Jan 31, 2019

Miloš Cvijanović Cvijo (1946-2019) - odlazak u najlepša spominjanja

  Bio je septembar 2016. godine. Dobio sam jedan mejl u kojem je čovek koji ga je napisao, ispravio jedan podatak koji je pročitao na našem blogu "Crno-bela nostalgija". Odgovorio sam mu, zahvalio mu se za mejl, uzgred ispravljajući pogrešan podatak, a da tada nisam ni pretpostavljao da će ta kratka prepiska biti početak jednog neobičnog, virtuelnog, ali iskrenog prijateljstva.

  Miloš Cvijanović Mišo, ili Cvijo, kako su ga svi zvali, bio je čovek koji je poslao mejl. Znao sam tek površno ko je Cvijo - velikan jugoslovenskog, riječkog i hrvatskog novinarstva, dugogodišnji urednik "Novog lista" iz Rijeke, vrsni poznavalac fudbala. Nažalost, nisam do tada dovoljno dobro poznavao njegovu karijeru, geografske okolnosti su uticale na to da riječki "Novi list", u kojem je Cvijanović dugo bio urednik, prelistam na brzinu samo jednom u životu - onog davnog dana kada ga je doneo drug iz vojske u kasarnu. Ipak,  iz mejla u mejl, iz meseca u mesec, bio sam u prilici da nadoknadim propušteno, i da shvatim kakav je novinarski doajen, erudita i renesansni intelektualac moj virtuelni (i ne samo virtuelni) prijatelj. Još bitnije od toga - Mišo Cvijanović Cvijo je bio divan čovek, blag, vedar, otmenog ponašanja.

(Foto - screenshot TV Istra)

  Nekoliko dana pre nastanka ovog teksta, konstatovao sam da je prošlo više od mesec dana od naše poslednje prepiske. Ali, verovao sam da će u najskorije vreme stići mejl naslovljen, kao i do sada, sa "Cvijo se javlja i poručuje...". A onda, juče ujutru me je šokirala i duboko rastužila vest na internet portalima: "Umro je riječki novinar Mišo Cvijanović".

  Svrha ovog teksta nije da ponudi patetiku. Jedina dva razloga za ove redove koje čitate su namera da se mlađim ljubiteljima fudbala i našeg Partizana približi delo Miloša Cvijanovića, kao i želja autora da se ovim putem oprosti od ovog divnog čoveka.

   Rekoh već, Mišo Cvijanović je poslao ispravku jednog podatka na našem blogu. Mene je, isprva, šokirala činjenica da takav novinarski as uopšte čita "Crno-belu nostalgiju". Kasnije sam, iz njegovih mejlova, shvatio da je redovno čitao naše tekstove. Malo je reći da mi je godila ta činjenica. A gospodinu Cviji je verovatno godilo to što sam u momentu uvažio tu njegovu ispravku i sugestiju, bez ikakve sujete. A i ko sam ja, da sumnjam u znanje čoveka koji je drugovao s Bobekom, intervjuisao i crtao Euzebija i Bekenbauera, bio živa enciklopedija grada Rijeke i jugoslovenskog fudbala...

 - Drago mi je da ste to kolegijalno prihvatili, što mlađi kolege nekada ne čine 

  Tu se Cvijo otvorio, i jednu prepisku, kojoj se kraj slutio u dva razmenjena mejla, pretvorio u srdačno dopisivanje, razmenu mišljenja, podataka, ali i prijateljstvo. Nesebično je delio svoje bogato znanje, svaki njegov mejl je kipteo od podataka, zanimljivosti, pikanterija i finesa. Svojom neposrednošću, sklonio je barijere preda mnom, pisao mi je o svojoj porodici, bio je pun ljubavi za svoje najbliže, a posebno za unuke. Poimence mi je navodio svakog od svojih najbližih, radovao se njihovim uspesima. Tako se otvoriti pred neznancem, to mogu samo ljudi apsolutno čiste duše. Iz njega je izbijala smirenost, otmenost i blagost.

