremenom fudbalu - snagu i brzinu, pa u to vreme realno nisam mogao da igram u jakoj omladinskoj školi Zemuna. A onda me je loša sreća po prvi put odvojila sa terena…

Sa deset godina na jednom treningu sam u punom sprintu udario glavom od stativu. Nisam imao vremena da odreagujem i zakucao sam se bukvalno u stativu. Sve se desilo u deliću sekunde. Znam samo da sam se probudio u svlačionici. Posle dva meseca ustanovljene su mi neke povrede glave. Drugi put kada sam morao da se pozdravim sa loptom, to se desilo se sa 16 godina na jednoj utakmici. Jednostavno, pri svakom malo jačem naporu, nisam mogao da dođem do daha. Analiza krvi je pokazala da sam dobio anemiju. Prognoze nisu bile dobre, ali moja volja je presudila i posle godinu i po dana vratio sam se na teren, ovaj put u omladince Zvezdare. Nedovoljno oporavljen organizam sam izložio velikim naporima. I opet bolnica, i opet negativni rezultati, nova bolest… Tu je definitivno bio kraj mom bavljenju fudbalom.

Što se tiče trenerske karijere, negde 2007. godine formirao se novi fudbalski klub u Zemunu, Vandini, i na poziv Slobodana Pejovića došao sam da volontiram, kao sekretar. Opet sam se obreo u sportskom okruženju, što ja za mene bilo najvažnije. Tu sam upoznao Žileta - Zvonka Živkovića, čuvenog fudbalera Partizana, i sarađivao sa njim godinu i po dana dok se klub nije rasformirao. Kao što sam rekao, radio sam kao sekretar u klubu, ali teren me je uvek privlačio. Tako da sam iskoristio priliku i posmatrao treninge Dragana Šipke, koji je bio zaposlen u klubu. Svi ljudi iz fudbala znaju o kom čoveku je reč, o sjajnom treneru mlađih kategoija. Od njega sam mnogo naučio, kako trenerski, tako i ljudski. Nedugo po rasformiranju kluba, dobio sam poziv od Zvonka Živkovića, da mu budem drugi pomoćnik u FK Metalac iz Gornjeg Milanovca, koji je tada igrao Supeligu. Iskreno, bio sam iznenađen da mene, amaterskog radnika bez dana trenerskog posla, i bez ikakve igračke karijere, pozove neko poput Žileta, da radim sa njim. Velika čast za mene. Metalac mi je ostao u lepoj uspomeni, doduše kratkoj, od 4-5 meseci. Stekao sam kakvo - takvo iskustvo. U međuvremenu sam završio UEFA B licencu za trenera. U sezoni 2013/14 Žile dobija poziv da vodi Zvjezdu iz Gradačca. Spakovani i pred potpisom u prostorijama kluba, Žile dobija poziv iz Partizana da preuzme Teleoptik. Nije mogao da odbije. Povratkom u Beograd, prestaje moja trenerska karijera, ispostaviće se kasnije.

- U predgovoru si napisao kako ti se rodila ideja o knjizi. Da li si posle te početne ideje oklevao, ili si odmah prionuo na posao, siguran da je to ono što želiš?

- Jednostavno, nema oklevanja, kada nemate ništa, mora da se borite. A ja u tom momentu nisam imao ništa. Nisam imao nikoga da mi pomogne, zato sam morao sam sebi da pomognem, jer kao što si video iz prethodnog pitanja, ja sam čovek koji ne odustaje. Tri puta sam se vraćao na teren. Nisam takav karakter i hvala Bogu što je to tako. Zvao sam mamu na terasu i pitao je hoce li da mi pomogne. Ispričao sam joj u kratkim crtama šta sam zamislio i pitao je koliko najviše može da podigne kredita kao penzioner. Čekao sam sutradan da podigne novac, da bih počeo sa svojim radom. Apsolutno sam bio siguran da želim to. Nisam nikad u zivotu bio toliko siguran u sebe, koliko sam bio uveren u tom trenutku, da treba da počnem da ostvarujem svoju ideju.



- Da li si na početku bio svestan u koliko veliki poduhvat si se upustio i da li si u bilo kojem momentu poželeo da digneš ruke od svega?

- Nisam bio svestan koliko je to bio, kao što ti kažeš, veliki poduhvat, nego mi je bilo bitno samo da krenem da radim, da sebe zaposlim, kako ne bih razmisljao o svemu lošem što mi se izdešavalo. Sa ove tačke gledišta, da sam znao koliko će sve to da košta, verovatno ne bih krenuo da radim, jer bih se upitao odakle za sve to da nađem pare. Ispostavilo se da je bolje što sam krenuo u nešto nepoznato, bez iskustva, nesto sa čim nisam imao dodirnih tačaka. Mislim na obe stvari oko pripreme knjige u tehničkom smislu. Ni u jednom momentu nisam hteo da dignem ruke, sa koliko god pre svega nepoznatih i neprijatnih stvari sam se susretao u toku rada.

- Koliko je zahtevno bilo traganje za svim tim silnim podacima, arhivom, fotografijama? Opiši nam, na primer, jedan dan u arhivi "Sporta", odakle si preuzimao izveštaje sa utakmica, kakvi uslovi vladaju tamo...

