May 22, 2019

Sviraj to poslednji put, Sale



  “Simbol je najopštije, sve ono što može stajati umesto nečeg drugog i da ga tom prilikom prepoznatljivo reprezentuje” 

  Ne znam ni kako sam zaspao od uzbuđenja te večeri. Sećam se samo da sam jedva dočekao jutro da bos izjurim iz dvorišta na već užaren asfalt u Masarikovoj, gde su me po onoj žegi strpljivo čekala njih dvojica. Još s kapije zafrljačio sam im iskrzanu loptu, jedan pas, drugi, šut…

  “Isailooooović, 1:0, 1:0, pobedaaaa!”, povikao sam iz sveg glasa, remeteći dremež tipičnog bačkog sela usred jula. U tim danima pre pojave interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža, sve fudbalske rasprave i doživljaje bistrili smo na ulici. I to bi potrajalo satima, prekidali bi nas samo kevini pozivi za ručak ili kad bi nam lopta zalutala pod točkove nekog ‘stojadina’ u prolazu.

  Vidim jutros, bio je to tačno 24. jul 1997. I sad, posle skoro pune 22 godine, bude mi krivo što nisam, uz Isailovićevo, klicao i Saletovo ime. Jer kad pogledate snimak tog istorijskog meča Partizan - Kroacija na JNA, bude vam jasno da je tada još tinejdžer Ilić ni iz čega stvorio nešto (koliko će to samo puta posle ponoviti). Prevario Prosinečkog, pas ka Tomiću, povratna, Jurić ostaje na pogrešnoj nozi, pravovremena, savršena asistencija u noge Isailoviću i Partizan vodi potpuno nezasluženih i konačnih1:0. I ne zamerite nama, trojici klinaca iz dosadne vojvođanske zabiti, što smo se ponadali da je to dovoljno za revanš. Da će se Partizan stoički braniti u Zagrebu, da idemo na noge Njukaslu, da je Liga šampiona odmah tu iza ćoška… Pojma nismo imali da to nije Partizan, da ćemo ko da smo prokleti sve da upropastimo, da će sve biti rešeno u prvih 10 minuta, da su to Tumbine godine i da nas čeka ‘petarda’, začinjena s omanjim potokom onih naivnih dečijih suza.

  Ništa nismo kapirali, pa čak ni to da smo usred te kataklizme, koji mesec posle njegovog zvaničnog debija u crno-belom, dobili budućeg kapitena, legendu i, zašto ne reći to, simbol kluba. I ima tu neke neverovatne, gotovo perverzne grobarske simbolike u tome da je u prvoj pravoj, baš kao i u poslednjoj Saletovoj sezoni u Humskoj, Partizan imao najmanje kvalitetne timove u poslednjih, bar 30 godina. I samim tim, tome sledstvene rezultate. Pogledajte jedanaestorku koja je istrčala u Maksimiru i uporedite sa današnjom ekipom (da ne nabrajam ovde sve te ‘bisere’ koji u sretna vremena ne bi dobacili ni do Partizana sa Bumbarevog brda) i shvatićete da ponovo živimo tu jezivu 1997/98. Možda samo nema Obilića i Arkana da ‘završimo’ sebi bar taj jedan utešni trofej, ali, eto, opet i finala Kupa. Poslednje bezvredne slamke za koju se kao i pre 20 i kusur godina grčevito hvatamo u nedostatku makar trojice ‘krštenih’ igrača, pobede u Derbiju, uprave kojoj je stalo do kluba, igranja evropskih utakmica posle sezone kupanja…

  Sve je, kažem, gotovo isto, pa čak je i Ilić tu, koji u tom gorkom epilogu kao kakav heroj grčkih tragedija zatvara krug i svoj put u prvom timu Partizana dug pune 23 godine. Ko ga nije znao, pomislio bi da neće izdržati ni 23 minuta kad bi ga posle prvih uzbuđenja na nekom meču video zadihanog, u pokušaju da dođe do malo vazduha. A onda bi Sale trčao dalje kao navijen, nepogrešivo ‘spajao’ napadače s golom, dobio bar 10 ‘ničijih lopti’ i sve to začinio golom iz drugog plana kad lopta padne tamo negde u vrh šesnaesterca posle kakvog odbitka ili povratne lopte. U tom prostoru, od peterca do zamišljene linije od 20 metara na stadionu JNA - dobar vam stojim - verovatno nije obitavao, niti će ikada igrač s više osećaja za prostor, igru i, napokon, završni udarac.


