Jun 4, 2019

I (fo)to je Partizan

  Trenutno je pauza između dve fudbalske sezone - pravi momenat da odmorimo od  svih tenzija sa fudbalskog terena i oko njega, da u miru sumiramo šta je to Partizan postigao u proteklih godinu dana, gde je uspeo a gde je podbacio, kao i da evociramo sopstvena sećanja na sve trenutke provedene s voljenim klubom poslednjih meseci.

  U skladu s tim je i današnji, lagani sadržaj novog posta. Naime, autor bloga je odlučio da vam, sasvim nepretenciozno, pokaže neke od manje ili više zanimljivih i ovekovečenih detalja sa Partizanovih utakmica u prošlih nekoliko godina, viđenih okom njegove kamere.

  Ove fotografije su amaterske, ne pretenduju da budu smatrane za bilo kakvu umetnost. To su samo momenti otrgnuti od vremena, detalji sa stadiona i oko njega, nečije emocije uhvaćene u kliku kamere, ili igra prirode iznad našeg Hrama fudbala, odnosno, nekog drugog mesta gde je vodio okršaje naš crno-beli tim. Idemo redom...

Subotički Old School 
(Spartak - Partizan 1-2, 10.4.2011.)


Fudbalski to je hram 
(Partizan - Vojvodina 3-2, 21.5.2016.)


Minimalizam
 (Partizan - PAOK 1-3, 08.10.2016.)


Zanela me svetla velikoga hrama 
(Partizan - PAOK 1-3, 08.10.2016.)


Nebo nad Autokomandom
(Partizan - Voždovac 2-1, 13.5.2017.)


Kao da smo svi iz "Laze" pobegli...
(Partizan - Voždovac 2-1, 13.5.2017.)


Zbogom Čairu...
(Radnički Niš - Partizan 1-3, 17.5.2017.)


Ogrejaće, obasjaće
(Partizan - Crvena zvezda 1-0, 27.5.2017.)

Uzalud trud, džaba vam sve
(Partizan - Crvena zvezda 1-0, 27.5.2017.)


Nemi posmatrač
(Partizan - Vojvodina 1-1, 03.12.2017.)


Gori nebo
(Partizan - Rad 1-0, 19.9.2018.)


Deca Partizana
(Partizan - Voždovac 4-0, 05.10.2018.)


Suton iznad Humske 1
(Partizan - Napredak 1-1, 27.10.2018.)


Nije lako, ali je uvek lepo
(Partizan - Mačva 0-0, 14.12.2018.)


Ograđena strast
(Bačka - Partizan 0-3, 16.02.2019.)


Kapitenu ima ko da piše
(Partizan - Proleter NS 2-0, 19.05.2019.)



Foto: Aleksandar Pavlović

May 22, 2019

Sviraj to poslednji put, Sale



  “Simbol je najopštije, sve ono što može stajati umesto nečeg drugog i da ga tom prilikom prepoznatljivo reprezentuje” 

  Ne znam ni kako sam zaspao od uzbuđenja te večeri. Sećam se samo da sam jedva dočekao jutro da bos izjurim iz dvorišta na već užaren asfalt u Masarikovoj, gde su me po onoj žegi strpljivo čekala njih dvojica. Još s kapije zafrljačio sam im iskrzanu loptu, jedan pas, drugi, šut…

  “Isailooooović, 1:0, 1:0, pobedaaaa!”, povikao sam iz sveg glasa, remeteći dremež tipičnog bačkog sela usred jula. U tim danima pre pojave interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža, sve fudbalske rasprave i doživljaje bistrili smo na ulici. I to bi potrajalo satima, prekidali bi nas samo kevini pozivi za ručak ili kad bi nam lopta zalutala pod točkove nekog ‘stojadina’ u prolazu.

  Vidim jutros, bio je to tačno 24. jul 1997. I sad, posle skoro pune 22 godine, bude mi krivo što nisam, uz Isailovićevo, klicao i Saletovo ime. Jer kad pogledate snimak tog istorijskog meča Partizan - Kroacija na JNA, bude vam jasno da je tada još tinejdžer Ilić ni iz čega stvorio nešto (koliko će to samo puta posle ponoviti). Prevario Prosinečkog, pas ka Tomiću, povratna, Jurić ostaje na pogrešnoj nozi, pravovremena, savršena asistencija u noge Isailoviću i Partizan vodi potpuno nezasluženih i konačnih1:0. I ne zamerite nama, trojici klinaca iz dosadne vojvođanske zabiti, što smo se ponadali da je to dovoljno za revanš. Da će se Partizan stoički braniti u Zagrebu, da idemo na noge Njukaslu, da je Liga šampiona odmah tu iza ćoška… Pojma nismo imali da to nije Partizan, da ćemo ko da smo prokleti sve da upropastimo, da će sve biti rešeno u prvih 10 minuta, da su to Tumbine godine i da nas čeka ‘petarda’, začinjena s omanjim potokom onih naivnih dečijih suza.

  Ništa nismo kapirali, pa čak ni to da smo usred te kataklizme, koji mesec posle njegovog zvaničnog debija u crno-belom, dobili budućeg kapitena, legendu i, zašto ne reći to, simbol kluba. I ima tu neke neverovatne, gotovo perverzne grobarske simbolike u tome da je u prvoj pravoj, baš kao i u poslednjoj Saletovoj sezoni u Humskoj, Partizan imao najmanje kvalitetne timove u poslednjih, bar 30 godina. I samim tim, tome sledstvene rezultate. Pogledajte jedanaestorku koja je istrčala u Maksimiru i uporedite sa današnjom ekipom (da ne nabrajam ovde sve te ‘bisere’ koji u sretna vremena ne bi dobacili ni do Partizana sa Bumbarevog brda) i shvatićete da ponovo živimo tu jezivu 1997/98. Možda samo nema Obilića i Arkana da ‘završimo’ sebi bar taj jedan utešni trofej, ali, eto, opet i finala Kupa. Poslednje bezvredne slamke za koju se kao i pre 20 i kusur godina grčevito hvatamo u nedostatku makar trojice ‘krštenih’ igrača, pobede u Derbiju, uprave kojoj je stalo do kluba, igranja evropskih utakmica posle sezone kupanja…

  Sve je, kažem, gotovo isto, pa čak je i Ilić tu, koji u tom gorkom epilogu kao kakav heroj grčkih tragedija zatvara krug i svoj put u prvom timu Partizana dug pune 23 godine. Ko ga nije znao, pomislio bi da neće izdržati ni 23 minuta kad bi ga posle prvih uzbuđenja na nekom meču video zadihanog, u pokušaju da dođe do malo vazduha. A onda bi Sale trčao dalje kao navijen, nepogrešivo ‘spajao’ napadače s golom, dobio bar 10 ‘ničijih lopti’ i sve to začinio golom iz drugog plana kad lopta padne tamo negde u vrh šesnaesterca posle kakvog odbitka ili povratne lopte. U tom prostoru, od peterca do zamišljene linije od 20 metara na stadionu JNA - dobar vam stojim - verovatno nije obitavao, niti će ikada igrač s više osećaja za prostor, igru i, napokon, završni udarac.


