Apr 30, 2019

Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (4)

  Posle prvog, drugog i trećeg dela, sledi i poslednji, četvrti deo intervjua sa Markusom Štapkeom, navijačem Partizana iz Nemačke:


- Markus, kog si to đavola našao u Partizanu i na očajnim srpskim stadionima, a da to već nemaš dostupno u Nemačkoj?


- Polovina tvog pitanja već sadrži deo odgovora: ti očajni stari stadioni su lepi, ako ih posmatraš iz drugog ugla. Ta mesta imaju da ti ispričaju neku svoju priču, istoriju, imaju neko značenje kroz sve ovo vreme. Autentičan stil, sve samo ne “plastika”. A to, ta “plastika”, je stvar s kojom se tradicionalni navijači, da ih tako nazovemo, sreću sada na Zapadu. Infrastruktura je puno toga promenila u poslednjih dvadeset godina, pa čak i ovi naši klubovi na bivšem istoku Nemačke, koji ne stoje baš sjajno sa novcem, imaju renovirane ili sasvim nove, izgrađene stadione. Naravno, to je dobra stvar ako ste neko ko na utakmice dolazi prvenstveno zbog interesa da dobije neku zabavu na terenu dok istovremeno uživa u kokicama ili drugim nezdravim stvarima koje se prodaju na tim mestima. Takođe, krov ti pruža komoditet tokom kišovitog vremena. Ja sasvim razumem ljude koji to traže, koji nisu zadovoljni ako njihovi klubovi moraju da se takmiče igrajući na svojim prevaziđenim stadionima. Ali ja, a smatram da nisam izuzetak po tom pitanju, imam nekakvu emocionalnu povezanost sa stadionima koji poseduju pristojno nasleđe. Sigurno, to može da se kaže za neke srpske stadione koji su bili poprište domaćih i internacionalnih susreta. Dinamo iz Drezdena je igrao protiv Napretka u Kruševcu, Napoli je bio eliminisan u Nišu, Voša je igrala toliko puta u Evropi na svom stadionu. A da ne pominjem utakmice Partizana u Humskoj ulici, ili mečeve kluba sa obližnjeg stadiona “Rajko Mitić”…postoji brdo emocija i informacija povezanih sa tim mestima. Za zaluđenika poput mene, to je bukvalno nepresušni izvor nečega što se u nemačkom jeziku naziva “unnützes Wissen” – nepotrebno znanje. Znanje koje ti ne donosi bilo kakvu važnu korist osim uživanja u tome da ga imaš, zbog znanja samog po sebi. Ali to je ono što zaluđenici inače rade, oni ti jednostavno izbace neku informaciju koju su ostali ljudi već zaboravili ili ih nikada nije ni interesovala. Takođe, ja sam prilično melanholičan zbog toga što je “moj” stadion u Cvikauu, koji je nekada, u slavnim evropskim danima, primao do 60.000 gledalaca, sada osuđen na to da bude trening centar, sa uklonjenim tribinama, dok se klub preselio na veštački, novi stadion. Taj stadion je izgrađen prevashodno parama iz EU regionalnih fondova, sa glavnim kriterijumom da bude što jeftiniji a što funkcionalniji. Rezultat toga je nešto što izgleda kao prevelika kutija za kineske cipele. Svi ti materijali korišćeni u izgradnji stadiona su nasjatndardniji mogući elementi koji se ovde koriste. To svakako ispunjava svoju svrhu I sadašnji “fudbalski potrošači” su zadovoljni, ali za mene, to nije to. Znam da će mnogi ljudi koji čitaju ovo , shvatati moje stanovište kao čudno, jer svi vi želite da vidite napredak svog kluba i smanjivanje jaza u odnosu na okolne zemlje. I to će se desiti, budite sigurni, ti manijaci na visokim položajima u nekim balkanskim zemljama već imaju plan za zajedničku kandidaturu za evropsko ili svetsko prvenstvo u bliskoj budućnosti, kako bi osigurali svoje mesto u istorijskim knjigama. Ali, ja se nadam da će trebati malo više vremena da se to postigne.

  Pored arhitektonskog aspekta, koji mi pruža sjajne motive za fotografisanje (uzgred, niški Čair, par godina posle rekonstrukcije opet izgleda kao rupa, ne mogu da verujem da ga je FSS izabrao za domaćina finala Kupa Srbije, da li su jebeno pogledali bar jednom taj stadion pre odluke?), ja takođe uživam u niskom nivou organizacije mećeva u Srbiji. Najozbiljnije, ja to obožavam iz dubine duše. To kreće sa totalno haotičnim planiranjem kalendara sezone: niko, od takozvanih zvaničnika preko medija (jebote, kvalitet lokalne štampe ovde je užasan, poplava copy/paste sadržaja veća je nego u Nemačkoj) do samih navijača, ne zna termin odigravanja utakmice sve do njenog početka, i svi to I dalje zovu Superligom?! Organizacija utakmice je neretko zabavna, toliko mnogo neočekivanih stvari uvek može da se desi, standardizacija tih rutinskih stvari je ostala zaglavljena negde na nivou dečjeg uzrasta. Pirotehnika, tuče na stadionu i van njega, svakodnevna važnost fudbala u društvu, zanemarivanje bilo kakve političke korektnosti u skandiranjima navijača i okačenim transparentima, ljudi bez ulaznica koji se magično pojavljuju na tribinama…tu se uvek setim reči jednog starijeg “grobara” sa Vračara, pred revanš meč u Plzenu, kada su navijači Partizana raspolagali sa samo nekoliko ulaznica: “Za nas Srbe, kapije ne postoje, samo kreni ka njima i pusti neka se magija desi” – I bio je u pravu. Dalje, kod vas su kazne I sankcije za incidente sasvim prihvatljive, mase ljudi bacaju novac na neke ludo hrabre uplate u kladionicama. Generalno, ovde je mnogo više ljudi čiji je karakter zasnovan na emocijama, u poređenju sa nemačkim mentalnim sklopom, baziranom na odsustvu humora i dobroj organizaciji. To je prednost “življenja u momentu” u odnosu na potrebu da se ima dugotrajna strategija u glavi, pa onda te konstantne veze između različitih sfera društva sa fudbalskim temama… zatim, i dalje je prisutna povezanost igrača sa klubom i navijačima, što znači da ipak nije sve u parama. Svi ovi faktori zajedno daju veliku riznicu razloga da se, uvek iznova, vraćam ovde. Verovao ili ne, ja sam postao zavisnik od vas, ludih Srba, hahaha. Uvek mi izmamite osmeh, koliko god da su sjebane betonske tribine, kao na primer na Omladinskom stadionu.

I u centralnoj Aziji u dresu Partizana

- Za sve ove godine koje si proveo uz Partizan, sigurno možeš da izdvojiš tebi najdraže utakmice, igrače, poznanstva, zanimljivosti sa svih tih putovanja…?

- Mnogo je lepih stvari koje me vežu za Partizan. Već smo pričali o početnom impulsu u Beču, kada je počela moja veza s Partizanom, kao i o derbiju u jesen 2002, pa ih neću opet pominjati. Ubrzo posle mog prvog derbija, otišao sam u Prag sa drugovima, da gledam Partizan protiv ne toliko jake Slavije. Ušli smo na stadion Strahov par minuta kasnije, jer su provere na granici bile pojačane usled boravka Džordža Buša Juniora u Pragu tog dana. Još jedan težak poraz, ponovo 1-5, trener Tumbaković je ubrzo podneo ostavku. Partizan je ipak bio dominantan u našoj ligi, a naš Lotar Nacionale je postao trener i nije imao problema da potvrdi titulu prvaka. Marko Vjetrović je bio prevodilac Mateusu, i u nekom intervjuu nemačkim tabloidima Lotar je pomenuo da mora Marka da drži na oku jer je suviše fokusiran na devojke. To mi je bilo smešno jer je upravo Mateus stekao imidž iskusnog lovca na vrelu i svežu žensku krv.


  Zatim, jedan događaj iz 2004. Bila su dva derbija u nekoliko dana, jedan u prvenstvu a jedan u kupu. Naša ekipa u mojim kolima, koja se uputila na utakmice, bila je multietnička na fudbalski način: sastojala se od navijača Uniona Berlin, Magdeburga, i naravno, Cvikaua. Dane između dva derbija smo koristili da sebi objasnimo nekadašnju Jugoslaviju, otišli smo do Srebrenice a zatim gledali koncert elektronske muzike, benda Faithless, koji je održan u nekadašnjoj Partizanovoj dvorani, Hali sportova na Novom Beogradu. Bili su to poslednji dani mog studentskog života, pa su moji finansijski resursi bili na izmaku. Na Autokomandi je ona benzinska pumpa, mislim da je to sada NIS pumpa. U to vreme bilo je samo plaćanje kešom a gorivo su točili polumotivisani momci u plavim kombinezonima. Jedan od njih je probao da me napravi budalom, ostao mi je kratak za kusur negde oko 15-20 evra. Ne mnogo, ali za mene u tom trenutku bio je to značajan novac. Poludeo sam jer me je zajebao, pa po povratku iz Bosne, kada nam je gorivo već bilo skoro na rezervi, rekao sam drugarima: “Mislim da znam šta je uradio prošli put, idemo opet na tu pumpu, ovog puta to se neće desiti.”

  Na kraju priče, prebrojao sam dinare i u momentu sam promenio boju. Opet! U kolima, niko ništa nije smeo da mi kaže, znali su da bi im to bile poslednje reči. Odvezao sam ih u hotel kod Bulevara Oslobođenja, i rekao im da imam neka nezavršena posla. Ostavio sam auto, spustio sam se peške niz ulicu, postajao sam još besniji sa svakim novim korakom, i najzad došao do tog momka. Ja stvarno nisam fizički jak, ali kad si na ivici nerava i sa puno adrenalina, dobiješ neku dodatnu snagu. Znao je da sam došao kod njega, a znao je I zašto. Dok sam urlao na njega, taj mali smrad se preznojavao pred svojim šefom, koji se pojavio i pitao kakav je problem u pitanju. Objasnio sam o čemu se radi i rekao im da je moje sledeće odredište redakcija “Blica”, gde ću im sve lepo ispričati o dvostrukoj krađi, hahaha. Šef se uplašio, znajući verovatno da njegovom mladom radniku to nije prvi put da vara ljude iz inostranstva. Dao mi je 2.000 dinara i ukusnu Bambi čokoladu, ne bi li me ubedio da ne pričam novinarima svoju priču. Vratio sam se kod drugara, podelili smo čokoladu, oni rekoše da nisam normalan jer sam u onakvom stanju mogao da rizikujem da dobijem batine od nekog ludog Srbina, haha.

  Dalje, na derbiju u proleće 2005, 23.aprila, bilo je baš dosta “zabave” napolju, ulične tuče, sudar dve ideologije, dodatno lupanje srca po inače toplom danu. Samo nekoliko nedelja kasnije, totalna suprotnost, super-dosadni derbi u kupu, obe strane su bojkotovale FSS. Pa onda, Miroslav Đukić na čelu Partizana i onih izuzetnih 4-2 za Partizan na “Marakani”, uz puno pirotehnike, sjajnog navijanja i sa Lolom Smiljanićem koji je skroz poludeo to veče.