Mišo Cvijanović: Partizan 1964/65, objavljeno u "La voce del popolo"

  Karijera Miloša Cvijanovića bila je neverovatna. Rođen je na Kordunu, kao dečak se sa roditeljima preselio u Crikvenicu, a kasnije u Rijeku. Još dok je bio gimnazijalac, njegove karikature su objavljivali "Sportske novosti", "Partizanov vesnik", "La voce del popolo" (list italijanske manjine iz Rijeke), penziju je 2011. dočekao u "Novom listu" ali je tokom čitave karijere sarađivao, kroz autorske tekstove ili karikature, sa najpoznatijim beogradskim medijima - "Politikom", "Sportom", "Borbom", "Fudbalom", "Dugom", "Ježom", ali i sa onima iz Zagreba i Sarajeva. Nacrtao je hiljade i hiljade karikatura, napisao isto toliko tekstova. Objavio je knjigu "Đir po korzu", koja je svojevrsna hronika grada Rijeke. Lično mi je otkrio da priprema knjigu o pozorištu,  "S ove strane rampe". Bio je veliki zaljubljenik u svet glume. O fudbalskim asovima koje je lično intervjuisao i poznavao, nema svrhe govoriti. Ne postoji apsolutno nijedno, iole bitno fudbalsko ime, od početka šezdesetih pa do danas, od Ljubljane i Maribora pa do Skoplja i Niša, a da Cvijanović nije mogao o njemu kao iz topa izgovoriti nekoliko podataka ili karakteristika. Bio je prava banka fudbalskih podataka, a te podatke je izbacivao nenametljivo, nije imao običaj da vas fascinira ili da se razmeće znanjem, već je svaki njegov podatak bio u službi informacije i objašnjavanja određene teme.

   I pazite sad, takav čovek se meni obraća sa "Dragi mladi kolega"...ne jednom, ne dva puta, već svakog puta. Osećao sam se apsolutno nedostojnim toga. Jer, kako ja, koji iz hobija pišem tekstove za blog, u bilo kojoj varijanti mogu biti kolega sa čovekom koji je novinarska gromada? Ali, to je bio Mišo Cvijanović - nije patio od veličine i umišljenosti, nije sebe stavljao na pijedestal nedodirljivosti, daleko iznad ostalih.

  Dogovarali smo viđenje, povodom njegovog planiranog dolaska u Beograd. Ali jednom, pa drugi put, viša sila se isprečila i omela ga u tom nastojanju da poseti našu prestonicu. Planirali smo da se tada i formalno upoznamo i ispričamo, i uradimo intervju. U međuvremenu, dopisivali bismo se. Ako bi od prethodnog javljanja proteklo više vremena, Mišo bi se javio, osvrnuo na dešavanja u međuvremenu, poslao bi mi link nekog svog gostovanja na televiziji ili teksta na portalu "Torpedo", gde je u poslednjih godinu dana imao svoju kolumnu, "Rt dobre nade". Ali, ništa od toga nije bilo samopromocija. Nije se hvalisao svojim tekstovima, čak je priznao da se zacrveni kad god dobije neki kompliment. On je svoje tekstove i reportaže shvatao kao svoje mezimce, bukvalno je živeo novinarstvo, uživao je u pisanoj reči. Verujem da ga je ista, dečačka radost, obuzimala i kada je njegova prva karikatura objavljena u štampi, kao i kada je, kao novinar u penziji, pisao tekstove za internet portal. Izgledao je bar deset godina mlađi, a duhom i energijom je i dalje bio dečak, iako formalno penzioner.

  Nesebično smo razmenjivali fudbalske fotografije, kao i razmišljanja i utiske o fudbalu nekada i sada, o Partizanu i Rijeci. Mišo Cvijanović nam je poslao dragocene slike Vladimira Firma, koje su nam nedostajale za naš PFC Historical, zatim nam je slikama zaokružio priču o Živku Lukiću, i dao joj završni pečat i sjaj. Poslao nam je i jednu vrlo dragocenu sliku, sa jedinog nastupa Bobeka u crno-belom dresu, na susretu veterana u Rijeci. Cvijo je imao dva kluba u svom srcu - Rijeku i Partizan. Nikada nije naglašavao svoju privrženost crno-belima, jer je ona bila očigledna. Jedan od mejlova je završio sa "Srdačno Vaš bijeli i crno-bijeli Cvijo". Malo je Partizanovih navijača iz Beograda, koji poseduju toliko znanje o našem klubu kao što ga je posedovao Cvijanović.