  Očigledno predodređen da s Partizanom otvara i zatvara brojne simboličke krugove, Kapiten će i godinama posle Kroacije proživljavati iste evropske brodolome, u mučnim ‘petardama’ od bečkog Rapida i praške Slavije… Na njegovu i našu sreću, u toj njegoševskoj raspodeli čaše žuči i čaše meda - koja u Partizanovom slučaju poslovično oskudeva s onim mednim – dočekao je ipak i taj Njukasl. Prvo 1998, a onda i nezaboravne 2003. Koračajući kraj legendarnog Širera na Sejnt Džejms parku, prekrstio se i poveo svoj već otpisani tim u jednu od najslavnijih pobeda u istoriji kluba. Otvorio vrata elite i upravo tu, baš tim nepogrešivim osećajem za igru o kojem gore pripovedam, ušao u kolosalnu šansu za pobedu nad premoćnim Realom. Kasiljas je već video gol, svi mi, verovatno i sam Sale. Ali nije ga bilo. Baš malo mu je falilo, kao uostalom i Partizanu one 1966. protiv istog tog rivala. Ko je rekao simbolika…

  Mocu Vukotića nikada nisam gledao, ali po pričama starijih i na osnovu onih nešto malo sačuvanih snimaka, između njega i Ilića isplela se neizbežna niska paralela. I po stažu u klubu i po uticaju, po tom povratku u Humsku posle relativno neubedljivih ino avantura, po pristojnosti na terenu i van njega, ali i po usudu da za obojicu nikada nije bilo previše mesta u reprezentaciji. Umesto koga, evo reci? Umesto svakog onog, u Mocinom slučaju, kome je najveći reprezentativni uspeh to što je napunio Zair 9-0. Ili što je ponižen od Holandije 6-1, u Saletovom. Verovatno nijedan Grobar, ma koliko iracionalan bio, neće reći da su Vukotić i Ilić imali Dejov talenat ili Piksijev fudbalski nerv, ali je više nego uvredljivo unižavati kvalitet fudbalera koji su zajedno sakupili više od 1.500 zvaničnih mečeva u crno-belom dresu. Koliko to treba da budu veliki da bi im poneki mali to ipak priznali?

  Bilo bi, naravno, pogrešno svesti Saletove kvalitete samo na tu istrajnost i višedecenijsku prisutnost u našem fudbalu. Ako ne verujete, pokušajte da se setite njegovih skandala sa starletama i pevačicama, sukoba sa trenerima, medijskim ratovima s upravom i funkcionerima... Nikad nikakve frizure, ni tetovaže mu nisu bile potrebne da bi ostao upamćen. Za razliku od mnogih saigrača, sve i jedna stvar po kojoj ćemo se sećati Ilića kao fudbalera biće isključivo u vezi sa terenom. Golovima, pasovima, velikim radostima, znam šta čekate… da, i ponekim nepotrebnim crvenim kartonima, porazima, ispuštenim šansama. Jer Sale je samo delio sudbinu kluba koji se od onog Maksimira do ovog ‘Rajka’ vazda kretao između velikih očekivanja i sumnjivih transfera, vere u ulazak u elitu i ispadanja od irskih konobara… Pokušavajući tako decenijama da u onoj karakterističnoj pozi dođe do daha, po livadama ovdašnjim i arenama svetskim, Kapiten je malo po malo, nenametljivo i sam postao deo klupskog DNK.

  I samo se nadam da je i sadašnji trener Partizana Savo Milošević pred ovo finale Kupa sa Zvezdom, inače poslednji Ilićev meč ikada, svestan tih simboličkih krugova kojima Sale jezdi čitavom svojom karijerom. Ako nije, trebalo bi mu šapnuti da je upravo igrač s brojem 22 na leđima, kao junior od 14 godina, sedeo kraj pehara za osvajača Kupa maja 1992, kad je Osimova družina srušila tadašnje evropske šampione u crveno-belom. A nije na odmet prisetiti se ni kako je devet godina kasnije, ovaj put kao kapiten Partizana, levicom matirao Kocića i doneo klubu još jedan Kup na istom ovom stadionu na kom će u četvrtak ponovo zaigrati Zvezda i Partizan. Zato bi od bilo kakvog poraza, pa bila to i ‘petarda’, veća tragedija bila da ne vidimo Kapitena kako zatvara i taj zaista poslednji krug.

Sviraj to ponovo… po poslednji put… Sale.

Autor teksta: Bojan Babić, novinar

May 20, 2019

Dan kada su plakali bogovi fudbala

  Ne sećam se posebno tog dana u Čačku. Da li je sijalo sunce ili je padala kiša? Koliko smo putovali i gde smo ručali? Sećanje seže do stajanja na travnatoj tribini i posmatranju virtuozne igre crno belog tima. Deset golova u mreži protivnika bilo je i više nego dovoljno da se ispuni srce osmogodišnjaka. A onda je u igru ušao mladić sa brojem 1 na leđima. Sudbina je rekla ono što niko nije mogao naslutiti: taj mladić ce postati večni broj 1 u srcima nadolazećih pokolenja. 

  Usledile su godine Saletovog uspona. Od talentovanog debitanta postao je centralni vezni igrač tima koji je u tom trenutku baštinio igrače koje će mnogi proglasiti fudbalskim legendama. Ali, kapitenovo vreme je tek dolazilo. Nizali su se trofeji u vitrinama slavnog kluba, a jedna nova generacija "grobara" će početi da vreme na utakmici računa od 65. minuta.

   Gostovanje na terenu Partizanovog večitog rivala te 2001. bilo je u skladu sa očekivanjima navijača. Osvajanje trofeja Kupa je pitanje prestiža jos od maršalovih vremena, a Partizanu je bio potreban jedan rezantan udarac da odluči meč. Rovovska borba i taktika suparnika uračunala je neophodnost sprečavanja sprovoda lopte od Ilića ka saigračima. Znali su za njegove napadačke sposobnosti… Ali, tog trenutka lopta je stigla do Ilića i sa dvadeset metara sevnula je sasvim neočekivana - levica. Sunce se zrakom u konturama broja dvadeset dva je obasjalo crno-belu naciju. Za sva vremena. 