  U leto 2008. putovali smo kolima iz Nemačke u Istanbul da gledamo kvalifikacije Lige šampiona između Fenerbahčea i Partizana. Bili su to dani kad je Crna mamba – Diara, bio u napadu, a Dr Mo je preuzimao odgovornost za kreativne stvari. Velika je to bila ekipa. Turci prvo nisu hteli da nas puste preko granice jer ja nisam imao lokalnu vozačku dozvolu, a onda, posle nekoliko sati čekanja, šetnje od jedne do druge kancelarije, najzad su nas pustili. Nekoliko nedelja kasnije Partizan je igrao protiv Politehnike iz Temišvara. Ja tek što sam napustio svoj prvi posao, kojim baš i nisam bio oduševljen, pa mi je to putovanje bilo kao povratak u slobodu. Na obe utakmice bili su prisutni gostujući navijači u finom broju. Politehnika je u to vreme imala problem sa nekim italijanskim kockarom i prevarantom po imenu Klaudio Zambon, koji je oteo prava na klupski identitet (boje, grb, pa čak i ime kluba), pa su bili prinuđeni da igraju pod sasvim neutralnim imenom i obeležjima. Znam dosta ljudi sa tribine Politehnike, među njima i neke sa srpskim poreklom, potvrđuju da su to tamni dani njihove istorije.


  Što se tiče derbija za pamćenje, tu su svakako ona dva iz 2013. i 2014, kada je Partizan dolazio do pobeda golovima u finišu, prvo golom Miloša Jojića a posle godinu dana Nemanje Kojića. Vratio bih se u 2010, kada smo osigurali titulu laganom pobedom od 3-0 na Karaburni protiv OFK Beograda, samo nekoliko dana posle pobede u derbiju na našem terenu. Tada sam još uvek radio fotografije. Još jednom, hvala Draganu Velancu iz male kancelarije ispod severa, broj 204 ako ne grešim, koji mi je uvek izlazio u susret i izdavao mi akreditacije, meni kao kvazi-profesionalcu, haha.Bio sam na tom derbiju ispod gostujućeg sektora, imam na hard-diskovima sačuvane nebrojene slike sa tog derbija. Preko fotografisanja došao sam u kontakt sa “grobarima” koji su radili za “Izaberi Partizan”Miki, Miodrag i Zgro iz Novog Sada, Filip i Plavša iz Beograda…nažalost, taj projekat se ugasio. Iste godine išao sam u Jermeniju . da gledam momke Aleksandra Stanojevića protiv Pjunika, u kvalifikacijama Lige šampiona. Bilo je tako jebeno vrelo u Jermeniji, sredinom jula, a Kleo je smestio loptu tamo gde treba da bude. Zajedno sa drugovima putovao sam u London da gledam Partizan protiv Arsenala na njihovom super-plastičnom Emirejts stadionu, gde ljudi ulaze na tribine posle početka utakmice, jer su do tada zauzeti jedenjem škampi i drugih preskupih sranja na štandovima ili u VIP boksovima. Sećam se sa tog meča provokativnog skaniranja “grobara” – Are you homosexual?

  Na domaćem planu, u lepom sećanju mi je putovanje u Užice, na gostujući meč 2.kola u sezoni 2011/12, na novom, tačnije renoviranom stadionu. Pun gostujući sektor, napunjene baterije posle letnje pauze, ljudi koji sa terasa solitera gledaju utakmicu, sunčano vreme, divni pejzaži zapadne Srbije, lokalna navijačka grupa na svom vrhuncu. A kada je Novi Pazar volšebno kupio licencu od BASK-a i tako ušao u Superligu,otišli smo tamo, 2013. Prava bitka za Sandžak. I stvarno je bilo tako, kamenje je razmenjivano između domaćih i gostujućih navijača, dosta krvlju oblivenih glava na obe strane, medicinsko osoblje koje ih ušiva. To je nešto najbliže animalnoj strani fudbala pod kapom FSS. Dva meseca kasnije, proslavili smo titulu u Humskoj 1, Grupa JNA je držala koncert ispod juga, a na kraju su ljudi provalili u teren I zgrabili svoje parče trave ili mreže. Puno prelepih slika sam napravio tog dana, čisto uživanje! Zastava sa likom Toleta Karadžića se vijorila na terenu, nadrealno smešna scena. Tog dana, moj dobar drug Darko, koji je snimao za “Srpsku tribinu” i stajao iza fanzina “Srpski navijač” (koji se ugasio posle nemilih scena oko nacionalnog tima u Đenovi), napravio je jednu sjajnu fotografiju – na toj slici sam bio ja, tada još uvek bez brade ali stidljiv, stajao sam između dve srpske lepotice, koje su kasnije uručile pehar Saši Iliću. Kakav dan!

Markus na proslavi Partizanove 25. titule prvaka, 26.5.2013.

  Par sati pre utakmice Partizan – Totenhem, u jesen 2014, dobio sam vest od kuće da sam postao ujak prevremeno rođene devojčice Ani. Onda, sa drugarima koji navijaju za naš FSV Cvikau putovao sam vozom iz Saksonije u Antaliju, da tamo posetimo zimske pripreme našeg kluba posle decenija klupske besparice, a onda sam u Beleku upoznao Dragana Ćirića, tada u ulozi sportskog direktora, tokom meča protiv Austrije iz Beča. Tu su bili i drugi Partizanovi asovi, tada na funkcijama u drugim klubovima, kao na primer Igor Duljaj u Šahtjoru i Vuk Rašović u Dinamu iz Minska. Kasnije iste godine, gledao sam Partizanove utakmice u Bilbau (jebeno nenormalne cene ulaznica!) i Alkmaru. O Augsburgu ne bih da pričamo, hahaha. Bio sam optimistički raspoložen kada je Ivan Tomić seo na klupu Partizana 2016, ali se u Lubinu protiv Zaglebja to ipak pokazalo kao greška. Ustupanje komandi Ćelavom (Marku Nikoliću) donelo je sreću svima nama, pa smo u proleće 2017. slavili dva puta za nekoliko dana. Prvo titulu, protiv Mladosti iz Lučana u Humskoj pošto su komšije posrnule na voždovačkom “krovu” (“umesto pehara, u rukama…”), a onda i trijumf u Kupu Srbije.

  Dok sam jednom bio u Beogradu na koncertu Nika Kejva u Areni, svemoćni bogovi žreba iz FSS su se smilovali meni i Bendžaminu i pomerili Partizanov meč u Čačku za nedelju. Meč, sam po sebi, nije bio spektakularan, bio je pravi izazov gledati gap o jakoj kiši i vetru, ali smo narednog jutra dobili neuobičajenu priliku i poziv da prisustvujemo činu krštenja Miše Tumbasa, zajedno sa Duletom Vujoševićem.


- Tebi je, gledajući sa distance i u poređenju sa tvojom rodnom Nemačkom, lakše da vidiš šta je to potrebno promeniti u Partizanu da bi klub bio na višem nivou?

- Pre nego što odgovorim, želim da podsetim da ja ipak imam ograničen pristup informacijama usled jezičke barijere, mojih nekoliko fraza na srpskom nisu dovoljne. Tako da ja zavisim od ulaznih informacija koje dobijam od drugova, ali i napredak prevodilačkih onlajn platformi poslednjih godina mi dosta pomaže. Ali ipak, moj utisak o srpskom fudbalu i Partizanu je taj da je tu dosta likova zbog pogrešnih motiva. Mislim, očigledno je da se politika i vlast upliću u sport, klubovi su kao igračke, i verovatno kao izvor keša za političke partije. Uspeh neke ekipe na terenu pomaže da se “izglanca” imidž osoba koje su povezane s klubom, novac od transfera možda završava u izbornim kampanjama, ko bi znao šta se stvarno tu dešava.

  Već od prvih poseta Srbiji i Crnoj Gori ljudi su pričali o nameštanju mečeva u domaćem fudbalu, visoko zastupljenom pranju novca, povezanosti članova uprava sa ljudima iz kriminalnog miljea, neplaćenim zajmovima, sranju od organizacije, nedostatku mentaliteta kod mnogih fudbalera (više su fokusirani na izlaske nego na fudbal). Pretpostavljam da je većina tih priča tačna. To sve narasta do neke količine kada više ništa ne možeš da uzmeš za ozbiljno, klub i okruženje oko njega postaju deo lošeg scenarija za rialiti, ali u stvarnosti. To je ono što sam ja primetio u detaljnim diskusijama sa Partizanovim navijačima ali i sa navijačima u Srbiji generalno. Mrzim tu reč, ali ako analiziram sa strane, ova stvar koja se zove fudbal je danas, više nego ikada pre – proizvod. A ti ćeš kao pojedinac “kupiti” taj proizvod samo ako zaista veruješ u njegovu iskonsku vrednost, tako da su glavne stvari kredibilitet i identifikacija.

  Budimo sasvim iskreni, Partizan je trenutno u tužnom stanju, sada je čak teško ubediti ljude da prate klub jer mnogi od simptoma koje smo maločas pomenuli, primenjivi su na klub u ovom momentu. Ako želimo da napravimo situaciju boljom, nema drugog rešenja osim čišćenja sopstvene kuće, i velikog reseta. Ali, pošto je klub duboko ukorenjen u ovoj relativno maloj zemlji, gde su svi ti ukršteni poslovni, sportski, politički i kriminalni interesi široko prihvaćeni kao regularni, teško je postići bilo šta na kratak ili srednji rok. Potrebno je raditi na promeni mentaliteta kojeg najbolje opisuje ono “ovo je Srbija, znaš, uvek je tako, samo moraš da se navikneš”. Prvo to. Da dobiješ kredibilitet kao klub, moraš da imaš poštovane ali skromne ljude sa jasnom vizijom kluba, ne nužno sa njima u klubu i njihovim sopstvenim značajem za klub. Evo baš sad mi na pamet padaju sva ona sranja na izbornoj skupštini, pre dve-tri godine, kad su Bjeković i njegovi saradnici pokušali da se vrate u fotelje. Ono je bilo nadrealno, Džon Karpenter bi napravio sjajan film B – produkcije od svega onoga. Čista komedija ali ujedno i veoma tužno, sa druge strane medalje, i to sigurno nije pomoglo da se doprinese boljem ili profesionalnijem imidžu kluba.

  Zapitajte se: da li u klubu postoji, ili je postojala osoba iz uprave koja u poslednjih, recimo 20 godina, nije bila upletena u neki skandal, bilo u fudbalu ili izvan fudbala? Ti ljudi su i dalje u sedlu, sutra mogu da zamene poziciju u klubu pozicijom u FSS, pa da se vrate u klub posle nekog vremena, i tako redom. Deluje kao šala, ali sa takvim ljudima ne može se ništa postići – nema ozbiljnih investicija, nema sponzora ili strateških partnera koji bi im dali poverenje, tako da je razvoj kluba suštinski ometen zbog toga. Pretpostavimo da će se to jednog dana rešiti, da će klub biti u stanju da napravi novi start, i onda dolazimo do sledećeg bitnog faktora: klub mora da pronađe druge načine da osigura pristojan budžet. Prodaja najmlađih za kikiriki, a da nisu vezali jednu ili dve sezone u klubu, kao i uzimanje para iz javnih preduzeća neće odvesti nigde. Sve to se dešava upravo danas – očigledno je da su klupski računi prazni, državni vrh otvoreno podržava klub sa druge strane brda, u ulici Ljutice Bogdana, pa ni pare poreskih obveznika, oprane kroz javne strukture, ne pristižu kao pre. Znam da su priče o privatizaciji klubova starije od Cecinih prvih plastičnih operacija, a napredak je i dalje na nultoj tački. Ali, to mora da se uradi, inače će svaka uprava biti kao krezavi beli tigar. Uticaj menadžera mora biti ograničen, ali u teoriji to je samo lepa želja. Toga sam sasvim svestan. Nije ni izbliza prijatno videti da je većina klubova u rukama takvih tipova, čiji interes je profit a ne prosperitet kluba. Kvalitet ekipe u poslednje dve decenije veoma zavisi od ličnih veza uprave kluba i ljudi koji imaju prava nad igračima, koji se smatraju dolazećim zvezdama. Ali to nije problem koji se odnosi samo na Srbiju, to je standard u današnje, moderno vreme trgovine robovima, danas ljudima koji imaju nekakav osećaj za loptu u svojim nogama. Money talks!