  Očigledno predodređen da s Partizanom otvara i zatvara brojne simboličke krugove, Kapiten će i godinama posle Kroacije proživljavati iste evropske brodolome, u mučnim ‘petardama’ od bečkog Rapida i praške Slavije… Na njegovu i našu sreću, u toj njegoševskoj raspodeli čaše žuči i čaše meda - koja u Partizanovom slučaju poslovično oskudeva s onim mednim – dočekao je ipak i taj Njukasl. Prvo 1998, a onda i nezaboravne 2003. Koračajući kraj legendarnog Širera na Sejnt Džejms parku, prekrstio se i poveo svoj već otpisani tim u jednu od najslavnijih pobeda u istoriji kluba. Otvorio vrata elite i upravo tu, baš tim nepogrešivim osećajem za igru o kojem gore pripovedam, ušao u kolosalnu šansu za pobedu nad premoćnim Realom. Kasiljas je već video gol, svi mi, verovatno i sam Sale. Ali nije ga bilo. Baš malo mu je falilo, kao uostalom i Partizanu one 1966. protiv istog tog rivala. Ko je rekao simbolika…

  Mocu Vukotića nikada nisam gledao, ali po pričama starijih i na osnovu onih nešto malo sačuvanih snimaka, između njega i Ilića isplela se neizbežna niska paralela. I po stažu u klubu i po uticaju, po tom povratku u Humsku posle relativno neubedljivih ino avantura, po pristojnosti na terenu i van njega, ali i po usudu da za obojicu nikada nije bilo previše mesta u reprezentaciji. Umesto koga, evo reci? Umesto svakog onog, u Mocinom slučaju, kome je najveći reprezentativni uspeh to što je napunio Zair 9-0. Ili što je ponižen od Holandije 6-1, u Saletovom. Verovatno nijedan Grobar, ma koliko iracionalan bio, neće reći da su Vukotić i Ilić imali Dejov talenat ili Piksijev fudbalski nerv, ali je više nego uvredljivo unižavati kvalitet fudbalera koji su zajedno sakupili više od 1.500 zvaničnih mečeva u crno-belom dresu. Koliko to treba da budu veliki da bi im poneki mali to ipak priznali?

  Bilo bi, naravno, pogrešno svesti Saletove kvalitete samo na tu istrajnost i višedecenijsku prisutnost u našem fudbalu. Ako ne verujete, pokušajte da se setite njegovih skandala sa starletama i pevačicama, sukoba sa trenerima, medijskim ratovima s upravom i funkcionerima... Nikad nikakve frizure, ni tetovaže mu nisu bile potrebne da bi ostao upamćen. Za razliku od mnogih saigrača, sve i jedna stvar po kojoj ćemo se sećati Ilića kao fudbalera biće isključivo u vezi sa terenom. Golovima, pasovima, velikim radostima, znam šta čekate… da, i ponekim nepotrebnim crvenim kartonima, porazima, ispuštenim šansama. Jer Sale je samo delio sudbinu kluba koji se od onog Maksimira do ovog ‘Rajka’ vazda kretao između velikih očekivanja i sumnjivih transfera, vere u ulazak u elitu i ispadanja od irskih konobara… Pokušavajući tako decenijama da u onoj karakterističnoj pozi dođe do daha, po livadama ovdašnjim i arenama svetskim, Kapiten je malo po malo, nenametljivo i sam postao deo klupskog DNK.