Foto - Dejan Obućina

  Još jedan žeton u vremenskoj mašini i našli smo se u kolevci fudbala. Crno-beli Njukasl je ugostio igrače koju su na teren izasli u bordo-plavim dresovima. U istim onim bojama u kojima su njihovi prethodnici pronosili igru Partizana po Evropi i svetu, do dolaska još slavnije crno-bele garniture. Sada je jedna nova generacija Parnog valjka tražila ulaz u Ligu šampiona. Gol zaostatka u prvom mecu činio se teško dostizan poznavaocima fudbalskih prilika, ali ovaj tim je nosio neviđenu iskru u sebi. Tu iskru je u plamen pretvorio čelicni Mateus koji je je znao kako se igrački osvaja svetski kup. Odluka je pala na vez belih tačaka. I kada je trebalo isplesti taj vez u trenucima kada noge drhte - Saša je uzeo loptu u ruke. Zakucala se bubamara u desni deo mreže i zacementirala putanju kojom će par trenutaka kasnije proći jedan Milivoje. Nije to bio kraj priče ovovekovnog Partizana. Tim je pokazao karakter pred velikim timovima, od kojih će jedan postati šampion Evrope. Beograd će pamtiti noć kada su Los blancos de Madrid posetili Hram fudbala. Pucali su Zidan i drugovi iz svih oružja, ali je vremešni stadion ostao veran snazi armije po kojoj nosio ime. I kako to uvek biva – kazna za igru "galaktikosa" se ukazala. Udarac iz daljine je odbranjen i lopta se odbila. Junak današnje priče je bio najbrzi i uspeo da dotakne okruglu fudbalsku grešnicu. Nije pala pred njegovim čarima. Ostali su nemi bogovi fudbala. 

  Godine će prolaziti i doneće ono sto je Sašu krasilo kroz citavu karijeru. Teške i lepe mečeve, pobede i poraze, asistencije i golove. Poneki izliv temperamenta, prolazne stanice od Bosfora do sunčane Španije. Spoznali su evropski meridijani tek deo mogućnosti našeg veziste. Uvek nasmejani džentlmen stavljao je svoju malenkost u drugi plan tokom karijere. Nacionalni tim mu se odužio tek delimično u vremenima kada je #22 dominirao svojim igrama. Ali sve to njemu nije bilo važno, važan je bio samo Partizan. 

  Došla je nedelja. Kao sto je Bogom dano, nedelja je dan za odmor i fudbal. Zli jezici kažu da je taj dan pogodan za rastanke. Dolazak na stadion se činio težim nego mnogo puta ranije. Osećaj odbijanja i obaveze prema dresu koji sam obukao, preplitao se idući Humskom ulicom. Srećom, stigao sam do tribine u trenutku kada je utakmica počela. Naravno, Saša je na terenu od prvog minuta. Šanse se ređaju, a ja gledam u nebo. Ljut na majsko sunce što se promalja i kosi zrake sa neonskim. Oko sebe vidim ljude koji su dosli sa osećanjima poštovanja i zebnje. Krepki starac ogrnut vunenim šalom i zastavom. Mladići u odelima jer - svečarski je trenutak. Najmlađi posetioci koji će tek upoznati sreće i patnje ovog stadiona. Sve odzvanja sa istom pesmom koja godinama poziva Kapitena – da igra još malo. Tada se javlja gnev onih sa nebesa za koje sam mislio da ih nije briga. Nebo se prolama i prolećna kiša se pretvara u olujni grad. Neki pronalaze zaklon na kratko, ali se vraćaju. Da vide bar jos jedan pas. Još poneki takt najlepše igre. Da sa raglasa čuju njegovo ime. I onda je usledio počasni krug. Ne može kiša sprati suze niti može oluja zagušiti pesmu. Ako me pitate za rezultat, toga se jedino ne sećam. Tog prokletog dana plakali su bogovi fudbala.

Autor: Marjan Dragić

May 9, 2019

Osnivači Partizana

  Na ovim stranicama bavimo se istorijom FK Partizan, njegovim igračima, trenerima, nezaboravnim mečevima. Ipak, retko se dešava da bilo ko od nas, navijača "crno-belih", pomene i ljude koji su osnovali naš klub. S obzirom na društveni ambijent u kojem je Partizan osnovan, 4. oktobra 1945. godine, možda je 9. maj, Dan Pobede nad fašizmom, pravi momenat da se setimo naših osnivača i ukažemo im ovim putem skromnu, ali dužnu pažnju.

  Možda će se naći i neki površni čitalac koji će ovaj post shvatiti kao politikanstvo ili "levičarenje". Apsolutno odbacujemo bilo kakvu ideologiju, i smatramo da Partizan pripada svim ljudima koji ga poštuju i vole, bez obzira na njihove političke, nacionalne, rasne, verske ili ma koje druge razlike. Partizan je nadrastao ideologiju iz koje je nastao, postao je sportska i fudbalska veličina Beograda, svoje države (nekada Jugoslavije, danas Srbije) i Evrope. Niko od nas nije postao navijač kluba iz Humske 1 zbog bilo kakvih drugih razloga osim sportskih ili ličnih - ili je to bila vezanost za neke asove u našem dresu, ili izbor kluba kao porodično nasleđe.

  Ali, takođe, nemamo čega da se stidimo - naš klub su osnovali partizani, borci protiv fašizma. Nećemo, kao neki drugi, da lomimo moždane vijuge i uzaludno tražimo nekakve reakcionarne ili monarhističke korene našeg kluba, jer oni jednostavno ne postoje. Kao što ne postoje kod bilo kojeg kluba osnovanog u ovoj državi od 1945. godine do danas, uključujući i današnji lažni BSK u trećoj ligi,  ili lažnog naslednika SK Jugoslavije. Svaki takav pokušaj, da se "frizira" istorija sopstvenog kluba, je bolesna mitomanija i težak psihički poremećaj.

  Rekosmo, Partizan je davno postao veći od ideologije iz koje je nastao, ali su kao sećanje na to vreme posleratnog zanosa ostali zauvek naše ime, naš grb, i naravno, imena ljudi koji su ga osnovali. I da nisu uradili više nikakvu korisnu stvar u životu (a sigurno je da jesu), dovoljno je što su osnovali Partizan.

  Na zvaničnom sajtu FK Partizan piše:

  Proslavljeni ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika JSD Partizan, a
povodom pola veka od osnivanja 1995. godine, u pismu kojim čestita jubilej, napisao je kako i gde
je rođena ideja, pa i odluka o osnivanju kluba:

‐ Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i 
dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo 
partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan.
Na samom skupu, čini mi se, neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović Tempo, bili su 
još prisutni Otmar Кreačić Кultura, Vujica Gajinović, Ratko Čoče Vujović (bio je izbaran za 
prvog predsednika), Кoča Popović, Mijalko Todorović Plavi. Možda još i neko. Ne mogu se 
setiti, sećanja blede...

