Nov 17, 2018

Od slave do zaborava

  Nedavna poseta ljudi iz zagrebačkog Dinama Beogradu, tačnije obilazak grobova bivših Dinamovih igrača ili igrača poreklom iz Zagreba, koji su sahranjeni u Beogradu, izazvala je pažnju ljubitelja fudbala u regionu, ali i dala povod za ovaj tekst.

  Tom prilikom, Dinamova delegacija obišla je grobna mesta Stjepana Bobeka, Bruna Belina, Zorana Čave Dimitrijevića (Beograđanina i "Partizanovog deteta" koje je igralo i za Dinamo), Florijana Matekala, Zlatka Čajkovskog, kao i legendarnog Dinamovog navijača iz Beograda, Petra Todorovića. Zaista sjajan gest i primer kako se ne zaboravljaju ljudi koji su, makar delićem svoje karijere, bili vezani za jedan klub ili grad, bez obzira na to što su skoro svi navedeni ljudi svoju slavu stekli prvenstveno u beogradskom Partizanu.

  Ovaj tekst je osvrt na to kako bivši sportisti (u ovom slučaju fudbaleri) po završetku karijere brzo padaju u zaborav, kako se o njima, u poznoj životnoj dobi, ne može naći nikakav podatak, kako statistika i nije baš omiljena delatnost u sportu na ovim prostorima i kako se (ne) čuvaju uspomene na bivše asove.


  Zaborav je prirodna stvar. Smenjuju se generacije ljudi pa i sportista, dolaze novi a stari padaju u zaborav. Oni zbog kojih su hiljade navijača dolazile na stadione, za neku novu generaciju biće samo obično i sasvim nepoznato ime i prezime, tek par desetina karaktera u pretraživaču. Da bi se sačuvao trag koje su ljudi ostavili u istoriji fudbala u nekoj sredini, u tu svrhu u svetu postoje almanasi, godišnjaci, prigodne internet stranice. Nažalost, na ovim prostorima prisutan je nemaran odnos prema prošlosti, podaci su veoma šturi ili ih nema, a nije retkost da se neki netačni i neprovereni podaci prenose kao dogma, sa kolena na koleno, iako nemaju veze sa istinom. Retke svetle tačke predstavljaju entuzijasti koji se predano i amaterski, ali vrlo kvalitetno i sistematski, bave fudbalskom istorijom. Takvi pozitivni primeri su Boban Živanović (autor knjiga "Hronika Prve lige 1923-34 / 1935-40" i Nebojša Jakovljević (pokretač sajta "Istorija Ex-Yu fudbala").

  Još daleke 1993. dobio sam na poklon godišnjak Lids Junajteda, ili zvanično, Leeds United Official Yearbook 1993/94. Brošura na preko 100 strana, na kvalitetnom papiru i u koloru, koja je predstavila ekipu poznatog engleskog kluba za tu sezonu, uz osvrt na istoriju. Ono što me je posebno fasciniralo bile su poslednje stranice brošure, sa detaljnim spiskom svih igrača koji su do tog momenta oblačili dres jorkširskih "belih" u takmičarskim utakmicama! Koliko god je to bilo fascinantno za ljubitelje fudbala sa Balkana, toliko je takav godišnjak bio sasvim rutinska i uobičajena stvar za Ostrvo. Engleska posvećenost fudbalu je nešto što ne postoji nigde u svetu, često je nemoguće meriti se s njima, ali bar se mogu slediti dobri primeri iz njihove sredine. A ovakav godišnjak je izuzetan primer. Naročito zbog toga što su ovakve stvari za Britance bile sasvim uobičajene i pre pojave interneta, koji je poprilično olakšao sve poslove vezane za fudbalsku statistiku.


  Važan korak u tom smeru napravio je FK Partizan, odnosno njegova internet ekipa, još pre petnaestak godina, kada je na zvanični internet sajt postavljen spisak svih igrača koji su nastupali za prvi tim Partizana. Spisak se redovno ažurira, trenutno broji 1321 ime, i uprkos svim gramatičkim i logičkim greškama, predstavlja dragocenu bazu. 

