Feb 23, 2019

Termini TV Arene i Superlige: tamo gde mozak prestaje

  Već neko vreme u Superligi Srbije postoji problem o kojem apsolutno niko ne piše, pa smo rešili da na ovom mestu posvetimo tome malo pažnje. Radi se o terminima odigravanja utakmica Supelige Srbije, koje kroji televizija Arena Sport. Pre svega, odluka da se upravo ovoj televiziji dodele prava na prenose domaće lige bila je sasvim nelogična, jer se radi o televiziji koju ne može da gleda većina stanovnika Srbije. Kablovski operater SBB već godinama nema u svojoj ponudi kanale Arene Sport.

  Sasvim logična pretpostavka, da bi prenosi srpske Superlige trebalo da idu na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, upravo radi propagiranja domaćeg fudbala, ovde "ne pije vodu". Očigledno je da su prevladali neki drugi interesi, a ne želja za promocijom domaćeg fudbala, niti namera da se prenosi utakmica učine dostupnim većini stanovništva.

  Druga stvar koju treba pomenuti u uvodu, je stanje fudbalske infrastrukture u Srbiji. Znamo da su stadioni ruine, ali FSS je u oporavak fudbalske infrastrukture krenuo od krova, a ne od temelja. Tako je, pre nekoliko godina, propisano da u Superligi ne može da igra klub koji nema reflektore. Ali, pravila postoje da se zaobilaze, pa su tako u Superligi mesto našli klubovi koji nemaju reflektore (Zemun), ili su ih tek kasnije postavili (Spartak), a klubovi poput novosadskog Proletera ili vranjskog Dinama, ne samo da nemaju reflektore, već ni stadion koji ispunjava minimum uslova. Pa tako Dinamo igra u Surdulici, a Proleter je domaćin na stadionu Vojvodine.

  I dok su se nadležni bavili postavljanjem reflektora, na mnogim superligaškim stadionima teren je u tako očajnom stanju da se to ne viđa ni u nižim ligama. Dovoljno je pomenuti Kulu (gde Spartak igra privremeno), Lučane, ili teren u Bačkoj Palanci, gde bi u šesnaestercu trebalo da stoji saobraćajni znak za opasan uspon.


  Dolazimo do glavne teme ovog teksta. Iskreno, možda nas ona, kao navijače Partizana, i ne bi toliko zanimala, da upravo Partizan nije najviše pogođen samovoljom Arene Sport i Superlige. Prosto je neverovatno da se samo Partizanove utakmice u proteklih par sezona smeštaju u termine koji prkose zdravom razumu, a ponekad i zdravlju svih aktera utakmice. Da ne idemo puno u prošlost, bavićemo se samo utakmicama iz aktuelne sezone, 2018/19.

  Idemo redom. U 4. kolu, 12. avgusta, na programu je bilo redovno kolo. Partizan je gostovao u Zemunu, na stadionu u Gornjoj Varoši, gde ne postoji električno osvetljenje. Pored već pomenute nedoslednosti, da u Superligi nastupa klub koji nema uslove koje je upravo FSS propisao, za ovu utakmicu je određen nenormalan termin od 17 časova. Nenormalan, jer svi pamtimo kakav je to pakleni vikend bio, sa temperaturom od preko 35 C u hladu.


  Jasno je da ta utakmica nije mogla, usled nepostojanja reflektora, da bude odigrana u 19 ili 20 časova, kao sve ostale. Ali, termin se mogao pomeriti pola sata kasnije, što bi sigurno dosta značilo akterima meča pri toj temperaturi vazduha. Pogledajte termine hrvatske (HNL) lige i lige Bosne i Hercegovine - tog vikenda, klubovi koji nisu imali reflektore, počeli su svoje mečeve u 17.30.  Radi se o utakmicama gde su domaćini bili Gorica, Zvijezda iz Gradačca i Krupa. 



  Samo tri nedelje kasnije igrano je 7. kolo Superlige Srbije a navijače Partizana je iznenadio novi, sumanuti termin, za utakmicu Partizan - Bačka. Utakmica je igrana sa početkom u 21 čas! To je jedina utakmica od 176 odigranih do ovog, 23. kola, koja je igrana u tako kasnom terminu! 