  Datum njegovog rođenja je 4. oktobar 1945. godine, a pripreme su trajale mesecima pre toga.
Svetozar Vukmanović Tempo, svojim nesravnjivim entuzijazmom, zalagao se da se pri Centralnom 
domu Jugoslovenske armije oformi fudbalski klub, a kasnije da se to šiti i na ostale sportove u 
kojima bi bili sportisti koji su u vojničkim uniformama. Tako su istog dana kada i fudbalska,
rođene i sekcije za atletiku, šah, košarku i odbojku.

Pa, predstavimo osnivače...

  Svetozar Vukmanović Tempo (1912-2000)

Foto - znaci.net

  Pravnik, učesnik NOB, narodni heroj, general-pukovnik u rezervi, načelnik Glavne političke uprave Jugoslovenske Armije. Od 1970. se povukao iz političkog života. Rođen u Podgoru kod Cetinja, umro u Reževićima kod Petrovca. 


  Konstantin Koča Popović (1908-1992)

Foto - znaci.net

  Rođen u Beogradu, u porodici bogatih industrijalaca. Deo detinjstva proveo u Švajcarskoj, diplomirao filozofiju na pariskoj Sorboni. Stekao čin rezervnog potporučnika Kraljevine Jugoslavije, u Parizu počeo da se bavi poezijom, publicistikom i filmskom kritikom. Možda i najobrazovaniji izdanak komunističkog sistema. Iako poreklom iz buržoaske porodice, pokaziovao je sklonost radničkim idejama i levici. Borio se u Španiji protiv Franka, na strani Španske republikanske armije. Borbu protiv fašizma nastavio kao pripadnik vojske Kraljevine Jugodlavije, u čijoj je uniformi bio i zarobljen. Priključuje se partizanskom pokretu, bio je komandant Prve proleterske brigade, narodni heroj, komandant Prve proleterske divizije, komandant Druge Armije, načelnik Generalštaba JNA, ministar spoljnih poslova FNRJ od 1953. do 1965, potpredsednik SFRJ. Povukao se iz političkog života 1972. godine, posle Titovog slamanja srpskih "liberala", kojima je Koča Popović pružao podršku.  

Koča Popović u uniformi Kraljevine Jugoslavije, foto - znaci.net


  Otmar Kreačić Kultura (1913-1992)

Otmar Kreačić Kultura sa suprugom Olgom, foto - znaci.net

  Poreklom Slovenac iz okoline Brežica, rođen u Bugojnu. Potiče iz radničke porodice, maturirao je u Zagrebu. Učesnik španskog građanskog rata na strani republikanaca, potom učesnik NOB, gde se najviše posvećivao kulturnom i političkom radu sa borcima, te izdavanju i štampi partizanskih listova tokom rata. Ljubitelj slikarstva i umetnosti, malo je poznato da je njegov stric Franc bio pripadnik srpske vojske na Solunskom frontu, da bi kasnije uzeo ime Sergej i otišao u redove Crvene armije. Otmar Kreačić je nadimak Kultura stekao radeći kao rekviziter u HNK u Zagrebu. Narodni heroj.  Posle rata, pored raznih funkcija bio je i načelnik Glavne političke uprave JNA. Preminuo je u Beogradu, 1992. godine.

  Ratko Vujović Čoče (1916-1977)

Ratko Vujović Čoče, foto - Facebook stranica "Udruženje Španski borci 1936-1939"

  Ratko Vujović je ostao upamćen kao prvi predsednik Partizana. Rođen je u Nikšiću, završio gimnaziju i započeo studije agronomije u Pragu. Poput Kreačića i Koče Popovića, takođe španski borac. Učesnik NOB, pored ostalog rukovodio partizanskim jedinicama tokom neprijateljske ofanzive na Kozaru. Posle rata završio vojnu akademiju i obavljao niz značajnih dužnosti u JNA.  Začetnik izviđačkog pokreta u posleratnoj Jugoslaviji. Narodni heroj. Smrt ga je zatekla u Beogradu, u činu general-pukovnika. 


Petar Dapčević Peko (1913-1999)

Peko Dapčević u Pljevljima, 1943, foto - znaci.net

  Rođen u okolini Cetinja, poreklom iz svešteničke porodice. Upisao prava u Beogradu, a zatim postao član KPJ. Učesnik španskog građanskog rata, tri puta je bio ranjavan u Španiji. Učesnik ustanka u Crnoj Gori. Tokom rata bio je na nekoliko komandnih pozicija, pored ostalog komandant Druge proleterske divizije i komandant Prve armije JA. Posle rata bio je načelnik Generalštaba. Narodni heroj. Posle demobilisanja, bio je član Saveznog izvršnog veća, ambsador, član diplomatskih misija. Preminuo je u Beogradu u februaru 1999, u Beogradu je i sahranjen. 


  Mijalko Todorović  Plavi (1913-1999)

Mijalko Todorović, foto - znaci.net

  Rođen u okolini Kragujevca, diplomirao pred rat na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Član KPJ, po okupaciji se pridružio partizanskom pokretu. Većnik AVNOJ-a, politički komesar Prve armije. Posle rata na mnogim značajnim dužnostima - ministar u više navrata, predsednik Savezne skupštine. Narodni heroj. General-potpukovnik u rezervi. Preminuo u Beogradu, u martu 1999.

  
  Božo Švarc (1920-2007)

Foto - partizan.rs

  Rođen u Zagrebu, u trgovačkoj jevrejskoj porodici. Aktivno se bavio sportom, kao skijaš i atletičar. Rat ga je zatekao na stufijama elektrotehnike. Od strane NDH bio je uhapšen i proveo je dosta vremena u logorima Gospić, Jadovno, Jastrebarsko, Jasenovac i Stara Gradiška. Iz logora pobegao 1942, priključio se partizanima i rat završio u činu majora. Aktivno vojno lice u JNA do penzionisanja, 1980. godine. Bio je predsednik hokejaškog i plivačkog kluba Partizan. Preminuo je u Beogradu,  u maju 2007. 

    Važnu ulogu u formiranju Partizana imali su i Artur Takač (1918-2004), legendarni član olimpijskog pokreta posle rata, Vujica Gajinović, slikar Branko Šotra (autor Partizanovog grba), aktivna vojna lica Vlado Mađarić, Bogdan Vujošević (1912-1981), Pavle Jovićević (1910-1985), Virgil Stanislav Popesku (1916-1989), zapisničar na osnivanju, kasnije fudbaler Partizana...