  U jednoj od naših poslednjih prepiski, s tugom je konstatovao kako je preminuo bivši igrač Partizana Pavle Kiš, a ujedno se i osvrnuo na ne baš sjajna izdanja Partizana u domaćem prvenstvu. Imao je jedan specifičan izraz, kad god bi pomenuo nekoga ko nije više među živima: otišao je u dobra spominjanja. 

  Slučaj je hteo da prethodni tekst na blogu bude posvećen Miletu Kosu, prijatelju Miše Cvijanovića. Dugo sam razmišljao, i pre ove tužne vesti, ko bi mogao biti pandan Miši Cvijanoviću u beogradskom novinarstvu? Ko je beogradski Cvijo, ko još poseduje toliko znanje o fudbalu i  umetnosti, postoji li erudita njemu ravan u svetu novinarstva, postoji li takav otmeni gospodin? I shvatam da je jedino Mile Kos bio velikan tog kalibra.

  Za kraj ovog sećanja, par ličnih utisaka: sve više shvatam kako sam dobar potez napravio pokretanjem ovog bloga. Ne zato što sam, daleko bilo, pisanjem ovih tekstova, kompenzovao dečačku, nikad ostvarenu želju, da budem sportski novinar. Već zato što mi je bavljenje istorijom Partizana donelo priliku da upoznam neke izuzetne ljude - od drugova koji sa mnom rade na ovoj našoj priči, preko ljudi koji čitaju sve to, pa do bivših igrača ili poznatih novinara.

  Miloš Cvijanović Cvijo, jedan je od tih ljudi. Zahvalan sam tome što sam bio privilegovan da ga upoznam, jer poznavati takve ljude može samo da vas obogati u emotivnom smislu. Neke drage slike iz njegove porodične arhive, koje je Cvijo podelio sa mnom, neke njegove pohvale, neki brižni, skoro roditeljski saveti, ostaće zauvek sačuvani između mene i njega, u nekoj od desetina i desetina naših prepiski.

  Počivajte u miru, dragi Cvijo.  Velika je čast što ste me zvali prijateljem, a sebe doživljavali kao saradnika našeg bloga. Vi biste, divni prijatelju, rekli da ste otišli u dobra spominjanja. Ne, Vi ste otišli u najlepša spominjanja.

  

Jan 18, 2019

Partizanov svedok istorije

  Čovek o kojem će biti reči u ovom tekstu dao je ogroman doprinos Partizanu, a da nikad nije istrčao na teren u njegovom dresu. Naprotiv - on je bio, veoma kratko, član Crvene zvezde, nedugo po njenom osnivanju. Ipak, svoje emocije je, kao rođeni Beograđanin, sasvim svesno poklonio Partizanu i otišao na lepšu stranu Topčiderskog brda. U našem klubu je jedno vreme bio čak i "tehniko", što je pandan današnjoj funkciji sportskog direktora. Dugo je bio alfa i omega "Partizanovog vesnika", a i onda kada nije imao nikakvu stručnu funkciju, bio je neraskidivo povezan s Partizanom.

  Miodrag Mile Kos (1925-2014), sin Mirka i Mare, trgovaca tekstilom, je rođen u Beogradu i u njemu je proveo čitav svoj život. Sa četrnaest godina počinje da trenira fudbal u SK Jugoslaviji, jednom od dva predratna beogradska fudbalska velikana. Fudbal je igrao i tokom nemačke okupacije, zajedno sa svojim drugovima iz SK Jugoslavije (kasnije zvanom SK 1913, na intervenciju Nemaca), ali je u novembru 1944. mobilisan i poslat na Sremski front. Po povratku sa ratišta i iz armije, mladi Mile Kos više ne zatiče svoj klub u životu. Naime, kada je zemlja oslobođena, došla je i nova vlast, koja nije imala sluha za predratne klubove. Fudbalska mapa Beograda i Srbije se nepovratno menja - u izveštaju "Politike" od 5. marta 1945, sa Omladinske sportske konferencije, glavno mesto zauzima referat Zorana Žujovića, člana glavnog i mesnog odbora USAOSA-a (Ujedinjene socijalističke antifašističke omladine Srbije), u kojem se pomenuti "drug" zalaže da "treba ukinuti klubove i saveze koji su postojali do 20.10.1944....iz razloga što su direktno ili indirektno pomagali okupatoru i narodnim izdajnicima". Takođe, Žujović se zalaže i za to da se "imovina predratnih klubova zapleni i upotrebi na razvijanje u širokim narodnim masama", te da je "potrebno u Beogradu osnovati omladinski klub za fiskulturu i sport". Rečeno - učinjeno, pa je, gle čuda, još na istoj sednici, izabrana uprava novog, omladinskog sportskog kluba "Crvena zvezda".