  U isto vreme igrali su u Novom Sadu Vojvodina i Crvena zvezda, pa je očigledno da su Partizan i Bačka bili žrtve programske šeme Arene Sport, koja je morala da prenosi obe utakmice. Zašto jedna utakmica nije počela u 18 a druga u 20 časova, zašto je baš meč u Beogradu, a ne u Novom Sadu, morao kasnije da počne, i zašto bi se, na kraju, uopšte morala čitava liga krojiti prema terminima nedodirljive Arene Sport? 

  Utakmica je trajala do 23 časa, ljudima koji su gledali meč Partizana i Bačke, pod uslovom da ne žive u blizini stadiona a koriste gradski prevoz, ili ako žive van Beograda, trebalo je najmanje jedan sat da se vrate kući. Da ne pominjemo ljude koji su došli na utakmicu iz Novog Sada, Bačke Palanke, ili bilo kojeg drugog mesta udaljenog više od 50 kilometara od Beograda. Druga stvar - to je bio poslednji vikend pre početka školske godine. Zamislite dete koje otac ili majka vode na utakmicu Partizana i Bačke (a bilo ih je), vraća se kući u najboljem slučaju malo pre ponoći, a ujutru polazi u školu. 

  Na novo iživljavanje nad Partizanom i njegovim navijačima nismo morali dugo da čekamo - već 19. septembra, u odloženoj utakmici igrali su Partizan i Rad. Bila je sreda a meč je počeo u 17 časova! Kako doći na vreme na stadion, radnim danom, u sred saobraćajnog špica, pa još ako morate da pređete Gazelu? To očigledno ne zanima "genijalce" iz Arene Sport i vrha Superlige. Da ih zanima, ne bi redovno kolo već godinama pomerali sa Uskrsa u radne dane, suprotno svakoj logici. Samo da se dodvore novokomponovanim "vernicima", iako čitava Evropa igra za taj hrišćanski praznik - i katolička, i protestantska, i pravoslavna. 



  O meču poslednjeg kola jeseni, kada je Partizan dočekao Mačvu po vejavici, dok su sve ostale utakmice bile odložene sa subote na nedelju, dosta je već pisano. Sličan primer imali smo u sezoni 2017/18, kada je Partizan igrao u Humskoj protiv Vojvodine, takođe po vejavici. Sudija Široki je smatrao da su uslovi sasvim regularni, a onda je baš u jeku najveće inicijative Partizana prekinuo meč na nekoliko minuta radi čišćenja snega sa terena. Da u pitanju nije bio slučaj već perfidnost, dokazuje i činjenica da je na toj utakmici pokrao Partizan za klasičan penal. 

  Najnovija budalaština vezana je za utakmice 23. kola Superlige. Utakmica Partizana i Proletera igra se od 19 časova. Vrlo neuobičajeno za ovo doba sezone. Nijedna utakmica u ova dva kola Superlige nije počela u tom terminu. Prošle subote, u malom derbiju kola, Crvena zvezda je ugostila Vojvodinu od 16 časova, a poslednji termin tog kola bio je od 17 časova, na utakmici Voždovac - Napredak:


 Čak ni utakmice u nama susednim zemljama, sličnim po svemu, pre svega po klimi i podneblju, ne počinju u to vreme (19 časova). Hajduk - Gorica igraju od 17.30, a u derbiju kola na Maksimiru, Dinamo i Osijek igraju takođe od 17.30. U Bosni, u derbiju kola igraju Čelik i Sloboda, takođe počinju u 17.30!



  Dakle, važno je da TV Arena popuni svoj termin, i gle čuda, uvek Partizanu zapadnu te čudne satnice. Da li neko od tih "genijalaca" razmišlja kako će kući da se vrati neko iz Novog Sada ili drugih mesta Vojvodine, naročito sada kada pruga Beograd - Novi Sad više ne funkcioniše? 

