Jun 9, 2018

Stranci u Partizanu: šezdeset zastavica na crno-belom globusu

  Dolazak najnovijeg Partizanovog pojačanja iz inostranstva, Rikarda Gomeša, reprezentativca Zelenortskih Ostrva, inspirisao je nastanak ovog teksta. Naime, pojava stranih fudbalera u domaćem fudbalu seže još do početaka ovog sporta u Srbiji i Jugoslaviji. Dok je fudbal uzimao maha u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije Jugoslaviji, zapažen broj igrača iz tada razvijenijih fudbalskih zemalja (Mađarske, Čehoslovačke, Austrije) nastupao je za tadašnje vodeće domaće klubove. Ipak, u posleratnoj, socijalističkoj Jugoslaviji, uređenoj na novim osnovama, transferi stranaca bili su jeres. Dešavalo se da poneki strani fudbaler nastupa za neki od domaćih klubova, ali to je bio sticaj ličnih okolnosti ili rezultat razmene kadrova, a nikako posledica svesne kupovine stranaca. Ljubiteljima fudbala su iz tog vremena u sećanju ostali dugogodišnji igrač Maribora Boris Binkovski (tadašnji istočni Nemac) koji je krajem šezdesetih igrao u našoj ligi, Australijanac hrvatskog porekla Edi Krnčević koji je nastupao za šampionski Dinamo 1981/82, a nešto kasnije i Gabonac Anselm Delika, fudbaler Vojvodine, kojeg je u Novi Sad dovela želja za daljim školovanjem. Par sezona kasnije, upravo Vojvodina, u očajničkom pokušaju da izbegne ispadanje iz lige, dovodi Čehoslovaka Zvarika i Mađare Dardaija i Boršoa. Već isluženi igrači nisu ama baš ništa popravili situaciju u ovom klubu, pa je sa ispadanjem Vojvodine završena njihova nevesela odiseja u Novom Sadu.




   Partizan je svoje prve strance dočekao u sezoni 1987/88. Ipak, pre detaljnijeg uvida u ovu temu, valja naglasiti da će u ovom tekstu biti pomenuti samo oni igrači koji su igrali takmičarske mečeve za Partizan i koji u momentu dolaska ili nastupanja za Partizan nisu bili državljani naše države, bila ona FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG ili Srbija. Tako da ovde nećemo pominjati asove poput Milanića, Novaka, Zahovića, Kataneca, Omerovića, Jovetića…jer u vremenu dolaska u Partizan i nastupanja u našem klubu, oni su bili državljani naše zajedničke zemlje Takođe, u ovoj retrospektivi neće biti mesta za sve one igrače na probi, niti za domaće igrače koji su tokom karijere uzeli dvojno državljanstvo i nastupali za neku drugu selekciju, iako su paralelno državljani naže države, kao na primer Nikola Drinčić. Zatim, realno je da Srbe iz BiH ne smatramo strancima, a među njima su bili Bajić, Vuković, Kosorić i mnogi drugi.

  
Ovako je počelo…

  Dakle, 20.aprila 1988. na utakmici Partizan – Sutjeska 1-0, u dresu Partizana nastupa prvi stranac – Kinez Đia, koji je sa zemljakom po imenu Liu (debitovao četiri dana kasnije u Splitu protiv Hajduka), u naš klub došao kao rezultat međudržavne razmene Kine i Jugoslavije. Štoper Đia i napadač Liu odigrali su solidan broj utakmica, Liu se i tri puta upisao u strelce, ali krajem kalendarske 1988. Kinezi napuštaju Partizan. Utisak – solidan.



   Šest godina kasnije, mladi Makedonac Georgi Hristov je postao centarfor Partizana, zapaženo igrao dve sezone, davao golove u “večitom derbiju” i sa bilansom 77/26 otišao u Premijer ligu, u Barnsli.

   Na narednog stranca čekali smo do avgusta 1998. Marjan Gerasimovski, opet Makedonac, debituje za Partizan, i u narednih nekoliko sezona odigrao je 65 takmičarskih utakmica uz 5 datih golova. Učinak sasvim korektan i zadovoljavajući. Iako naša javnost igrače sa područja bivše Jugoslavije ne smatra strancima u pravom smislu reči, oni formalno jesu strani igrači pa će biti pomenuti u tekstu.