  I samo se nadam da je i sadašnji trener Partizana Savo Milošević pred ovo finale Kupa sa Zvezdom, inače poslednji Ilićev meč ikada, svestan tih simboličkih krugova kojima Sale jezdi čitavom svojom karijerom. Ako nije, trebalo bi mu šapnuti da je upravo igrač s brojem 22 na leđima, kao junior od 14 godina, sedeo kraj pehara za osvajača Kupa maja 1992, kad je Osimova družina srušila tadašnje evropske šampione u crveno-belom. A nije na odmet prisetiti se ni kako je devet godina kasnije, ovaj put kao kapiten Partizana, levicom matirao Kocića i doneo klubu još jedan Kup na istom ovom stadionu na kom će u četvrtak ponovo zaigrati Zvezda i Partizan. Zato bi od bilo kakvog poraza, pa bila to i ‘petarda’, veća tragedija bila da ne vidimo Kapitena kako zatvara i taj zaista poslednji krug.

Sviraj to ponovo… po poslednji put… Sale.

Autor teksta: Bojan Babić, novinar

May 20, 2019

Dan kada su plakali bogovi fudbala

  Ne sećam se posebno tog dana u Čačku. Da li je sijalo sunce ili je padala kiša? Koliko smo putovali i gde smo ručali? Sećanje seže do stajanja na travnatoj tribini i posmatranju virtuozne igre crno belog tima. Deset golova u mreži protivnika bilo je i više nego dovoljno da se ispuni srce osmogodišnjaka. A onda je u igru ušao mladić sa brojem 1 na leđima. Sudbina je rekla ono što niko nije mogao naslutiti: taj mladić ce postati večni broj 1 u srcima nadolazećih pokolenja. 

  Usledile su godine Saletovog uspona. Od talentovanog debitanta postao je centralni vezni igrač tima koji je u tom trenutku baštinio igrače koje će mnogi proglasiti fudbalskim legendama. Ali, kapitenovo vreme je tek dolazilo. Nizali su se trofeji u vitrinama slavnog kluba, a jedna nova generacija "grobara" će početi da vreme na utakmici računa od 65. minuta.

   Gostovanje na terenu Partizanovog večitog rivala te 2001. bilo je u skladu sa očekivanjima navijača. Osvajanje trofeja Kupa je pitanje prestiža jos od maršalovih vremena, a Partizanu je bio potreban jedan rezantan udarac da odluči meč. Rovovska borba i taktika suparnika uračunala je neophodnost sprečavanja sprovoda lopte od Ilića ka saigračima. Znali su za njegove napadačke sposobnosti… Ali, tog trenutka lopta je stigla do Ilića i sa dvadeset metara sevnula je sasvim neočekivana - levica. Sunce se zrakom u konturama broja dvadeset dva je obasjalo crno-belu naciju. Za sva vremena. 

Foto - Dejan Obućina

  Još jedan žeton u vremenskoj mašini i našli smo se u kolevci fudbala. Crno-beli Njukasl je ugostio igrače koju su na teren izasli u bordo-plavim dresovima. U istim onim bojama u kojima su njihovi prethodnici pronosili igru Partizana po Evropi i svetu, do dolaska još slavnije crno-bele garniture. Sada je jedna nova generacija Parnog valjka tražila ulaz u Ligu šampiona. Gol zaostatka u prvom mecu činio se teško dostizan poznavaocima fudbalskih prilika, ali ovaj tim je nosio neviđenu iskru u sebi. Tu iskru je u plamen pretvorio čelicni Mateus koji je je znao kako se igrački osvaja svetski kup. Odluka je pala na vez belih tačaka. I kada je trebalo isplesti taj vez u trenucima kada noge drhte - Saša je uzeo loptu u ruke. Zakucala se bubamara u desni deo mreže i zacementirala putanju kojom će par trenutaka kasnije proći jedan Milivoje. Nije to bio kraj priče ovovekovnog Partizana. Tim je pokazao karakter pred velikim timovima, od kojih će jedan postati šampion Evrope. Beograd će pamtiti noć kada su Los blancos de Madrid posetili Hram fudbala. Pucali su Zidan i drugovi iz svih oružja, ali je vremešni stadion ostao veran snazi armije po kojoj nosio ime. I kako to uvek biva – kazna za igru "galaktikosa" se ukazala. Udarac iz daljine je odbranjen i lopta se odbila. Junak današnje priče je bio najbrzi i uspeo da dotakne okruglu fudbalsku grešnicu. Nije pala pred njegovim čarima. Ostali su nemi bogovi fudbala. 

