Nov 26, 2018

Antun Herceg - od Inđije do Baden-Virtemberga, preko Partizana

  Svi posetioci naše nedavne izložbe "Najlepša je boja crno-bela" verovatno se sećaju jedne rečenice koju smo izgovorili prilikom otvaranja. Objašnjavajući istorijat nastanka određenih slika sa izložbe, došli smo do Antuna Hercega.Tom prilikom smo zamolili ljude koji imaju bilo kakvu informaciju o njemu, da nam pomognu. Nismo ni slutili da ćemo mesec dana kasnije sami otkriti detalje iz smiraja karijere, pa i života, ovog Partizanovog asa.

Antun Herceg, u crveno-plavom dresu Partizana

  Istorija Partizana se ne može napisati bez Antuna Hercega. Ovaj igrač, koji je bio saigrač Bobeka, Milutinovića, Čajkovskog, Belina, Zebeca... igrao je na poziciji beka ili krila, rođen je 9. novembra 1927. godine u Inđiji. Posle igranja za novosadsku Vojvodinu (neko vreme pod imenom Sloga), Herceg dolazi u Partizan i debituje za naš klub 17. marta 1951. u Sarbrikenu, na prijateljskom meču. Već sutradan, Herceg je nastupio i protiv Ludvigshafena. Tada sigurno nije mogao da zamisli da će na samo sto i kusur kilometara odatle on završiti svoj životni put.

  Antun Herceg je za Partizan odigrao 141 utakmicu u prvenstvu Jugoslavije uz 39 datih golova, u Kupu Jugoslavije je zabeležio 18 nastupa, dao 5 golova i tri puta podizao pehar namenjen Partizanu, kao osvajaču Kupa Maršala Tita! Član je generacije koja je utakmicom protiv Sportinga otvorila Kup evropskih šampiona, sakupio je 4 nastupa u tom elitnom takmičenju. Dalje, Herceg je ušao u istoriju i kao član ekipe koja je Zvezdi nanela najteži poraz u istoriji beogradskog "večitog derbija". Tog 6. decembra 1953. Partizan je osramotio Crvenu zvezdu sa 7-1, a Herceg je postigao dva gola! Sakupljao je Herceg nastupe i golove za Partizan, zaključno sa 3. aprilom 1959. i prijateljskom utakmicom drugog tima Partizan protiv Garnizona iz Požarevca. Herceg je igrao i za reprezentaciju Jugoslavije, zabeležio je 12 nastupa i postigao dva gola. 

  Ipak, posle toga, kao da se spušta zavesa, ili bolje reći, zavera ćutanja na lik i delo Antuna Hercega. Sepi Herceg, ili Beton, kako su ga popularno oslovljavali saigrači, odlazi u Nemačku. Domaći mediji više nisu pisali o njemu, što i nije neobično - kada se asovi povuku sa terena, pa još ako odu u inostranstvo, neminovno se prekinu skoro svi kontakti. Daleko od očiju, daleko od srca, još dalje od novinarskog pera. Antuna Hercega je pominjao još samo Mile Kos, doajen sportskog novinarstva i urednik "Partizanovog vesnika". I upravo su tekstovi Mileta Kosa bili polazna tačka u našem istraživanju - gde je i da li je živ Antun Herceg? Jer, ono što se danas može naći na internetu, a tiče se Hercega, vrlo je skromno: datum rođenja, statistički podaci iz Partizana, i činjenica da je posle karijere otišao u Nemačku, gde je "radio kao stomatolog" (netačno?). A nema u istoriji Partizana slučaja da je ostala nepoznata sudbina tako značajnog igrača. I radeći na Partizanovim istorijskim sveskama i obrađujući upravo period pedesetih godina, svako malo smo se pitali: "Šta je, bre, sa Hercegom, je li živ taj čovek, kao da je u zemlju propao?"