Markusova fotografija sa finala kupa 2011.

  Razlike među klubovima su sve veće. Postoji nekoliko super-gigantskih klubova, svake godine možemo da ih gledamo u završnici Lige šampiona dok plaćamo da se radujemo ispred Pay-tv ekrana. To je moderna verzija rimskog teatra. Onda imamo neke klubove sa živopisnom i uspešnom istorijom ali trenutno imaju teškoće da izađu u susret željama navijača u izmenjenom ekonomskom ambijentu. I naravno, ogromna većina klubova koja nikad ništa nije osvojila, oni mogu tu i tamo stvoriti neke asove, ali su u principu zadovoljni ako održavaju svoju egzistenciju. Srpski fudbal, sa svoja dva velika klupska imena, trenutno je još uvek u drugoj grupi klubova, ali buduće vreme će reći da li će tu poziciju zadržati.

  Sveopšti prosperitet države, dobro vođenje i kreativna radna i životna perspektiva za mlade i školovane ljude kako bi ostali u zemlji, biće odlučujući faktor i u tome gde će i kako završiti i fudbal u ovoj zemlji. Nemoguće je ikada biti blizu klubova kao što su Real ili Mančester Junajted; sigurno, moći ćemo da ih pobedimo neke magične noći ali njihove finansijske mogućnosti su toliko daleko od nas, sve i da se sutra slučajno otkrije naftno polje ispod Stadiona JNA. U skladu s tim, Partizan može samo da se fokusira na to da postane regionalni velikan, kao što je bio nekada. Dinamo Zagreb, čak i pod vođstvom Mamića i familije, napravio je nekoliko zapaženih izleta u Evropu poslednjih godina, a ovo što su uradili ove sezone je verovatno maksimum za klub sa ovih prostora. To bi trebalo da bude i putokaz za Partizan.

  Ako povremeni ulasci u grupnu fazu Lige šampiona i redovan nastup u Ligi Evrope budu dostižni ne samo preko lakših rivala u žrebu, već i kao plod kredibilne i stabilne uprave, uz očuvanje ekipe zajedno više od jedne sezone, siguran sam da bi u tom slučaju navijači Partizana bili ponosni. Dakle, ima puno posla da se obavi. Ali, da citiram slogan bratskih navijača PAOK-a : “Nikad ne odustaj!”

  Radost će biti na strani onih koji guraju napred čak i kada su vremena teška. Očuvajmo veru i nadu i samo napred!



Intervju priredio:  Aleksandar Pavlović
Fotografije: privatna arhiva Markusa Štapkea

Apr 15, 2019

Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (3)


  Posle prvog i drugog dela intervjua sa Markusom Štapkeom, sledi i treći, pretposlednji deo...

-    Markus, moram da ti priznam: pomalo sam opsednut berlinskim Dinamom. Partizan – Dinamo Berlin iz jeseni 1983. je moja prva evropska utakmica koju sam uživo gledao, sa tribina. Pobedili smo sa 1-0 (nedovoljno za prolaz u četvrtfinale Kupa šampiona), stadion je bio prepun, Dinamov golman Bodo Rudvalajt je branio to veče kao niko na našem stadionu pre ili posle njega, dva igrača Dinama su tog dana, pre utakmice, emigrirala na Zapad, a igrači Dinama su tada bili puni amfetamina – dopinga, što smo saznali tek mnogo godina kasnije. Kakav je tvoj stav o berlinskom Dinamu?

- Pa, Dinamo je svakako jedan on najinteresantnijih klubova sa bivšeg Istoka. Čak i danas, njihov ugled je legendaran, ali je ipak zasnovan u potpunosti na slavnoj prošlosti, dok im je sadašnjost prilično dosadna, u četvrtoj, Regionalnoj ligi. U vreme kada je Partizan igrao protiv njih, bili su vodeći klub u DDR, deset puta uzastopno su osvajali šampionat, od 1979. Svi vrhunski igrači iz naše tadašnje socijalističke države bili su primorani da pristupe Dinamu, manje-više bilo je nemoguće odbiti prelazak u Berlin ako bi oni odlučili da si potreban Dinamu. U suprotnom, ozbiljne lične konsekvence bi usledile po igrača. Sve to zbog toga što je Dinamo bio omiljeni klub Eriha Milkea, šefa zloglasne istočnonemačke državne bezbednosti, Štazija (Staatssicherheit = Državna bezbednost). Usudiš li se da se usprotiviš njihovoj želji, suoči se sa kaznom!

Red Kaos - navijačka grupa FSV Cvikau i zanimljiv transparent dole desno, ispisan fontom Miroslavljevog Jevanđelja, u crno-beloj boji

  Tako da pored toga što su bili najbolji klub, ujedno su bili i najomraženiji. Ali, takav imidž je bio vrlo privlačan za huligane, jer svakako, ko želi da bude drugima simpatičan kada svuda pravi haos? Navijati za klub kojeg mrzi ostatak države, jer je takav klub simbolična slika socijalističkog sistema – pa možeš li da poželiš nešto bolje za svoju navijačku grupu? Kada je DDR propala, posebno sa reorganizacijom policijskog aparata od 1990. do 1992. koja nije bila sprovedena u potpunosti, pa to je bila prava anarhija. Policija nije puno intervenisala, jer u tom slučaju nisu bili sigurni da će zadržati posao, pa što bi se onda tukli u okršajima sa divljim huliganima? Postoje razne lude priče iz tih dana koje se danas prepričavaju,navijači BFC Dinama su bili smatrani za jedne od najzloglasnijih, najjačih i najesktremnijih bandi na ulicama. U kontrastu sa rastućim respektom za navijače, klub je izgubio državnu zaleđinu, imao je puno problema da pronađe sponzore, jer nijedna firma nije želela da bude povezana sa simbolom propale ideologije.

  Nivo amaterizma u rukovođenju istočnim klubovima bio je na vrhuncu kada je Dinamo promenio ime u FC Berlin, da bi se otarasio sopstvene prošlosti, ali je promena imena doživela debakl. Svi kvalitetni igrači su na poziv menadžera sa zapada Nemačke otišli, jer su im obećavali dobru lovu, i u principu ništa od pređašnje strukture kluba nije ostalo. Čest scenario tih godina. Devedesetih, FC Berlin se najčešće takmičio u trećoj ligi, ali navijači su ostali u velikom broju, mnogi od njih obrijanih glava, posebno kada su se sastajali sa tradicionalnim rivalima iz daleke slavne prošlosti. Gostovanja u Berlinu, na njihovom istorijskom stadionu u kvartu Hohenšonhauzen, uvek su izazivala dosta pažnje pa nije bilo preporučljivo da nosite šal ili bilo koje drugo obeležje koje će vas identifikovati kao navijača gostujućeg kluba. Posle nekog vremena čak je i udruženje motociklista “Anđeli pakla” želela da preuzme vlasništvo nad klubom. Početkom milenijuma, navijači su izglasali da se klubu vrati originalno ime, što se i desilo, ali to nije donelo nikakav novac, jer je prava na stari klupski logo kupio neki biznismen iz zapadnog Berlina, koji je ujedno vodio prodavnicu navijačkih rekvizita Herte – kapitalizam u svom najboljem izdanju.

Meč pete lige iz 2006, za plasman u viši rang, i 1.100 pripadnika Red Kaosa na gostovanju

  U poslednjih dvadesetak godina Dinamo Berlin nije ništa postigao, stigao je skoro do bankrota, i nikad se nije popeo više od četvrte lige. Jedino uzbuđenje danas donose susreti u Kupu Nemačke, u kojem su učestvovali par puta tako što su pre toga osvajali regionalno takmičenje u Berlinu. Žreb im je išao na ruku, pa su se kasnije sreli sa nekim velikim imenima Bundeslige, pa njihova huliganska ekipa s kraja devedesetih, koja inače slabo posećuje utakmice Dinama u nižim rangovima, koristi te retke prilike da podseti ostatak Nemačke da je klub trenutno “u kanalu” ali da će njegovi legendarni navijači ostati zauvek u sećanju. I da ti na kraju dam moje lično mišljenje o njima: smatram berlinski Dinamo kao respektabilnim podsetnikom na našu nedavnu istoriju i fudbalsko nasleđe, oni su dobitak za bilo koju ligu u kojoj se takmiče. Ljudi imaju u vidu njihovu reputaciju i dolaze u velikom broju kad njihov klub igra protiv Dinama - svi mečevi koje Dinamo Berlin igra na strani su vrh sezone za klub koji ih ugošćuje, pa tako klub domaćin uvek uzme dobar keš pride preko ovog živog istorijskog fosila. Ja apsolutno nemam ništa protiv Dinama Berlin, čak i sve to što okružuje klub je čista nostalgija. Kao kad stariji ljudi iz nekadašnje Jugoslavije žele da se nazad vrati Titovo vreme.

- Bundesliga, je li ona po tvojoj volji?

- Ne, stvarno nije, posebno ne poslednjih godina. Većina utakmica je na Pay-TV, samo se kratki sažeci prikažu na ovim običnim televizijama, kasno uveče. A stil tih reportaža se promenio i postao lošiji tokom godina, suviše je jeftine zabave, ja to zovem “bubblegum zabavom”, a malo samog fudbala. Igrači i treneri su danas medijski profesionalci, sve je optimizovano za potrošačko društvo, nema oštrih ivica niti realnosti. Lova je totalno preuzela fudbalski biznis u poslednje dve decenije. Cene na nemačkim stadionima su sasvim korektne ako ih poredimo sa drugim državama, kao što su Engleska ili Španija, ali i dalje ne vidim svrhu plaćanja tolikog novca toj biznis mašineriji. Još jedan razlog za moj negativan odnos prema Bundesligi je taj što mi, tu mislim na Istok, nemamo tamo svoj tim. Naravno, ne ubrajam u fudbalski klub ovaj marketinški poduhvat iz Lajpciga, delo austrijskog tajkuna koji se bavi energetskim napicima, to je 100% plastika, sranje.

  Takođe, Herta BSC nije jedna od naših jer je ona iz zapadnog Berlina. Nekada odem sa momcima koji navijaju za Dinamo Drezden na neku od utakmica Bundeslige 2, a inače Cvikau i Dinamo Drezden više od 15 godina gaje navijačko prijateljstvo. To je počelo kao prijateljstvo na nivou ultrasa, a zatim se proširilo kako je vreme odmicalo. Lepo je otkriti neke nove stadione i gradove, koje inače nikad ne bih posetio u normalnom životu, ali odavno me to ne uzbuđuje kao nekada. Ta putovanja su izgubila nekadašnju magiju, suviše je mnogo propisa, a i od nivoa nemačke organizacije često te hvata muka.

  Momci koji su aktivni u Drezdenu su tu negde moja generacija, pa i s te strane to nije ludnica kao što je nekada bila. Ta stara dobra vremena, kada su naslovi u novinama ponedeljkom ujutru donosili vesti o “nedoličnom ponašanju na fudbalskim gostovanjima” su prošlost – razum, restrikcije, zakoni i poredak su dobili bitku.

- Primećujem da ovde u Beogradu komuniciraš s ljudima na srpskom, posetio si mnoga mesta bitna za srpsku istoriju. Čini mi se da uživaš u putovanjima, gde god te ona vodila?