  Godine će prolaziti i doneće ono sto je Sašu krasilo kroz citavu karijeru. Teške i lepe mečeve, pobede i poraze, asistencije i golove. Poneki izliv temperamenta, prolazne stanice od Bosfora do sunčane Španije. Spoznali su evropski meridijani tek deo mogućnosti našeg veziste. Uvek nasmejani džentlmen stavljao je svoju malenkost u drugi plan tokom karijere. Nacionalni tim mu se odužio tek delimično u vremenima kada je #22 dominirao svojim igrama. Ali sve to njemu nije bilo važno, važan je bio samo Partizan. 

  Došla je nedelja. Kao sto je Bogom dano, nedelja je dan za odmor i fudbal. Zli jezici kažu da je taj dan pogodan za rastanke. Dolazak na stadion se činio težim nego mnogo puta ranije. Osećaj odbijanja i obaveze prema dresu koji sam obukao, preplitao se idući Humskom ulicom. Srećom, stigao sam do tribine u trenutku kada je utakmica počela. Naravno, Saša je na terenu od prvog minuta. Šanse se ređaju, a ja gledam u nebo. Ljut na majsko sunce što se promalja i kosi zrake sa neonskim. Oko sebe vidim ljude koji su dosli sa osećanjima poštovanja i zebnje. Krepki starac ogrnut vunenim šalom i zastavom. Mladići u odelima jer - svečarski je trenutak. Najmlađi posetioci koji će tek upoznati sreće i patnje ovog stadiona. Sve odzvanja sa istom pesmom koja godinama poziva Kapitena – da igra još malo. Tada se javlja gnev onih sa nebesa za koje sam mislio da ih nije briga. Nebo se prolama i prolećna kiša se pretvara u olujni grad. Neki pronalaze zaklon na kratko, ali se vraćaju. Da vide bar jos jedan pas. Još poneki takt najlepše igre. Da sa raglasa čuju njegovo ime. I onda je usledio počasni krug. Ne može kiša sprati suze niti može oluja zagušiti pesmu. Ako me pitate za rezultat, toga se jedino ne sećam. Tog prokletog dana plakali su bogovi fudbala.

Autor: Marjan Dragić

May 9, 2019

Osnivači Partizana

  Na ovim stranicama bavimo se istorijom FK Partizan, njegovim igračima, trenerima, nezaboravnim mečevima. Ipak, retko se dešava da bilo ko od nas, navijača "crno-belih", pomene i ljude koji su osnovali naš klub. S obzirom na društveni ambijent u kojem je Partizan osnovan, 4. oktobra 1945. godine, možda je 9. maj, Dan Pobede nad fašizmom, pravi momenat da se setimo naših osnivača i ukažemo im ovim putem skromnu, ali dužnu pažnju.

  Možda će se naći i neki površni čitalac koji će ovaj post shvatiti kao politikanstvo ili "levičarenje". Apsolutno odbacujemo bilo kakvu ideologiju, i smatramo da Partizan pripada svim ljudima koji ga poštuju i vole, bez obzira na njihove političke, nacionalne, rasne, verske ili ma koje druge razlike. Partizan je nadrastao ideologiju iz koje je nastao, postao je sportska i fudbalska veličina Beograda, svoje države (nekada Jugoslavije, danas Srbije) i Evrope. Niko od nas nije postao navijač kluba iz Humske 1 zbog bilo kakvih drugih razloga osim sportskih ili ličnih - ili je to bila vezanost za neke asove u našem dresu, ili izbor kluba kao porodično nasleđe.