  Krenuli smo od teksta Mileta  Kosa u "Partizanovom vesniku" od 6. juna 1973: "Po odlasku iz Partizana Sepi je jedno vreme igrao u Zapadnoj Nemačkoj, a onda se definitivno povukao sa zelenog polja i iz fudbalskog života. Danas radi kao službenik u jednom preduzeću u okolini Štutgarta, a njegovim stopama nastavlja Herceg - junior, za koga mnogi tvrde da je izuzetno talentovan fudbaler. "



  Četiri godine kasnije, ponovo u "Partizanovom vesniku", Mile Kos pominje kako je 5-6 godina pre nastanka teksta, zajedno sa Hercegom posmatrao utakmicu Štutgarta i Arminije, ali bez osvrta na karijeru i život Hercega.

  I to je bila sasvim dobra polazna tačka - dakle, Herceg je živeo u okolini Štutgarta, igrao je fudbal u Nemačkoj, i ima sina koji se takođe bavio fudbalom.

  Internet je vrlo moćan medij. Dalja potraga, prosto rečeno "guglanje", doveli su nas do izvesnog Antona (a ne Antuna)  Hercega u telefonskom imeniku, a kada smo daljom pretragom utvrdili da je taj Herceg nastanjen u gradiću Baknangu (Backnang), na tridesetak kilometara od Štutgarta, u pokrajini Baden-Virtemberg, poverovali smo da bi to mogao biti upravo naš partizanovac Antun (ili Anton) Herceg.

  Nešto kasnije, dolazimo do neverovatnog podatka, opet direktno sa interneta! A ta informacija, potkrepljena slikom, kaže da su na lokalnom groblju u Baknangu sahranjeni izvesni Anton Herceg (rođen 09.11.1927. preminuo 16.04.2013.) i Stefan Herceg (rođen 11.01.1955, preminuo 11.09.2009.)! Datum rođenja Antona (Antuna) Hercega je identičan datumu rođenja našeg bivšeg fudbalera, a Stefan, rođen 1955, bi mu mogao biti sin! Nažalost, obojica su napustila ovaj svet, sin čak i pre oca.


  Vikipedija ima i podatak da je u Baknangu rođen i Ralf Rangnik, sadašnji trener RB Lajpciga, ali je mejl koji smo poslali na adresu bundesligaša bio uzaludan: naša molba da upitaju Rangnika da li se seća Hercega kao svog potencijalnog sugrađanina, naišla je na odbijanje. "Nažalost, nismo u mogučnosti da pitamo našeg trenera o tim privatnim detaljima". Svašta. Ali, bar su odgovorili.

  Najznačajniji pomak u ovom našem istraživanju nastaje kada smo posetili sajt lokalnog kluba, TSG Backnang. Taj klub nastupa u petom rangu takmičenja a ima sajt kakvog se ne bi postideli ni klubovi najvišeg ranga. U odeljku istorije, dolazimo do početka sedamdesetih i sezone 1970/71, gde se pominje izvesni Toni Herceg, koji je te sezone preuzeo vođenje ekipe sa klupe, a koji je od 1962. do 1965. nastupao za Baknang kao igrač-menadžer! Toni, Anton, Antun, datum rođenja, okolina Štutgarta...sve govori da je to Partizanov Antun Herceg, zvani Sepi ili Beton. Ali, treba nam potvrda nekoga iz Nemačke.


  Šaljemo mejl, objašnjavamo čitavu situaciju i želju da saznamo konačnu sudbinu Antuna Hercega. Danas, posle samo dva dana, stiže odgovor:

  Poštovani Gospodine,

  Vi tragate za Tonijem Hercegom. Sa sigurnošću Vam mogu reći da je taj Toni (Antun, Anton) Herceg, koji je igrao za naš klub i radio u njemu kao trener nekoliko sezona, upravo osoba za kojom tragate. 

  Kada je on došao u naš klub, svi smo znali da je on igrao za beogradski Partizan i za reprezentaciju Jugoslavije. Došao je zajedno sa još jednim igračem, zvanim Kocak (Johan?). Njih dvojica su započela novu eru fudbala u našem mestu, klubu i okolini. Uživao je svako ko ih je gledao kako igraju. Mi kažemo da su oni doneli fudbal u naš klub. Pre njih, bili smo samo "udarači" a sada slavimo fudbal na jednom rastućem nivou, koji nas je svojevremeno doveo i do nemačke druge lige, doduše samo u jednoj sezoni. 