- Upravo si rekao poentu: putovanja su za mene jedna od najvećih radosti i izvora sreće u životu. I ne odnose se samo na Srbiju, svako novo mesto nudi nešto specifično, jedinstveno. Takođe, i ponovne posete već znanim mestima posle nekog vremena su sasvim zabavne, primećuješ promene ili odsustvo promena. Znaš šta, ja sam jedan vrlo pričljiv lik, pa upoznavanje novih ličnosti tokom putovanja je uvek zadovoljstvo - slušaš priče, biografije, ispovesti o teškoćama i uživanju, sve te linije života kreirane pod različitim okolnostima. Fudbal je taj koji u najvećem broju slučajeva zapali varnicu i ideju za novo putovanje, ali iako sam do sada odgledao toliki broj mečeva koji se sigurno ne može zvati skromnim, uspostavljanje novih kontakata, kao na primer između nas dvojice pre par meseci u Beogradu, za mene je vrednije nego prebrojavanje stadiona i utakmica na kojima sam bio, ili koreografija koje sam video. Moje znanje srpskog je prilično ograničeno, mogu da prepoznam ili da koristim neke osnovne fraze, ali sam daleko od razumevanja gramatike ili naprednog rečnika. Ne brinem uopšte da li ću u govoru pogrešiti, čak ni kada upotrebljavam najosnovnije rečenice – samo nastavim dalje da pričam. Glavna ideja se uvek razume i ljudi imaju u vidu da se ja, ako ništa drugo, bar trudim.

Markus sa nemačkim i srpskim prijateljima u Bariču, prilikom krštenja Miše Tumbasa

  Kad sam došao prvi put u tadašnju Jugoslaviju, nisam znao da čitam ćirilicu. Trebalo mi je vremena da uvežbam, a rastuća važnost interneta i dostupnost sadržaja su svakako bili od velike pomoći. Ne pridajem pažnju stvarima kao što su nacionalnost ili vera, trudim se da na isti način tretiram sve ljude čiji se život ukršta sa mojim. Vremenom, osvrnem se iza sebe i shvatim da sam imao 99% pozitivnih iskustava sa ovakvom strategijom, za nekog možda jednostavnom i naivnom, ali takva strategija meni radi posao. Živimo u vremenu u kojem su faktori podele ponovo mnogo jače naglašeni nego faktori jedinstva, sebe smatram privilegovanim što imam priliku da srećem ljude iz celog sveta i da slušam njihov lični stav nego da slušam prerađena i manipulatorska medijska sranja. I da, ogromna većina ljudi su dobri ljudi.


Ispred prostorija FK Srbija u Berlinu

- u četvrtom nastavku: vraćamo se Partizanu, utiscima i željama vezanim za naš klub, i završavamo intervju


Priredio: Aleksandar Pavlović
Fotografije: privatna arhiva Markusa Štapkea


Apr 12, 2019

Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (2)

Posle prvog dela intervjua sa Markusom Štapkeom, sledi i drugi.

    

- Tvoja strast za fudbalom se zatim pretvorila u hobi – počeo si da fotografišeš fudbalske utakmice, preciznije, u početku samo navijače. Kako je sve to počelo?

- Na moju sramotu, to se pre svega desilo zbog toga što su moje mogućnosti u podržavanju kluba kroz navijanje bile vrlo skromne. Nikad mi nije išlo da celu utakmicu držim ruke gore, da pevam, pa sam rešio da budem korisniji u drugom aspektu navijačkog sektora. Nikad sebe nisam smatrao ultrasom, zbog veličine naše lokalne ultra scene, gde smo svi oduvek bili zajedno. Ja sam samo shvatio način na koji oni razmišljaju. Kao što sam već rekao, provodili smo sate i sate u bojenju koreografija, kako bismo ostavili vizuelni utisak na ostatak stadiona, pa i dalje od toga (pozdrav internetu!). Ultras kultura je, u stvari, oduvek bila vrsta sopstvenog marketinga, gde sebe predstavljamo kao nekakve otpadnike koji ne poštuju zakon, autoritete, niti mejnstrim kulturu, pa usled toga su se pojavljivale veoma čvrste veze između ljudi uključenih u ultras pokret, nešto kao mentalitet bande. Prolazite zajedno kroz dobro i loše, neprijatelji su vam jasno označeni, tu je kodeks ponašanja, mnogo toga sa čim se identifikujete, tako da uživate dok duboko ronite u tom subkulturnom mehuru. Za mnoge klince to predstavlja potrebu da negde pripadaju, dok polako prelaze u punoletstvo – srećom, ja tamo nikad neću stići, hahaha. Pored povremene pomoći oko ideja u vezi materijala potrebnog za koreografije, momci iz Red Kaosa, naše lokalne ultras grupe, imali su potrebu za dobrovoljcima koji će slikati sve te predstave, izdanja, koreografije, kako bi ih sačuvali za večnost, ali naravno, i za potrebe virtuelnog sveta. Ja sam bio taj. Uz izvore finansija koji su postajali bolji od kako sam se zaposlio, mogao sam da investiram u pravu foto-opremu, jer na startu je to bilo toliko amaterski koliko amaterski može da bude. Onda je klub shvatio da taj mladi idiot slika sve vreme, pa u vreme kad je neka bagra došla na čelo našeg nestabilnog kluba, pitali su me da li je izvodljivo da malo manje slikam navijače a malo više da forsiram krupne kadrove igrača našeg gubitničkog kluba. Radio sam i jedno i drugo neko vreme, i svi su bili zadovoljni.

  Ovde bih napomenuo da fanzinaška kultura ima jako uporište u Cvikauu. Jedan moj prijatelj, takođe osnivač Red Kaosa, kojeg smatram za našeg jedinog priznatog vođu navijača, počeo je sa svojim izveštajima sa putovanja po Poljskoj. Ta zemlja je u devedesetim bila prava Meka za sve vrste akcijanja u vezi fudbalskih utakmica, a to se na neki način produžilo i na sadašnjost. On je posedovao živopisnu veštinu pisanja, ljudi su voleli da čitaju njegove tekstove koji su bili začinjeni njegovim velikim znanjem o ultras kulturi, koje možeš da imaš samo ako si deo navijača. Sve to je iz hobija preraslo u ozbiljan projekat pod imenom “Blickfang Ultra”, koji se pojavio na tržištu. Zajedno smo putovali dvadeset godina, a ja sam s radošću podržavao njegov rad slikajući fotografije po mestima koje smo obilazili. Naravno, i neki materijali snimljeni na našim utakmicama u Cvikauu takođe su našli mesta u magazinu. I najzad, postoji još jedan aspekt koji me je terao da pravim što više slika: memorija svih nas je prolazna. Bila bi tragedija da slučajno zaboravimo sva ta mesta, stvari i događaje doživljene sa svim tim ljudima s kojima sam delio radost putovanja. Tako da sve to čuvam u kameri, a posle i na hard disku.

Markus u muzeju FK Partizan

- Kamera te je vodila širom Nemačke, Evrope i sveta. Koje su najbizarnije destinacije na kojima si bio?

- Ako pričamo o bizarnim mestima, ništa ne može da zaseni slavu toaleta ispod južne tribine na JNA. Siguran sam da bi neki naučnici tamo pronašli bakterije za koje se veruje da su u ostatku sveta uništene vekovima unazad, hahaha. Ozbiljno, ono je pakleno sjebano mesto. Moj prijatelj Bendžamin, iskreni “grobar” u srcu, koji je uz mene najaktivniji posetilac Partizanovih utakmica iz Cvikaua, uvek zbija šale u gradu sa starijim “grobarima” o tome kako je rizično po život ići tamo,  da se neki nisu ni vratili iz tog toaleta, da su tamo dinosaurusi opstali, a ja sam siguran da niko od tih prdonja I foteljaša iz UEFA nikada nije posetio to mesto tokom redovnih inspekcija.


  Pored toga, osećam velike simpatije prema planini Kavkaz I toj mešavini ljudi poput pazla. Te otcepljene republike, kao Abhazija, Nagorno-Karabah ili Južna Osetija, su zaista fascinantna mesta. Zbog svoje udaljenosti i nejasnog statusa pred međunarodnom zajednicom, one su zamrznute u vremenu. Od devedesetih tamo je sve stalo, ili još realnije, sve još više propada. Usled loše ekonomije, ta mesta nisu nimalo laka za život. Ali neki ljudi i dalje tamo žive, drže se, u toj “pat situaciji” brojnih geopolitičkih interesa. Tokom moje druge posete Abhaziji, gledao sam dve utakmice regionalnog šampionata. Prva je bila u nekom vrlo udaljenom gradu u brdima, blizu nepostojeće granice sa Gruzijom. Grad je bio naseljen, ali svakako da je pamtio bolja vremena tokom sovjetske ere, kada je rudarstvo bilo u ekspanziji. Pejzaž je bio nadrealan, kiša je rominjala, bilo je maglovito, svuda je tiho, sve dok buku ne počnu da prave neke ptice ili dok neka žena nalik Babuški ne prospe po ulici vodu kojom je prala stepenište, mršavi psi i mačke se šunjaju okolo, a zelena šuma okružuje sve živo… a onda se najzad pojavljuje minibus sa gostujućom ekipom. Stadion je skroz sjeban, nema se para za investicije, jedino preko leta dolaze ruski turisti na plaže blizu Sukumija. Čitava liga se oslanja na trojicu sudija,pa se svako kolo igra u nekoliko dana, kako bi ta tri momka uspela da sude sve mečeve.

  Imao sam priliku da se vozim nazad do lokalne prestonice posle utakmice, pošto nikakav javni prevoz nije postojao i tokom tog puta započeo sam komunikaciju sa nekima od igrača, vežbajući svoj jezivi samouki ruski bez gramatike: bili su to lokalni Abhazi i gastarbajteri iz drugih bivših sovjetskih republika. Nisam mogao da kažem svoje mišljenje jednom od tih momaka, koji je sebe video na putu ka fudbalskim zvezdama, u nekoj jačoj ligi. Bilo mi je to jako tužno. Taj momak je ponikao u Dinamu iz Stavropolja, u južnoj Rusiji,taj grad je poznat kao rodno mesto Gorbačova, Nemcima tako omiljenog. Elem, taj dvadesetogodišnjak je živeo u iluziji da će, pošto nije uspeo da uđe u tim Dinama koji se takmičio u trećoj ligi Rusije, upravo preko tog kluba iz Abhazije kojem je bio pozajmljen (a čijeg se imena ni ne sećam), da nađe put do zvezda . Majko moja, uvek razmišljam o tom jadnom momku.

Dalje, delovi Kavkaza su vrlo lepi, bez obzira jesu li na jugu ili severu. Planine na severu i dalje uživaju negativan publicitet zbog ratova u Čečeniji koji su uništili najveći deo turističke slave stečene pod vlašću „crvenih“. Danas, ja smatram sve te ljude kao svoje prijatelje, bez obzira iz koje su republike, svi su oni vrlo gostoljubivi i prijateljski nastrojeni, spremni da urade sve što je u njihovoj moći da ti boravak učine izuzetnim. I jedna koincidencija – tokom moje treće ili četvrte posete čečenskoj prestonici Groznom, ugostio me je momak po imenu Abdulah, koji je samo nekoliko meseci pre mene imao svog prvog gosta iz Srbije – partizanovca Dragana Šibalića, biciklistu iz Kraljeva!

- Dolazimo najzad do Partizana. Tvoja veza s našim klubom I posvećenost njemu je očigledna. Često dolaziš u Srbiju da gledaš Partizan, bez obzira da li se igra derbi ili Partizan gostuje u Bačkoj Palanci. Neizbežno pitanje je – zašto Partizan, kada i kako je to počelo? Zašto ne Crvena zvezda, na kraju, oni dele iste boje sa tvojim Cvkauom?