Priredili: 

Nikola Radulović, Dušan Mihajilović, Aleksandar Pavlović

Apr 30, 2019

Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (4)

  Posle prvog, drugog i trećeg dela, sledi i poslednji, četvrti deo intervjua sa Markusom Štapkeom, navijačem Partizana iz Nemačke:


- Markus, kog si to đavola našao u Partizanu i na očajnim srpskim stadionima, a da to već nemaš dostupno u Nemačkoj?


- Polovina tvog pitanja već sadrži deo odgovora: ti očajni stari stadioni su lepi, ako ih posmatraš iz drugog ugla. Ta mesta imaju da ti ispričaju neku svoju priču, istoriju, imaju neko značenje kroz sve ovo vreme. Autentičan stil, sve samo ne “plastika”. A to, ta “plastika”, je stvar s kojom se tradicionalni navijači, da ih tako nazovemo, sreću sada na Zapadu. Infrastruktura je puno toga promenila u poslednjih dvadeset godina, pa čak i ovi naši klubovi na bivšem istoku Nemačke, koji ne stoje baš sjajno sa novcem, imaju renovirane ili sasvim nove, izgrađene stadione. Naravno, to je dobra stvar ako ste neko ko na utakmice dolazi prvenstveno zbog interesa da dobije neku zabavu na terenu dok istovremeno uživa u kokicama ili drugim nezdravim stvarima koje se prodaju na tim mestima. Takođe, krov ti pruža komoditet tokom kišovitog vremena. Ja sasvim razumem ljude koji to traže, koji nisu zadovoljni ako njihovi klubovi moraju da se takmiče igrajući na svojim prevaziđenim stadionima. Ali ja, a smatram da nisam izuzetak po tom pitanju, imam nekakvu emocionalnu povezanost sa stadionima koji poseduju pristojno nasleđe. Sigurno, to može da se kaže za neke srpske stadione koji su bili poprište domaćih i internacionalnih susreta. Dinamo iz Drezdena je igrao protiv Napretka u Kruševcu, Napoli je bio eliminisan u Nišu, Voša je igrala toliko puta u Evropi na svom stadionu. A da ne pominjem utakmice Partizana u Humskoj ulici, ili mečeve kluba sa obližnjeg stadiona “Rajko Mitić”…postoji brdo emocija i informacija povezanih sa tim mestima. Za zaluđenika poput mene, to je bukvalno nepresušni izvor nečega što se u nemačkom jeziku naziva “unnützes Wissen” – nepotrebno znanje. Znanje koje ti ne donosi bilo kakvu važnu korist osim uživanja u tome da ga imaš, zbog znanja samog po sebi. Ali to je ono što zaluđenici inače rade, oni ti jednostavno izbace neku informaciju koju su ostali ljudi već zaboravili ili ih nikada nije ni interesovala. Takođe, ja sam prilično melanholičan zbog toga što je “moj” stadion u Cvikauu, koji je nekada, u slavnim evropskim danima, primao do 60.000 gledalaca, sada osuđen na to da bude trening centar, sa uklonjenim tribinama, dok se klub preselio na veštački, novi stadion. Taj stadion je izgrađen prevashodno parama iz EU regionalnih fondova, sa glavnim kriterijumom da bude što jeftiniji a što funkcionalniji. Rezultat toga je nešto što izgleda kao prevelika kutija za kineske cipele. Svi ti materijali korišćeni u izgradnji stadiona su nasjatndardniji mogući elementi koji se ovde koriste. To svakako ispunjava svoju svrhu I sadašnji “fudbalski potrošači” su zadovoljni, ali za mene, to nije to. Znam da će mnogi ljudi koji čitaju ovo , shvatati moje stanovište kao čudno, jer svi vi želite da vidite napredak svog kluba i smanjivanje jaza u odnosu na okolne zemlje. I to će se desiti, budite sigurni, ti manijaci na visokim položajima u nekim balkanskim zemljama već imaju plan za zajedničku kandidaturu za evropsko ili svetsko prvenstvo u bliskoj budućnosti, kako bi osigurali svoje mesto u istorijskim knjigama. Ali, ja se nadam da će trebati malo više vremena da se to postigne.

  Pored arhitektonskog aspekta, koji mi pruža sjajne motive za fotografisanje (uzgred, niški Čair, par godina posle rekonstrukcije opet izgleda kao rupa, ne mogu da verujem da ga je FSS izabrao za domaćina finala Kupa Srbije, da li su jebeno pogledali bar jednom taj stadion pre odluke?), ja takođe uživam u niskom nivou organizacije mećeva u Srbiji. Najozbiljnije, ja to obožavam iz dubine duše. To kreće sa totalno haotičnim planiranjem kalendara sezone: niko, od takozvanih zvaničnika preko medija (jebote, kvalitet lokalne štampe ovde je užasan, poplava copy/paste sadržaja veća je nego u Nemačkoj) do samih navijača, ne zna termin odigravanja utakmice sve do njenog početka, i svi to I dalje zovu Superligom?! Organizacija utakmice je neretko zabavna, toliko mnogo neočekivanih stvari uvek može da se desi, standardizacija tih rutinskih stvari je ostala zaglavljena negde na nivou dečjeg uzrasta. Pirotehnika, tuče na stadionu i van njega, svakodnevna važnost fudbala u društvu, zanemarivanje bilo kakve političke korektnosti u skandiranjima navijača i okačenim transparentima, ljudi bez ulaznica koji se magično pojavljuju na tribinama…tu se uvek setim reči jednog starijeg “grobara” sa Vračara, pred revanš meč u Plzenu, kada su navijači Partizana raspolagali sa samo nekoliko ulaznica: “Za nas Srbe, kapije ne postoje, samo kreni ka njima i pusti neka se magija desi” – I bio je u pravu. Dalje, kod vas su kazne I sankcije za incidente sasvim prihvatljive, mase ljudi bacaju novac na neke ludo hrabre uplate u kladionicama. Generalno, ovde je mnogo više ljudi čiji je karakter zasnovan na emocijama, u poređenju sa nemačkim mentalnim sklopom, baziranom na odsustvu humora i dobroj organizaciji. To je prednost “življenja u momentu” u odnosu na potrebu da se ima dugotrajna strategija u glavi, pa onda te konstantne veze između različitih sfera društva sa fudbalskim temama… zatim, i dalje je prisutna povezanost igrača sa klubom i navijačima, što znači da ipak nije sve u parama. Svi ovi faktori zajedno daju veliku riznicu razloga da se, uvek iznova, vraćam ovde. Verovao ili ne, ja sam postao zavisnik od vas, ludih Srba, hahaha. Uvek mi izmamite osmeh, koliko god da su sjebane betonske tribine, kao na primer na Omladinskom stadionu.