   Posle dve godine, leta 2000. dolazi nam Australijanac srpskog porekla, Majkl Dragan Ćurčija, ali osim jedne utakmice ništa više nije ostalo u sećanju od ovog centarfora. Utisak – samo u statistikama kluba
 

“Šok-bombe” za Ligu šampiona

   A onda, u zimu 2002/03 pukla je “bomba” na Topčiderskom brdu. Partizan dovodi možda i najveće inostrano igračko ime. Bio je to Nigerijac Taribo Vest, koji je pre Partizana igrao za Okser, Inter, Milan, Derbi Kaunti, Kajzerslautern…istovremeno za trenera dolazi čovek najimpresivnije moguće fudbalske biografije, Lotar Mateus, i upravo je ovaj tandem među najzaslužnijima što je Partizan u leto 2003/04 izborio ulazak u Ligu šampiona! Uticaj Taribo Vesta je bio mnogo veći nego što to kažu brojke (23 utakmice, 1 gol). Svojim iskustvom, harizmom, kvalitetom…puno je doneo ali i osvojio simpatije navijača. Pun pogodak!




   Zajedno sa Vestom i Mateusom došao je Poljak Tomaš Žonsa, levi bek. Na dvadeset pet utakmica ostavio je sasvim zadovoljavajući utisak. Simpatije navijača pridobio je posebno posle jedne od utakmica kada je samo on prišao tribini da pozdravi najvatrenije navijače.


Stranci dolaze i prolaze…

   Kamerunac Pjer Boja je obukao crno-beli dres 21.novembra 2003, na debiju postigao gol, ali navijači ga najviše pamte po promašenom penalu za ulazak u Ligu šampiona 2005, protiv Petržalke. Pomalo nepravedno, jer nije bio jedini koji je bio neprecizan sa bele tačke. Ako ga po nečemu treba pamtiti, onda je to dug golgeterski post. Posle sedam godina, Pjer Boja se vratio u Partizan (mnogi bi rekli – na mesto zločina), i u dva perioda u našem klubu sakupio 101 nastup uz 17 golova. Utisak? Preskočimo ga…

   Iskustvo sa Taribo Vestom otvorilo je vrata ostalim igračima iz Afrike, pa je tako Vestov zemljak iz Nigerije, Ifeani Emeghara, debitovao u leto 2004.godine. Sasvim dobar bek, osvojio je i jednu titulu prvaka sa Partizanom, kasnije otišao u Temišvar pa zatim u Steauu. Upisao je 55 igara u dresu Partizana, i ako se izuzme skandalozna partija (ne samo njegova, već celog tima) protiv Petah Tikve, ostavio je veoma dobar utisak.

   U sezoni kada je debitovao Emeghara, 2004/05, Partizan od Javora kupuje još jednog Nigerijca, Obioru Oditu. Napadač, koji već na debiju u Kupu UEFA daje dva gola Dnjepru, a sezonu kasnije skoro sam svojim golovima izbacuje i moldavski Šerif. Možda je nedostajao samo gol na “večitom derbiju” da utisak o Oditi bude još povoljniji ali i ovako njegova statistika od 68 nastupa uz 24 data gola deluje sasvim zadovoljavajuće. I dalje nastupa u Srbiji, a još tokom boravka u Partizanu savladao je srpski jezik, skoro perfektno. I da, izvodio je gimnastičke bravure posle golova.


  Južnokorejski levi bek, Kim Či Vu, u proleće 2004/05 igrao je za Partizan na osam utakmica, pamtimo ga o razornom pogađanju stative u Kuli, ali je za neki jači utisak nedostajalo još nastupa. Potencijal je imao, ali ga je nostalgija za dalekom domovinom odvukla nazad u Koreju.

   Priča sa strancima se zahuktava, pa u jesenjoj polusezoni 2005/06 na golu debituje Kipranin Nikolas Asprogenis. Samo 19 nastupa u dve sezone, doduše loše partije Partizana tih godina učinile su da se mnogi igrači utope u sivilo. Asprogenisa ćemo pamtiti po penalu koji je odbranio Ognjenu Koromanu na “večitom derbiju”. Prekršaj za penal za Zvezdu, naravno, nije ni postojao.