- Sve je počelo 2001. Ns nekoliko klinaca je gledalo utakmicu ženskih timova na pomoćnom terenu Stadiona Bruno Plahe, koji je dom jedinog istorijski bitnog kluba iz Lajpciga, Lokomotive. Kvalitet meča nas nije baš zaokupio pa smo pričali o predstojećim utakmicama u evropskim kupovima. Jedan susret se posebno izdvajao od ostalih: Rapid Beč – Partizan Beograd! Jedan od momaka je bio dovoljno naivan da objavi da je njegov auto na raspolaganju za odlazak na ovu utakmicu. Bilo je još jedno slobodno mesto u tom crvenom Renou Klio, i iako nisam ni očekivao da će ta čast biti ukazana meni, jer nisam bio nešto posebno blizak tim momcima u to vreme, oni su me pozvali da im se pridružim. Stigli smo dosta pre utakmice, parkirali kola i šetali po Huteldorfu, kraju gde se nalazi Rapidov stadion. Nisam imao puno informacija o protivnicima, osim da Rapidovi navijači važe za vrlo respektabilne i na tribinama i van njih. Iznenada, pojavljuje se konvoj razjebanih autobusa, neki od njih jedva da su bili u voznom stanju, ali „grobari“ su uspeli da stignu do Beča. Imajte na umu da sam ja tada bio idiot sa tek 21 godinom, koji dolazi iz zapadne zemlje. Odjednom mi se pred očima ukazao ljudski „parni valjak“, koji je okupirao čitavo to mesto, ne razmišljajući ni sekunde da su tu u blizini navijači domaće ekipe, sa zloglasnom reputacijom. Ti duboki glasovi, taj neobičan jezik, taj potpuno drugačiji stil odevanja, sve je to ostavilo jak utisak na mene. Utakmica, sama po sebi, vrlo lagana za Rapid, pobeda od 5-1, trenirao ih je Lotar Mateus. Ali „grobari“ nisu nešto puno obraćali pažnju, pevali su sve vreme dok ih je lokalna publika zasipala psovkama. Iste noći vraćamo se za Saksoniju i meni je bilo jasno: moram da saznam ko su ovi varvari! Internet je tada još bio u povoju, ali je Partizan još tada imao svoj sajt sa reklamom "Verano Motors" i ostalim zabavnim grafikama. Samo sam mogao da nagađam šta sve tamo piše, Gugl prevodilac nije postojao. Ali, zaluđenik kakav jesam, počeo sam da kopam po statistici, ugledao sam face Zečevića i Bjekovića po prvi put, a na nekom drugom sajtu sam video sliku južne tribine na utakmici protiv Rapida u Beogradu, dve nedelje ranije: jug je podigao parolu “Bush – Bin Laden 0-1“, samo nekoliko dana pošto su se avioni zakucali u Svetski trgovinski centar! Kako je neko mogao tako nešto da uradi par dana posle te tragedije? Bila je to maksimalna provokacija, šokantna ali u isto vreme i impresivna za mene kao mladića ispred ekrana. Želeo sam da istražujem dublje kako bih razumeo pozadinu i razloge za to, i znao sam - moram da posetim Jugoslaviju što pre!

  Prva moja poseta bila je za 119. „večiti derbi“, u oktobru 2002, bilo je 2-2 pred oko 20.000 navijača. Dolazak u važu zemlju nije tada bio lagan kao danas, došli smo mojim kolima, zeleni Pežo 106 sa velikim grbom FSV Cvikaua na zadnjem staklu, nas četvorica unutra. Došli smo iz pravca Hrvatske, trebalo nam je specijalno osiguranje jer zeleni karton nije tada važio u Jugoslaviji. Pa smo onda morali da regulišemo i vizu koja je koštala 7-8 evra, pa smo morali da razmenimo sve pare još na granici jer su banke bile zatvorene tokom vikenda. Još uvek pamtim miris nekvalitetnog benzina iz tih dana, kad god se približim Beogradu. Zagađenje vazduha je bilo veliko, a lepota Geneksove kule i solitera na Novom Beogradu je u startu impresionirala mladu osobu poput mene. Tokom godina, utisci koje sam sticao, zajedno sa drugarima koji su svi manje ili više privrženi Partizanu i srpskom načinu života, samo su se množili. Prvo su to bili samo derbi mečevi, onda poželiš da vidiš i ostale stadione, a onda zašto ne bi došao i na neku evropsku utakmicu. Bili smo turisti, nikog nismo znali u Beogradu, i dugo smo bili izdvojeni od ostalih ljudi. Tek 2008, kad sam prvi put posetio Rusiju, u kojoj me je ugostio moj dragi prijatelj Juri, upoznao sam njegovog kolegu iz „Ultras Life Magazina“ – gospodina Dejana Vladovića. Većini vas on je poznat po fanzinu „Daj gol“, kao i po tome da je jedan od osnivača Južnog fronta. On je bio prvi koji mi je dao detaljan uvid u „grobarski“ pokret, preko informacija koje nisu bile plod internet pretrage raznih sumnjivih izvora. Ostali smo prijatelji do danas, a Dejan, Juri i još neki ljudi oko njih su me podržali u jednom vrlo tamnom periodu mog života, pre nekoliko godina, kada me je nebriga o sebi i svom zdravlju dovela blizu ivice provalije. Ja ću im to večno pamtiti!


  Pitao si me zašto se nisam odlučio za Zvezdu, tim pre jer nosi iste boje kao moj FSV Cvikau. Nekoliko je razloga za to: od dva beogradska kluba, Partizan je bio taj koji je prvi ušao u moj život, činjenica. Takođe, ne volim da budem uz nešto što je očigledan izbor, ne volim da stojim uz nešto što je mejnstrim. Kada sam počeo da dolazim na Partizanove mečeve, Partizan je uglavnom gubio u derbiju iako je tih godina osvajao titule prvaka. Remi je bio maksimum, dugo sam čekao na prvu pobedu. Ali, vremenom sam shvatio da su bol, patnja i teškoće nešto u čemu “grobari” skoro da uživaju, pa sam ja to samo nastavio. Zatim, mnogo više mi se tada svidelo često odsustvo organizacije na jugu, za razliku od drila i reda na severnoj tribini, samo par stotina metara niz ulicu. S “grobarima” nikad nije dosadno, haos je konstanta.

Tattoo, jako dobar tattoo...

- Često si obučen u dres Partizana, imaš na nozi čak i istetoviran Partizanov grb. Da li su u Srbiji šokirani kada vide sve to, znajući da nemaš nikakve porodične veze sa Srbijom?

- Ne bih rekao da su šokirani, za njih je to više kao nekakva misterija, jer jebote, zašto bi neko ko dolazi iz zemlje sa mnogo jačom ligom izabrao baš Partizan da za njega navija? Naravno, s vremena na vreme, pitaju me ljudi imam li bilo kakve porodične korene ovde, ali to nije slučaj. Obe moje bake su poreklom iz Saksonije, jedan deda je rođen u današnjoj Poljskoj, pored Baltika, a drugi je bio prava pruska krv, umro je prošle jeseni doživevši biblijsku starost od 97 godina, pošto je kao mladić preživeo Staljingrad. Neki me momci smatraju špijunom, ali to je u stvari jedna šala koju često ponavljaju, jer ne mogu da shvate da je Partizan jak razlog što ja posećujem Beograd tako često, hahaha.

  U vezi tatua, da, to takođe iznenađuje ljude, čak i neke moje drugove od davnina. Skoro pola večnosti sam razmišljao da se tetoviram. Ali, pošto sam kao dete u Istočnoj Nemačkoj često bio po bolnicama, dobio sam nebrojeno mnogo injekcija koje su me u jednom kratkom periodu čak vezale za kolica, sredinom osamdesetih. Zadobio sam strah od šprica, pa i danas ne volim da ga vidim. Ali, neke druge okolnosti dovele su me do tačke da pomislim da je vreme da se suočim sa nekim svojim glupim strahovima. Prvi put sam otišao u tatu studio kod bliskog prijatelja moje sestre koji mi je uradio prvi tatu – kultni omot albuma Henrija Rolinsa, “The End of Silence”. Mnogi ljudi sa tetovažama će ti reći sličnu priču. Ima neke istine u tome kad kažu da kad jednom počneš s tim, više ne možeš da se zaustaviš. Stvari su krenule svojim tokom, pa su na mojoj desnoj natkolenici mesto našle neke stvari koje pokazuju moju ljubav prema Partizanu, Beogradu, putovanjima, prirodi, muzici i umetnosti uopšte. Na primer, tu je jedna slika Matija Klarvajna koja se našla na albumu Majlsa Dejvisa “Bitches Brew” iz 1970, dok druge tetovaže predstavljaju arhitektonske gigante Beograda, kao što su Geneksova kula i Hotel Moskva. Ja sam pravio kompoziciju svih radova, a tatu majstor je to lepo uobličio svojom veštinom.

  Što se tiče dresova, moram nekad sa se nasmejem samom sebi, jer moj ormar je pun tih stvari. Nastavio sam da skupljam dresove i te navijačke majice kroz sve ove godine. To je kao navika nekog klinca, ali mislim da je to tpipično za svakog navijača. Poslednjih godina povećao se izbor kvalitetnih stvari, dok je početkom milenijuma najviše prodavano sranje od kvaliteta I dizajna, nimalo kreativno. Moram da priznam da još uvek imam svoju prvu majicu iz 2002, zvanični proizvod butika na severu JNA, sa parolom “Mnogo smo jaki”. Ta majica je dobila svaku bitku protiv veš – mašine i drugih agresora, izvanredan srpski kvalitet! Komšije i njihovi navijači su godinama bili miljama ispred kad su u pitanju proizvodi za navijače, ali su “grobari” smanjili taj jaz poslednjih godina, posebno od kako je Grobarski Treš Romantizam počeo da izlazi na tržište sa svojim majicama. Kreativan dizajn, odličan kvalitet, ja posebno tragam za tom vezom sa muzikom i subkulturom u njihovom dizajnu.

  A nošenje Partizanovih zvančinih dresova u dalekim predelima kao što su putovanja u Tadžikistan blizu granice sa Avganistanom, ispunjava različite svrhe. Dresovi su prilično udobni za trbonju poput mene, posebno na suncu, ali istovremeno, dres s lakoćom ruši nevidljive granice između ljudi, jer većina njih je radoznala zašto neko ne nosi dres Ronalda ili Mesija. Onda to završi sa finom konverzacijom ljudi koji verovatno ne bi prišli jedan drugom da nije tog dresa koji im je privukao pažnju. Samim tim, dres Partizana je jedna vrsta multikulturalnog ledolomca.


  -  Prošlog leta, ti si sa svojim drugovima učestvovao u jednoj pravoj avanturi. Kupili ste stari Audi i odlučili da krenete za Kazahstan, gde se očekivalo da će igrati Partizan protiv Irtiša iz Pavlodara. Ali, okolnosti su se promenile I poslale Partizan u Litvaniju. Ne štedi reči da opišeš vaš put od 12.000 kilometara…

- Tokom fudbalske pauze i letnjih priprema, pažnja navijača se okreće ka dešavanjima u sedištu UEFA gde se žrebaju parovi za kvalifikacije Lige šampiona i Lige Evrope. Za mene i moje drugove to je vrh sezone jer tada dobijamo šansu da odemo u neki region u koji inače nikada ne bismo otišli,  da gledamo timove o kojima nismo ni sanjali, naročito u tim prvim fazama dok klubovi iz manjih federacija još uvek imaju priliku da budu prisutni u trci ka grupnoj fazi. Prošlog leta, kao i obično, sedeo sam u mojoj kancelariji u Lajpcigu, izigravajući visoko produktivnu figuru u kapitalističkoj šahovskoj igri, a u stvari sam, da se ne zezamo, pratio strim sa ceremonije žrebanja. Partizan je poslat u Crnu Goru, protiv Rudara iz Pljevalja, i pobednik tog meča išao je na pobednika meča Irtiš – Trakai. Bilo je jasno da nećemo imati puno problema da eliminišemo Rudar, pa smo pažnju usmerili na planiranje puta za naredno kolo. Pošto je kazahstanska liga ipak jača od bilo koje lige baltičkih zemalja, smatrao sam da će Irtiš da prođe dalje. Proverio sam odmah cene avionskih karata, grubo, oko 450 evra bila je povratna karta iz Berlina. Šaljem poruku drugu Bendžaminu, bilo je jasno da mi tamo moramo da odemo. Isto veče malo sam se igrao sa Gugl mapama i poslao još nekoliko poruka u kojima sam jasno rekao da mi se sviđa glupa ideja da tamo odemo kolima, jer avion je em brz, em dosadan. Moramo da nađemo neki izazov za tu utakmicu Partizana. Bendžamin je samo rekao “Da, uradićemo tako, kreni sa planiranjem puta”, što sam i uradio.