  Lično sam veoma dobro poznavao Tonija. Bio mi je trener dok sam igrao za mladi tim (U-19), a kasnije sam igrao zajedno sa njegovim sinom Stefanom, koji je nažalost preminuo pre svog oca. 

  Nažalost, nemam nijednu sliku da Vam pokažem Tonija, Ali, pitao sam nekoliko prijatelja i poslaću Vam ih čim mi budu dostupne. 

  Nadam se da sam Vam pomogao, pozdrav od 

TSG Backnang
Dieter Schaupp
Član klupskog saveta


  Gospodin Diter Šaup nam je razrešio sve dileme i potvrdio da je Antun Herceg, Partizanov as, igrao za TSG Backnang, trenirao ga, živeo u istoimenom gradiću, i umro, 16. aprila 2014. Nažalost, pet godina pre njega umro je njegov sin Stefan. Gospodin Šaup je više nego relevantan izvor, bivši je  igrač koji se pominje i u istorijskom odeljku oficijelnog sajta TSG Baknanga, a u svom odgovoru on pominje Antunovog sina Stefana, kao fudbalera, iako ga o Hercegovom sinu nismo ni pitali. Time Šaup potvrđuje pisanje Mileta Kosa iz 1973. o Hercegu-junioru kao fudbaleru.

   Antun Herceg je preminuo 16. aprila 2013. Nažalost, sudbina koja je odvela Hercega daleko od Beograda i Partizana, kao i prekinute niti sa rodnim krajem, učinili su da informacija o njegovoj smrti ni tog dana, a ni kasnije, ne dopre do Partizana i njegovih navijača. I za to ne treba nikoga kriviti, to je jednostavno život.

  Posle otkrivanja činjenice da je Silvester Šereš, a ne Matekalo, strelac prvog gola Partizana u istoriji, datuma prelaska na crno-bele boje, identiteta prvog stranca u istoriji Pari Sen Žermena (Partizanovog igrača), ovo je još jedan skromni doprinos bloga "Crno-bela nostalgija" u otkrivanju manje poznatih ili zaboravljenih događaja iz istorije našeg kluba.

 Ujedno, mogli smo da se na primeru uverimo u nemačku poslovnost i profesionalnost, i način na koji se poštuje istorija sopstvenog kluba, bez obzira na rang takmičenja.

  I što je najbitnije, Antun Herceg, Partizanov as i jugoslovenski reprezentativac, više neće biti čovek sa nepoznatom sudbinom.

* Blog "Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje gospodinu Diteru Šaupu i klubu TSG Backnang na dragocenoj pomoći.
  

Nov 17, 2018

Od slave do zaborava

  Nedavna poseta ljudi iz zagrebačkog Dinama Beogradu, tačnije obilazak grobova bivših Dinamovih igrača ili igrača poreklom iz Zagreba, koji su sahranjeni u Beogradu, izazvala je pažnju ljubitelja fudbala u regionu, ali i dala povod za ovaj tekst.

  Tom prilikom, Dinamova delegacija obišla je grobna mesta Stjepana Bobeka, Bruna Belina, Zorana Čave Dimitrijevića (Beograđanina i "Partizanovog deteta" koje je igralo i za Dinamo), Florijana Matekala, Zlatka Čajkovskog, kao i legendarnog Dinamovog navijača iz Beograda, Petra Todorovića. Zaista sjajan gest i primer kako se ne zaboravljaju ljudi koji su, makar delićem svoje karijere, bili vezani za jedan klub ili grad, bez obzira na to što su skoro svi navedeni ljudi svoju slavu stekli prvenstveno u beogradskom Partizanu.

  Ovaj tekst je osvrt na to kako bivši sportisti (u ovom slučaju fudbaleri) po završetku karijere brzo padaju u zaborav, kako se o njima, u poznoj životnoj dobi, ne može naći nikakav podatak, kako statistika i nije baš omiljena delatnost u sportu na ovim prostorima i kako se (ne) čuvaju uspomene na bivše asove.