   U jesen 2006/07 još tri inostrana igrača dolaze u Humsku 1 – i ne zna se ko je od njih bio veći promašaj. Da li golman iz Slovenije Safet Jahić (7 nastupa), Makedonac Aco Stojkov (1 meč), ili Bugarin Asen Nikolov (3 nastupa)? Ipak, izdvojićemo Asena Nikolova. Groteskni ambijent u kojem je Nikolov potpisao ugovor s Partizanom (prostorije FS Beograda?) sa ofingerima, praznim flašama kisele vode i slikama sisatih starleta iz 70-ih u pozadini, kao da je najavio kakav kvalitet možemo da očekujemo od njega. Uopšte, ta sezona 2006/07 je bila rezultat katastrofalne transfer politike za koju je najmanje bio kriv tadašnji trener.

  

Stranci koji su promenili sve

   U leto 2007. Partizan je imao dve sušne sezone iza sebe. Navijači su bili frustrirani, nezadovoljni radom uprave i sportskog sektora. Na mesto sportskog driektora, posle dugogodišnjeg boravka Nenada Bjekovića na toj poziciji, dolazi Ivan Tomić, pravo iz kopački. Zajedno sa Miroslavom Đukićem bira pojačanja za novi Partizan, i čini čuda. Veliki remont ekipe je u toku, mnogo igrača je napustilo klub, mnogo ih je došlo. Među njima i nekoliko stranaca. Dobro, nisu svi stranci bili pogodak (koji klub je stoprocentno uspešan u odabiru pojačanja?) ali trojica igrača koja su došla u leto te sezone bukvalno su preporodila klub i u narednih nekoliko sezona bili su okosnica ekipe koja je započela Partizanovu dominaciju u srpskom fudbalu, osvajajući mnoge trofeje.

   Almami Samori Da Silva Moreira iz Gvineje Bisao, do tada igrač Boavište, Aveša, HSV-a, Standarda…jedan je od najvećih majstora s loptom koji su igrali na terenu Humske 1. Klasična “desetka”, igrač prefinjene i savršene tehnike, sjajnog pregleda igre, maksimalne posvećenosti ekipi…dao je neke od legendarnih golova (posebno onaj protiv Crvene zvezde u nadoknadi vremena), i doprineo tome da i danas ima kultni status među navijačima Partizana. Ideal stranog igrača kakav će, što se Partizana, biti dosegnut još samo par puta do danas. Za tri i po sezone u Partizanu Moreira je odigrao 132 utakmice i dao 30 golova. Odličan, 5+.


   Antonelo Žuka bio je prvi naš Brazilac, zadnji vezni, koji je umeo da pogreši i kiksira, ali je borbenost i energija koju je davao ekipi bila tolika da je podizala na noge i publiku. I Žuku je u legendu uveo gol Zvezdi u derbiju u proleće 2008, koji je postigao igrajući sa slomljenom rukom! Pre dolaska u Partizan igrao je za Internacional, Fluminenze i Botafogo. Ukupno 59 nastupa za Partizan, najčešće odličnih, uz 10 golova.


   Napadač iz Senegala, Lamin Diara, bio je treći pun pogodak Ivana Tomića. Nije pre Partizana igrao u klubovima velikog renomea kao Moreira ili Žuka, i prvobitno je ovaj bivši napadač Zrinjskog i Beire Mar bio ponuđen Zvezdi, ali oni nisu pokazali interesovanje. Kakva greška, srećom po nas. Upravo je protiv Zrinjskog Diara nagovestio svoj potencijal u dresu Partizana. U narednih pet godina (jedna na pozajmici u Emiratima) odigrao je za “Parni valjak” 151 utakmicu te postigao 75 golova! Bio je prvi strelac Superlige 2008/09, a Crvenoj zvezdi je u prvenstvu i kupu dao ukupno 5 golova, te je zadobio nadimak Ubica cigana. Plenio je pojavom i van terena – izuzetno inteligentan, komunikativan, fenomenalno je savladao srpski jezik.


   Ova trojica igrača – Moreira, Žuka i Diara, zaista su ostavila ogroman trag u Partizanu i bili su nosioci renesanse kluba u domaćim okvirima. Sva trojica su se posebno isticala na utakmicama protiv Zvezde, svaki od njih se upisivao u listu strelaca protiv komšija, pa nije čudo što među navijačima Partizana imaju status božanstava.