  Vreme za organizaciju puta bilo je vrlo ograničeno jer smo pred sobom imali putovanje u Nikšić, na meč Rudar – Partizan. Početna ideja nam je bila da za put u Kazahstan specijalno kupimo “Zastavino” vozilo. Pitao sam Dekija kako stoje ponude tih kola u Beogradu, ali sam se ohladio posle par dana, jer nismo mogli da obezbedimo saobraćajnu dozvolu za takav auto u EU, iz prostog razloga što nema adekvatan izduvni sistem. Naravno, nije to bio nerešiv problem, sve bismo mi to nabudžili, ali vreme nam je opet bilo glavni protivnik. Drugi izbor nam je bio “Golf dvojka”, dizelaš, jer taj tip automobila je povezan sa Balkanom, a nabavka rezervnih delova u slučaju nekog oštećenja bi bila relativno lak posao, čak i u najudaljenijim mestima na planeti. Nažalost, ponuda je bila sranje, suviše visoke cene za kola u ne baš sjajnom stanju. Treći i poslednji izbor pao je na Audi 80. Bendžamin radi u automobilskoj industriji, poseduje mnogo više znanja o kolima od mene. Našao je jedan stari Audi u nekom selu tu pored Cvikaua. Neka familija seljaka htela je da se otarasi tog starog magarca jer je vozač, njihova baba, nedavno umrla, pa smo auto kupili za male pare. Registracija i osiguranje su završeni za par dana, svako od nas je morao da pribavi međunarodnu vozačku dozvolu, jer ove naše evropske nisu svuda prihvaćene van granica EU. U stvari, to je samo pitanje novca, platiš i onda čekaš u nekoj od presporih nemačkih federalnih kancelarija.

Horst ispred Jrapi crkve u Jermeniji

  A onda, nekoliko dana pre početka našeg puta, jebeni Irtiš Pavlodar nam je srušio sve planove, jer je eliminisan od bezimenog, anonimnog Trakaija! Au jebote, užas, košmar, sramota grande! Suočii smo se sa teškom odlukom, da li da izmenimo plan, ili da jednostavno preskočimo drugo kolo kvalifikacija u gostima, pa da lepo odemo na utakmicu trećeg kola, kući na JNA. Nije nam bilo lako da se pomirimo s tim, ali na kraju, bila je to dobra odluka, reći ću ti kasnije i zašto.

  Auto nam je takođe zadavao dosta muka, nekoliko stručnjaka nas je upozoravalo da jedini put koji nam preporučuju da obavimo ovim autom, bude najdalje do lokalnog auto otpada; karoserija je bila trula, kočnice nisu radile kako treba, čitav izduvni sistem je bio jedno veliko govno, crevo za gorivo je bilo prekriveno mahovinom. Realno, Audi je bio opasnost na točkovima za nas i sve ostale, hahaha.

  Obavili smo neke od sitnijih popravki, nismo hteli da trošimo suviše para na taj bolid bordo boje. Najzad, ekspedicija je napustila Saksoniju 26.jula,  pravac ka Varšavi, a kasnije ka beloruskom pograničnom gradu Brestu, gde je tih dana sleteo i Diego Maradona, gde su ga angažovali kao pseudo-sportskog direktora. Gledali smo njihov meč u drugom kolu kvalifikacija, pa nastavili ka Kijevu, gde smo se sreli sa našim prijateljem Jurijem i njegovom ženom Katjom. Zajedno smo nastavili ka Sumiju kako bismo se sreli sa navijačima lokalnog drugoligaškog kluba, a sledećeg jutra ušli smo u Rusiju. U Tambovu opet drugoligaški fudbal, pa zatim pravo u Saratov na kup utakmicu. U Samari, naš auto, koji je u međuvremenu dobio ime Horst (tradicionalno, staro nemačko ime), e taj stari ružni gospodin, loših manira, već je po drugi put ostao bez izduvnog sistema. Ruski mehaničari u Audi servisu su nam rekli da je popravka besmislena, da je taj auto samo jedno parče govneta, ali su nam ipak pomogli da nađemo drugog majstora, Kostju, koji je velikodušno preuzeo stvar u svoje ruke i popravio auto sa svojim jermenskim kolegom.

  U međuvremenu smo otišli da pogledamo tekmu Krila Sovjetov – CSKA Moskva. Narednih nekoliko dana smo proveli u regionu, posetili Lenjinov rodni grad Uljanovsk, kao i čuvenu fabriku “Lada” u Toljatiju. Naravno, ni tamo nismo bili bez fudbala. Sledeća destinacija je bio Kazahstan, a pošto Irtiš nije prošao u drugo kolo kvalifikacija, malo sam izmenio maršrutu pa smo otišli u grad na Kaspijskom moru, Atiraj. Bendžamin i ja smo delili dužnost vozača po pola, mada sam ja bio bolje sreće u pronalaženju rupa na asfaltu, da budem iskren. Uveče, upao sam u još jednu, koncentracija nije baš bila na nivou, svetlost je bila slaba. Izašli smo da vidimo štetu na vozilu i odjednom bili okruženi kamilama. To je bio onaj momenat kada smo ukapirali da smo odmakli malko dalje od kuće, haha. Utakmica u Atiraju je bila očekivano sranje, besplatan ulaz, loš stadion, nekoliko navijača. A I ništa drugo osim fudbala nije bilo da se vidi u ovom industrijskom gradu.

U muzeju "Lade", Toljati, Rusija

  Jutro nas je dočekalo sa najgoriim putem koji sam ikada doživeo u životu. To je samo 250 kilometara od Atiraja, prema ruskoj granici, ali nam je trebalo 8 sati da stignemo! Rupe na putu tako velike da si u njih mogao da smestiš interkontinentalnu raketu, pravi pakao! Najgora faza puta. Tada nam je čak bilo drago što je Irtiš ispao, neverovatno loši uslovi na putevima i prava sramota za Kazahstan, zemlju bogatu prirodnim bogatstvima, u kojoj lokalni političari pumpaju sav novac u Astanu i Almati, dok je ostatak zemlje infrastrukturno u kamenom dobu.

Vardzia, Gruzija - manastir u pećinama

  Nazad u Rusiju, Astrahan, pa kroz slabo naseljenu budističku Kalmikiju u divni Dagestan i najstariji ruski grad, 5.000 godina star Derbent. Posle utakmice Lige šampiona u Bakuu, u Azerbejdžanu, nastavili smo Kavkazom prema Gruziji, uživajući u sjajnoj hrani u Jermeniji. Bili smo u Đumriju, koji navijači Partizana pamte po okršaju protiv Širaka pre nekoliko godina, kada je Ismael Beko Fofana posle tog dvomeča prešao u Partizan. Đumri je bio totalno uništen u zemljotresu iz 1988. U Turskoj ovog puta nismo proveli puno vremena, Erdogan je skroz poludeo, ne baš sjajna klima za nas Nemce. Preko Grčke i Severne Makedonije uspeli smo da stignemo na sarajevski derbi na Grbavici, a u sredu smo bili u Srbiji! Taman na dan kad je Partizan dočekao danski klub Nordsjiland. Turneja se završila posetama utakmicama u Bijeljini i Ljubljani.

Horst pred blagajnom Stadiona Partizana

  Na kraju, naš vremešni Audi, po imenu Horst, prešao je za 26 dana 22 granična prelaza, odveo nas na 17 utakmica, i dodao sebi još 11.900 kilometara na dotadašnju kilometražu. Bila je to poslednja velika avantura ovog automobila, ubrzo po povratku u Saksoniju prodali smo ga nekom Poljaku za 200 evra. Odvezao ga je u Poljsku i momentalno ga usmrtio. Kao što je jednom Džorž Harison pevao, sve ima svoj kraj. U svakom slučaju, bilo je to najduže, najsloženije i najzabavnije putovanje na kojem sam ikada bio. Upoznao sam mnogo finih i dobrih ljudi tokom putovanja, video toliko novih mesta ili spoznao neke nove aspekte u mestima u kojima sam bio ranije. Sjajan provod, sjajno putovanje!

11.900 kilometara u jednoj slici




- u sledećem nastavku: šta Markus misli o Bundesligi, kako je savladao ćirilicu, i još dosta toga...


Priredio: Aleksandar Pavlović
Fotografije: privatna arhiva Markusa Štapkea

Apr 11, 2019

Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (1)

  FK Partizan i Nemci – koju deceniju unazad, ovo bi zvučalo čudno, ali ako zagrebemo malo ispod površine, otkrićemo da je Josip Pirmajer, nedavno preminuli legendarni krilni napadač „crno-belih“ poreklom bio Nemac. Lotar Mateus je 2003.godine odveo Partizan po prvi put u Ligu šampiona, a dve godine kasnije na klupi našeg kluba sedeli su Jirgen Reber i Bernd Štork.

  Za većinu Srba, ime nemačkog grada Cvikaua ne znači mnogo više od pojma koji se tu i tamo pojavljuje u ukrštenicama. Ali, to je samo prvi utisak. Neki vrlo značajni ljudi su rođeni u ovom gradu u pokrajini Saksoniji – Robert Šuman, čuveni kompozitor, i Krištof Daum, renomirani fudbalski trener. U davna vremena, ovaj grad je bio naseljen Lužičkim Srbima, zapadnoslovenskim narodom. A svi mi, stariji ali pasionirani pratioci fudbala, i dalje pamtimo klub iz tog grada, koji se takmičio u nekadašnjoj Oberligi DR Nemačke – BSG Zaksenring Cvikau. Poslednje, i kako se ono kaže – ne i najmanje bitno, je to da je kultno vozilo Trabant bilo sklapano upravo u ovom gradu.

  Markus Štapke (Markus Stapke) je čovek kojeg danas intervjuišemo, i on takođe dolazi iz Cvikaua. Za Markusa sam čuo prvi put pre nekoliko godina, od svog prijatelja i kolege sa bloga, Igora Todorovića Zgroa. Samo nekoliko rečenica bilo je dovoljno da me iznenade i šokiraju: "Markus često dolazi na Partizan, direktno iz Nemačke". Pomislih, ma daj,da li je moguće da Partizan ima navijače i u Saksoniji?! Nedavno, imao sam priliku da konačno lično upoznam Markusa. Posle skoro četiri sata provedena u jednom od beogradskih pabova, imao sam utisak da se znamo decenijama. Markus se u Beogradu oseća kao kod kuće – dolazi često, stekao je prijatelje, priča srpski. Neverovatna ličnost, u svakom pozitivnom smislu. Partizan i fudbal su bili samo okidači za naš razgovor o svemu. Kakva je njegova veza sa Partizanom, Beogradom, Srbijom, kakvi su njegovi pogled na fudbal, društvo i svet oko nas, kako je ušao u svet ultrasa, zašto je proputovao pola Azije zbog Partizana, kako je tetovirao motive Partizana i Beograda...pročitaćete u ovom intervjuu, koji ćemo, zbog dužine, objavljivati u nekoliko nastavaka. Nadamo se da ćete uživati i u delovima intervjua koji nisu vezani za FK Partizan, jer kroz Markusove reči se savršeno vidi da je fudbal planetarni i društveni fenomen, mnogo veći od izlizane teze da su to “samo 22 igrača koji trče za loptom”.