  Većina viđenijih igrača predratnih velikana, BSK-a i SK Jugoslavije, otišla je u redove novoosnovanog, tada i jedinog značajnog kluba, Crvene zvezde (Partizan je tek sedam meseci kasnije osnovan). pa tako i Mile Kos. On je, doduše, demobilisan tek u januaru 1946. i na poziv Slobodana Ćosića, pristupa novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, ali se u njoj kratko zadržava usled velike konkurencije u Srđanu Mrkušiću, ne zabeleživši nijedan službeni nastup. Potom odlazi u beogradski Metalac, a kasnije u pančevački Dinamo i zrenjaninski Proleter, s kojim ulazi u drugoligaško društvo. Fudbalom se aktivno bavi do 1952, kada u meču protiv Borca u Banja Luci lomi rebro, te tada odlučuje da napusti fudbal kao aktivni igrač.

  Šta je to, onda, Mileta Kosa povuklo ka "crno-belima"? Šta je to čoveka iz građanske porodice, koji je gajio distancu prema novim vlastima, privuklo Partizanu? U svojoj ispovesti "Partizanovom vesniku" u broju 461, od 27.12.1984, Mile Kos kaže:

  - Bobek je bio i ostao za mene najoriginalniji igrač svih vremena! I kada sam iskreno zadivljen išao čak i na treninge da bih ga gledao, osetio sam da ne mogu biti ravnodušan ako izgubi tim u kojem igra takav majstor. Tada sam igrao fudbal i neosetno sam počeo da navijam za Partizan. Još od ranije sam dobro znao Aleksu Atanackovića i Mindu Jovanovića, Bobu Mihajlovića i Ratka Čolića. Uz Bobeka, s kojim sam se ubrzo upoznao i počeo da družim, bilo je najprirodnije da budem pristalica Partizana.

Mile Kos (sasvim levo), Hugo Ruševljanin i Boba Mihajlović

  Mile Kos ostaje u fudbalu i posle aktivne igračke karijere. Rado je paralelno i kao fudbalski trener i kao sportski novinar.. U kući "Politike" je proveo čitav radni vek novinara, a pre svega je široj javnosti ostao upamćen kao novinar "Ilustrovane Politike". Onima, koji vole fudbal, ostao je pre svega u sećanju kao perjanica i glavni urednik "Partizanovog vesnika", iako je pisao i za "Fudbal" "NIN" i "Slobodnu Dalmaciju".

  Doprinos Mileta Kosa Partizanu upravo se jasno ogledao kroz njegove tekstove. Bio je bez dlake na jeziku, beskompromisan, često preoštar i neprijatan u kritici, ali to je bio on. Upravo su takvi tekstovi činili "Partizanov vesnik" klupskim listom na najlošijem papiru ali sa najboljim sadržajem. Tekstovi Mileta Kosa, analitički i kritički nastrojeni, uticali su na to da "Partizanov vesnik", za razliku od ostalih klupskih listova, ne bude suvi propagandni klupski bilten, već glasilo koje je na otvoren način govorilo o svim dobrim i lošim stvarima u sopstvenom klubu.

  Rukopis i stil Mileta Kosa mogao se prepoznati i u tekstovima potpisanim kao Analitičar, Hroničar ili Stari partizanovac. Jedan je od prvih, koji je još početkom sedamdesetih, uvideo manjkavosti "umiranja u lepoti" i beskorisnog žongleraja u tzv. jugoslovenskoj školi fudbala, podvukavši "razliku između zastarele tehnike minulih vremena i savremene tehnike moderne fudbalske epohe u kojoj su alfa i omega igre dinamika, pokret i brzina".