   Kada se dovedu takva tri igrača u prelaznom roku, onda ostala inostrana pojačanja iz iste sezone, koja nisu opravdala očekivanja, zaista ne utiču na konačan sud. Osim legendarnog tria, došli su tog leta i napadač, Brazilac Vitor Ugo (4 utakmice, bez golova), Crnogorci Slaven Stjepanović (10/1), Marko Ćetković (7/0) i Risto Lakić (2/0) ali je tek četvrti Crnogorac, golman Mladen Božović, ostavio odličan utisak. Bio je standardan skoro tri sezone, a pored izuzetnih intervencija, pamti se njegovo ispucavanje lopte u nadoknadi vremena u derbiju iz februara 2009, posle kojeg je Moreira postigao izjednačujući gol. Ukupno 95 mečeva na golu Partizana, čini Mladena Božovića najboljim golmanom Partizana u protekloj deceniji, posle Vladimira Stojkovića.

   U proleće 2007/08 kao zadnji vezni za Partizan je igrao, osim Moreire, još jedan igrač iz Gvineje Bisao - Ednilson, ali on za razliku od Doktora Moa, nije ostavio ni izbliza jak utisak. Šesnaest utakmica, bez golova, bio je njegov učinak.

Čekajući Klea…pa Kleo!

   Već u narednoj sezoni 2008/09 Partizan nastavlja sa praksom dovođenja stranaca. Kamerunac Aleksis Ngambi je, sputan povredama, odigrao samo tri meča na poziciji štopera. Tunižanin Kamel Zaiem je doveden uz veliku pompu ali mu je učinak bio mizeran – sedam utakmica , bez postignutog gola.

   Nikola Vujović, Crnogorac, odigrao je 19 mečeva, dao 3 gola pa ni izbliza nije opravdao očekivanja. Ali, njegov gol posle drop-kika u 136. “večitom derbiju” ostaje za večno sećanje.

   Sledeći Brazilac u našim redovima bio je visoki Vašington Da Silva. Špic igrač visok dva metra, kojeg je Tomić pronašao u Makedoniji Đorče Petrov, Partizanov pokušaj da stvori svoju verziju Nikole Žigića. Neuspešno, ali Vašington je ipak upisao 27 nastupa i 6 golova, od kojih i jedan u Evropi.

   E, naredni Brazilac je zatresao obe strane Topčidera. Pre njega, beleži se Slovenac Danijel Marčeta i njegova skromna dva nastupa.

   Dakle, opet Brazil. I transfer-bomba posle 23 godine i prelaska Milka Đurovskog u Partizan iz Zvezde. U leto 2009. Partizanov fudbaler je postao Kleverson Gabrijel Kordova, poznatiji kao Kleo. Igrač koji je sezonu pre toga proveo u našem komšiluku. Bio je na pozajmici u rivalskom klubu, ali oni očigledno nisu prepoznali kvalitete ovog Brazilca, što je Partizan iskoristio i doveo ga u svoje redove. Javnost je bila šokirana a Kleo je ubrzo počeo da se isplaćuje. Retko je u jednom igraču pronaći i ubojitog strelca i velikog znalca, a Kleo je upravo bio to – strelac a umetnik s loptom. Njegovi golovi velškom Rilu, Zvezdi,, Helsinkiju, kulskom Hajduku…prava su remek-dela. U kvalifikacijama za ulazak u Ligu šampiona 2010/11 postigao je 7 od Partizanovih 13 golova te je najviše doprineo tom podvigu. Dva gola Anderlehtu u Briselu i jedan u Beogradu, golovi Arsenalu, sve to ulazi u njegov CV koji je u Partizanu bio impresivan. Na 21 utakmici u Evropi dao je 16 golova, što ga uz Sašu Ilića čini najboljim strelcem Partizana u evropskim takmičenjima. Ukupno, 67 utakmica i 42 gola u Partizanovom dresu! Uz trio Moreira – Diara – Žuka, još jedan savršen pogodak!