  Ali, takođe, nemamo čega da se stidimo - naš klub su osnovali partizani, borci protiv fašizma. Nećemo, kao neki drugi, da lomimo moždane vijuge i uzaludno tražimo nekakve reakcionarne ili monarhističke korene našeg kluba, jer oni jednostavno ne postoje. Kao što ne postoje kod bilo kojeg kluba osnovanog u ovoj državi od 1945. godine do danas, uključujući i današnji lažni BSK u trećoj ligi,  ili lažnog naslednika SK Jugoslavije. Svaki takav pokušaj, da se "frizira" istorija sopstvenog kluba, je bolesna mitomanija i težak psihički poremećaj.

  Rekosmo, Partizan je davno postao veći od ideologije iz koje je nastao, ali su kao sećanje na to vreme posleratnog zanosa ostali zauvek naše ime, naš grb, i naravno, imena ljudi koji su ga osnovali. I da nisu uradili više nikakvu korisnu stvar u životu (a sigurno je da jesu), dovoljno je što su osnovali Partizan.

  Na zvaničnom sajtu FK Partizan piše:

  Proslavljeni ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika JSD Partizan, a
povodom pola veka od osnivanja 1995. godine, u pismu kojim čestita jubilej, napisao je kako i gde
je rođena ideja, pa i odluka o osnivanju kluba:

‐ Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i 
dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo 
partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan.
Na samom skupu, čini mi se, neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović Tempo, bili su 
još prisutni Otmar Кreačić Кultura, Vujica Gajinović, Ratko Čoče Vujović (bio je izbaran za 
prvog predsednika), Кoča Popović, Mijalko Todorović Plavi. Možda još i neko. Ne mogu se 
setiti, sećanja blede...

  Datum njegovog rođenja je 4. oktobar 1945. godine, a pripreme su trajale mesecima pre toga.
Svetozar Vukmanović Tempo, svojim nesravnjivim entuzijazmom, zalagao se da se pri Centralnom 
domu Jugoslovenske armije oformi fudbalski klub, a kasnije da se to šiti i na ostale sportove u 
kojima bi bili sportisti koji su u vojničkim uniformama. Tako su istog dana kada i fudbalska,
rođene i sekcije za atletiku, šah, košarku i odbojku.

Pa, predstavimo osnivače...

  Svetozar Vukmanović Tempo (1912-2000)

Foto - znaci.net

  Pravnik, učesnik NOB, narodni heroj, general-pukovnik u rezervi, načelnik Glavne političke uprave Jugoslovenske Armije. Od 1970. se povukao iz političkog života. Rođen u Podgoru kod Cetinja, umro u Reževićima kod Petrovca. 


  Konstantin Koča Popović (1908-1992)

Foto - znaci.net

  Rođen u Beogradu, u porodici bogatih industrijalaca. Deo detinjstva proveo u Švajcarskoj, diplomirao filozofiju na pariskoj Sorboni. Stekao čin rezervnog potporučnika Kraljevine Jugoslavije, u Parizu počeo da se bavi poezijom, publicistikom i filmskom kritikom. Možda i najobrazovaniji izdanak komunističkog sistema. Iako poreklom iz buržoaske porodice, pokaziovao je sklonost radničkim idejama i levici. Borio se u Španiji protiv Franka, na strani Španske republikanske armije. Borbu protiv fašizma nastavio kao pripadnik vojske Kraljevine Jugodlavije, u čijoj je uniformi bio i zarobljen. Priključuje se partizanskom pokretu, bio je komandant Prve proleterske brigade, narodni heroj, komandant Prve proleterske divizije, komandant Druge Armije, načelnik Generalštaba JNA, ministar spoljnih poslova FNRJ od 1953. do 1965, potpredsednik SFRJ. Povukao se iz političkog života 1972. godine, posle Titovog slamanja srpskih "liberala", kojima je Koča Popović pružao podršku.  