   Bilo je dovoljno pogledati naslov nekog od tekstova Mileta Kosa i u startu prepoznati širinu, inteligenciju i elokvenciju, koju je posedovao ovaj čovek. "Hudožestveni Vukotić", "Čajkovski - strasnik Partizanove igre", i slični. S druge strane, listajući "Partizanove vesnike" s početka sedamdesetih, teško je oteti se utisku da je najviše na udaru kritika Mileta Kosa bio Bora Đorđević - verovatno baš iz razloga što je Kos bio zaljubljen u Borin fudbalski talenat koji, nažalost, nije do kraja bio iskazan.

Ako je Duško Radović bio Partizanova poezija, proza pripada Miletu Kosu.

  Mnogim navijačima verovatno nije poznata činjenica da je Mile Kos radio kao "tehniko" u Partizanu, u vreme čuvenih "Partizanovih beba", kao i da je u sezoni 1965/66 vodio solunski PAOK, sa učinkom u prvenstvu od po osam pobeda i poraza uz šest remija. Radio je još i u OFK Beogradu, zeničkom Čeliku i reprezentaciji.

Mile Kos, stoji prvi s leva, kao trener Čelika

  U jesen svog života, Mile Kos je vodio emisiju "Svedoci istorije" na SOS kanalu. Ako postoje indirektni razlozi koji su vezani za Mileta Kosa, a tiču se pokretanja ovog bloga, oni svakako leže u činjenici da je u toj emisiji Mile Kos predstavio mlađim generacijama Partizanovih navijača mnoge njegove fudbalere koji su do tada retko bili sagovornici medija. Mnogi od nas su tada po prvi put mogli da čuju uživo Novicu Vulića, Nikolu Budišića, Refika Kozića...i saznaju nešto više o Partizanu iz njihovog vremena.

  Mile Kos je preminuo 1.septembra 2014. godine i iza njega je ostao ogroman trag u beogradskom, jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Igrač, trener, savremenik generacije iz Montevidea, fudbalski publicista, autor nekoliko knjiga, od kojih su najpoznatije one o Stjepanu Bobeku i Milošu Milutinoviću. Priča o Miletu Kosu kao navijaču, koji je kao čovek građanskog porekla izabrao Partizan za svoj klub, do temelja ruši novokomponovane "istine", bolje reći budalaštine, o tome da je jedan beogradski klub bio "građanski i reakcionarni" a drugi "režimski".

  Za kraj, evo kako je Mile Kos objašnjavao suštinu pripadanja Partizanu. U redovima koji slede ima toliko univerzalnih istina, koje su i te kako primenjive na vreme sadašnje...

- Pripadnici drugih klubova u celoj našoj zemlji često su mi postavljali isto pitanje: kako objašnjavam taj fenomen navijačke odanosti koju ima Partizan. Ni danas ne znam da li je moj odgovor pravo tumačenje. Mislim da se Partizan utrostručeno voli baš od onih najslavnijih dana kad su beogradska deca – Šoškić, Miladinović, Jusufi, Vasović, braća Čebinac, Кovačević, Damjanović, Hasanagić, Ćurković, Galić i ostali počeli da pletu zlatnu nit oko imena Partizana.

  Još jedna neobična koincidencija doprinela je tome – Armija nije više bila Partizanov patron. ''Crno – beli'' su ostavljeni sebi, Beogradu, Jugoslaviji, navijačima... Zavrnute su ''slavine'' koje su omogućavale život bez materijalnih trzavica, nestale su sve privilegije, dugo se ovaj slavni klub batrgao da u izmenjenim uslovima nađe sebe i svoj modus vivendi. I, gle čuda, baš zbog te neravnopravnosti Partizan osvaja nove navijače, prilaze mu ljudi jer im se čini da je neravnopravan, ugrožen, ostavljen...

  Кao klub civila, svih naših građana a ne vojske, Partizan se žilavo bori ne samo da opstane već da bitiše u vrhu, da vodi glavnu reč. I kako kaže jedna mudra poslovica: ''Padni u nevolju ako hoćeš da izbrojiš prijatelje''. I tako je Partizan spoznao da ih ima mnogo. I to pravih, onih koji su uz klub kad mu je najteže. U to su se uverili svi, na tome se i danas najviše zavidi ovom klubu.