Liga šampiona i posle nje


   Džozef Kizito je u jesen 2010. već stekao zavidnu reputaciju kao bek Vojvodine kada je prešao u Partizan, ali u Partizanu je ostavio bled utisak. Samo 17 nastupa i brz rastanak. Kizito je nastupao u Ligi šampiona, a tokom kvalifikacija za to takmičenje Partizan je zapazio igrača HJK Helsinkija, Mohameda Kamaru, državljanina Sijera Leonea, koji je upravo protiv Partizana postigao sjajan gol. Ubrzo se Medo Kamara našao u našem klubu, gol nikada nije dao u dresu Partizana, ali je upisao 79 nastupa u svim takmičenjima i ostavio sasvim solidan utisak. Bila je to sezona kada je u Partizan došao Vladimir Stojković, pa je posle dolaska Klea iz Zvezde, to bio transfer koji je najviše zaboleo naše komšije, a nemamo sumnje da ih i danas boli. Vratimo se strancima…

   U sezoni kada je Partizan po drugi put igrao Ligu šampiona, njgov član je postao tada malo poznati Stefan Savić iz BSK Borče. Odmah je prigrabio dres prvotmca i nagovestio ogroman talenat. Ovaj Crnogorac je daljim tokom karijere potvrdio sjajne igre u Partizanu – Mančester Siti, Fiorentina i Atletiko Madrid su bili njegovi naredni klubovi. U Partizanu 28 mečeva I 1 gol. Sjajno pojačanje, nažalost prekratko kod nas.

   U drugom delu te sezone u Partizan na pozajmicu iz Hofenhajma stiže Prins Tejgo, snažni napadač. Igre u Partizanu su mu bile i poslednja lepa epizoda u karijeri, jer je kasnije uglavnom igrao epizodne uloge po mnogim klubovima. U crno-belom dresu ovaj momak iz Gane je odigrao 18 utakmica i postigao 11 golova, od toga dva Zvezdi u polufinalu kupa i još jedan u prvenstvu, kojim je odlučio prvaka. Zar se može poželeti više za jednu polusezonu? Njegov zemljak Dominik Adija je u isto vreme nastupao za Partizan ali bez nekog uspeha. Osam utakmica, bez golova, uz jedan zapažen prodor na derbiju u kupu.

   U narednoj 2011/12 Partizan posle pet godina opet angažuje igrača iz Bugarske. Ivan Ivanov se za dve sezone u dresu Partizana pokazao kao odlično pojačanje, postigao gol protiv Tromza za prolaz u grupnu fazu Lige Evrope, igrao za Partizan neposredno po smrti majke, dao još dosta golova kao štoper…mala senka pada na njegovo neigranje protiv Ludogoreca pred transfer u Bazel, ali dobro…sve u svemu, odlično pojačanje, sa 83 utakmice i 10 golova.

   Tu je bio i tandem iz Brazila, napadač Eduardo Pašeko i štoper Anderson Markeš, ali se njihova epizoda neslavno završila. Veliko opravdanje imaju u teškim povredama koje su obojica zaradili. Eduardo je odigrao 25 utakmica uz 5 datih golova, a Anderson je odigrao samo dve utakmice posle oporavka, dao čak i  jedan gol, a onda stavljen na transfer-listu…

   Istovremeno je sreću u Partizanu potražio David Manga, poreklom iz Centralnoafričke Republike. Jedanaest utakmica, jedan gol, uz povremena nehotična povređivanja saigrača na treningu. Sreću je potražio na drugim meridijanima.

   Naredne 2012/13 Partizan je jači za Mohameda Zubiju, još jednog napadača iz zemalja Magreba, posle Zajema. Ovaj Libijac nije ostavio poseban utisak, upisao je 9 nastupa uz jedan postignut gol.

   Kao nekada Odita, te 2012. u Partizan dolazi još jedan stranac iz Javora, Eliomar Silva. Brazilac, ali ni blizu kvaliteta koji se očekuje od takvog podneblja, sedam utakmica i nijedan gol.
 
Naredne 2013/14 član Partizana postaje crnogorski krilni napadač Petar Grbić. Ukupno je sakupio 68 utakmica u dresu najlepših boja, dao 6 golova, a navijačima je posebno prirastao za srce kada je na kup utakmici protiv Jagodine posle postignutog gola izveo performans sa dve leve kopačke, upućujući tako poruku danas najpoznatijem i najuticajnijem navijaču Zvezde.

Tradiciju Kamerunaca nastavio je čuveni Erik Đemba Đemba, svojevremeno igrač Mančester Junajteda I Aston Vile, ali je u Partizanu predstavljao potpuni promašaj. Četrnaest utakmica, bez golova, dovoljno da se upiše na vrh liste promašaja, s obzirom na renome koji ga je pratio.