I u centralnoj Aziji u dresu Partizana

- Za sve ove godine koje si proveo uz Partizan, sigurno možeš da izdvojiš tebi najdraže utakmice, igrače, poznanstva, zanimljivosti sa svih tih putovanja…?

- Mnogo je lepih stvari koje me vežu za Partizan. Već smo pričali o početnom impulsu u Beču, kada je počela moja veza s Partizanom, kao i o derbiju u jesen 2002, pa ih neću opet pominjati. Ubrzo posle mog prvog derbija, otišao sam u Prag sa drugovima, da gledam Partizan protiv ne toliko jake Slavije. Ušli smo na stadion Strahov par minuta kasnije, jer su provere na granici bile pojačane usled boravka Džordža Buša Juniora u Pragu tog dana. Još jedan težak poraz, ponovo 1-5, trener Tumbaković je ubrzo podneo ostavku. Partizan je ipak bio dominantan u našoj ligi, a naš Lotar Nacionale je postao trener i nije imao problema da potvrdi titulu prvaka. Marko Vjetrović je bio prevodilac Mateusu, i u nekom intervjuu nemačkim tabloidima Lotar je pomenuo da mora Marka da drži na oku jer je suviše fokusiran na devojke. To mi je bilo smešno jer je upravo Mateus stekao imidž iskusnog lovca na vrelu i svežu žensku krv.


  Zatim, jedan događaj iz 2004. Bila su dva derbija u nekoliko dana, jedan u prvenstvu a jedan u kupu. Naša ekipa u mojim kolima, koja se uputila na utakmice, bila je multietnička na fudbalski način: sastojala se od navijača Uniona Berlin, Magdeburga, i naravno, Cvikaua. Dane između dva derbija smo koristili da sebi objasnimo nekadašnju Jugoslaviju, otišli smo do Srebrenice a zatim gledali koncert elektronske muzike, benda Faithless, koji je održan u nekadašnjoj Partizanovoj dvorani, Hali sportova na Novom Beogradu. Bili su to poslednji dani mog studentskog života, pa su moji finansijski resursi bili na izmaku. Na Autokomandi je ona benzinska pumpa, mislim da je to sada NIS pumpa. U to vreme bilo je samo plaćanje kešom a gorivo su točili polumotivisani momci u plavim kombinezonima. Jedan od njih je probao da me napravi budalom, ostao mi je kratak za kusur negde oko 15-20 evra. Ne mnogo, ali za mene u tom trenutku bio je to značajan novac. Poludeo sam jer me je zajebao, pa po povratku iz Bosne, kada nam je gorivo već bilo skoro na rezervi, rekao sam drugarima: “Mislim da znam šta je uradio prošli put, idemo opet na tu pumpu, ovog puta to se neće desiti.”

  Na kraju priče, prebrojao sam dinare i u momentu sam promenio boju. Opet! U kolima, niko ništa nije smeo da mi kaže, znali su da bi im to bile poslednje reči. Odvezao sam ih u hotel kod Bulevara Oslobođenja, i rekao im da imam neka nezavršena posla. Ostavio sam auto, spustio sam se peške niz ulicu, postajao sam još besniji sa svakim novim korakom, i najzad došao do tog momka. Ja stvarno nisam fizički jak, ali kad si na ivici nerava i sa puno adrenalina, dobiješ neku dodatnu snagu. Znao je da sam došao kod njega, a znao je I zašto. Dok sam urlao na njega, taj mali smrad se preznojavao pred svojim šefom, koji se pojavio i pitao kakav je problem u pitanju. Objasnio sam o čemu se radi i rekao im da je moje sledeće odredište redakcija “Blica”, gde ću im sve lepo ispričati o dvostrukoj krađi, hahaha. Šef se uplašio, znajući verovatno da njegovom mladom radniku to nije prvi put da vara ljude iz inostranstva. Dao mi je 2.000 dinara i ukusnu Bambi čokoladu, ne bi li me ubedio da ne pričam novinarima svoju priču. Vratio sam se kod drugara, podelili smo čokoladu, oni rekoše da nisam normalan jer sam u onakvom stanju mogao da rizikujem da dobijem batine od nekog ludog Srbina, haha.

  Dalje, na derbiju u proleće 2005, 23.aprila, bilo je baš dosta “zabave” napolju, ulične tuče, sudar dve ideologije, dodatno lupanje srca po inače toplom danu. Samo nekoliko nedelja kasnije, totalna suprotnost, super-dosadni derbi u kupu, obe strane su bojkotovale FSS. Pa onda, Miroslav Đukić na čelu Partizana i onih izuzetnih 4-2 za Partizan na “Marakani”, uz puno pirotehnike, sjajnog navijanja i sa Lolom Smiljanićem koji je skroz poludeo to veče.

  U leto 2008. putovali smo kolima iz Nemačke u Istanbul da gledamo kvalifikacije Lige šampiona između Fenerbahčea i Partizana. Bili su to dani kad je Crna mamba – Diara, bio u napadu, a Dr Mo je preuzimao odgovornost za kreativne stvari. Velika je to bila ekipa. Turci prvo nisu hteli da nas puste preko granice jer ja nisam imao lokalnu vozačku dozvolu, a onda, posle nekoliko sati čekanja, šetnje od jedne do druge kancelarije, najzad su nas pustili. Nekoliko nedelja kasnije Partizan je igrao protiv Politehnike iz Temišvara. Ja tek što sam napustio svoj prvi posao, kojim baš i nisam bio oduševljen, pa mi je to putovanje bilo kao povratak u slobodu. Na obe utakmice bili su prisutni gostujući navijači u finom broju. Politehnika je u to vreme imala problem sa nekim italijanskim kockarom i prevarantom po imenu Klaudio Zambon, koji je oteo prava na klupski identitet (boje, grb, pa čak i ime kluba), pa su bili prinuđeni da igraju pod sasvim neutralnim imenom i obeležjima. Znam dosta ljudi sa tribine Politehnike, među njima i neke sa srpskim poreklom, potvrđuju da su to tamni dani njihove istorije.