  Partizan se voli s ponosom, prkosom, odanošću... i iskreno. Nisu navijači oni koji dolaze samo da uživaju u pobedi i golovima svoga tima. Prave pristalice su oni ljudi koji vole svoj klub i kad su glave oborene, kad pritiskaju neuspesi, kad se guta kamenje...

  Partizan je imao posne godine, okomite padove, ali su s njim i uz njega uvek ostajali navijači. Zato volim Partizan, volim njegove navijače, igrače, volim sve ono što pripada crno beloj boji.

  Ako me zbog toga neko ne voli, ne mora da me čita!




Tekst: Aleksandar Pavlović

Materijal iz "Partizanovog vesnika" priredili: Igor Todorović i Dejan Šunjka



Jan 11, 2019

Povratak u osamdesete sa Radomirom Radulovićem


  
Navijači Partizana, oni koji pamte period osamdesetih godina prošlog veka, sećaju se i jednog momka koji je tada došao iz zrenjaninskog Proletera i svojim kvalitetima nagoveštavao da može da dostigne slavu njegovih prethodnika koji su grad na Begeju zamenili Humskom ulicom i dresom Partizana. Ipak, Radomir Radulović, naš današnji sagovornik, nije ostavio dubok trag u Partizanu, sticajem raznih okolnosti.


  Pošto mi ne delimo igrače prema broju odigranih utakmica, već nam je drag svaki onaj koji je oblačio crno-beli dres, bilo nam je zadovoljstvo kad nam je prijatelj omogućio da kontaktiramo Radomira Radulovića. Kako i gde je počeo karijeru, zašto je u svoj CV upisao samo 16 takmičarskih utakmica u dresu Partizana, kakva su mu iskustva iz drugih sredina u kojima je igrao, kakva sećanja nosi iz perioda jugoslovenskog fudbala...sve to imaćete prilike da pročitate u narednim redovima. Radomir Radulović je krajnje prijatan i spontan čovek i zahvalan sagovornik, i posle par minuta shvatite da nema svrhe prekidati čoveka koji ima šta da kaže – vaše je samo da zabeležite. I zabeležili smo...


- Rođen sam 1960. u Jaši Tomiću, malom mestu u Banatu, pored rumunske granice. Već sa četrnaest godina počeo sam da igram za mlađe kategorije zrenjaninskog Proletera. U Proleter me je doveo Radivoje Drašković, koji je najviše uticao na mene kao igrača i koji mi je davao najviše podrške. Već sa sedamnaest godina sam debitovao za prvi tim Proletera, uz specijalnu lekarsku dozvolu.Trener koji me je tako mladog ubacio u vatru bio je Toša Manojlović, a sećam se da smo igrali protiv zeničkog Čelika. Zanimljivo je da je na toj utakmici nastupio, ali za Čelik, još jedan Rade Radulović. On je tada već prešao zenith svoje karijere.


  - Još u mlađim kategorijama, igrali smo mnoge turnire, po čitavoj Jugoslaviji, od Beograda, Novog Sada do Velenja. Brzo sam se nametnuo i dobio poziv u omladinsku reprezentaciju, kao jedini drugoligaški igrač! Sa mnom su tu bili već poznati mladi igrači iz prve lige - Mlinarić I Ivković iz Dinama, Gudelj iz Hajduka, Živković i Varga iz Partizana, Baždarević iz Želje…čuveni Stevan Ćele Vilotić me je mnogo cenio. Sa omladinskom reprezentacijom sam pružio zapažene partije na evropskom prvenstvu u Beču, gde smo osvojili prvo mesto, a zatim sam nastupao i na prvom omladinskom prvenstvu sveta, 1978. u Japanu. Tu sam nešto manje igrao, ali je ostalo u sećanju da je za Argentinu nastupao danas legendarni, a tada zvezda u usponu, poznati Diego Maradona.