  Zaborav je prirodna stvar. Smenjuju se generacije ljudi pa i sportista, dolaze novi a stari padaju u zaborav. Oni zbog kojih su hiljade navijača dolazile na stadione, za neku novu generaciju biće samo obično i sasvim nepoznato ime i prezime, tek par desetina karaktera u pretraživaču. Da bi se sačuvao trag koje su ljudi ostavili u istoriji fudbala u nekoj sredini, u tu svrhu u svetu postoje almanasi, godišnjaci, prigodne internet stranice. Nažalost, na ovim prostorima prisutan je nemaran odnos prema prošlosti, podaci su veoma šturi ili ih nema, a nije retkost da se neki netačni i neprovereni podaci prenose kao dogma, sa kolena na koleno, iako nemaju veze sa istinom. Retke svetle tačke predstavljaju entuzijasti koji se predano i amaterski, ali vrlo kvalitetno i sistematski, bave fudbalskom istorijom. Takvi pozitivni primeri su Boban Živanović (autor knjiga "Hronika Prve lige 1923-34 / 1935-40" i Nebojša Jakovljević (pokretač sajta "Istorija Ex-Yu fudbala").

  Još daleke 1993. dobio sam na poklon godišnjak Lids Junajteda, ili zvanično, Leeds United Official Yearbook 1993/94. Brošura na preko 100 strana, na kvalitetnom papiru i u koloru, koja je predstavila ekipu poznatog engleskog kluba za tu sezonu, uz osvrt na istoriju. Ono što me je posebno fasciniralo bile su poslednje stranice brošure, sa detaljnim spiskom svih igrača koji su do tog momenta oblačili dres jorkširskih "belih" u takmičarskim utakmicama! Koliko god je to bilo fascinantno za ljubitelje fudbala sa Balkana, toliko je takav godišnjak bio sasvim rutinska i uobičajena stvar za Ostrvo. Engleska posvećenost fudbalu je nešto što ne postoji nigde u svetu, često je nemoguće meriti se s njima, ali bar se mogu slediti dobri primeri iz njihove sredine. A ovakav godišnjak je izuzetan primer. Naročito zbog toga što su ovakve stvari za Britance bile sasvim uobičajene i pre pojave interneta, koji je poprilično olakšao sve poslove vezane za fudbalsku statistiku.


  Važan korak u tom smeru napravio je FK Partizan, odnosno njegova internet ekipa, još pre petnaestak godina, kada je na zvanični internet sajt postavljen spisak svih igrača koji su nastupali za prvi tim Partizana. Spisak se redovno ažurira, trenutno broji 1321 ime, i uprkos svim gramatičkim i logičkim greškama, predstavlja dragocenu bazu. 

  .Odličan primer kako se to radi na nacionalnom nivou dali su komšije Hrvati, još 2004. godine, sa internet stranicom Nogometni leksikon. To je poduhvat Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža". Kod nas u Srbiji, takav primer ne postoji. Preostaje Vikipedija, ali ona često i nije baš pouzdan izvor informacija. Šta se dešava kada hoćete da saznate pravo ime nekog igrača ili bilo kakav podatak o njemu, a da on nije bio reprezentativac, ili još gore, da je bio samo puki epizodista i u klupskoj konkurenciji?

  Pre oko dve godine radili smo Partizanovu istorijsku svesku broj 4, ili kako ga zovemo, PFC Historical. Tema je bila prva generacija Partizana i prva "dupla kruna", iz sezone 1946/47. Pravi izazov je bio pronaći podatke za neke tadašnje igrače, koji su do danas ostali nepoznati široj fudbalskoj javnosti. Tom prilikom smo saznali da je igrač s prezimenom Šutevski (jedan prvenstveni meč 1946/47, protiv Kvarnera) u Partizanovim podacima pogrešno zaveden kao Šepe - čovek se zvao Branko. Internet je moćna alatka, pa smo uz pomoć voditelja sa jedne od beogradskih radio stanica, čije poreklo vuče ka rodnom kraju Šutevskog, skoro rekonstruisali životni put do tada totalno anonimnog fudbalera. Potonjim kontaktom sa školom u kojoj je Šutevski radio, kao i uz pomoć našeg navijača iz Kumanova, došli smo i do podataka o godini rođenja i smrti.