   Kada je u leto 2013. Partizan gostovao u Jermeniji i igrao protiv Širaka, najbolji pojedinac rivala bio je Ismael Beko Fofana. Po receptu već viđenom tri godine ranije u slučaju Meda Kamare, Partizan odmah angažuje ovog napadača iz Obale Slonovače. Iskreno, nije to bio igrač velikih kapaciteta, ali je bio ljubimac navijača. Misteriozna bolest od koje se razboleo, a zatim izlečio, još više je usporila njegov razvoj u Partizanu. Ukupno 22 utakmice I 8 golova, pozajmica u Kini a onda raskid ugovora s Partizanom, odlazak u Čukarički, a trenutno je u Kazahstanu. Uspeo je da zasluži i pesmicu "Beko Fofana, vojnik Partizana", u trenucima neobjašnjive grobarske inspiracije, koja sigurno nije bila izazvana njegovim sjajnim partijama.


   Slovenačke državljane Jahića i Marčetu je nasledio Branko Ilić, štoper srpskog porekla ali slovenačkog državljanstva, koji je igrao sa dosta više uspeha za Partizan. Sa Partizanom je osvojio titulu prvaka 2014/15, odigrao 41 utakmicu i dao 4 gola za “crno-bele”. Sasvim dobar utisak.

Ubrzo mu se pridružio sunarodnik i kolega po mestu u timu, Gregor Balažic. Uglavnom pouzdan, uz poneki kiks, ali 51 utakmica uz jedan gol govore da je ostavio traga u našem klubu. Učestvovao je u osvajanju dve titule prvaka i jednog kupa.

   Istovremeno, na poziciju beka je došao bugarski internacionalac Ivan Bandalovski. Utisak – solidan, 47 mečeva uz jedan dat gol. Dočekao je još jednog svog zemljaka nešto kasnije.


 
Abubakar za istoriju i almanahe

   Tog leta 2015. mislili smo da se Partizan silno pojačao ali je dalji tok sezone demantovao sve nas. Jedno od tih novih imena bio je Kamerunac Oumaru Abubakar. Ušao je u istoriju fudbala na ovim prostorima kao drugi igrač, posle Dejana Joksimovića, koji je branio boje 4 istorijski najuspešnija domaća kluba – Partizana, C.zvezde, Vojvodine i OFK Beograda, ali i kao jedini stranac kojem je to uspelo. U Partizanu nije bio loš ali je utisak da je mogao bolje. Gol Augzburgu koji nije bio dovoljan za proleće u Evropi bio je ujedno labudova pesma Abubakara u dresu Partizana. Ukupno 26 utakmica, 10 golova, pa se već na polusezoni rastao od Humske 1.

   U špicu napada Abubakaru je društvo pravio Valeri Božinov, Bugarin sjajnog CV-ja. Ali, samo po imenima klubova za koje je nastupao, jer njegova karijera je bila u silaznoj putanji. Ovaj bivši član Lećea, Parme, Juventusa, Fiorentine, Mančester Sitija, Vićence, Ternane, Sportinga, Levskog i Verone, u Partizanu je tražio način da oporavi svoju posustalu karijeru. U tome je donekle uspeo jer nigde, posle Lećea, nije odigrao toliko utakmica kao za godinu i po dana u Partizanu. Ukupno 66 nastupa uz 25 golova, ali “bode oči” što nije dao nijedan gol na evropskim utakmicama, niti u derbijima protiv Zvezde. Zato je uveseljavao navijače svojim objavama na Instagramu ili tako što je tokom utakmice tuđe golove proslavljao kao svoje. Sve u svemu, vrlo živopisan lik koji nam, ipak, na neki način nedostaje.

   Osmi Brazilac u našem klubu bio je Fabrisio Dornelas, a najupečatljiviji moment na 22 utakmice koliko je odigrao za Partizan, je onaj njegov apsolutno nelogični trk u šesnaesterac Augzburga u nadoknadi vremena, kada je samo trebalo sačuvati rezultat za prolaz dalje u Ligi Evrope. Taj beg je kažnjen golom u našoj mreži, a Fabrisija smo iste noći pokušali da zaboravimo.