- Kada radiš nešto što voliš i kada si motivisan, sve je lakše. Dolazio sam svaki dan od ponedeljka do petka, od 10h do 15h. Prvo sam odlazio u arhivu, gde stoje sve te ukoričene novine. Vadio bi ih iz jako skučenog prostora i nosio na kopiranje. Najviše vremena sam provodio za kopir mašinom, jer sam prethodno dolazio spreman sa svim datumima sa utakmica. Raniji izveštaji sa utakmica, ne znam tačno do koje godine, počinjali su na drugoj strani, pa su se završavali na četvrtoj. Ne bi to predstavljalo toliki problem da ukoričeni tekstovi nisu bili na toliko velikom formatu. Tako da mi je za neku utakmicu trebalo i po četiri papira, jer kopir aparat nije bio toliko velik, da bi mogao sve da kopira na jednoj stranici.

Deo negativa sa slikama, iskorišćenih za knjigu o Partizanu

- Da li znaš koliko si dana proveo, na primer, u arhivi "Sporta"? Naime, u tvojoj knjizi su izveštaji sa 1.145 utakmica koje je Partizan odigrao u trofejnim sezonama u prvenstvu, kupu kao i i svi izveštaji sa utakmica u takmičenjima UEFA.

- Sa prekidima oko 10 meseci, jer zbog mog neiskustva, neke stvari sam radio dva, pa i tri puta. Zato se i ovom prilikom zahvaljujem ljudima u “Kompaniji Borba” što su bili korektni kada to i nisu morali. Stvarno sam divan period proveo sa zaposlenima u arhivi ”Borbe”, prihvatili su me od prvog dana, što mi je mnogo olakšalo naredne dolaske. Značilo mi je.



- Osim porodice, koja ti je bila permanentna podrška u ovom neverovatnom poduhvatu, čitaoci bi sigurno voleli više da saznaju o bivšim igračima Partizana koji su ti najviše pomogli u stvaranju knjige, u smislu povezivanja sa drugim ljudima, igračima? Naime, ti si nastojao da u profil svakog bivšeg igrača Partizana napišeš tačan datum i mesto rođenja, bar kad su u pitanju igrači koji su u životu.

- Najveću ulogu u pronalaženju i kontaktiranju bivših igrača imali su Zvonko Živković, Miodrag Živaljević i bivši igrač Galenike Milija Brkić. Oni su me spajali sa svim tim igračima, kako bih mogao da od njih lično saznam njihovo mesto i datum rođenja. Jednostavno od jednog kontakta pravio sam deset. Zvonko Živkovic mi da broj od Đelmaša, Klinčarskog, Miće Radovića, Zalada, Župića... a njih sam onda pitao da li su su kontaktu sa nekim od bivših igrača i tako redom.

- Upoznao si, tokom ovog projekta, mnoge bivše igrače Partizana ali i legende novinarske i fotografske profesije, među njima i neke ljude na koje je javnost sasvim zaboravila. Koje susrete bi posebno izdvojio, ko je na tebe ostavio poseban utisak, a da ga nisi ranije poznavao?

- Bilo je tu stvarno dosta susreta, dobrih ljudi, ali dva čoveka su ostavila poseban utisak na mene - Volter Jadrešin i navijač Rade Dacović. Prvi je legendarni fotograf, koji mi je puno pomogao, a drugi je jedan predivan čovek, veliki navijač Partizana iz Užica, koji je ostavio neverovatan utisak na mene. Nažalost, preminuo je nedavno. Moram da napomenem, da su jako bili zanimljivi susreti sa Mikijem Živaljevicem. Čovek neverovatne harizme. Laf.

- Sad me zanima, ti si direktno kontaktirao bivše Partizanove fudbalere, pa i one koji žive u drugim državama bivše Jugoslavije, zatim na Kosovu...kako su svi oni reagovali pri kontaktu s tobom?

- Kao sto sam rekao u prethodnom odgovoru na pitanje, bivši igrač Galenike Milija Brkić i ja smo obavljali sve te razgovore. Na primer, Isa Sadriju i pokojni Fadilj Vokri bili su više nego ljubazni.

Sa Dimitrijem Stefanoviće, osvajačem kupa s Partizanom

- Promocija knjige, krajem aprila u "Zappa barci", bila je veoma emotivan momenat za tebe. Da li je blizu istine da ti je to jedan od nekoliko najlepših dana u životu, i šta si osećao tog dana?

- To je sasvim tačno, da je to jedan od mojih najlepših dana u životu. Namerno sam rekao jedan od najlepših, jer je rođenje mog sina Viktora najlepši dan, bez premca. Promocija koja je održana te večeri i rođenje sina su mi pokazali zašto sam se rodio. Tako sam to doživeo. Sve je te večeri bilo divno, da ne kažem neponovljivo. Najlepše nešto što možete da doživite je poštovanje, kada vam ga ljudi pokažu pred porodicom. Sjajni ljudi, pozitivna energija koja se osetila u vazduhu. Sve je prošlo nekako za tren.