  Za Stevana Jakuša je bilo nešto lakše - radi se o igraču koji je pored Partizana igrao i za Mačvu i Vojvodinu, ali je godina njegove smrti ostala nepoznanica, upravo zbog nepostojanja publikacija ili internet sajtova posvećenih istoriji i statistici fudbala na ovim prostorima. Ali, pretragom internet sajta novosadskog pogrebnog preduzeća, "iskopali" smo i taj podatak. Radeći na broju pet, podatak o godini smrti bivšeg igrača Partizana Stevana Vorgića (nastupao za Partizan 1951.) doznali smo od njegove ćerke, posle internet pretrage i ličnog kontakta preko društvenih mreža. Parola - snađi se.

  Važan korak u ažuriranju mesta i datuma rođenja bivših Partizanovih fudbalera napravio je Milovan Joličić, autor izuzetne knjige enciklopedijskog karaktera, "Partizan 1945-2017", koju smo popularno nazvali "Partizanika". Nije se libio da lično kontaktira desetine Partizanovih fudbalera kako bi saznao njihove generalije, pa je njegova knjiga sjajna polazna osnova za buduće generacije partizanovaca koji će se zanimati statistikom našeg kluba..

  A kada dođe do tužnog trenutka da neko od bivših a manje poznatih članova Partizana napusti ovaj svet, ostaje samo nada da će neko od medija zabeležiti tu informaciju. U protivnom, osim sajta Partizana, ne postoji drugi izvor ili baza podataka. Dešavalo se i to da nam pratioci bloga jave za odlazak sa životne scene nekog od bivših Partizanovih prvotimaca, koji su svoje post-fudbalske dane provodili u apsolutnoj anonimnosti i van bilo kakvog domašaja medija. Nisu bili veliki asovi o koje su se otimali mediji, nisu bili ljudi koje su novinari zvali da bar, ponekom prilikom, evociraju uspomene na neki od mečeva ili bitnih datuma istorije kluba. Takav je slučaj bio sa Miodragom B. Petrovićem.

  Do pojave neke nove i sistematizovane datoteke bivših fudbalera (na nacionalnom nivou), ostaju vam, kao Partizanovim navijačima, na raspolaganju arhive i biblioteke, sajt FK Partizan, knjiga Milovana Joličića, i ovaj blog, na kojem se trudimo da ažuriramo sve bitnije podatke iz karijera bivših igrača.

  U skladu s tim i dva predloga, koja će, možda, neko iz klupskih struktura, nadležan za te stvari, pročitati i bar razmisliti o njima:

1. bilo bi lepo početi sa praksom da se preko oficijelnog spikera i razglasa poželi dobrodošlica svakom igraču koji debituje pred našom publikom i na našem stadionu. Na primer, "Navijači Partizana, danas svoj prvi meč za naš klub, na našem stadionu, igra Goran Zakarić! Pozdravimo ga aplauzom i poželimo mu dobrodošlicu i uspeh u dresu Partizana!"

  Ne samo što bi to bio lep i kulturan gest, koji bi svakako motivisao novajliju u crno-belom dresu, već bi se na taj način naglasila i pojačala veza navijača i kluba. Povezanost navijača sa klubom kao delom ličnog identiteta pa i porodice, bila bi time pojačana.

2. jasno je da ne može biti isti tretman od strane kluba i uspomena na pokojnog velikana fudbala, kao što je na primer bio Milan Galić, i na nekog igrača koji je bio samo epizodista, sa tek nekoliko nastupa. Za one koji su obeležili istoriju kluba ili proveli godine u Partizanu, uglavnom se poštovala tradicija minuta ćutanja prilikom njihove smrti (nećemo o gafovima i propustima). Ipak, da bi se odala počast i bivšim igračima koji su bili nedovoljno bitni za istoriju kluba da bi njihova karijera zavredela minut ćutanja, možda bi prava mera bila da se na svakih mesec dana u poluvremenu utakmice pomene ako je neko od bivših igrača napustio ovaj svet, i da mu se makar aplauzom izrazi zahvalnost za nastupe u dresu Partizana, koliko god oni malobrojni bili.