- Markus, pre svega, hvala ti za vreme koje si izdvojio za ovaj intervju. Da li bi, za početak, mogao da nas upoznaš sa gradom iz kojeg dolaziš? I naravno, da se predstaviš pobliže našim čitaocima?

- Pa, pre nego što počnem, dozvoli mi da se zahvalim tvojim predanim saradnicima i tebi, ali i posvećenim čitaocima, što ste mi omogućili da budem deo ovog, zaista izuzetnog projekta, po imenu “Crno-bela nostalgija”, koji ja pratim već dugo, vrlo redovno. Od kako sam pre mnogo godina radio na nekim fanzinima, znam koliko puno vremena i resursa je potrebno da bi na kraju dobili kvalitetan rezultat. Vi uvek uspevate u tome pa zaluđenici poput mene dobijaju očajnički potrebnu retrospektivu naše zajedničke ljubavi – moćnog Partizana!

  Rođen sam 1980. u porodici iz radničke klase, u tadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj, u gradiću Lihtenštajn, samo 10 kilometara od Cvikaua prema Kemnicu (bivši Karl Marks Štat). Moj otac je radio u jednom od onih tipičnih velikih kombinata za električne uređaje, dok je majka bila računovođa u trgovinskom preduzeću, koje je trgovalo aditivima za hranu za životinje – da, još uvek mogu da osetim miris DDR emocija dok pišem ovo. Stara vremena. Moja sestra i ja smo pohađali lokalnu školu kada se Istok podigao na noge i dotadašnji svetski poredak urušavao. Iako sam bio dete, još imam lepa sećanja na to vreme: mađarski zvaničnici su podigli rampe, neki Istočni Nemci su prešli granicu ka Austriji, nekoliko nedelja kasnije stotine ljudi su ušle u zapadnonemačku ambasadu u Pragu. Godinama pre toga, roditelji bi dolazili kući i odmah uključivali radio, slušajući stanicu RIAS 2 (radio u američkom sektoru Berlina), dok smo mi jeli kolače i pili mleko u kuhinji, kao da su se pripremali za godine koje će doći. I uvek isto pitanje, koje je još grupa The Clash postavila deceniju ranije – Should I stay or shuld I go? Da li da ostanem ili da odem? Mi smo ostali tamo gde pripadamo i posle svega, to nije bila loša odluka. Vodeći zapadnonemački političar, Hans-Ditrih Genšer (čuven po žutim puloverima koje je uvek nosio, vice-kancelar i Ministar spoljnih poslova u vreme Helmuta Kola), pojavio se jedno veče na balkonu prenatrpane ambasade u Pragu, a njegove reči su se zauvek urezale u moj mozak i do današnjeg dana mi teraju suze na oči: “Došli smo večeras da vam kažemo da smo postigli sporazum po kojem vam je dozvoljeno da idete na Zapad!“

  Ljudi su bukvalno vrištali od sreće. Iz emotivnih ali i logičnih razloga ja još uvek povezujem dobar deo svog života sa tim magičnim momentom, jer većina stvari u kojima ja danas uživam, jednostavno ne bi bila moguća ni na približan način bez te velike šanse koja je to veče data zemlji u kojoj sam ja do tada živeo. Manje od godinu dana kasnije, Istočna Nemačka je i zvanično nestala, Nemačka je ujedinjena, a Saksonija kao administrativna jedinica unutar države je ponovo uspostavljena. Prve godine su bile prilično teške za većinu ljudi koji nisu odmah napustili svoj kraj u potrazi za srećom negde na Zapadu. Dok sam išao u školu, roditelji su tražili nove načine da ostvare neki prihod, jer je stanje industrije u to doba bilo pravo sranje. Otac je pokušavao da se bavi prodajom osiguranja, pored prvih koraka koje je činio radeći kao obučeni radnik u privatnom sektoru, dok se majka vratila korenima kada se ponovo zaposlila u banci. Većina ljudi nije imala blage predstave o kapitalizmu, nikad do tada nisu živeli u tom sistemu, i mnogi zapadni pametnjakovići su dolazili, iskorišćavali i varali naivne i lakoverne ljude. Mnogo lekcija i lošeg iskustva smo tada naučili i doživeli.

  Po završetku škole imao sam idiotsku ideju da odem na vojnu akademiju, jer u teoriji to je značilo dobar novac od prvog dana i adekvatno univerzitetsko obrazovanje plaćeno od strane države. Srećom po mene,to se nikad nije ostvarilo, zbog nekih operacija koje sam imao u detinjstvu, te sam u procesu selekcije označen kao ljudski otpad, hahaha. Iz potrebe da nešto uradim sa svojim vremenom, upisao sam Univerzitet za primenjenu nauku u Cvikauu. Iako nikad do kraja nisam pronikao šta sam uopšte tamo radio, dobio sam zvanje inženjera elektrotehnike nekoliko godina kasnije. Već u to vreme putovanja su postala značajna stvar, pa sam produžavao studije do maksimuma, jer sam znao da nikad više neću imati toliko vremena da upoznam svet. Na kraju, posao me je uzeo pod svoje pa sam do danas radio nekoliko poslova u hemijskoj, farmaceutskoj i petrohemijskoj industriji, kao i u industriji vezanoj za solarnu energiju. Eh, to je onaj redovni prihod koji hrani našu samoproklamovanu iluziju ekonomske nezavisnosti, ali iskreno, nikad nisam našao duboko zadovoljstvo u onome čime se bavim. To je samo još jedan posao.

  Što se tiče Cvikaua, već si pomenuo ključne podatke, Šumana i Trabant. Ta dva izvozna brenda su poznata izvan Saksonije. Tokom socijalističke ere grad je imao 110.000 stanovnika, ali usled ekonomskog haosa posle ujedinjenja i hronične starosti nemačkog društva, taj broj se značajno smanjio, iako su u poslednjih 30 godina čak i neka okolna zasebna mesta zvanično postala deo grada. Tako da danas Cvikau ima oko 90.000 stanovnika, što ga čini četvrtim najvećim gradom u Saksoniji, posle glavnog grada Saksonije Drezdena, hipsterskog Lajpciga u usponu i bivšeg “Mančestera na istoku”, Kemnica. U prošlosti, glavne industrijske grane su bile rudarstvo i proizvodnja specijalnih mašina, ali to više ne važi. Sada je najveći poslodavac Folksvagen, koji je žestoko investirao u predgrađe odmah posle ujedinjenja, jer je bilo puno kvalifikovane radne snage, dobre infrastrukture te olakšica i subvencija od strane regionalnih zvaničnika. U poređenju sa ostalim delovima bivše Istočne Nemačke, dosta dobro ekonomski stojimo, ovde je smeštena većina dobavljača automobilskog sektora,kako bi bili što bliže njihovom voljenom Folksvagenu. Tako da, iskreno govoreći, ljudi nemaju problem da zarade hleb za svoju razmaženu decu i uživaju visoku sigurnost radnog mesta, što baš nije čest slučaj u današnjem svetu ugovora na određeno vreme i sličnih stvari.

  Ako se osvrnemo na društveni život, jasno je da nismo nekakav ultra-intelektualni centar uprkos tome što imamo univerzitet. Većina stanovnika je iz radničke klase, generalno su prijateljski nastrojeni, ali ne beže od toga da prihvate učešće u nekoj zapaljivoj diskusiji koja se tiče napretka njih kao građana unutar svoje zemlje. Postoji pristojan broj levičara, progresivnih umova, ali i nezanemarljiv broj desničara. Podela ljudi po linijama političkih uverenja postoji kao svuda u Evropi. Lokalni političari nisu preterano kreativni , svaka promena se shvata kao opasnost, mlađa garda pokušava da ostavi svoj pečat u pokušajima da pospeši atraktivnost grada i zaustavi odliv ljudi koji odlaze u Berlin ili Lajpcig, ali nemaju previše uspeha u tome. Glavna agenda je da se uradi sve što treba da se ispune potrebe tipičnog Folksvagenovog radnika u smeni, klasični mejnstrim, ne gledajući šta se dešava na obe strane puta. Pored svega toga, grad se može osloniti na netaknuti centar pun istorijskih zdanja, pa čak i ostataka srednjevekovnih zidina. Sasvim suprotno od naših prvih komšija u Kemnicu, naše gradsko jezgro, osnovano 1118.godine, nije uništeno tokom Drugog svetskog rata, tako da i danas možete videti puno istorijskih lepota. OK, nadam se da je ovo bila baš dobra promocija koja će vas možda dovesti do toga da nas posetite na dan ili dva u budućnosti.

Foto - www.kassiesa.net

- Znam da si još kao dečak postao redovan na tribinama stadiona svog lokalnog kluba, FSV Cvikaua ( FSV Zwickau). Obišao si celu zemlju bodreći svoj klub. Kakva su tvoja prva sećanja na klub iz tvog grada, reci nam nešto više i o samom klubu, koji se nekad zvao BSG Zaksenring Cvikau (BSG Sachsenring Zwickau)…

- Haha, sjajno. U mojoj familiji ja sam jedini kojeg zanima fudbal. Otac je bio zaljubljenik u moto-sport od detinjstva, verovatno usled činjenice da je čuvena trka “Zaksenring”, gde se sad održava Moto GP, na manje od deset kilometara od naše kuće. Pokušavao je i mene da zainteresuje za ovaj sport, vodeći me na razne trke, ka na primer u Brno, gledajući tada mlade asove poput Šumahera, Frencena i Vendlingera. Kao što vidiš, na kraju od toga ništa nije bilo. Umesto toga, dok sam išao u srednju školu, drug iz razreda me je pozvao da mu pravim društvo na jednom od mečeva kluba po imenu FSV Cvikau, koji je u to vreme igrao svoju četvrtu sezonu u 2. Bundesligi. Bilo je to sredinom devedesetih. Njegov stric nas je odvezao kolima, otišli smo na bočnu tribinu nasuprot čuvenog tornja koji je obeležje grada. Po prvi put u svom životu video sam odrasle ljude koji se ponašaju kao predozirani majmuni na spidu, izgovarajući neke od najgorih psovki koje sam ikada čuo u životu. I svidelo mi se. Uprkos tome što su pored njih sedela njihova rođena deca, oni su skroz bili poludeli, bukvalno zaboravljajući na spoljni svet, psujući protivničke igrače dok se njihov tim grčevito borio da održi korak. Mogao si da im vidiš vene koje im iskaču po vratu, pa čak i kako pljuju u momentima potpunog ludila. Magično. Sve to mi se učinilo vrlo privlačnim, iskren da budem, ne toliko sama utakmica, koliko sva ta organizacija, broj ljudi, patnja po lošem vremenu, komični glas oficijelnog spikera koji je do danas ostao tragikomična legenda kluba, pa ta klupska himna koja je išla sa razglasa, strast, ma sve! Bio sam siguran da se to neće završiti kao iskustvo za jedan dan – iskra je već bila upaljena. Od tog dana postao sam redovan na domaćim utakmicama.