- Posle promocije, stigle su i prve pohvale knjizi i tebi kao autoru. Koliko ti one znače i da li se slažeš da kad ugledaš takav neki predivan komentar, znaš da sve nije bilo uzalud i da je bilo vredno tolikog truda?

- Ja sam od samog početka verovao i to je najvaznije, da ce to biti nesvakidašnje izdanje. Kada sam na zid spavaće sobe zakucao naslove svih sedam poglavlja i video prazne papire pred sobom, zapitao sam se da li ću uspeti da nađem sav materijal, pogotovo slike iz ranog perioda bitisanja kluba. Normalno da postoji sumnja, pogotovo kada sam bio pri kraju rada na knjizi. Ali, bez sumnje i straha ne možete nešto veliko da napravite, jer vas to gura napred. A što se tiče pozitivnih komentara, to je svrha cele priče, jer sam knjigu radio tako da svaki navijač koji je kupi, bude pre svega iznenađen, oduševljen i ponosan na istoriju svoga kluba, koja je uistinu velika. Ne mogu da ti opišem koliko mi znači svaki pozitivan komentar, jer on potvrđuje moj veliki rad i odricanje koje sam uložio u knjigu. Reci ti meni, ko ne voli pohvalu?

- Zahvaljujući inicijativi sa vrha FK Partizan, knjiga se pojavila i u "Crno-belom butiku", a i klub je otkupio značajan broj primeraka. Ko je prvi, iz vrha kluba, prepoznao tvoj rad? 

- Pre svih gospodin Ivan Ćurković. Njega sam sasvim slučajno upoznao u Zemunelu, preko fizioterapeuta Partizana Viktora Vujoševića. Ispričao sam mu celokupan put do realizacije knjige. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak, bila je njegova skromnost i to da me je čovek pažljivo saslušao. To nekad znači više nego bilo šta. Na njegov predlog, predsednik kluba Milorad Vučelić i generalni direktor Miloš Vazura doneli su odluku da FK Partizan otkupi deo tiraža.


- Kao neko ko se takođe na neki način bavi istorijom kluba preko ovog bloga, često kontaktiram sa ljudima iz drugih država, posebno mislim na ljude iz bivše SFRJ, koji nisu navijači Partizana. Neki od njih su zapanjeni tvojom knjigom, u pozitivnom smislu. Ima i stranaca, koji su, uprkos tome što uopšte ne vladaju srpskim jezikom, ili ga površno znaju, poručili knjigu. Da li je u planu da se knjiga prevede i na engleski, jer bi se time istorija Partizana još više približila ljudima izvan naše zemlje?

- Moram da ti kažem da se vi na blogu na fenomenalan način, a ne na “neki”, bavite istorijom kluba. To sto vi radite je velika stvar. Nadam se da će ubrzo krenuti prevod knjige na engleski. Upravo je Ivan Ćurković bio inicijator te ideje, koju su čelnici kluba Vučelić I Vazura prihvatili. Sve ide u dobrom pravcu, pa se nadam da ćemo uskoro imati izdanje na engleskom jeziku.

- Na kraju, još jednom da ti izrazim zahvalnost u ime svih navijača Partizana, što si svima nama podario ovo kapitalno delo, koje, slobodno može da se kaže, pripada eliti evropskog izdavaštva vezanog za fudbalske klubove. Želimo ti, uz zdravlje i sreću na privatnom planu, još nekoliko izdanja ove knjige!


- Hvala ti na ovako velikim i lepim rečima. Kao što vidiš, fudbal mi je uzeo mnogo toga u životu, ali mi je dao mnogo toga lepog. Uvek bih krenuo ovim putem koji sam prošao. Ja sam osećao da treba sve ovo da ispričam, jer ne umem drugačije, nego samo iskreno. Pre svega zbog ljudi koji su mi pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana. Ovo mi je bila jedinstvena prilika za to i hvala ti što si mi omogućio da sve ovo ispričam. “Crno-bela nostalgija” radi fenomenalnu stvar za navijače, a našem Partizanu bih ove sezone poželeo da ima prosek navijaca na utakmici, koliko tvoj blog ima čitalaca. A za ostalo, neka se potrude da nas sve obraduju uspesima.

Za kraj ovog razgovora, poručio bih svim navijačima Partizana da uvek vole Partizan, svom svojom dušom, i da im je uvek na pameti da ne navijaju za pojedinca ili upravu, već za Partizanov grb, crno-beli dres, za sve one kojih su ih naučili da vole Partizan.

Dobro pamtim sve!!!

*************************

Utisci o knjizi:

- Izuzetno vredno delo velikog zaljubljenika u Partizan. Knjiga daje sve neophodne informacije i sjajan materijal svima koji zele da upoznaju istorijat Partizana do najsitnijih detalja. Veliki trud je ulozio jedan čovek i retki su ovakvi poduhvati. Veliko poštovanje Milovanu i veliko hvala! (Milan Belin, sin Bruna Belina, Partizanovog asa)

- Jednostavno, svaka reč je suvišna, treba držati u rukama knjigu pa tek onda shvatiti o čemu se radi. Prosto je neverovatno kakav poduhvat je izveo jedan čovek. Svako poštovanje za autora i veliko hvala, učinio je svakog navijača Partizana ponosnim. Ništa, sada nam ostaje da uživamo u knjizi i da čekamo nešto slično i za KKP. (Srba Srejić, navijač)