  Naravno, zato se interesima Crvene zvezde izlazi u susret. Pre dve sezone, termin "večitog derbija" je pomeren na 4. mart, ne bi li se dostojno proslavio rođendan komšijskog kluba. Pobedom, naravno, pa je čak i tandem sudija Majo Vujović - Srđan Obradović brutalnom krađom priznao neregularan gol Zvezde. Ni to im nije bilo dovoljno, jer je Partizan u finišu izjednačio a kasnije i osvojio titulu prvaka. 

  Derbi je pomeren i ove sezone. U svakoj ozbiljnoj fudbalskoj zemlji, na početku sezone se znaju termini svih utakmica. Tu satnicu može da poremeti samo neka viša sila, u vidu velikog nevremena. Na taj način navijači mogu godinu dana unapred da planiraju svoje obaveze i da ih prilagode utakmicama svog tima.  Ovde se bez ikakvih problema pomeraju termini utakmica, lično sam čuo za nekoliko primera vezanih za predstojeći"večiti derbi", da su ljudi iz zapadne Evrope već rezervisali avionske karte a onda pre nekoliko dana saznali da se termin utakmice pomera!

  Posebna glupost je termin Superlige petkom predveče. Dan kada se završava radna nedelja, vreme kada ljudi preuzimaju svoju decu iz škola ili su, jednostavno, zaglavljeni u gužvama tokom saobraćajnog špica. Za koga se igra fudbal u tom terminu?

  Verovatno se neko, čitajući ovaj tekst, pita - šta bitno menja ovakva politika Arene Sport, kad na stadione svakako dolazi malo publike? To je samo delimično tačno - ovakvim suludim terminima utakmica, umesto da se prilagodi ljudima koje treba animirati da se vrate na stadion, TV Arena i Superliga kao da žele da oteraju i ono malo ljudi i zanesenjaka koji još prate domaći fudbal. 

  Ovo je samo još jedan detalj koji pokazuje besmisao ove lige u kojoj Crvenoj zvezdi samo što još dekretom nije propisano da ne sme da gubi utakmice, u kojoj sudije iz kola u kolo probijaju dno nemorala svirajući neverovatne stvari u korist Zvezde, u kojoj gledamo bljuvotine od utakmica poput one između novosadskog Proletera i Radničkog, lige u kojoj "naš najbolji sudija" slučajno "ne vidi" penal kao kuća za Partizan u Nišu, na par metara od njega. 

  Dok se ovaj ustajali smrad srpske fudbalske svakodnevnice jednog dana ne pročisti, ostaje da bodrimo Partizan, vežbamo duh i naročito telo, jer, ko zna - možda će u nekom od narednih kola Partizan igrati u nekom još egzotičnijem terminu.

  Tako je to kad se igra privatna liga jednog kluba. Problematika apsurdnih termina utakmica u kojima, gle čuda, nastupa samo Partizan, još jedan je kamenčić u mozaiku ponižavajućeg tretmana Partizana u domaćem fudbalu 

Feb 17, 2019

Zvonko Popović: - I posle 2-6, znali smo da ćemo izbaciti Kvins Park Rendžers!

  Jedan od igrača koji su dali bitan doprinos osvajanju Partizanove devete titule prvaka 1982/83 je Zvonko Popović. Zajedno smo evocirali uspomene na to doba i vreme kada je Partizan pod vođstvom Miloša Milutinovića prigrlio šampionski pehar.



- Zvonko, igrači koji su osvojili titulu 1982/83 su isti oni igrači koji su sezonu ili dve pre toga završili na šestom i osmom mestu. Šta se to promenilo dolaskom Milutinovića?