  .Odličan primer kako se to radi na nacionalnom nivou dali su komšije Hrvati, još 2004. godine, sa internet stranicom Nogometni leksikon. To je poduhvat Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža". Kod nas u Srbiji, takav primer ne postoji. Preostaje Vikipedija, ali ona često i nije baš pouzdan izvor informacija. Šta se dešava kada hoćete da saznate pravo ime nekog igrača ili bilo kakav podatak o njemu, a da on nije bio reprezentativac, ili još gore, da je bio samo puki epizodista i u klupskoj konkurenciji?

  Pre oko dve godine radili smo Partizanovu istorijsku svesku broj 4, ili kako ga zovemo, PFC Historical. Tema je bila prva generacija Partizana i prva "dupla kruna", iz sezone 1946/47. Pravi izazov je bio pronaći podatke za neke tadašnje igrače, koji su do danas ostali nepoznati široj fudbalskoj javnosti. Tom prilikom smo saznali da je igrač s prezimenom Šutevski (jedan prvenstveni meč 1946/47, protiv Kvarnera) u Partizanovim podacima pogrešno zaveden kao Šepe - čovek se zvao Branko. Internet je moćna alatka, pa smo uz pomoć voditelja sa jedne od beogradskih radio stanica, čije poreklo vuče ka rodnom kraju Šutevskog, skoro rekonstruisali životni put do tada totalno anonimnog fudbalera. Potonjim kontaktom sa školom u kojoj je Šutevski radio, kao i uz pomoć našeg navijača iz Kumanova, došli smo i do podataka o godini rođenja i smrti.

  Za Stevana Jakuša je bilo nešto lakše - radi se o igraču koji je pored Partizana igrao i za Mačvu i Vojvodinu, ali je godina njegove smrti ostala nepoznanica, upravo zbog nepostojanja publikacija ili internet sajtova posvećenih istoriji i statistici fudbala na ovim prostorima. Ali, pretragom internet sajta novosadskog pogrebnog preduzeća, "iskopali" smo i taj podatak. Radeći na broju pet, podatak o godini smrti bivšeg igrača Partizana Stevana Vorgića (nastupao za Partizan 1951.) doznali smo od njegove ćerke, posle internet pretrage i ličnog kontakta preko društvenih mreža. Parola - snađi se.

  Važan korak u ažuriranju mesta i datuma rođenja bivših Partizanovih fudbalera napravio je Milovan Joličić, autor izuzetne knjige enciklopedijskog karaktera, "Partizan 1945-2017", koju smo popularno nazvali "Partizanika". Nije se libio da lično kontaktira desetine Partizanovih fudbalera kako bi saznao njihove generalije, pa je njegova knjiga sjajna polazna osnova za buduće generacije partizanovaca koji će se zanimati statistikom našeg kluba..

  A kada dođe do tužnog trenutka da neko od bivših a manje poznatih članova Partizana napusti ovaj svet, ostaje samo nada da će neko od medija zabeležiti tu informaciju. U protivnom, osim sajta Partizana, ne postoji drugi izvor ili baza podataka. Dešavalo se i to da nam pratioci bloga jave za odlazak sa životne scene nekog od bivših Partizanovih prvotimaca, koji su svoje post-fudbalske dane provodili u apsolutnoj anonimnosti i van bilo kakvog domašaja medija. Nisu bili veliki asovi o koje su se otimali mediji, nisu bili ljudi koje su novinari zvali da bar, ponekom prilikom, evociraju uspomene na neki od mečeva ili bitnih datuma istorije kluba. Takav je slučaj bio sa Miodragom B. Petrovićem.

  Do pojave neke nove i sistematizovane datoteke bivših fudbalera (na nacionalnom nivou), ostaju vam, kao Partizanovim navijačima, na raspolaganju arhive i biblioteke, sajt FK Partizan, knjiga Milovana Joličića, i ovaj blog, na kojem se trudimo da ažuriramo sve bitnije podatke iz karijera bivših igrača.