- Milovane, svaka čast za Gorski Vijenac medju klupskim monografijama. Fenomenalno uradjena,bogato ilustrovana i prelijepo uklopljeno štivo za sve generacije Partizanovaca bez izuzetaka. Preporucujem toplo svima da posjeduju ovaj dio veličanstvene istorije Partzana. Željno isčekujemo nastavak. (Vlado Belojević, sin bivšeg golmana Partizana Božidara Belojevića)

- Konačno je knjiga stigla i do mojih ruku. Zaista ne mogu da verujem koliko je ovo kvalitetno odrađeno. Sa ovakvom knjigom bise ponosili mnogo bogatiji evropski klubovi. Čestitka i hvala celoj ekipi koja je radila na ovom projektu, a pogotovo Milovanu. Uradili ste jednu veliku stvar za Partizan. (Zoran Stojanović, partizan.net)

- Сасвим случајно сам сазнала за ову књигу и то кад је већ кренула са штампањем. Пар великих Партизановаца је похвалило и рекли су да ће бити ШТОГОД. Реших да изненадим мужа (а и себе) за 9 година везе/брака. Поносни смо што поседујемо примерак ове гробарске библије. Желим да захвалим аутору што је створио. Са задовољством ћу причати о њој свима. (Mirjana Dobrosavljević, navijač)

(Knjigu Milovana Joličića "Partizan 1945-2017" možete poručiti preko sajta http://www.knjigafkpartizan.com/ )

 Razgovor vodio: Aleksandar Pavlović
     

 

Jul 9, 2018

"Santa Marija" plovi u Beograd (Trofej Kolombino, 1976.)

  S vremena na vreme bavimo se i uglednim fudbalskim turnirima na kojima je Partizan uspešno igrao kroz svoju istoriju. Podsećamo vas na Partizanov trijumf u Meksiku 1970, na Turniru Pentagonal, kao i na treće mesto u španskoj La Linei, 1981.

  Ako ste nekada posetili Partizanovu trofejnu salu u prostorijama Stadiona Partizana, sigurno ste primetili neobičan trofej u središtu prostorije, jedan veliki srebrni jedrenjak. Kako se ovaj jedrenjak našao u Humskoj 1, objasnićemo preko ovog teksta, koji nas vraća u Španiju, u leto 1976. godine. Mesec dana pre Partizanovog puta u Španiju, na ugledni Trofej Kolombino, Partizan je osvojio svoju sedmu titulu prvaka Jugoslavije, u infarkt-završnici, golom Bjekovića u Ljubljani, u poslednjim sekundama. Posle tog trijumfa, ekipa je doživela nekoliko promena - Bjeković, najbolji strelac Partizana i sezone 1975/76, otišao je u Nicu, došao je kao zamena Sava Paunović iz kragujevačkog Radničkog, pristigli su i golman Petar Borota iz OFK Beograda i centarhalf Jusuf Hatunić iz tuzlanske Slobode. Ako se ima u vidu da je Momčilo Vukotić otišao na služenje vojnog roka, činjenica je da je Partizan ipak bio slabiji nego prethodne, šampionske sezone, jer su Vukotić i Bjeković bili osovina Partizana.


  Trofej Kolombino se igrao 14. i 15. avgusta 1976, samo sedam dana pre starta novog Prvenstva Jugoslavije u fudbalu, pa je predstavljao najbolju moguću proveru za "crno-bele". Tim pre, jer su učešće na tom turniru, koji se od 1965. održavao u gradu Uelva, u Andaluziji, redovno uzimali najbolji evropski i svetski klubovi. Naravno, najviše je tu bilo španskih ekipa - skoro da nema renomiranog španskog kluba koji nije igrao na Trofeju Kolombino, a osvajali su ga, od španskih ekipa: Atletiko Madrid, Real Madrid, Betis, domaćin Rekreativo Uelva, Barselona, Sevilja, Saragosa, Atletik Bilbao...

  Ovaj turnir su osvajali i velikani poput Sao Paula, Vaska da Game, Fejenorda, Ujpešta, Notingem Foresta, Sportinga, Parme, Gremia, Flamenga, Dinama iz Tbilisija, a tokom godina učestvovali su, a nisu stigli do prvog mesta Benfika, Anderleht, Standard, Bajern, Lion, River Plejt, Đenova, Derbi Kaunti, Valensija, Malaga, Sampdorija, moskovski CSKA i Spartak, Honved, PSV, Valjadolid, Osasuna, Espanjol, Fluminenze, Botafogo, Kruzeiro, Dinamo Bukurešt...

  Od tadašnjih jugoslovenskih ekipa, osim Partizana, učestvovao je još samo Dinamo iz Zagreba, 1980. godine, i zauzeo 4. mesto.

  Posebna zanimljivost je vezana za trofej koji je dobijao pobednik turnira. Bio je to 35 kilograma težak srebrni jedrenjak, maketa broda "Santa Marija", kojim je Kolumbo krenuo na put oko sveta, 1492. godine.