   Ivica Iliev je svoje prve dane na poziciji sportskog direktora obeležio dovođenjem štopera iz Obale Slonovače, Sedrika Gogue. Mladi igrač je neosporno imao kvalitet, sjajno je počeo, postigavši gol protiv Crvene zvezde u 150.derbiju u kojem nas je sudijski tandem Vlado Glođović – Nemanja Petrović besramno pokrao. Ipak, naredni derbi Gogua je odigrao tako kao da mu je neko stavio povez preko očiju i spustio ga na teren. Kasnije je čaršija pričala o njegovoj sklonosti ka “vatrenoj vodi”, što bi moglo da objasni njegove komične nastupe i brz rastanak sa Partizanom. Ukupno, 17 mečeva,  jedan gol, ali ko postigne gol komšijama, imao se rašta i roditi. Dobra ti sreća, Sedriče, i živi sportski. 


  Ništa bez Brazilaca!
    
   Da su Brazilci, uprkos povremenim promašajima, najbolja i najisplativija pojačanja, pokazao je transfer Evertona Luiza početkom 2016. Zadnji vezni iz Sent Galena brzo je pobrao naklonost Partizanovih navijača, kao verzija svog zemljaka Žuke nekada, a imao je slične karakteristike – borbenost, fanatičnu srčanost, jak udarac. Još kada je u finišu 151. derbija sa skoro 40 metara probušio Kahrimana i sprečio pobedu Zvezde nad Partizanom, a zatim zaplesao ispod severne tribune najdubljeg srskog stadiona – dileme nije bilo. Navijači su dobili novog heroja. Umeo je da napravi pogrešan poprečni pas, da izgubi loptu što kasnije rezultira primljenim golom, ali ko je mogao bilo šta da mu zameri? Osvojio je tri kupa i jednu titulu prvaka s Partizanom, a kao nagrada za dobre igre usledio je poziv u SPAL, u Seriju A. A u Partizanu – 70 utakmica, 3 gola. Sjajna statistika za dve godine! 




   Još jedan Crnogorac, Marko Janković, obreo se u leto 2016. u Humskoj 1. I dalje je član Partizana, standardan je u veznom redu, neosporno talentovan, ali mu je mana sporo oslobađanje od lopte. Ipak, znatno je doprineo “duploj kruni” iz sezone 2016/17 i osvojenom Kupu Srbije za 2017/18. Nešto skromniji učinak od Jankovića ima njegov zemljak Nebojša Kosović, ali njega su u velikoj meri sputale povrede.

   Deseti Brazilac na ovom spisku, uz Moreiru i Klea predstavlja možda i najboljeg stranog igrača u istorji Partizana. Souza Da Silva Leonardo, ili jednostavno Leonardo. Pričalo se da je previše plaćen, da ima “bubice” u glavi, da se predugo čeka da eksplodira…a onda je dao gol Spartaku, pa onaj mnogo bitniji kojim je doneo pobedu u derbiju protiv crvenih komšija. Tako je počela jedna epska sezona u kojoj je Leo, uz Uroša Đurđevića, bio ubitačna snaga napada Partizana. Zajedno su dali preko 50 golova i znatno pomogli da naša ekipa pod vođstvom Marka Nikolića osvoji "duplu krunu" u sezoni 2016/17! Sjajan tehničar, igrač koji je jednim šutem ili driblingom umeo da reši utakmicu, izuzetan izvođač prekida. Zvezdi je dao tri gola i postao joj noćna mora, poput Žuke, Moreire i Diare nekada, pa je i Leo dobio svoju pesmu – skandiranje. Samo godinu dana je boravio u Partizanu, i za to vreme na 41 odigranoj utakmici dao 27 golova. Ni kraćeg boravka, ni većeg uticaja na ekipu! Opet se priča o njegovom povratku u Partizan, uprkos njegovoj plahovitoj naravi, pa ko bi od nas mogao biti protiv toga? 






Vreme sadašnje

  U polusezoni 2016/17 članovi Partizana su postal Kamerunac Leandre Tavamba, napadač, i bek iz Libije Mohamed El Monir. I dok je Monir bio pomalo zapostavljen tokom prošle sezone, pa je sa 5 nastupa na kojima je ostao na kraju 2016/17 napustio Partizan i sada hara u Orlandu, dotle je Tavamba postao jedan od najboljih pojedinaca u prošloj sezoni. Uvek dobroćudni Tavamba bio je najbolji strelac ekipe pa sada s pravom čeka transfer u neki bogatiji klub. Posebno se istakao u Ligi Evrope, gde je postigao 5 golova. Van terena, uveseljavao je publiku svojim modnim kreacijama na Instagramu, a njegovi šeširi su postali znak raspoznavanja. Utisak o nastupima – veoma dobar.