- Miloš nas je, najkraće rečeno, relaksirao. Vratio bih se na sezonu pre njega. Ja sam debitovao upravo kod Tome Kaloperovića. Sezona 1981/82 bila je specifična. Mi smo imali dobar tim, ali su činjenice da je raspored bio zgusnut i mnoštvo povreda, uticale da taj šampionat završimo bez plasmana u Kup UEFA. Zbog Svetskog prvenstva u Španiji sezona se završila negde početkom maja. Igralo se u ritmu sreda-nedelja. Kaloperović je u ekipu uveo dosta nas mladih – pored mene, tu su bili Čava Dimitrijević, Vermezović, Mance...Pali smo u finišu i završili kao šesti. Pored toga, Toma je bio specifičan. On je zaista stabilizovao ekipu posle Duvandžića, ali je kod njega bio strog režim, prožet jakim treninzima. Više smo viđali kondicionog trenera Opavskog nego loptu. A onda je u leto 1982. stigao Miloš Milutinović, i totalno opustio ekipu, u pozitivnom smislu. Kao da je pustio da stvari teku prirodnim tokom, napravio je sjajnu atmosferu u ekipi, nama kao da je pao veliki teret sa leđa, i u toj situaciji nekako spontano svako je dao svoj maksimum.


- Kada ste postali svesni da možete do prvog mesta na kraju sezone?

- Praktično već na pripremama na Tari. Ali ne iz razloga što smo potcenjivali ostale ekipe (realno, na papiru nismo imali najjaču ekipu), već zato što smo kroz tu atmosferu bili najzad svesni svog kvaliteta i da je došao čas da on ispliva. A konkretno, mislim da su nas dve utakmice protiv najvećeg konkurenta, Dinama, uverile da smo zreli za zvanje prvaka. Dinamo je bio aktuelni šampion, a mi smo ga pobedili u Zagrebu sa 4-3, u antologijskoj utakmici, a kasnije u maju, na Zvezdinom stadionu, vratili smo se posle 0-2 na poluvremenu i izborili remi. Kad smo u Mostaru završili jesen na prvom mestu, to nam je takođe ulilo dodatnu dozu samopouzdanja.


- Imate zanimljivu anegdotu sa zagrebačke utakmice, tačnije pre nje?

- Da, upravo ta anegdota govori koliko smo bili uvereni u svoj kvalitet. Naime, boraveći u zagrebačkom hotelu Interkontinental , trener Milutinović i Mance su vreme pre utakmice skratili igranjem šaha, koji su obojica dobro igrali. Došao je momenat da krenemo na utakmicu, ali su Miloš i Mance nastavili da igraju, ne obazirući se. Već smo kasnili a oni su i dalje igrali, rekli su da će poći tek kad završe partiju, kad god to bilo!? Partiju su u nekom momentu završili, čitava ekipa je čekala da oni završe sa šahom, i krenuli smo na Maksimir sa zakašnjenjem. To govori koliko je atmosfera bila relaksirana, koliko je ekipa bila sigurna u sebe i bez ikakve treme.



- To nije jedina anegdota sa Milošem?

- Naravno. Posle već pomenute utakmice protiv Veleža u Mostaru, kada smo igrali 0-0 i završili jesenji deo prvenstva na prvom mestu, mi igrači smo bili pod tuševima, pevali i veselili se uspehu. Uskoro nam se pridružio i trener Milutinović, sa cigarom i u odelu i on je stao pod tuš sa nama. Bio je sasvim nekonvencionalan u odnosu sa igračima.



- Miloš je imao i posebne metode treninga?

- Da, dok smo kod Kaloperovića, koji je takođe bio izuzetan trener, ali drugačijeg kova, imali akcenat na sticanju snage i čvrstoj disciplini, kod Milutinovića je bilo mnogo opuštenije. Nije nam, kao Toma, slao saradnike u kontrolu u 11 uveče, da provere da li smo kući ili smo u gradu. Miloš je umeo da podeli ekipu na treningu, na primer, „danas igraju oženjeni protiv neoženjenih“ i slično. Uz to, bio je sjajan demonstrator, nema toga što nije umeo s loptom. Sećam se da je na jednom zagrevanju šutirao golmanu Stojiću. Miloš pogodi rašlje, a sa juga skandiraju „Nije loše, Miloše“, on sledeću opet pošalje pod prečku.



- Bili ste standardni u jesenjem delu sezone, ali ne i u proleće, koji je bio razlog?

- Razlog je taj što sam po završetku jesenje polusezone otišao na pripreme mlade reprezentacije (selektori Osim i Gerum) i tamo doživeo težu povredu meniskusa. Tada se nosio gips po 12 dana, kasnije je sledila duga rehabilitacija, a eto, danas je ta intervencija postala rutinska poput vađenja zuba, i dosta brže se igrači posle takve povrede vraćaju na teren.