  U skladu s tim i dva predloga, koja će, možda, neko iz klupskih struktura, nadležan za te stvari, pročitati i bar razmisliti o njima:

1. bilo bi lepo početi sa praksom da se preko oficijelnog spikera i razglasa poželi dobrodošlica svakom igraču koji debituje pred našom publikom i na našem stadionu. Na primer, "Navijači Partizana, danas svoj prvi meč za naš klub, na našem stadionu, igra Goran Zakarić! Pozdravimo ga aplauzom i poželimo mu dobrodošlicu i uspeh u dresu Partizana!"

  Ne samo što bi to bio lep i kulturan gest, koji bi svakako motivisao novajliju u crno-belom dresu, već bi se na taj način naglasila i pojačala veza navijača i kluba. Povezanost navijača sa klubom kao delom ličnog identiteta pa i porodice, bila bi time pojačana.

2. jasno je da ne može biti isti tretman od strane kluba i uspomena na pokojnog velikana fudbala, kao što je na primer bio Milan Galić, i na nekog igrača koji je bio samo epizodista, sa tek nekoliko nastupa. Za one koji su obeležili istoriju kluba ili proveli godine u Partizanu, uglavnom se poštovala tradicija minuta ćutanja prilikom njihove smrti (nećemo o gafovima i propustima). Ipak, da bi se odala počast i bivšim igračima koji su bili nedovoljno bitni za istoriju kluba da bi njihova karijera zavredela minut ćutanja, možda bi prava mera bila da se na svakih mesec dana u poluvremenu utakmice pomene ako je neko od bivših igrača napustio ovaj svet, i da mu se makar aplauzom izrazi zahvalnost za nastupe u dresu Partizana, koliko god oni malobrojni bili. 

Oct 23, 2018

Otvaranje izložbe "Najlepša je boja crno-bela"

  Ustanova kulture "Parobrod", smeštena na beogradskom Dorćolu, bila je 22. oktobra 2018. mesto okupljanja Partizanovih navijača, koji su došli da pogledaju jednu zanimljivu izložbu.

  Povodom rođendana Partizana (istina, sa malim zakašnjenjem od 18 dana, usled tehničkih razloga) ekipa navijača i entuzijasta okupljenih oko Grobarskog trash romantizma i Crno-bele nostalgije, organizovala je  izložbu "Najlepša je boja crno-bela". Radi se o crno-belim fotografijama iz istorije FK Partizan, nastalim u periodu od 1945. do 1977, koje su snimili Drago Knežević, Šandor Berec, Volter Jadrešin i ostali majstori fotografije, a koje je obojio saradnik našeg bloga, Nikola Radulović.


  Time su te stare fotografije počele da žive neki novi život, dobile su novi smisao, a ujedno je preko njih pokazan razvoj Partizanovih boja od 1945. do kasnih sedamdesetih. I ne samo to, trudili smo se da izaberemo fotografije koje će biti ne samo atraktivne, jasne i kvalitetne, već i neobične, kao i da na njima bude što više relevantnih događaja iz istorije Partizana, kao i čuvenih asova našeg kluba. Tu su fotografije prve generacije Partizana, izgradnje našeg stadiona, Ilješa Špica, utemeljivača naše omladinske škole, finala Kupa šampiona 1966, kao i asova poput Bobeka, Belina, Galića, Vukotića, Hercega, Šoškića...

  Ideja za izložbu se rodila spontano - znajući da Nikola Radulović već dugo upražnjava hobi - retuširanje, naknadno kolorisanje starih slika Partizana, Igor Todorović je predložio da ovog puta te fotografije, nakon Nikoline obrade, budu odštampane na specijalnom plastičnom materijalu - foreksu, kao i da odštampamo katalog sa svim tim fotografijama. Sve to bi činilo izložbu, planiranu kao deo manifestacije povodom Partizanovog rođendana. Nije nam trebalo dugo da oduševljeno priihvatimo ideju, tako da je dva do tri meseca pre izložbe, trojka u sastavu Igor Todorović, Nikola Radulović i Aleksandar Pavlović, počela sa izborom slika koje će se naći na izložbi  Bile su to slatke muke, kako izabrati pedesetak fotografija od nekoliko hiljada?