  Što se tiče derbija za pamćenje, tu su svakako ona dva iz 2013. i 2014, kada je Partizan dolazio do pobeda golovima u finišu, prvo golom Miloša Jojića a posle godinu dana Nemanje Kojića. Vratio bih se u 2010, kada smo osigurali titulu laganom pobedom od 3-0 na Karaburni protiv OFK Beograda, samo nekoliko dana posle pobede u derbiju na našem terenu. Tada sam još uvek radio fotografije. Još jednom, hvala Draganu Velancu iz male kancelarije ispod severa, broj 204 ako ne grešim, koji mi je uvek izlazio u susret i izdavao mi akreditacije, meni kao kvazi-profesionalcu, haha.Bio sam na tom derbiju ispod gostujućeg sektora, imam na hard-diskovima sačuvane nebrojene slike sa tog derbija. Preko fotografisanja došao sam u kontakt sa “grobarima” koji su radili za “Izaberi Partizan”Miki, Miodrag i Zgro iz Novog Sada, Filip i Plavša iz Beograda…nažalost, taj projekat se ugasio. Iste godine išao sam u Jermeniju . da gledam momke Aleksandra Stanojevića protiv Pjunika, u kvalifikacijama Lige šampiona. Bilo je tako jebeno vrelo u Jermeniji, sredinom jula, a Kleo je smestio loptu tamo gde treba da bude. Zajedno sa drugovima putovao sam u London da gledam Partizan protiv Arsenala na njihovom super-plastičnom Emirejts stadionu, gde ljudi ulaze na tribine posle početka utakmice, jer su do tada zauzeti jedenjem škampi i drugih preskupih sranja na štandovima ili u VIP boksovima. Sećam se sa tog meča provokativnog skaniranja “grobara” – Are you homosexual?

  Na domaćem planu, u lepom sećanju mi je putovanje u Užice, na gostujući meč 2.kola u sezoni 2011/12, na novom, tačnije renoviranom stadionu. Pun gostujući sektor, napunjene baterije posle letnje pauze, ljudi koji sa terasa solitera gledaju utakmicu, sunčano vreme, divni pejzaži zapadne Srbije, lokalna navijačka grupa na svom vrhuncu. A kada je Novi Pazar volšebno kupio licencu od BASK-a i tako ušao u Superligu,otišli smo tamo, 2013. Prava bitka za Sandžak. I stvarno je bilo tako, kamenje je razmenjivano između domaćih i gostujućih navijača, dosta krvlju oblivenih glava na obe strane, medicinsko osoblje koje ih ušiva. To je nešto najbliže animalnoj strani fudbala pod kapom FSS. Dva meseca kasnije, proslavili smo titulu u Humskoj 1, Grupa JNA je držala koncert ispod juga, a na kraju su ljudi provalili u teren I zgrabili svoje parče trave ili mreže. Puno prelepih slika sam napravio tog dana, čisto uživanje! Zastava sa likom Toleta Karadžića se vijorila na terenu, nadrealno smešna scena. Tog dana, moj dobar drug Darko, koji je snimao za “Srpsku tribinu” i stajao iza fanzina “Srpski navijač” (koji se ugasio posle nemilih scena oko nacionalnog tima u Đenovi), napravio je jednu sjajnu fotografiju – na toj slici sam bio ja, tada još uvek bez brade ali stidljiv, stajao sam između dve srpske lepotice, koje su kasnije uručile pehar Saši Iliću. Kakav dan!

Markus na proslavi Partizanove 25. titule prvaka, 26.5.2013.

  Par sati pre utakmice Partizan – Totenhem, u jesen 2014, dobio sam vest od kuće da sam postao ujak prevremeno rođene devojčice Ani. Onda, sa drugarima koji navijaju za naš FSV Cvikau putovao sam vozom iz Saksonije u Antaliju, da tamo posetimo zimske pripreme našeg kluba posle decenija klupske besparice, a onda sam u Beleku upoznao Dragana Ćirića, tada u ulozi sportskog direktora, tokom meča protiv Austrije iz Beča. Tu su bili i drugi Partizanovi asovi, tada na funkcijama u drugim klubovima, kao na primer Igor Duljaj u Šahtjoru i Vuk Rašović u Dinamu iz Minska. Kasnije iste godine, gledao sam Partizanove utakmice u Bilbau (jebeno nenormalne cene ulaznica!) i Alkmaru. O Augsburgu ne bih da pričamo, hahaha. Bio sam optimistički raspoložen kada je Ivan Tomić seo na klupu Partizana 2016, ali se u Lubinu protiv Zaglebja to ipak pokazalo kao greška. Ustupanje komandi Ćelavom (Marku Nikoliću) donelo je sreću svima nama, pa smo u proleće 2017. slavili dva puta za nekoliko dana. Prvo titulu, protiv Mladosti iz Lučana u Humskoj pošto su komšije posrnule na voždovačkom “krovu” (“umesto pehara, u rukama…”), a onda i trijumf u Kupu Srbije.

  Dok sam jednom bio u Beogradu na koncertu Nika Kejva u Areni, svemoćni bogovi žreba iz FSS su se smilovali meni i Bendžaminu i pomerili Partizanov meč u Čačku za nedelju. Meč, sam po sebi, nije bio spektakularan, bio je pravi izazov gledati gap o jakoj kiši i vetru, ali smo narednog jutra dobili neuobičajenu priliku i poziv da prisustvujemo činu krštenja Miše Tumbasa, zajedno sa Duletom Vujoševićem.


- Tebi je, gledajući sa distance i u poređenju sa tvojom rodnom Nemačkom, lakše da vidiš šta je to potrebno promeniti u Partizanu da bi klub bio na višem nivou?

- Pre nego što odgovorim, želim da podsetim da ja ipak imam ograničen pristup informacijama usled jezičke barijere, mojih nekoliko fraza na srpskom nisu dovoljne. Tako da ja zavisim od ulaznih informacija koje dobijam od drugova, ali i napredak prevodilačkih onlajn platformi poslednjih godina mi dosta pomaže. Ali ipak, moj utisak o srpskom fudbalu i Partizanu je taj da je tu dosta likova zbog pogrešnih motiva. Mislim, očigledno je da se politika i vlast upliću u sport, klubovi su kao igračke, i verovatno kao izvor keša za političke partije. Uspeh neke ekipe na terenu pomaže da se “izglanca” imidž osoba koje su povezane s klubom, novac od transfera možda završava u izbornim kampanjama, ko bi znao šta se stvarno tu dešava.

  Već od prvih poseta Srbiji i Crnoj Gori ljudi su pričali o nameštanju mečeva u domaćem fudbalu, visoko zastupljenom pranju novca, povezanosti članova uprava sa ljudima iz kriminalnog miljea, neplaćenim zajmovima, sranju od organizacije, nedostatku mentaliteta kod mnogih fudbalera (više su fokusirani na izlaske nego na fudbal). Pretpostavljam da je većina tih priča tačna. To sve narasta do neke količine kada više ništa ne možeš da uzmeš za ozbiljno, klub i okruženje oko njega postaju deo lošeg scenarija za rialiti, ali u stvarnosti. To je ono što sam ja primetio u detaljnim diskusijama sa Partizanovim navijačima ali i sa navijačima u Srbiji generalno. Mrzim tu reč, ali ako analiziram sa strane, ova stvar koja se zove fudbal je danas, više nego ikada pre – proizvod. A ti ćeš kao pojedinac “kupiti” taj proizvod samo ako zaista veruješ u njegovu iskonsku vrednost, tako da su glavne stvari kredibilitet i identifikacija.