- Vratimo se sezoni 1982/83. Dinamo nam je bio glavni rival, iako je na kraju posustao i završio kao treći?

- Tačno, Dinamo je bio aktuelni šampion i imao je sjajnu ekipu, sa Ćirom Blaževićem na klupi. Imam utisak da smo u to doba, osamdesetih, najbolje utakmice igrali protiv Hajduka, ali eto, Dinamo je te sezone ipak bio naš glavni konkurent, i te dve utakmice protiv njih su za večno sećanje. Inače, nije bilo lako ući u tim Partizana u to vreme. Dođe ti da poželiš da ti se klupski drug napije i zakasni na trening, da bi se tebi otvorilo mesto u ekipi, hahaha. Imali smo moćan tim – Moca Vukotić kao lider i klasa za sebe, odmah iza njega iskusni reprezentativci Stojković, Trifunović, Klinčarski (koji je mogao da igra na svim pozicijama), pa Preki, onda mlađa garda, Varga, Žile, Ješa, i na kraju mi najmlađi – Vermez, Mance, Čava i ja. Odbranu su činili Radović, Rojević, Radanović, Kaličanin...Živković je izuzetno igrao, on je igrao na nekoliko pozicija, od štopera preko veznog do krila i špica, i na koju god poziciju da ga staviš, on maestralno odigra.



- Gde Vam je bilo najteže igrati?

- Meni u Osijeku. Što zbog tradicionalno oštre igre domaćina, što zbog stanja terena. Nigde nije bilo lako ali izdvajam Osijek. Dok sam posle bio na pozajmici u Vojvodini, sa Milonjom Đukićem, njemu su upravo u Osijeku slomili nogu, možda mi se i to dodatno urezalo u sećanje na Osijek kao ne baš prijatnu sredinu za gostovanje. Tuzla je takođe bila uvek neugodna, ali Sloboda je, za razliku od Osijeka, uvek imala nekoliko vrsnih igrača u napadu. Sarajlić, Hukić, Šećerbegović, Kovačević...pa danas takva četiri igrača nemate u celoj srpskoj Superligi, a tada ste ih imali u jednoj ekipi koja je dolazila, da se niko ne uvredi, iz provincije. I drugačiji fudbal se igrao, danas se igra čistije, igra je podređena znalcima i ja to pozdravljam. Mislim da je fudbal u tom smeru krenuo posle starta Goikočee nad Maradonom, čitava fudbalska javnost je tada shvatila da se znalci moraju sačuvati, jer oni i čine fudbal najvećom igrom na svetu. A pre 30 godina, ne znam šta je trebalo da se desi pa da se na jednom meču dodele dva ili tri crvena kartona, recimo neka opšta tuča. Danas je to redovna pojava, dva lakša starta s leđa, povlačenja za dres, i eto crvenog kartona.



- Nažalost, po osvajanju titule prvaka, u Kupu šampiona nismo daleko dogurali. U drugom kolu Dinamo iz Berlina je bio bolji od nas, u onoj čuvenoj utakmici u Beogradu falio nam je jedan gol...

- Tamo smo izgubili 0-2, u Beogradu je Prekazi dao gol sa preko 30 metara ali ostalo je 1-0, nedovoljno. Imali smo dosta šansi. Dobro se sećam, kad smo već kod trivija, da je negde u drugom poluvremenu jedan golub sleteo na prečku gola na jugu, iznad Boda Rudvalajta, golmana Dinama koji je to veče briljirao. Primetio ga je, nije ni pokušao da ga otera. I pored nekoliko dobrih šansi mreža Dinama je ostala netaknuta. Inače, mi smo još pre utakmice od naše policije dobili informaciju da će Dinamo nastupiti bez dva igrača, Geca i Šlegela. Oni su iskoristili gostovanje u Beogradu, rekli da idu da se malo prošetaju po gradu, i otišli pravo u ambasadu tadašnje zapadne, SR Nemačke. Ekspedicija berlinskog Dinama se dala u potragu ali bilo je kasno, njih dvojica su emigrirala. A u domaćem prvenstvu, te 1983/84, takođe smo bili blizu osvajanja titule, ali usledile su neke stvari koje se nazivaju „Zvezdinim prolećem“ i morali smo da se zadovoljimo drugim mestom.