Koča Popović u uniformi Kraljevine Jugoslavije, foto - znaci.net


  Otmar Kreačić Kultura (1913-1992)

Otmar Kreačić Kultura sa suprugom Olgom, foto - znaci.net

  Poreklom Slovenac iz okoline Brežica, rođen u Bugojnu. Potiče iz radničke porodice, maturirao je u Zagrebu. Učesnik španskog građanskog rata na strani republikanaca, potom učesnik NOB, gde se najviše posvećivao kulturnom i političkom radu sa borcima, te izdavanju i štampi partizanskih listova tokom rata. Ljubitelj slikarstva i umetnosti, malo je poznato da je njegov stric Franc bio pripadnik srpske vojske na Solunskom frontu, da bi kasnije uzeo ime Sergej i otišao u redove Crvene armije. Otmar Kreačić je nadimak Kultura stekao radeći kao rekviziter u HNK u Zagrebu. Narodni heroj.  Posle rata, pored raznih funkcija bio je i načelnik Glavne političke uprave JNA. Preminuo je u Beogradu, 1992. godine.

  Ratko Vujović Čoče (1916-1977)

Ratko Vujović Čoče, foto - Facebook stranica "Udruženje Španski borci 1936-1939"

  Ratko Vujović je ostao upamćen kao prvi predsednik Partizana. Rođen je u Nikšiću, završio gimnaziju i započeo studije agronomije u Pragu. Poput Kreačića i Koče Popovića, takođe španski borac. Učesnik NOB, pored ostalog rukovodio partizanskim jedinicama tokom neprijateljske ofanzive na Kozaru. Posle rata završio vojnu akademiju i obavljao niz značajnih dužnosti u JNA.  Začetnik izviđačkog pokreta u posleratnoj Jugoslaviji. Narodni heroj. Smrt ga je zatekla u Beogradu, u činu general-pukovnika. 


Petar Dapčević Peko (1913-1999)

Peko Dapčević u Pljevljima, 1943, foto - znaci.net

  Rođen u okolini Cetinja, poreklom iz svešteničke porodice. Upisao prava u Beogradu, a zatim postao član KPJ. Učesnik španskog građanskog rata, tri puta je bio ranjavan u Španiji. Učesnik ustanka u Crnoj Gori. Tokom rata bio je na nekoliko komandnih pozicija, pored ostalog komandant Druge proleterske divizije i komandant Prve armije JA. Posle rata bio je načelnik Generalštaba. Narodni heroj. Posle demobilisanja, bio je član Saveznog izvršnog veća, ambsador, član diplomatskih misija. Preminuo je u Beogradu u februaru 1999, u Beogradu je i sahranjen. 


  Mijalko Todorović  Plavi (1913-1999)

Mijalko Todorović, foto - znaci.net

  Rođen u okolini Kragujevca, diplomirao pred rat na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Član KPJ, po okupaciji se pridružio partizanskom pokretu. Većnik AVNOJ-a, politički komesar Prve armije. Posle rata na mnogim značajnim dužnostima - ministar u više navrata, predsednik Savezne skupštine. Narodni heroj. General-potpukovnik u rezervi. Preminuo u Beogradu, u martu 1999.

  
  Božo Švarc (1920-2007)

Foto - partizan.rs

  Rođen u Zagrebu, u trgovačkoj jevrejskoj porodici. Aktivno se bavio sportom, kao skijaš i atletičar. Rat ga je zatekao na stufijama elektrotehnike. Od strane NDH bio je uhapšen i proveo je dosta vremena u logorima Gospić, Jadovno, Jastrebarsko, Jasenovac i Stara Gradiška. Iz logora pobegao 1942, priključio se partizanima i rat završio u činu majora. Aktivno vojno lice u JNA do penzionisanja, 1980. godine. Bio je predsednik hokejaškog i plivačkog kluba Partizan. Preminuo je u Beogradu,  u maju 2007. 

    Važnu ulogu u formiranju Partizana imali su i Artur Takač (1918-2004), legendarni član olimpijskog pokreta posle rata, Vujica Gajinović, slikar Branko Šotra (autor Partizanovog grba), aktivna vojna lica Vlado Mađarić, Bogdan Vujošević (1912-1981), Pavle Jovićević (1910-1985), Virgil Stanislav Popesku (1916-1989), zapisničar na osnivanju, kasnije fudbaler Partizana...



Priredili: 

Nikola Radulović, Dušan Mihajilović, Aleksandar Pavlović