  Kako je vreme prolazilo, dva mlada kvazi-pametnjakovića su dobila vozačku dozvolu pa smo interesovanja proširilii i na posećivanje utakmica u gostima. U međuvremenu, klub je završio svoju epizodu u profesionalnom fudbalu pa je ispao u treći nivo takmičenja, Regionalnu ligu, 1998. Trendseteri, kakvih je u našem klubu oduvek bilo, naročito kad treba da se napravi neko sranje, napravili su korak dalje - postavili su ženu za predsednicu kluba, prvu u istoriji nemačkog fudbala, bila je to Ingeborg Nojman, preduzetnica, poslata u klub po savetu rukovodstva novog sponzora, močnog “Sachsenring Automobiltechnik”, automobilske kompanije koja je sebe videla kao direktnog naslednika čuvene fabrike automobila “Sachsenring”. Da, to je fabrika u kojoj se pravio Trabant. Investirali su fin novac u klub, s ciljem povratka u 2. Bundesligu za godinu dana, kao i da se vrati pređašnje ime kluba, BSG Zaksenring Cvikau. To bi za njih bio najbolji marketing, na kraju i većina navijača koja nikad nije prihvatila novo ime nakon ujedinjenja podržala bi klub sa još većim žarom. Jer, svi uspesi su ostvareni pod starim, istorijskim imenom kluba.

  Legenda Dinama iz Drezdena, Hans Jirgen Diksi Derner, bio je angažovan kao trener, asistent mu je bio bivi as Karl Cajsa, Konrad Koni Vajze, ekipa je pojačana velikim i visoko plaćenim imenima poput Roka Mildea, Rene Grosa i nekoliko drugih kvalitetnih igrača. Budžet kluba je iznosio oko 4 miliona maraka, što je bio najveći budžet u celoj ligi. Išli smo po celoj bivšoj istočnonemačko teritoriji da gledamo utakmice, selekcija klubova je bila izuzetna, kao još jedna reinkarnacija DDR Oberlige za ljude koji nisu imali priliku da je gledaju u stara dobra vremena. Ali, mnogi od tih klubova su bili u problemima u godinama posle ujedinjenja. Glupi rukovodioci, nedostatak iskustva u kapitalističkom okruženju, pranje novca, loši sponzorski ugovori u poređenju sa zapadom države, opadanje posete usled drugih prioriteta koje su ljudi imali u životu, užasna organizacija unutar klupskih struktura…

  Dve glavne prepreke su nas dovele u predvorje pakla: naš lokalni rival Kemnicer je igrao sjajnu sezonu i završio kao prvi, pod vođstvom Krištofa Frankea, fudbalskog manijaka a skromnog čoveka, rođenog u jednom selu pored Cvikaua. A naš FSV Cvikau je bio neporažen kući ali je često umeo da „popuši“ na strani. A nemački fudbalski savez je odbio zahtev da se vrati staro ime kluba, nisu podržali naš argument da se radi o istorijskom imenu. Umesto toga, utvrdili su da je Zaksenring komercijalno ime i kompanija, pa prema statutu, striktno je zabranjeno davati ime klubu po sponzoru. Traaasss, kakav udarac za klub! Kompanija je izgubila zanimanje za klub istom brzinom kojom su ga preuzeli godinu dana ranije. Letnja pauza nije dobro prošla, pojačanja su bila retka, već u drugom kolu protiv FK Berlina (bivši Dinamo Berlin) doživeli smo katastrofu i izgubili 1-6, od tima koji nije bio ni blizu našoj moći. Bilo je očigledno da je nešto pogrešno u klubu. Samo par nedelja kasnije finansijski rukovodilac je proglasio bankrot kluba. Bio je to početak crnog perioda za fudbal u Cvikauu, koji je potrajao 15 godina, tokom kojeg smo pali i u peti rang takmičenja, 2005.godine, igrajući u Saksonskoj ligi. Ali, dozvoli mi da pojasnim – jesu to bile najgore godine kad se radi o uspesima i osećaju ponosa. Ali ujedno, bile su to neverovatne godine kad se radi o nama, navijačima. Kad kažem navijači, mislim na ljude, na ono jezgro koje posećuje sve mečeve, ili makar većinu. Vremenom sam se utopio u njihove redove, to je prirodan proces, svako ko prati neki klub zna o čemu pričam – jednostavno, srećeš istomišljenike, delite druga zajednička interesovanja pored fudbala, srećeš ljude sa margine kao što si i ti sam. Na nemačkim tribinama sredinom devedesetih ultra pokret je postao primamljiva stvar za omladinu. U Cvikauu, petoro tinejdžera je krenulo sa tom pričom u kvartu Ekersbah, 1997.godine, u tipičnom socijalnom kvartu sa onim najružnijim arhitektonskim kreacijama, kakve su vam poznate iz ostalih zemalja istočnog bloka. Danas je tamo smešten novi stadion.

Red Kaos, ultra grupa FSV Zwickau (foto - Markus Štapke)

  Elem, povezao sam se s njima, scena nije bila velika – 20 ili 30 ljudi su bili jezgro, a tek polovina od njih pa čak i manje, bili su upotrebljivi kad treba da se rade neke kreativne stvari. Hahaha, pričajte sa ostalim navijačkim grupama, svuda je tako, imaš lidere i one koji bi da budu vođeni od strane lidera, vođe. Proveli smo toliko vremena zajedno, odrastajući, padajući, stičući prve poslove, misleći da smo najbolji na svetu, praveći koreografije, svađajući se i vičući jedni na druge, sklanjajući neželjene predsednike iz našeg kluba, podržavajući naš klub u najgore doba, sve te stvari...Sigurno je to sve tvrdo odredilo mene kao osobu kakva sam danas, iako poslednjih godina nemam puno zajedničkog s tim svetom ultra-navijača. Ne bih voleo da sam propustio taj period. Kad si mlad i po prvi put prihvaćen od okoline koja te okružuje, tvoje samopouzdanje raste, misliš da si Bog. A ne znaš da ove oko tebe baš zaboli dupe za tvoje prisustvo i pojavu. Ali, mislim da su ljudi analizirali da smo imali moć da neke stvari uradimo, uticaj ultrasa je u to vreme bio veći. Ja sam čak bio izabran u klupsku upravu u periodu od šest godina, od 2004. Tako da sam imao uticaja u samom srcu kluba. Nemački klubovi su tradicionalno bazirani na članstvu i naravno, kad dođu izbori, imaš udeo u moći ako ti ljudi veruju i ako ti daju glas. Jedan čuveni lokalni advokat koji je takođe bio član, predložio me je na listu, tako da se sve desilo iznenada. Ali iskreno, nikoga ne bih savetovao da uradi slično, jer to je vrlo prljav posao, ni blizu romantičnoj predstavi kakvu imamo kad posmatramo naš klub iz spoljne, navijačke perspektive. Bio sam prinuđen da sarađujem sa kriminalcima, ego-manijacima, amaterima, a i ja sam bio jedan od tih amatera. Sve to je srušilo moju nekadašnju idealističku sliku i strast. Moraš da sankcionišeš stvari koje s moralne strane nisu dobre. Takođe, svi ti ljudi su glasovima članova prinuđeni da rade zajedno, a u spoljnom svetu nikad ne bi sarađivali, jer su sasvim različiti karakteri. Mnogo je bilo internih borbi, ljudi koji su bili gazde vrhunskih firmi i odgovorni za stotine radnika, komično su vikali i optuživali jedni druge, a ja sam gubio vreme svedočeći svemu tome. Ne, ne i ne, bolje ostani izvan svega toga i uživaj kao navijač, bar toliko je trebalo da znam!

  Godine 2011, još jedna prelomna tačka u mom ličnom odnosu prema klubu: poslednja utakmica na našem istoijskom stadionu “Vestzaksenstadion“ protiv nekog sranja od tima iz Drezdena. Ono što je trebalo da bude oproštajna žurka, bilo je razbijeno od strane policije i ovaca i beskičmenjaka iz klupske uprave. Imali smo žurku noć pre utakmice, ljudi su bili pijani, naduvani pa i drogirani, muzika je bila glasna, kao i uvek kad si na kraju jednog i početku drugog poglavlja. Narednog jutra obezbeđenje i/ili policija našli su nešto pirotehnike i zatvorili sektor za aktivne navijače. Emocije su došle do maksimuma, nijedna diskusija nije nigde dovela, pa su navijači prvo odlučili da ostanu izvan stadiona. Kasnije smo nagrnuli na ulaz, policija je uzvratila pa smo pobegli pred njima na teren, da bismo na kraju napustili stadion. Tog dana sam izgubio sve to, taj osećaj. I dalje sam išao na utakmice, na privremeni stadion, bez ukusa, i naravno, kasnije otišao nekoliko puta na novi stadion, to novo 100% plastično - veštačko - sve je jeftino - sranje od arene, ali iskreno, to više nije moj klub. Pre nekoliko godina desila se još jedna promena uprave – novi ljudi doneli su novu klupsku strukturu, korak po korak klub je počeo opet da pobeđuje, došli smo do treće lige, negde pre tri godine. Ali, to me više “ne radi”, oni sada žele da promene identitet kluba, imaju plan da odvoje prvi tim od ostatka kluba, kako bi privukli investitore iz neke pustinje koja još nije pronađena na Zemlji. Nedavno su pričali, na godišnjem sastanku, da je glavni zadatak kluba “creating content” – stvaranje sadržaja, koji će se plasirati na društvenim mrežama. Kad se setim da me je klubu privukla čista emocija koju sam osetio na tribinama, i kad sada čujem sve ovo, to definitivno više nije moj svet. Ti ljudi koji vode klub, rade to zaista dobro, ako ostaviš emocije na stranu i ako to posmatraš samo kao biznis, ali ja to odbijam da prihvatim. Fudbal se dramatično promenio u poslednjih dvadeset godina, sigurno ne na bolje. Sa parama koje je Cvikau imao u periodu dok je igrao 2. Bundesligu, od 1994. do 1998, sada se nalazi na dnu treće lige. Igrači koji su tada doveli klub do druge lige imali su svoje redovne poslove posle kojih su trenirali, a sada, u ligi ispod druge, svi su profesionalci a nemoguće je da se ikada vratimo staroj slavi, jer je sistem napravljen tako da će svi dobri igrači otići iz kluba onog momenta kad spoje pet dodavanja a da se ne sapletu. Uhh, ala sam smorio, izvini druže…daj da se vratim klupskim korenima.

  Klub je osnovan 1912, i tokom istorije menjao je ime nekoliko puta, poslednji put 1990, kada se završila i zvanično veza kluba sa Zaksenring fabrikom automobila. Tadašnja uprava je tragala za novim imenom I grbom kluba, pa su pored tradicionalnih crvene i bele, dodali i svetloplavu koja je predstavljala veliko “Labudovo jezero” u centru grada. Naši najbolji igrači u istoriji su golman Jirgen Kroj, koji je bio deo ekipe kada je DR Nemačka pobedila SR Nemačku na Svetskom prvenstvu 1974. Posle Drugog svetskog rata, klub je osvojio turnir istočne zone 1948.godine a samo godinu dana kasnije, postao je prvi šampion u istoriji DR Nemačke i njene Oberlige. Što se tiče nacionalnog kupa, tokom Istočne Nemačke, u našu nepostojeću trofejnu salu smo doneli trofej tri puta, hahaha – 1967, 1975. i 1987. Finale iz 1975. protiv Dinama iz Drezdena, igrano u Berlinu na “Veltjugend” stadionu, smatra se najuzbudljivijim finalom ikada odigranim u istoriji Istočne Nemačke. Ostvarili smo plasman u Kup pobednika kupova, gde smo na talasu te euforije stigli do polufinala, usput smo eliminisali velikane kao što su Fiorentina, Seltik i Panatinaikos, a poraženi smo samo od kasnijeg osvajača, Anderlehta. Naš stadion, koji se tada zvao “Georgi Dimitrov”, bio je krcat za sve utakmice na našem terenu, ali su putovanja u inostranstvo bila praktično nemoguća i dostižna samo onima koji su bili lojalni vrhu SED partije.

Intervju priredio: Aleksandar Pavlović

U sledećem nastavku: ulazak u svet tifo-fotografije, prvi kontakt s Partizanom, put oko Azije za 26 dana (a zbog Partizana)

- drugi deo