- Naredne sezone, 1984/85, usledila su dva antologijska dvomeča protiv Kvins Park Rendžersa i Videotona, kako ih pamtite?

- Kvins Park nas je dočekao na Arsenalovom Hajberiju. Povedemo 2-1, oni nam posle daju pet golova. Tek u povratku kući smo došli sebi...„ljudi, šta smo to uradili, pa mi smo izgubili 2-6?“

  Ali, bili smo svi uvereni u prolaz. Mi smo, inače, imali običaj da vreme u karantinu pred neku od bitnijih utakmica, skratimo tako što smo organizovali interne kladionice. Igramo, na primer, protiv Zvezde u nedelju, mi pre toga organizujemo klađenje. Nije to bila neka velika lova, ali čisto da se razonodimo i ubijemo vreme. Ja kažem pred derbi, „biće 1-0 za nas“, Žile prognozira „pobeđujemo ih 2-0“, i tako dalje. Dan pred revanš protiv Kvins Parka videli smo Engleze kako na našoj Blatuši treniraju i igraju „ševe“, i bili smo iznenađeni da im je tehnika bila baš tanka. Odustali smo od naše interne kladionice jer su se bukvalno svi kladil da sigurno prolazimo dalje. Tako je i bilo, dobili smo ih 4-0 u utakmici koja će zauvek ostati upamćena.

  Što se tiče Videotona, ne mogu da pričam detaljno o tome jer nisam putovao u Sekešfehervar i ne znam detalje oko pristupa ekipe utakmici. Iako sam kolo pre toga u domaćem prvenstvu bio među najboljima u Vinkovcima, za mene i Vučićevića nije bilo mesta među šesnaest igrača planiranih za meč protiv Videotona, pa smo se vratili vozom u Beograd, dok je ostatak ekipe otišao za Mađarsku. Ipak, i posle tih 0-5, u Beogradu je do poluvremena bilo 2-0 za nas, ali dva čuda u dva kola bila su ipak nešto nedostižno.

  Treba znati da je tada svima u klubu bio prioritet domaće prvenstvo, da se uzme titula, ili ako to nije moguće, da se što bolje plasiramo, da budemo u vrhu tabele. A Evropa – dokle stignemo. U to vreme nije bilo nikakvog priliva novca od UEFA, pa eliminacija u nekoj ranoj fazi nije teško padala ljudima u klubu. Upravo tada, kada sam ja igrao za Partizan, došlo je i do preokreta u shvatanju uloge naše omladinske škole. Mi sad kažemo da je do osamdesetih Partizan izdržavao školu, a sada škola izdržava Partizan. Kad god smo imali više od pola tima iz naše škole, bili smo dominantni.



- Kuda Vas je vodio fudbalski put posle Partizana?

- Bio sam na pozajmici u podgoričkoj Budućnosti, pa u Vojvodini, a karijeru sam završio u francuskom Anžeu. Počeo sam u crno-belom dresu Partizana, u njemu se afirmisao, a završio u takođe crno-belom Anžeu.


- Pošto radite kao trener u omladinskoj školi Partizana, ko vam je uzor?

- Gvardiola, svakako. Pomerio je granice fudbala. Uživam uz špansku ligu, desi mi se da neke utakmice Reala i Barselone gledam po nekoliko puta, uvek ima nešto novo da se primeti i sazna. Evo, sad kad ste me zvali, gledao sam po četvrti put jedan od „El Klasika“.



- Hvala Vam, Zvonko, na izdvojenom vremenu i što ste podelili Vaša sećanja sa nama!

- Hvala i Vama na pozivu, uvek sam tu za Vas, za bilo kakvu fudbalsku priču iz vremena moje karijere, ako smatrate da mogu da Vam pomognem.