  Samo nabrajanje imena svih učesnika turnira izaziva strahopoštovanje. I tog avgusta 1976, spisak učesnika (mahom su na turniru učestvovale po četiri ekipe) je bio impozantan - Atletiko Madrid (osvajač španskog kupa i trećeg mesta u Španiji prethodne sezone), Betis (polufinalista kupa i sedmo mesto) i Mančester Siti (osmo mesto u Engleskoj).

  U prvom meču, Partizan je, predvođen sa klupe Tomislavom Kaloperovićem, savladao Betis sa 4-1 (3-1). "Crno-beli" su nastupili u sastavu: Borota,  Pejović, Kozić, Tomić, Đurović, Kunovac (Stojković), Zavišić, Hatunić, Perović, Trifunović (Grubješić) i Boško Đorđević. Prema izveštaju beogradskog "Sporta", igralo se pred 18.000 gledalaca po veoma toplom i sparnom vremenu, bilo je +33 C!

  Golove za Partizan su postigli Zavišić, Perović i Grubješić 2, a strelac utešnog gola za Betis bio je Alabanda.



Partizan pred meč protiv Betisa (Foto: Galvez / As Color)

  Prema pisanju "Partizanovog vesnika", španski novinari su posebno bili oduševljeni nastupom Ilije Zavišića, poredeći ga čak sa slavnim Brazilcem Garinčom.


Perović postiže gol protiv Betisa (Foto: Galvez / As Color)

"Sport"

  U drugom meču, Atletiko Madrid, osvajač španskog kupa na čijoj klupi je sedeo slavni Luis Aragones, porazio je Mančester Siti sa 2-0, pa su tako bili poznati učesnici mečeva za prvo mesto (Atletiko - Partizan) i za utešno, treće mesto (Betis - Mančester Siti). Ti mečevi bili su na programu već sutradan, 15. avgusta 1976.

  Prvo su se sastali Betis - Mančester Siti. Utakmica je završena 1-1, Englezi su izjednačili u finišu utakmice, pa se pristupilo izvođenju penala, gde je Mančester Siti bio uspešniji te zauzeo treću poziciju na Trofeju Kolombino.

  U finalu turnira, Partizan i Atletiko Madrid su takođe odigrali 1-1. Pred 20.000 gledalaca, Partizan je nastupio u nešto izmenjenom sastavu u odnosu na meč protiv Betisa, pa su finale odigrali: Borota, Pejović, Kozić, Tomić, Đurović, Stojković, Zavišić, Hatunić, Grubješić, Trifunović (Paunović) i Boško Đorđević (Perović). 

  Za "jorgandžije" iz Madrida su nastupili: Reina, Kapon, Pereira, Heredia, Panadero Diaz, Marselinjo, Alberto, Leal, Leivinja (Agilar), Ruben Kano i Ajala. 

  Četiri igrača iz ove ekipe (Reina, Kapon, Heredia, Alberto) su dve godine ranije bili deo tima Atletiko Madrida koji je igrao finale Kupa šampiona protiv Bajerna, i izgubio u dve utakmice. Osim toga, o snazi Atletika govori i činjenica da su iz tima koji je nastupio protiv Partizana, reprezentativci Španije u nekom momentu svoje karijere bili Reina, Kapon, Marselinjo, Ruben Kano i Leal, zatim Pereira i Leivinja su bili reprezentativci Brazila, a Heredia i Ajala reprezentativci Argentine. Dakle, čak devet igrača koji su igrali za Atletiko protiv Partizana , u svojoj karijeri su upisivali i reprezentativne nastupe za svoje države!

  Poveo je Atletiko u 8. minutu, golom reprezentativca Španije Ruben Kana, a izjednačio je Slavoljub Sava Paunović, golom u 32. minutu. Na kraju je i taj meč morao da bude odlučen penalima. 

  Izvođenje penala je potrajalo čitavih deset serija i teklo je ovim redom:

 1. Ajala - Borota brani, Perović - gol
 2. Heredia - gol, Grubješić - gol
 3. Leal - gol, Zavišić - gol
 4. Alberto - gol, Hatunić - brani Reina
 5. Pereira - gol, Sava Paunović - gol
 6. Agilar - gol, Pejović - gol
 7. Kapon - gol, Đurović - gol
 8. Panadero - gol, Tomić - gol
 9. Ruben Kano - gol, Kozić - gol
10. Marselinjo - preko gola, Stojković - gol

  Na kraju, Atletiko Madrid - Partizan 1-1, penalima 8-9! Partizan je osvojio prvo mesto na turniru i Trofej Kolombino, u vidu prelepog srebrnog jedrenjaka, replike Kolumbove "Santa Marije", mogao je da "zaplovi" za Beograd, zajedno sa Partizanovom ekspedicijom!

"Sport"

  Ova turneja je izazvala veliko interesovanje navijača, koji u ono doba, bez interneta i direktnog radio ili TV prenosa, nisu imali drugi način da saznaju rezultat, osim pozivanja broja 984 sa vestima o sportskim rezultatima. Preko 6.000 telefonskih pretplatnika (mahom navijača Partizana, razume se) je te noći zvalo službu obaveštenja u želji da saznaju rezultat finalne utakmice turnira!