-  Najdraža uspomena iz Proletera mi je bila ona kada smo u Kupu Jugoslavije eliminisali splitski Hajduk, u sred Splita i Plinare. Bila je to njihova poslednja sezona na starom stadionu pre prelaska na Poljud, a mi smo ih izbacili na penale. Za njih je to bila senzacija, da ih izbaci “tamo neki Proleter”. Pred izvođenje penala, sećam se te anegdote, prilazi Žungul jednom od naših igrača i nudi nam kule i gradove, obećava pare, da makar na penalima “kiksnemo” te da tako Hajduk ipak prođe dalje. Moj saigrač se nasmejao i rekao da može, ali uz jedan uslov: “Prvo donesi lovu, da ja stavim lovu u štucne, i onda nema problema”. Naravno, nikome nije padalo na pamet da pusti Hajduk. U daljem takmičenju za kup te sezone, došli smo čak do polufinala gde smo eliminisani upravo od Partizana u Beogradu,golom Milovana Jovića u finišu. Bio sam igrač utakmice, ali Partizan je pobedio. Tada je i počelo ozbiljno interesovanje Partizana za mene a najzaslužniji za moj prelazak u Partizan bio je Toma Kaloperović.

"Sport", 06. april 1979, Partizan - Proleter 1-0

- Da se vratim na dane u Proleteru – bile su to lepe godine, puno divnih uspomena nosim iz Zrenjanina. Saigrači su se odnosili sjajno prema meni, bio sam ubedljivo najmlađi među njima, i od njih sam u svakom momentu osećao veliku podršku. Gašenje Proletera, početkom ovog veka, mi je teško palo. Nisam mogao da verujem da jedan takav klub može da se ugasi, klub koji je dao toliko velikih igrača. Znam da su ljudi iz Zrenjanina, ali i okolnih sela, redovno dolazili da gledaju Proleter, taj klub je igrao u pvoligaškom društvu još pre više od četiri decenije, a sada ne postoji. Bio sam nedavno na susretu te generacije koja je došla do polufinala kupa eliminisavši Hajduk, I bilo je dirljivo videti sve te saigrače, a većinu nisam sreo duže od tri decenije…


-  Partizan…boravio sam u JNA, po izlasku iz vojske trebalo je da se priključim ekipi, a onda me je, dva meseca pre mog starta u Partizanu, sačekala vest da trener koji me je doveo u Partizan (Toma Kaloperović), više nije trener, već da ga je nasledio Miloš Milutinović. Miloš je počeo da uigrava ekipu, ja dolazim iz vojske, i on mi otvoreno kaže da ću ja biti prekomandovan u drugi tim!? Na moje pitanje zašto mi ne pruži priliku, da prvo vidi šta mogu, pa tek onda da odluči o mom statusu, on je odgovorio da će me vratiti u prvi tim ako se pokažem u drugom timu. Igrao sam odlično za drugi tim i uskoro me je Milutinović vratio u prvi tim Partizana. Ipak, u šampionskoj sezoni 1982/83 odigrao sam samo jedan prvenstveni meč. Već u narednoj sezoni sam nešto više igrao, vezao desetak utakmica u periodu kada su bili suspendovami Mance, Čava i Prekazi. Imao sam i taj “maler” da sam upao u jednu sjajnu generaciju Partizana, u kojoj su dominirali Živković, Varga, Smajić, Mance, Ješić…tako da sam, s jedne strane, shvatao Milutinovića. Jer, on je već počeo da pravi tim pre mog dolaska iz vojske, i logično, oslanjao se na proverene igrače koji su već dugo bili u klubu. Tu je bilo toliko klasnih igrača, da se često dešavalo da neko od tih asova bude prekobrojan za neku od utakmica.

- Milutinovića je zamenio Bjeković na mestu šefa stručnog štaba, mada je Bjeković još kao pomoćnik Milutinoviću obavljao glavninu trenerskog posla. Sa Bjekovićem sam imao, hajde da se u najkraćem tako izrazim, lošu komunikaciju. Verujem da bi moja karijera u Partizanu drugačije izgledala da sam imao na mestu trenera nekoga ko mi pruža neku osnovnu, makar minimalnu podršku.