   O Gvinejcu Sejdubi Sumi je toliko toga rečeno – za mnoge promašaj, za neke enigma i žrtva povreda i taktike. Tri gola u prvenstvu, dva u kupu, svi su izgledi da će učinak Sume ostati na tome jer u klubu spremaju njegovu prodaju. Najavljen je kao mesija i  naslednik Leonarda, a nije pokazao ni delić očekivanog. Do koga je krivica, sada je manje važno.

   Ukrajinac i vezni igrač Juri Vakulko je pojačanje koje tek treba da opravda taj epitet, stigao je da debituje u prošloj sezoni. Dok  napadač Teofilus Solomon, Nigerijac na pozajmici iz Rijeke, nije iskoristio svoju šansu u jesen 2017. Šest nastupa, bez gola.

   Za sledeću sezonu očekuje se puno od već pomenutog Rikarda Gomeša, a nekako u potaji je prošao dolazak Dramane Salua iz Burkine Faso, koji je zaslužio pažnju kao jedan od retkih koji je prošao famoznu probu u FK Partizan. Obojicu smo uvrstili u ovaj spisak jer očekujemo da će sledeće sezone igrati takmičarske utakmice. 


Rezime

Bio je to osvrt na sve strance koji su prošli kroz Partizan u poslednjih 30 godina, a sada malo zanimljivosti…

· 62 strana igrača su branila boje Partizana, ne računajući igrače srpske nacionalnosti iz BiH posle 1992.

· 46 stranih igrača je branilo boje Partizana, ako ne računamo fudbalere iz bivših jugoslovnskih republika


Po državama, to izgleda ovako:

- 10 igrača – Brazil

- 9 igrača - Crna Gora

- 5 igrača – Kamerun

- 4 igrača – Slovenija, Nigerija, Bugarska

- 3 igrača – Makedonija

- 2 igrača – Kina, Gana, Gvineja Bisao, Libija, Obala Slonovače

- 1 igrač – Australija, Poljska, Južna Koreja, Senegal, Tunis, Uganda, Centralnoafrička Republika, Ukrajina, Gvineja, Kipar, Sijera Leone, Burkina Faso, Zelenortska Ostrva 

  Jasno je da je Brazil dao najviše igrača Partizanu, i prema kvantitetu i prema kvalitetu. Bez namere da se na ovom mestu daje definitivan, a kamoli "stručan" sud o kvalitetima Partizanovih stranaca, prema uticaju na ekipu i kvalitetu koji su pokazali, možemo ih podeliti u šest grupa. Naravno, ako neko od igrača nije zadovoljio, ne znači da nema kvalitet, već su možda i neke druge okolnosti (povrede, bolest, neadekvatna pozicija, neukazivanje prave prilike za igru) uticale na njegov skroman doprinos i da ne prikaže kvalitet koji poseduje.

   - odlični, sa ogromnim uticajem na ekipu i rezultate: Vest, Moreira, Diara, Žuka, Kleo, Everton, Leonardo, Tejgo, Tavamba

  - veoma dobri, sa zapaženim uticajem i igrama: Hristov, Emeghara, Odita, Mladen Božović, Savić,  Ivanov

  - solidni, pretežno pozitivan utisak: Janković, Đia, Gerasimovski, Žonsa, Kim Či Vu, Kamara, Grbić, Branko Ilić, Balažic, Bandalovski, Abubakar, Božinov, Kosović

 - bez posebnog uticaja na ekipu: Boja, Vašington, Asprogenis, Suma, Kizito, Eduardo, Fofana, Zubija, Gogua, Monir

 - neprimetni: Ćurčija, Jahić, Stojkov, Nikolov, Ugo, Stjepanović, Ćetković, Lakić, Ednilson, Ngambi, Zajem, Vujović, Marčeta, Solomon, Adija, Manga, Anderson, Eliomar Silva, Đemba Đemba, Fabrisio

 - čekamo ih u narednoj sezoni: Vakulko, Rikardo Gomeš, Draman Salu 

Foto: partizan.rs

* Korišćeni su statistički podaci iz knjige FK Partizan 1945-2017, autora Milovana Joličića