 



 Sigurno je da je ovakav međunarodni uspeh, pa makar ostvaren i na prijateljskom nadmetanju, bio veliki podstrek  tadašnjoj ekipi Partizana. Puni utisaka, i sa osnaženom verom u sopstvene snage, "crno-beli" su se vratili u Beograd, a osim prepoznatljivog jedrenjaka u vidu trofeja, našlo se mesta i za brojne suvenire i uspomene iz Andaluzije, što se može videti na jednoj od slika nastaloj u povratku...

Foto: partizan.rs

   Sezona koja je bila pred njima nije bila preterano uspešna - eliminacija na startu Kupa šampiona, eliminacija iz domaćeg kupa, odlazak trenera Kaloperovića i dolazak Mladinića, i tek četvrto mesto u šampionatu. Kao uteha, ostale su dve pobede u prvenstvu nad Hajdukom, i po jedna nad Crvenom zvezdom i Dinamom. I svakako, veliki srebrni jedrenjak, Trofej Kolombino, koji i danas krasi Partizanove prostorije. Ipak, ta sezona poslužila je kao uvertira pred trijumfalnu 1977/78, o kojoj će biti reči u našem narednom fanzinu, PFC Historical broj 7.  

Priredili: Igor Todorović, Aleksandar Pavlović

Jul 1, 2018

Fudbalski pustolov - Father Tiko

  Period u kojem su ljubitelji fudbala zaokupljeni Svetskim prvenstvom u fudbalu je možda predodređen za jedan tekst koji se manjim delom odnosi na Partizan, a prvenstveno na život i karijeru jednog od njegovih bivših, doduše, manje poznatih igrača. A tematika se sasvim uklapa u aktuelni sajam svetskog fudbala. Junak ove priče je prokrstario svetske meridijane kao fudbaler i trener, svojevremeno je vodio dve selekcije koje učestvuju i na aktuelnom Svetskom prvenstvu (Australija, Nigerija), odlikovale su ga neobične metode treninga i vođenja ekipe, učestvovao je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1966, a dvadeset godina kasnije, tokom Svetskog prvenstva u Meksiku, završio je svoj životni put, upravo u zemlji domaćinu prvenstva.

Partizan - Dinamo 5-5, Jelisavčić sasvim desno od golmana Dinama


  Tihomira Tiku Jelisavčića ste mogli upoznati kroz njegov profil na blogu "Crno-bela nostalgija". Rođen 1929. u Užicu, za Partizan je igrao u sezoni 1953/54. Odigrao je jednu prvenstvenu utakmicu (Proleter Osijek - Partizan 2-3, 27.9.1953.) i bio strelac na tom meču, i jednu kup utakmicu (Partizan - Dinamo 5-5, 7-8 penalima, 4.10.1953.). Ipak, zabeležio je čak 29 nastupa na prijateljskim utakmicama i na utakmicama drugog tima Partizana, uz 60 datih golova. Ovaj napadač, uprkos tome što je svakako imao kvaliteta, nije mogao da nađe svoje mesto u Partizanu, pored takvih imena kao što su bili Bobek, Miloš Milutinović, Zebec, Herceg...

  Po odlasku iz Partizana, Jelisavčić naredne dve godine brani boje novog, posleratnog BSK-a (današnjeg OFK Beograda), sa njim uzima Kup Jugoslavije 1955, a onda odlazi u skopski Vardar. Dve godine i u Vardaru, a zatim poslednja stanica u Jugoslaviji - Obilić. Do 1962. godine Jelisavčić igra za Obilić a onda odlazi u Yugal iz Sidneja, klub jugoslovenskih iseljenika. Tu, u Australiji, počinje najživopisniji deo karijere Tihomira Tike Jelisavčića...

  Tika Jelisavčić igra za Yugal, a uskoro prelazi u trenerske vode i počinje da trenira taj klub. To je samo početna stanica u njegovoj karijeri fudbalskog trenera. Put ga dalje vodi u klub Hakoa, a odatle pravo na mesto selektora Australije, koja te, 1965. godine, ima priliku da po prvi put izbori plasman na Svetsko prvenstvo. Zvonimir Rale Rašić, stari Jelisavčićev prijatelj, takođe bivši igrač i fudbalski trener koji je zadužio australijski fudbal (u Jugoslaviji je igrao za Proleter, Vojvodinu, Spartak, banjalučki Borac), opisao je Jelisavčića kao "jedno od najdivnijih bića koje je ikada upoznao". Ipak, razni događaji koji su usledili tokom Jelisavčićevog boravka na klupi Australije doprineli su da njegov ugled kod igrača padne na niske grane.