Priština - Partizan 1-2, 1984/85, Radulović u akciji

- Uspeo sam da upišem dva evropska nastupa za Partizan, u Kupu UEFA 1984/85, protiv Rabat Ajaksa na Malti i zatim u jednom od dva čuvena meča protiv Kvins Park Rendžersa, u Londonu, kada smo izgubili 2-6. Englezi su nas u prvom meču iznenadili svojim dugim loptama i udarcima iz daljine. Kada izgubiš četiri razlike, to obično znači da je protiv tebe igrala neka ekipa koja je za klasu bolja. Mi, uprkos visokom porazu, nismo tako mislili. Još u avionu, na putu za Beograd, mi smo verovali u prolaz dalje, jer nas Kvins Park nije uverio da je kvalitetnija ekipa od nas. Taj optimizam je vladao u celoj ekipi i preneo se na teren. Zna se kako se revanš završio, 4-0 za Partizan!


- Posle svega, ostaje žal što nisam puno više pružio u Partizanu. Što se tiče saigrača, sa svima sam bio u vrlo korektnim odnosima. Život nas je, što je razumljivo, odveo na različite strane, ali kad god se sretnemo, ti susreti su vrlo srdačni. Tako sam, pre par godina, sasvim slučajno sreo Zvonka Živkovića na Sajmu automobila, nešto kasnije i Vučićevića, ti susreti su uvek puni srdačnosti i evociranja uspomena na naše dane u Partizanu.

FK Partizan 1983/84, Radulović 6. s leva u srednjem redu

- Posle Partizana, želeo sam da se oprobam u inostranstvu, ali to nije bilo moguće, imajući u vidu pravilo da kao profesionalac moraš da ostaneš u državi do 28. godine. Zato sam otišao u formalno amaterski RFK Novi Sad, gde sam proveo jednu sezonu. Bio je to stabilan drugoligaš, predsednik kluba bio je čovek koji je imao neki svoj posao sa kamionima, špedicijom, pa smo imali dva puta ekskluzivnu priliku da se pripremamo na egzotičnim destinacijama. Jednom je to bio Gabon, a drugi put Kuvajt. Onda, jednog dana, najavili su se ljudi iz Francuske, iz kluba Istr (Istres), da bi želeli da dođu u Novi Sad i da me vide na delu. Rekao sam to ljudima iz kluba, i onda, nasuprot svim očekivanjima, iako sam bio standardni prvotimac, trener me je stavio na klupu!? Ipak, kao da sam znao šta će se desiti, sa sobom sam poveo jednog momka koji je dobro vladao francuskim jezikom, a poneo sam i isečke iz novina koji su govorili o mojim igrama, te sam ipak na taj način ljude iz Francuske upoznao sa svojom karijerom, mada su oni već imali informacije o meni. Otišao sam u Istr, bez ikakvog posredovanja menadžera...

Radulović i Čiča, prvotimci RFK Novi Sad

- Francuska druga liga, u kojoj je moj novi klub igrao, bila je veoma jaka. U njoj su igrali mnogi ovdašnji poznati igrači, kao na primer Dušan Savić iz Zvezde, Boro Primorac iz Hajduka, Adriano Fegic iz Rijeke…izdvojio bih susrete protiv Monpeljea, u kojem su tada igrali moj bivši saigrač iz Partizana, Nenad Stojković, zatim danas legendarni Loran Blan i Kamerunac Rože Mila, čovek koji je prvi proslavljao golove plesom na terenu, oko korner zastavice.

Rože Mila i Radomir Radulović, utakmica Monpelje - Istr
(slika iz privatne arhive Radomira Radulovića)

- Pred kraj mog ugovora u Istru, počeli su problem sa kolenom. Igrao sam nekoliko utakmica pod “blokadama” a onda, krajem sezone, rešio sam da odem na operaciju, u Beograd. Nekoliko klubova je želelo da me vidi u svojim redovima, među kojima i Monpelje. Želeo sam da rešim taj zdravstveni problem pre potpisivanja novog ugovora. Operacija je urađena, a ja sam u bolnici na Banjici proveo mesec dana, i još mesec i po na rehabilitaciji. Ishod je bio takav da fudbal nisam nikad više zaigrao, a nisam bio napunio ni 30 godina. I danas, posle toliko vremena, osećam bolove u tom kolenu pri većim fizičkim naporima…