  Čitav deo posla oko same obrade slika je izneo Nikola Radulović, nije mu bilo teško da i po tri-četiri puta radi jednu istu fotografiju: "probaj ovu sliku sa nešto svetlijom nijansom plave", "ipak zameni crvenu i plavu, neka plava štrafta bude u sredini", "treba proveriti kakvo je ovo cveće koje drži kapiten Sportinga", i slično. Zatim, u želji da saznamo boju "folksvagen bube" koju je vozio Branko Rašović, kontaktirali smo njegovog bliskog rođaka i u roku od deset minuta dobili odgovor od našeg bivšeg asa, a kad je u pitanju boja kombija tadašnje TV Beograd, koji je poslužio za snimanje filma "Partizan igra" iz 1962. godine, Nikola je uspeo da dozna i taj podatak. Jednostavno, želeli smo da što manje detalja prepustimo slučaju i slobodnom tumačenju.

  Ipak, pre obrade slika, trebalo je tačno odrediti Partizanove boje na nekim starim fotografijama, iz perioda dok je zvanična klupska boja bila crveno-plava. Tu su nam od velike pomoći bile arhive dnevnih novina, pa smo prema izveštajima sa utakmica određivali i boju dresa. Tako je, na primer, izveštaj "Politike" sa revanš meča Kupa šampiona iz sezone 1955/56 između Partizana i Reala, jasno apostrofirao da su "domaći igrači u plavim dresovima vezli po snegu", tako da je time bila rešena dilema da li je dres Partizana na tom meču bio plave ili crvene boje. Bilo je par slika koje smo želeli da uvrstimo u izložbu ali smo na kraju odustali, upravo iz razloga što nismo bili u mogućnosti da sa sigurnošću utvrdimo boju  Partizanove opreme na određenoj utakmici. Ne tvrdimo ni da smo apsolutno pogodili sve boje na starim fotografijama, ali mislimo da smo bili precizni u procentu od oko 90 - u retkim slučajevima gde nismo imali jasnu boju opreme, konkretno šorca ili čarapa, išli smo prema smislu i logici. 


    Izložbu prati i prigodan materijal - katalog na 60 strana i sa 58 slika (45 slika sa izložbe uz 13 dodatnih) uz osam razglednica, na kojima su najlepše fotografije, prema našem izboru. Katalog je štampan na finom, luksuznom papiru, svaku fotografiju prati i adekvatan tekst, i ceo katalog je urađen dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku.

  Veliku zahvalnost izražavamo našim prijateljima Nikoli Seniću i Dušanu Mihajiloviću za prevod na engleski, kao i Ivani, koja se opet potrudila oko tehničkih finesa.

  Naravno, lavovski deo posla oko organizacije izložbe podneli su i naši drugari iz GTR-a, na čelu sa Ivanom Lovrićem.

  Naši lični utisci sa otvaranja izložbe su sjajni, posebno kad su u pitanju reakcije posetilaca, ali neka o tome više pričaju ljudi koji su je posetili.


  Nama, koji stojimo iza bloga Crno-bela nostalgija, izuzetno je drago što je ideja, koja je počela kao običan blog posvećen istoriji Partizana, prerasla u nešto više - štampanje fanzina ili izložbi poput ove. Nastavićemo i dalje da se bavimo istorijom Partizana, da je čuvamo od zaborava, za neke nove generacije. U tome osećamo veliku podršku svih vas koji pratite blog, poručujete i čitate naša izdanja, posećujete izložbe...Hvala vam od srca na tome, jer da nije vas ni ovaj naš rad ne bi imao smisla.

  Osim izložbe ovih starih a "osveženih" fotografija, sastavni deo izložbe su i fotografije nastale u poslednjih nekoliko godina na Partizanovim utakmicama, a njihovi autori su Oliver Bunić, Nikola Milinković, Marko Risović i Milovan Milenković. I dok su stare, crno-bele fotografije Partizana pretvorene u kolorne, ove novije su urađene u crno-beloj tehnici.


  Izložba "Najlepša je boja crno-bela" traje od 22. do 28. oktobra u "Parobrodu".