Pripreme sa reprezentacijom Australije, Jelisavčić je prvi s leva u srednjem redu
Foto - medium.com

  Usled raznih okolnosti (finansijskih poteškoća, nezadovoljstva učešćem Južnoafričke Republike, itd), došlo je do toga da se Australija i Severna Koreja bore za jedno mesto na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. Bilo je to prvo učešće Australije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo! Pošto te dve zemlje nisu imale diplomatske odnose, dogovoreno je da se dva meča plej-ofa održe na neutralnom terenu, u Pnom Penu, u Kambodži. Imajući u vidu vrućine koje vladaju u Pnom Penu, odlučeno je da australijska reprezentacija sprovede pripreme u gradu Kernzu (Cairns), čija je klima najviše odgovarala kambodžanskoj klimi. Prema rečima tadašnjeg kapitena Australije, Ladislava Lesa Šajnfluga (Les Scheinflug), četvoronedeljne pripreme su bile po strogom režimu, propisanom od strane selektora Jelisavčića. Strogo zabranjeno konzumiranje pića i upražnjavanje seksa, ali samo za igrače. Naime, selektor Tika Jelisavčić je sebe izuzeo od ovih pravila i u trening kamp doveo svoju ženu Seku, koja je mamila uzdahe njegovih igrača, po rečima jednog od njih, Stena Akerlija (Stan Ackerley). Dok su fudbaleri kao jedini vid zabave po vrućini imali igranje karata i bazen, dotle je Seka, selektorova žena, šetala pored bazena u bikiniju ili kratkom šorcu, i izazivala pohotne misli kod učenika svog muža. Istina, Seka je, po rečima Akerlija, imala šta i da pokaže - bila je prelepa i rangirajući ženski šarm i lepotu ocenama od 1 do 10, on ju je ocenio sa 9. Doduše, ponekad je izgledala i za 11, primetio je Akerli.

  Tokom puta za Kambodžu ekipa je napravila pauzu u Bangkoku, a Jelisavčić je zapretio da će poslati kući svakog igrača koji bi se usudio da stupi u seksualne odnose sa lokalnim devojkama. Ipak, ni to licemerje, kako su igrači to shvatili, nije bilo najgora stvar - kap je prelila čašu kada je Tika Jelisavčić "provaljen" da vara sopstvene igrače na kartama. Atmosfera je pukla, a na hitno sazvanom sastanku odlučeno je, uz prisustvo selektorovih asistenata i igrača, da se put ipak nastavi i cela stvar gurne "pod tepih", iako je bilo jasno da je Jelisavčić izgubio kredibilitet i ugled kod igrača.

  U Kambodži su ekipu sustigli problemi druge prirode - lokalna hrana i voda izazvali su dijareju kod sedmorice igrača. A Severna Koreja je bila daleko od skromnog nivoa na kojem je bila Australija. To je bio vojni tim koji se dve godine zajedno pripremao. U skladu s tim je bio i rezultat: 6-1 i 3-1 za Severnu Koreju, koja se tako kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u Engleskoj. Odnos između Jelisavčića i ekipe je konačno pukao kada im je on zabranio da igrača Bilija Rajsa (Billy Rice), koji je kolabirao, na rukama iznesu sa terena!? Dve godine kasnije završava se i misija Tihomira Tike Jelisavčića u Australiji - prodao je plac u Randviku, spakovao kofere i sa svojom zanosnom suprugom Sekom otišao u Afriku. U Australiju se nikad više nije vratio.

   U Africi, stvari su išle mnogo bolje za Jelisavčića. Postaje selektor Nigerije, i pod njegovim vođstvom, Nigerija je odigrala 45 utakmica, pobedila na 24, igrala nerešeno na 12, i samo 9 puta je bila poražena! Značajnije od toga - sa ekipom sastavljenom od malo poznatih igrača, osvojio je treće mesto na Afričkom Kupu nacija, 1976. godine u Etiopiji, a isti uspeh je ponovio i dve godine kasnije, u Gani! Ipak, zamalo mu je izmakao plasman na Svetsko prvenstvo 1978. u Argentini. Posle trećeg mesta na Afričkom kupu nacija 1978, ogroman pritisak stavljen je na leđa Tike Jelisavčića, pa je samo prvo mesto na Sveafričkim igrama garantovalo njegov ostanak na klupi. Nažalost, u finalu igara Nigerija je poražena od Alžira, i to je bio kraj Tike Jelisavčića na klupi Nigerije. Ipak, ceneći zasluge koje je imao za razvoj fudbala u Nigeriji, data mu je mogućnost "mekog prizemljenja" - imenovan je za selektora nigerijske selekcije do 20 godina. Koliki trag je Tihomir Jelisavčić ostavio u Nigeriji, dovoljno govori nadimak koji mu je tamo nadenut - Father Tiko (Tata Tiko).

Father Tiko - selektor Nigerije

  Sredinom osamdesetih život dovodi Jelisavčića u Meksiko. Već u godinama kada se razmišlja o kraju karijere i penziji, Jelisavčić odlučuje da se naseli u Kankun, meksičko letovalište na Karipskom moru, koje je samo petnaest godina pre dolaska Jelisavčića, počelo ozbiljnije da se naseljava. Do 1970, to je bilo mesto sa tek nekoliko stanovnika, a onda počinje vrtoglavi rast i uspon. Tika namerava da u Kankunu provede svoje penzionerske dane, ali sudbina mu je namenila drugu ulogu. Tokom jednog leta avionom, tadašnji gradonačelnik Kankuna, Hoakin Gonzales Kastro, sedi pored čoveka koji se predstavio kao rođak doktora, ortopeda Aurelia Pereza Teufera, koji je lečio mnoge fudbalere tih godina. Pričaju o predstojećoj, prvoj sezoni lokalnog, novoosnovanog kluba iz Kankuna, nazvanom Pioneros (puno ime: Deportivo Pioneros de Cancún Fútbol Club). Doktorov rođak saopštava gradonačelniku da se u Kankun doselio trener iz Jugoslavije, sa imenom koje se teško izgovara. Uskoro je organizovan i susret Jelisavčića i gradonačelnika Kastra. Saradnja je dogovorena - Tika Jelisavčić je pristao na platu od 2.000 dolara i automobil pride. Na predstavljanju, 22. juna 1985, na Olimpijskom stadionu Andres Kintana Ro, Jelisavčić kaže:

- Samo tri stvari nas čekaju:rad, rad i samo rad. Nije mi namera da bilo koga uplašim, već dajem samo svoje gledište. Ja ću vas naučiti fudbalu, vi ćete mene naučiti španskom jeziku. 

  Tika Jelisavčić formira novu i snažnu ekipu, koja uskoro postaje mašina za golove i uspeva da izbori plasman u Drugu B ligu, uz bilans od 21 pobede, 6 remija i 5 poraza, sa gol-razlikom 95-46. Fudbal koji su njegovi Pionerosi igrali, bio je fudbal sazdan na njegovim najboljim iskustvima iz Jugoslavije i Nigerije. Njegove metode treninga nisu bile baš omiljene - igrače je kažnjavao trčanjem krugova, ali je najavio da želi da igraju ofanzivan fudbal, smrtonosan po protivnika, u formaciji 4-3-3.

  Fernando Kruz Pikardo, tadašnji fudbaler Pionerosa, ovako je opisao Jelisavčićeve metode:

- Ako bismo nešto pogrešno uradili, počeo bi da nas psuje na svom jeziku. Onda bi nas ispravio, pokazao kako pravilno treba to da uradimo, a krivce bi kaznio trčanjem oko terena.

Tika Jelisavčić, desno, kao trener u Kankunu (foto - Jesus Sierra)

  Profesionalizovao je ekipu do maksimuma, uveo taktičku disciplinu,  poboljšao tehničke i fizičke mogućnosti igrača. Uveo je dva treninga dnevno, umesto jednog, kao što je bilo do tada. Prvi trening je bio u 6 ujutru (!?) a drugi popodne. Ipak, uprkos nepopularnim metodama, igrači su imali lepo mišljenje o njemu - iza Jelisavčića su stajali rezultati. Uspeh Pionerosa naišao je i na zanimanje Bore Milutinovića, tadašnjeg selektora Meksika, zemlje domaćina Svetskog prvenstva 1986. Činjenica da je Jelisavčić u Partizanu igrao zajedno sa Borinim bratom, Milošem Milutinovićem, još više je učvrstila njihovo prijateljstvo. Svakih petnaest dana, Bora Milutinović je dolazio u Kankun da gleda treninge Pionerosa, neretko im je davao i savete, a neki od igrača Pionerosa su često bili pozivani u trening centar meksičke fudbalske reprezentacije. Povećana pažnja medija za Pionerose, činjenicom da su Bora i Tika veliki prijatelji, donela je i Tihomiru Jelisavčiću nove ponude za daleko unosnije trenerske angažmane, ali ih je on odbio.


  I dok je sa Pionerosima iz Kankuna već izborio plasman u Drugu B ligu, posle samo dve godine postojanja, dobio je poziv iz Četumala, da pokuša da u poslednje tri utakmice zadrži lokalni klub  u Drugoj A ligi, u kojoj je bio na ivici ispadanja. Jelisavčić u te tri utakmice beleži po jedan poraz, remi i pobedu, što je bilo dovoljno za opstanak. U Četumalu, Tika Jelisavčić upoznaje Antonia Paru, predsednika kluba, koji ga poziva da zajedno gledaju finale Svetskog prvenstva između Argentine i Nemačke. Po završetku meča, Jelisavčić  je seo u svoj automobil i krenuo nazad u Kankun. Nikada nije stigao. Poginuo je tog 29. juna 1986, na uzvišici Puerto Aventuras. Na oproštaju od Tike Jelisavčića, kojem je prisustvovao i Bora Milutinović, reč je uzeo i generalni menadžer Pionerosa, Rodolfo Rodrigez, i napomenuo je da je Tika, uprkos svojih 58 godina, delovao kao jak čovek, koji je voleo brzo da vozi.

Bora Milutinović, desno, na poslednjem oproštaju od Tike Jelisavčića (Foto - Jesus Sierra)

  Svetsko prvenstvo, na kojem ove godine učestvuju i Nigerija, Australija i Meksiko, dobra je prilika da preko ovog teksta upoznamo ljubitelje fudbala sa Tihomirom Jelisavčićem, čija je karijera skoro nepoznata u njegovoj rodnoj Srbiji. a koji je ostavio trag u ove tri zemlje. Činjenica da su se pre nekoliko dana navršile i pune 32 godine od njegove smrti, daju pun smisao za nastanak ovog teksta.

Priredio: Aleksandar Pavlović

Korišćeni izvori:

"Apocalypse now" - Jesse Fink, medium.com
"Tico", el pionero serbio - Jesus Sierra, lucesdelsiglo.com
Jesus Sierra - privatna arhiva