  Budimo sasvim iskreni, Partizan je trenutno u tužnom stanju, sada je čak teško ubediti ljude da prate klub jer mnogi od simptoma koje smo maločas pomenuli, primenjivi su na klub u ovom momentu. Ako želimo da napravimo situaciju boljom, nema drugog rešenja osim čišćenja sopstvene kuće, i velikog reseta. Ali, pošto je klub duboko ukorenjen u ovoj relativno maloj zemlji, gde su svi ti ukršteni poslovni, sportski, politički i kriminalni interesi široko prihvaćeni kao regularni, teško je postići bilo šta na kratak ili srednji rok. Potrebno je raditi na promeni mentaliteta kojeg najbolje opisuje ono “ovo je Srbija, znaš, uvek je tako, samo moraš da se navikneš”. Prvo to. Da dobiješ kredibilitet kao klub, moraš da imaš poštovane ali skromne ljude sa jasnom vizijom kluba, ne nužno sa njima u klubu i njihovim sopstvenim značajem za klub. Evo baš sad mi na pamet padaju sva ona sranja na izbornoj skupštini, pre dve-tri godine, kad su Bjeković i njegovi saradnici pokušali da se vrate u fotelje. Ono je bilo nadrealno, Džon Karpenter bi napravio sjajan film B – produkcije od svega onoga. Čista komedija ali ujedno i veoma tužno, sa druge strane medalje, i to sigurno nije pomoglo da se doprinese boljem ili profesionalnijem imidžu kluba.

  Zapitajte se: da li u klubu postoji, ili je postojala osoba iz uprave koja u poslednjih, recimo 20 godina, nije bila upletena u neki skandal, bilo u fudbalu ili izvan fudbala? Ti ljudi su i dalje u sedlu, sutra mogu da zamene poziciju u klubu pozicijom u FSS, pa da se vrate u klub posle nekog vremena, i tako redom. Deluje kao šala, ali sa takvim ljudima ne može se ništa postići – nema ozbiljnih investicija, nema sponzora ili strateških partnera koji bi im dali poverenje, tako da je razvoj kluba suštinski ometen zbog toga. Pretpostavimo da će se to jednog dana rešiti, da će klub biti u stanju da napravi novi start, i onda dolazimo do sledećeg bitnog faktora: klub mora da pronađe druge načine da osigura pristojan budžet. Prodaja najmlađih za kikiriki, a da nisu vezali jednu ili dve sezone u klubu, kao i uzimanje para iz javnih preduzeća neće odvesti nigde. Sve to se dešava upravo danas – očigledno je da su klupski računi prazni, državni vrh otvoreno podržava klub sa druge strane brda, u ulici Ljutice Bogdana, pa ni pare poreskih obveznika, oprane kroz javne strukture, ne pristižu kao pre. Znam da su priče o privatizaciji klubova starije od Cecinih prvih plastičnih operacija, a napredak je i dalje na nultoj tački. Ali, to mora da se uradi, inače će svaka uprava biti kao krezavi beli tigar. Uticaj menadžera mora biti ograničen, ali u teoriji to je samo lepa želja. Toga sam sasvim svestan. Nije ni izbliza prijatno videti da je većina klubova u rukama takvih tipova, čiji interes je profit a ne prosperitet kluba. Kvalitet ekipe u poslednje dve decenije veoma zavisi od ličnih veza uprave kluba i ljudi koji imaju prava nad igračima, koji se smatraju dolazećim zvezdama. Ali to nije problem koji se odnosi samo na Srbiju, to je standard u današnje, moderno vreme trgovine robovima, danas ljudima koji imaju nekakav osećaj za loptu u svojim nogama. Money talks!

Markusova fotografija sa finala kupa 2011.

  Razlike među klubovima su sve veće. Postoji nekoliko super-gigantskih klubova, svake godine možemo da ih gledamo u završnici Lige šampiona dok plaćamo da se radujemo ispred Pay-tv ekrana. To je moderna verzija rimskog teatra. Onda imamo neke klubove sa živopisnom i uspešnom istorijom ali trenutno imaju teškoće da izađu u susret željama navijača u izmenjenom ekonomskom ambijentu. I naravno, ogromna većina klubova koja nikad ništa nije osvojila, oni mogu tu i tamo stvoriti neke asove, ali su u principu zadovoljni ako održavaju svoju egzistenciju. Srpski fudbal, sa svoja dva velika klupska imena, trenutno je još uvek u drugoj grupi klubova, ali buduće vreme će reći da li će tu poziciju zadržati.

  Sveopšti prosperitet države, dobro vođenje i kreativna radna i životna perspektiva za mlade i školovane ljude kako bi ostali u zemlji, biće odlučujući faktor i u tome gde će i kako završiti i fudbal u ovoj zemlji. Nemoguće je ikada biti blizu klubova kao što su Real ili Mančester Junajted; sigurno, moći ćemo da ih pobedimo neke magične noći ali njihove finansijske mogućnosti su toliko daleko od nas, sve i da se sutra slučajno otkrije naftno polje ispod Stadiona JNA. U skladu s tim, Partizan može samo da se fokusira na to da postane regionalni velikan, kao što je bio nekada. Dinamo Zagreb, čak i pod vođstvom Mamića i familije, napravio je nekoliko zapaženih izleta u Evropu poslednjih godina, a ovo što su uradili ove sezone je verovatno maksimum za klub sa ovih prostora. To bi trebalo da bude i putokaz za Partizan.

  Ako povremeni ulasci u grupnu fazu Lige šampiona i redovan nastup u Ligi Evrope budu dostižni ne samo preko lakših rivala u žrebu, već i kao plod kredibilne i stabilne uprave, uz očuvanje ekipe zajedno više od jedne sezone, siguran sam da bi u tom slučaju navijači Partizana bili ponosni. Dakle, ima puno posla da se obavi. Ali, da citiram slogan bratskih navijača PAOK-a : “Nikad ne odustaj!”

  Radost će biti na strani onih koji guraju napred čak i kada su vremena teška. Očuvajmo veru i nadu i samo napred!



Intervju priredio:  Aleksandar Pavlović
Fotografije: privatna arhiva Markusa Štapkea